Академија

Програм предавања на академији DESIRE

 

 

 

Филозофски пут од почетног читања филозофских текстова, или слушања филозофских предавања, до властитe филозофије врло је дуг. Да би неко постао филозоф мора да истражује духовну баштину из читавог света и стрпљиво проучава идеје великих филозофа. Ипак, најплеменитија страна филозофије је  да човек духовно богатство више не тражи само у туђој мудрости, или спољашњим стварима, већ да оно најдрагоценије пронађе у себи. И мада наше мисли никада нису само наше, тек када  у филозофску ризницу додамо нешто ново, своје, ми ћемо у тој духовној палати имати своје место и све то богатство идеја постати некако наше, као што и оно што ми доносимо другима постаје својина за све. То је онај најспорији пут мудрости у коме се на почетку не види никакво померање, а на крају истина има кораке од седам миља.

 

Као што човек види својим очима, чује својим ушима, осећа својим срцем, једе својим устима.., говори својим језиком, тако мора да мисли својом главом…

 

Академија DESIRE је школа отвореног типа која нуди најшири спектар предавања, курсева из филозофије, теологије, алтернативне медицине, уметности, психологије, социологије, економије, маркетинга... која  имају за циљ да јачају и усавршавају човеково тело, душу и дух... У оквиру академије постоје и програми из филозофије и теологије са најширим спектром тема,  које се  могу допунити у договору са предавачем. Много већи распон тема може се видети на сајту www.filozof.rs. Свакако, оно превише стручно на сајту биће једноставније изложено на предавањима или разјашњено на семинарима, а уз то и проширено новим сазнањима. А за оне стручније полазнике, који желе да буду упућени у најскривеније филозофске и теолошке тајне, могу се организовати семинари о тим највишим темама.

 

Како бити  мудар?

 

Филозофски пут од почетног читања филозофских текстова, или слушања филозофских предавања, до властите филозофије врло је дуг. Да би неко постао филозоф мора да истражује духовну баштину читавог света и стрпљиво проучава идеје великих филозофа. Ипак, најплеменитија страна филозофије је да човек духовно богатство више не тражи само у туђој мудрости, или спољашњим стварима, већ да оно најдрагоценије пронађе у себи. И мада наше мисли никада нису само наше, тек када у филозофску ризницу додамо нешто ново, своје, ми ћемо у тој духовној палати имати своје место и све то богатство идеја постати некако наше, као што ће оно што ми доносимо другима постати својина за све. То је онај најспорији пут мудрости у коме се на почетку не види никакво померање, а на крају истина има кораке од седам миља.

Филозофија је, заправо, налик космичком броду који нас „првом, другом, трећом космичком брзином“ духа одваја од земљине гравитације свакодневних брига и проблема и води до свеобухватне идеја али и том  свеобухватном истином враћа чврстом тлу, осваја духовно богатство за себе и друге, за све. To је пут oд оног унутра ко смо ка све-једном, једном-свему ван и обрнуто, првостепено  микро-макрокосмичко путовање кроза све димензије.

И као што се не може летети само са једним делом космичког брода тако се и за  духовни лет истином мора имати „космички брод“ целовите идеје. Зато филозофија не може никако бити нешто недомишљено, него само један од почетка до краја доследно  повезан систем мисли.

И мада се једна филозофија појављује у одређеном простору, времену, она својим питањима и одговорима нуди духовну трпезу за свако месте, време и истовремено бива присутна у своме месту, времену. Иако постоје разлике на истог и запад, север и југ, њих првенствено треба појмити у самом човеку. Кад те нешто лепо, добро, истинито обасја у души, то је исток, када ти падне мрак на очи, то је запад, а једно и друго је могуће, на свакој страни света...

Сваки човек и народ  тражи помоћ мудрости да обједини лично и заједничко добро. И ако неко подручје треба да превазиђе границе сваке врсте, слободно користи духовне плодове са свих страна и тражи, налази узвишеном визијом најбоље решење за све, онда је то управо филозофија. Гради се духом град вечни правих улица истине од часних дела из сваког места времена где се људи срећу срцем к срцу, лицем к лицу.

