О љубави према пријатељу и непријатељу

 

Aко се најбезазленије дете из најосетљивије душе искрено наљути у правди до задње тачке за трен, како може да нема ту осетљивост за правду зрео човек, без обзира колико био наизглед чист, смирен,  просвећен? Ако готово никад, чак ни у ретким тренуцима не испољава отворено осећај такве правде, како је уопште жива Божија душа, неизмерно вреднија од тела и свих створених ствари?  Шта ће га покренути на борбу против толиког зла и скривеног лукавства који му опседа срце са свих страна? Без те вихоровите снаге душе, као оног на крштењу: „Одреци се сатане!“ „Пљуни и згази!“ не може се направити ниједан духовни корак ка вечној љубави и истини.

Ко нема тај најјачи и најбржи унутрашњи  „рефлекс“ гађења од све лажи, зла за трен кроза све  делиће душе и тела, тешко ће га касније икада добити, научити, или му неко други то пренети.

То чишћење у души које надјачава: страх, кукавичлук, издају је као припрема крсне воде правде, покајања Светог Јована, за силу вечне љубави, истине Исуса Христа и духовно рођење од Оца ка Сину и Сина  ка Оцу за царство небеско. 

Зато је то суочавање лицем к лицу из најискренијег осећаја, без обзира колико оно било  непријатно, битно за разумевање и разјашњење и на крају  међусобно опраштање и духовно прочишћење. 

Само тај најздравији судар тела и духа разоткрива ствари до краја, доноси души мир и срцу истину. Када кажеш све што мислиш, па таман да погрешиш и видиш касније да није тако, покајеш се и тако покренеш најљућа и најтужнија осећања истовремено, без којих нису могућа ни она најблажа и најрадоснија. Ни искрено пријатељство, ни јака веза између мужа и жене по тајни крста када Бог спаја у сили љубави, истине за сав живот.

То је страст живе душе, дубока алхемија живота која разоткрива оно „иза мире сто вире,“ „иза туте сто ћуте,“ без које нема ни јаке  личности, ни јаког: народа,  држава, група, фирме,  ниједног великог дела...

Без те душевне дијалектике од личности ка личности на микро нивоу нема ни оног духовног вихора, ветра највише борбе за истину са свом невидљивом лажју на макро нивоу. 

Међутим људи, чак они који имају велико разумевање и међусобно поштовање, клоне се тих судара. Уместо тога у лажном додворавању остаје запарложено све оно потајно у дубоком кукавичлуку који слаби срце и душу.

Хераклит каже: „Рат је отац свега и краљ свега.“ А Христос:  „Благо онима који мир граде, јер ће се синови Божији назвати.“ Али каже и: „Ја нисам дошао да донесем мир на земљу, него мач“ огњеног духа,  који одсеца  лаж у срцу и  припрема душу за највишу небеску истину. 

Али за такво отворено разјашњење између зрелих личности кроз међусобни судар и опраштање који јача духом ван и унутра и усмерава душу ка истини, данас готово нико није спреман. Све је од почетка до краја заувек површно, половично или се испољава у животињској суровости.

Ако нема те дубоке хемије, алхемије срцем ка срцу, лицем ка лицу,  где све смеш рећи у међусобном разумевању, све тоне у конформизам и лажну толерантност, у млитавост осећаја и духовну тупост. 

Без тог отвореног суочавања које  одсеца површни однос, нема оног  повезивања из пуне снаге, када Бог спаја у сили љубави, истине. 

По мирису истине и укусу љубави, сви за једног, један за све, људи би требали бити јаче повезани у Богу, него сопствени делови тела, да у светој једноћи у Христу на крају сви имају једни од других оно најбоље све.

Међутим, ми смо много, много далеко од тога...

Христове речи: „Опрости брату своме 7 пута по 70 у току једног дана, ако сагреши, и каже ти: опрости ми,“ нас уче да та тајновита дијалектика, алхемија у приближавању ка другом човеку захтева доста труда и стрпљења. Много је времена потребно док се тај заједнички „џак соли“ поједе, да се између човека и човека отворе на крају врата чистог срца иза  седам  кључева и брава.

Тај пут од човека ка човеку до краја је као пут до Бога, до раја, до царства Божијег унутра у нама. Зато „Љуби ближњега својега као самога себе“ испуњава сав закон, јер је Христос другу заповест љубави ка ближњем, изједначио са првом заповешћу: „Љубављу ка Богу свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом.“

Свети Јован Богослов зато каже: „Ако не волиш брата кога видиш, како волиш Бога кога не видиш?“

Често се дешава да си са неким  лепо, наизглед добар друг и дођеш са њим у мало јачи судар и заувек се разиђеш.

А са неким си, насупрот, готово у сталном судару,  водиш „рат“  свом снагом, као да се бориш за живот и на крају се помириш, коначно споразумеш, и будеш много јаче повезан него са тим „пријатељем“ с којим си заувек прекинуо дружење.