Скоро да невероватно делује повезаност Атене као богиње мудрости и заштитнице Атине, којој је посвећен Партенон и љубави ка мудрости која се највише испољава управо у Атини! Цивилизовање читаве Европе испољава се највише у атинској држави, која у свом врхунцу подразумева филозофију, јер љубав ка мудрости јача појединца и државу и зато се ту поставља  изнад свих врлина – схвата на религиозном нивоу.

Ипак, светска цивилизација нема у свом утемељењу само грчко-римску културу, него многе елементе египатске, месопотамске, индијске, кинеске, египатске, феничанске, јудео-хришћанске културе, новије културе северне и јужне Америке... Грци су беспрекорно утемељили многе филозофске, научне, политичке, уметничке дисциплине али нека друга подручја и те како битна за развој светске цивилизације уопште нису узимали у обзир.

Заправо, свима је познато шта су стари Грци дали у филозофији или у другим областима, зато ова нова академија у свом филозофском делу управо жели да нагласи она јако битна подручја које ни грчка, ни каснија филозофија нису утемељиле.

Од пет суштинских подручја којима ћемо се ми овде бавити: метафизика чисте воље и једне слободне властитости, метафизика језика, метафизика мириса и укуса, додира, метафизика полности, рода, и микромакроксомологија, грчка филозофија директно утемељује само ово задње, а тек посредно метафизику чисте воље и метафизику језика.

Иако је Платон филозофију, као првостепену науку, учење које води најбољем животу човека и државе поставио изнад свих других наука, као идеју добра изнад свих других идеја, каснија филозофија је такво мишљење напустила. Тако је започео расцеп између онога чиме се бавила теоријска филозофија и онога што је у практичном животу људима и те како и битно, који све више повећавао, док то на крају нису постали потпуно различити светови. Филозофија више није била осмишљавање практичног живота, него се својим теоријским сазнањем такмичила са науком, која јој је на крају преузела предмет и тако обезвредила. Филозофија никако не би требало да оптужује стварни живот да је у нескладу са њеним идејама, него много пре да закључи да је постала слуга науке на крају,  јер је  нека суштинска подручја практичног живота, без кoјих се ни  човек и заједница не могу осмислити на целовити начин, запоставила још на почетку. Међутим, не само од потреба за мудрим осмишљавањем најбољег живота не може нестати у човеку и човечанству, него је практична мудрост била једно са човеком и човечанством од почетка. То никако не значи да ова НОВА АКАДЕМИЈА стоји наспрам научности или академизма, јер се не би тако ни звала, него баш напротив да тврди да су филозофија и наука одавно напустиле изворну научност и академизам јер  избегавају да нека јако битна подручја практичног живота буду предмет њиховог истраживања. И зато филозофија своје заслужно академско место може поново задобити само ако у своја  истраживања укључи та првостена подручја.

На пример, иако се чиста воља и једна слободна властитост беспоговорно подразумевају у целокупном практичном животу: за основу личности, приватне својину, породично и наследно право,  изборног система, слободног одлучивања, деловања, правног договора, уговора, уопште, утемељење сваке институције од породице до државе, општи и нужни судови науке не само да не узимају у обзир супстанцијалну вољу и једну слободну властитост, него је унапред поричу! Међутим управо су надопажајна, надсазнајна воља и једна слободна личност оно  првостепено метафизичко што би најпре требало бити предмет научног и филозофског истраживања![1]

А на метафизику чисте воље и једне слободне властитости се наставља метафизика језика, метафизика полности, рода, метафизика мириса и укуса и на крају једна микромакрокосмологија.

Са друге стране, теологија је од почетка узима у обзир тај првостепени практично-морални окрет у човеку и човечанству: подразумевала: метафизику чисте воље и једне слободне властитости, метафизику језика (свету реч, реч као светињу) речено-учињено, метафизику полности, рода, метафизику мириса и укуса,  и на крају микромакрокосмологију за јединство живог и неживог.

Свакако, ова академија неће само поставита те нове практичне идеје  у саме темеље филозофије, или теологије, него ће прво на стручан начин интерпретирати целокупну историју филозофије, и тек у критичком дијалогу са најјачим филозофским идејама засновати те нове дисциплине практичне филозофије.

То прожимање највиших нових и старих идеја неће само оживети плодни дијалог различитих филозофија, или религија, него ће  омогућити преводнице између науке, филозофије, теологије, психологије, права, економије, уметности,  политике... Циљ, је да се тим изворним филозофским начелима кроз јако упориште, плодно чвориште које се шири на све стране, постави онај магични камен, са којим и човек и човечанство може достићи ону најузвишенију духовну  синтезу. 

 

---

 

[1] За шире погледати на овом сајту рад: Филозофија и природна наука

 

Једна слободна властитост

 

Када човек једно мисли, друго говори, треће ради, како ће уопште знати да је то он сам и да је то његова властита воља? Само када су му мисли речи, одлуке и дела у јединству то је његова властита воља, његов властити живот... Када човек јаким карактером има власт над собом тада властитом вољом одређује своју судбину, ствара свој живот... И зато чиста воља и једна слободна властитост није само најјаче упориште за филозофију и теологију, него и за науку, уметност, право, економију, психологију,  политику.., сваку врсту организовања...

Постоје две највеће заповести Старог Завета и две највеће заповести Новог Завета. Ја сам Господ Бог твој; и Не имај себи идола, немој им се клањати нити им служити. Што значи: само ако си Божији ти си свој и ако си свој ти си Божији. Прва заповест љубави ка Богу је више усправна страна крста, а љубав ка ближњем више хоризонтална. Обе заједно  су упутство из вечности, духовна оријентација за срце, душу за свако време или место.

 

Света реч – реч  као светиња

 

Људи једни друге често не чују, не разумеју...  па чак ни када на први поглед исто мисле! Лако обећају, па то после не испуне. У суштини, састављају се већином у површној речи која често не успева  да се суштински  изрази и разуме себе и друге. И због свега тога не само да се међусобно не слажемо, него се још више разлажемо. Права слога тражи суштинску комуникацију за јасан договор, уговор, а поготово обавезу да се испуни договор. У светињи обећаног–учињеног је темељ свете речи, па би наш свакодневни живот требало на томе да се заснива. Зато се  каже: реч је светиња.

Није лако достићи суштинску комуникацију у којој људи размењују дубоке мисли, осећаје, идеје. Додуше, суштинска комуникација не мора да буде само филозофија, него се она може испољавати на много других начина. Ипак, мора се озбиљно мислити да би се открила суштина проблема и  пронашло најбоље решење за све. А да би се прихватило  заједничко мишљење у договору, свакако је потребна помоћ мудрости.

Човек стално води разговор у себи, са другима, са прошлошћу, будућношћу... Садашње могућности технике нам омогућавају да имамо разноврсне комуникације са људима по целом свету. Ипак иако је ауторитет оца (писана реч)  пресудан, жива реч је мајка која се највише труди у васпитању и одгајању детета; и зато се каже матерњи језик. Жива реч, говор између људи лицем к лицу је суштина  разумевања и њу не може заменити никаква савремена комуникација. Зато је добро што постоји једно  место као ова нова академија где људи могу у пуној отворености и уважавању друге личности и туђег мишљења да достигну праведну равнотежу свих страна као у старим филозофским школама и оживе ону духовну радост када изворним истраживањем сами учествовују у најузвишенијој гозби идеја.

 

Само ако си свој ти си Божији и ако си Божији ти си свој

 

Човеку је свакако јасно да не може нико да једе, пије...  за њега, али му никако није јасно да  исто тако не може  други да мисли за њега… Ако има своју личност,  своје име, презиме, род, државу, имовину, умеће, посао …  зашто не би имао и свој дух? Како ће неко бити суштински слободан, ако нема властите мисли, речи? Човеку се чини да он из своје слободне воље може изабрати туђе мисли, одлуке. Међутим, туђе мисли, речи, дух су и туђе одлуке, дела, туђи живот. Како ће човек имати властити живот, слободну личност, ако нема слободан дух. Ако нема слободу мисли за своје речи, неће имати ни слободне одлуке за своја дела. Да би се оно обећано по тврдој речи и испунило потребно је да је властитим мислима промишљено, слободним духом потврђено. Од тога да неко други не може да једе, пије за тебе, до тога не може нико други да мисли за тебе – далек је пут…

Духовна слобода

 