То значи да си са овим другим одувек повезан у Богу по пуној снази, како једино у истини и можеш бити повезан. Док са оним првим ниси никад ни био повезан, нити можеш бити по нејасном, половичном „сад овако, сад онако како ветар дува,“ него је то за тебе лажн рука, карика...

И када се деси да будеш у невољи и сви те пријатељи оставе, заобиђу,  приђе ти и помогне неко од кога то никад ниси очекивао по тајни крста и вечног живота. „И непријатељи постаће човеку домашњи његови.“

Зато и заповест: „Љубите непријатеље своје.“ Јер, како ћеш без љубави ка непријатељу, одсећи  лажног пријатеља, издајничко срце, руку, која ти подилази споља, а  изнутра те не воли, или чак мрзи? 

А поготову одсећи невидљивог, најгорег непријатеља (лукаву, злу мисао у нама самима) који нас заводи на погрешне одлуке и дела;  победити „оца лажи и крвника људског од почетка“, самог нечистог духа?

Само дубоки осећај може опраштањем поднети ту најјачу дијалектику у приближавању ка другом, душевну алхемију која на крају раздваја истинито и лажно састављање, достићи ону љубав ка Богу и ближњем „свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом“, коју нечиста сила никада не може надвладати, нити је имати, јер је у сржи против вечне љубави и вечне истине. 

 Зато је то лично и надлично суочавање лицем к лицу до потпуног разјашења у задњој истини јако битно. 

Али то не значи да кроз љубав према непријатељу, треба потценити пријатеља, ближњег, јер је љубав ка пријатељу, ближњем, иста као и љубав ка Богу.

Ако не волиш пријатеље с којима те Бог спаја, како ћеш тек волети непријатеље? 

Човек потцени друга, другу заповест љубави ка ближњем, најпречу пречицу ка првој заповести љубави ка Богу, која нам јача веру у савршени, вечни живот.

Пре можеш да заобиђеш председника, патријарха, владику ... било који званични чин ... који су људи бирали.

А пријатеља је срце бирало по тајни крста и вечног живота.

Народ, заправо, није бирао ниједан велики дар, него је он свима дат по печату Духа Светог, као што је по промислу Божијем и тајни крста дат  пријатељ и непријатељ.

Као што у најлепшој слици, музици, песми, игри, најбољем јелу, пићу, саглашавају најразличитији: облици и боје, тонови и мелодије, речи и риме, кретње и покрети, мисли и осећаји, мириси и укуси, тако се у јакој души саглашавају супротностинајразличитијих људи за  најдубљи смисао живота.

Без тога човек живи у површности и кичу, душевном и духовном кукавичлуку који га гужи и дави. 

Међутим, иако је  благодат Духа Светог добијена са крштењем највећа помоћ коју човек може имати, пред којом је нечисти дух најслабији, човек  га у тим најбитинијим разјашњењем у истини најмање крористи.

Зато са сваке стране: кроз очи, уши, мирис, укус, погрешне мисли, осећаје, одлуке, жеље подлеже свакојакој лажи и лукавству, трпи  све његове издаје и преваре. 

„Ђаво је лажа и отац лажи и крвник људски од почетка“, и колико нам се лажним мислима, осећајима срцу приближи, толико ће нам зло нанети. 

А где нас то разјашњење у Духу истине води на крају? 

Апостол Павле каже: Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице.“ Ка сретању, препознавању из неземаљске среде, средишта чистог срца, када не препознајемо једни друге само споља, по земаљском звању и знању, изгледу и имању као „у загонетци, кроз огледало“ већ се чистим мислима, осећајима, унутрашњим, духовним очима срећемо срцем к срцу, лицем к лицу улицама истине речи Божије ка царству небеском. Где те сви други, другови твоји познају „ко си и какав си“ за вечност пред Богом и људима, као и ти њих. Када се приближавамо у вери једни другима ка богатству љубави од Бога и Богатству Бога, ка оној срећи и радости без престанка, „коју мољац не једе и рђа не квари.“

 

„Благо чистима срцем, јер они ће Бога видети“

 

Често се наводи онај пример да је истина као најбржи коњ који једног у животу скоро пројури испред сваког човека. И баш тада, када у тој страшној брзини протрчи, човек трепне, или заспи, па не стигне ни да га примети ни упамти.

Међутим, код врло ретких, чије срце и  ум не води журба пролазног живота него вечни Дух истине, није тако, већ сасвим супротно.

Кад неко стварно воли из дубине душе истину, он се сваког трена, часа, дана године, кроз све време свог живота  чистим срцем припрема за тај тренутак њеног откривања, који пред његовим духовним очима постане као непокретна тачка, као вечност (истина и јесте вечност), толико претежна над свим осталим временом, да му се пред том вечном истином сваки други дан, час, година живота чини као трен...