Као што не постоји никакав одређен модел човека, тако не постоји један одређен филозофски правац кога ће се ова академија унапред држати. Чак ни самој филозофији по себи, а камоли неком филозофу, филозофској школи или правцу не треба приступити идолопоклонички. Историја филозофије не потврђује само критички осврт нових филозофија на претходне филозофе, него и на саму филозофију уопште, јер сe схватања саме филозофије, као и самих  филозофских идеја често разликују од филозофа до филозофа. Ако нека област треба да буде храбра и доследна у потрази за истином и слободно преспитује све духовне ауторитете, онда то управо треба да буде филозофија 

То не значи да се треба вратити ко зна којем простору,  времену, него, ако већ постоје различити, често и супротни начини размишљања, деловања и у овом нашем и свему досадашњем времену, треба путовати духом као времепловом и слободно користити, комбиновати све моделе прошлости и визије ка будућности кроз увек савремене, свевремене идеје.

           

Академија DESIRE.

www.akademija.rs

www.filozof.rs

Адреса:  Војводе Богдана 30 (улаз иза зграде).

 

Сви заинтересовани полазници око услова школе и евентуалног уписа могу сва потребна обавештења добити на телефоне:

 011/ 344 31 60 Aкадемија DESIRE

063/ 720 8 555        Томислав

novakovictomislav5@gmail.5

065/ 369 11 99          Зоран

e-mail: sokolovic.zoran@gmail.com

   

 

Списак тема:

 

Начела нове филозофије

 

Метафизика чисте воље  све наше мисли, речи, одлука, жеље изводи из једне слободне властитости. Метафизика полности утемељује духовно сродство свих људи. Са метафизиком рода и  једне слободне властитости утемељује се не само личност, приватна својина, породично и наследно право него свака институција и сама држава… Када се иза појединачних речи, реченица не тражи само свеобухватна целина духовног језика, него да из свете речи или речи као светиње речено у писаном или обећаном договору, уговору буде и испуњено, то је метафизика језика. Такође, само се кроз царско-свештенички мирис истине који освећује срце, душу, тело, дух за укус у љубави Бога достиже највише, најдубље физичко и духовно све-једно–једно-све, које саставља све што се види, чује, додирује, осећа, мисли по целом човеку, људском роду. На крају, микромакрокосмологија повезује неживо и живо, макрокосмичко јединство, утемељује из најстаријег микрокосмичког јединства.

 

Начела практичне логике  

 

Чисто логичко Ја може се утемељити само у једном вољном Ја. Само из једне конкретне личности човек има једну власт у себи, самосвест,  јединство у себи.  Када чисто Ја не би било  једна иста властитост, властито Ја,  зашто би се звало Ја, уопште било Ја!? Сва три основна логичка закона утемељена су вољном Ја. Закон непротивуречности тек из чисте воље и једне исте властитости сједињује практичном логиком све опажаје у  појму, појмове у суду, судове у закључку.  Закон идентитета мисли са осећајем, речи са делом, као главу са телом – истину са животом. А закон искључења трећег из једне слободне властитости има  јасно да–не, јесте–није, хоћу–нећу спонтано мишљење,  суђење, као и одлучивање деловање. Само зато што из најстарије синтетичке основе чисте воље постоји конкретна Ја=Ја сталност једне исте властитости, постоји и празна А=А општелогичка, математичка и то је суштина приче и крај  дискусије  старе  две хиљаде година!

 

Начела практичне филозофије

 

Само се из чисте воље у једној личности достиже јединство исправног мишљења, одлучивања, деловања. То утемељење је посебно битно сада, када се супротни мотиви, потребе, жеље, шире на све стране, и њима не само богати, него често и разбија јединство човека и заједнице. На слободи личности почива метафизика рода, метафизика језика, породично и наследно право, сваки договор, уговор... Општа воља је само резултат већинске воље, конкретни човек гласа или бива биран, потписује сваки договор, уговор;  заједничка, политичка  воља претпоставља  слободну властитост са именом и презименом.

 

Филозофија духовне слободе 

 

Ако човек нема право да насрне на своје тело, живот да не наруши старије Божије право, одрекне душу, с којом му је дато право на живот, него је још дужан да је брани (као што по основи природног права брани своје тело, живот), тако још више нема право да се одрекне своје духовне слободе, као основне снаге душе, преда је другом, било другом човеку, групи, партији – а да остане (суштински) човек. Тачније, оно прво право постоји за ово друго, јер иако животиње имају право да бране своје тело, живот, опет нико не каже да су оне због тога слободне. Многи се одричу политичке слободе, права гласа, свог политичког деловања, али се духовне слободе, као суштинске основе своје личности не одричу ни у сну.

 

Морал и добро

 

Не чини зло је изведена  моралност по првостепеном: чини добро. Чин зла нарушава првостепено лице човека а не супротстављање лажи, злу нарушава образ човека. Неко је  добар из своје слободне воље, што  воли, жели добро, што хоће да буде добар, као што неко други неће, а не по некаквој “мора,“ “треба“ основи. Човек не може достићи највишу власт у себи, једну слободну властитост када једно мисли, друго говори, треће одлучује, четврто ради... Злочиначка воља, колико год имала јединство у злој, лажној мисли, речи, одлуци, делу, чека, ако не већ  данас, сутра, у блиском времену, свакако, сукоб, нејединство у себи и са другим вољама. Одбацивање лажи, зла не само да не смањује свет, него га слободним чином добра суштински повећава, усавршава ка квалитативном безмерју!

 

Етика и Политика

 

Заправо однос етикe и политике у најширој основи је однос душе и тела. права суштина политике не може се никако одвојити од етике. У архитектоници међуљудских односа статика у темељу државе је етика, закони стубови свих институција, док је динамика практична способност политике....Само ако постоје морални односи између конкретних људи у микросвету, постојаће и они макросоцијални у држави (макросвету). „Ако не волиш брата кога видиш, како можеш волети Бога кога не видиш“. То јест, ако не израђујеш праведне односе са конкретним људима с којима живиш (не волиш своје ближње), како ћеш изграђивати државу (волети државу). 

 

Најправеднији политички систем  

 

Ми ниједан посао не препуштамо случајности, него проверавамо стручност и способност, а онај најбитнији, као што је вођење државе, без икакве провере дајемо по већинском праву гласа некоме ко се на изборну листу само пријави! Није суштинско питање ко је најбољи од оних који су се пријавили, него да ли су се најбољи уопште пријавили! Када у човеку или држави боље (или најбоље) влада горим, то чини бољим човека или води у бољу (или најбољу) државу, јача слободу човека и слободу државе. А када горе (или чак најгоре) у човеку или држави влада, тачније, поробљава бољи део човека или народа, то не само да умањује слободу човека и слободу државе, производи горе људе и гору државу и цео народ  води у расуло,  него изазива на крају тиранију, олигархију или анархију или поробљавање тог народа, државе од стране других народа, државa..

 

Филозофија и политика   

 

Mудрост је потребна богатом и сиромашном чак и животињама и биљкама да преживе, а камоли човеку или народу. Као што се види својим очима, чује својим ушима, осећа својим срцем, једе својим устима…, говори својим језиком, тако се мора мислити својом главом. Када један народ нема властиту практичну филозофију у основи своје политике,  или економије, културе он ће прво бити надвладан туђом филозофијом, па затим туђом политиком, економијом, културом, а на крају, најчешће и војно покорен. Ако један народ не води духовну борбу с којом осваја нове научне, економске, културне просторе и идеје, други народи прво доводе у питање његов духовни интегритет,  а потом иде не само економско, културно поробљавања тог народа, него најчешће и физички  напади, освајања те државе, те земље…

 

Геополитика и филозофија

 

И без обзира што је врло тешко искористити то укрштање највећих поларитета, само ако будемо толико мудри да у том средишту генеришемо нове идеје за сву околину и остали свет, задобићемо своју суштинску улогу међу другим народима.. Ако нас не прихватају на једној страни, можда би требало да схватимо да у том средишњем положају из старијег духовног рода пре сваке једносмерне политике из неподељене етике већ укључујемо све стране! Да ми нисмо такви што се ту налазимо, па да по начелима геополитике из тог средишњег положаја, објашњавамо своју неопредељену политику, него смо ту, у средишту,  што смо такви, што смо пре сваке подељене политике утемељени из неподељене етике! И да из такве практичне филозофије  утемељимо своју економију, културу,  политику...

 

Може ли се достићи дубока и трајна срећа без социјалних  начела?

 

Може ли неко доћи до те и такве дубоке и трајне среће, која се не судара, сукобљава у сусретању са другима, ако не води рачуна о срећи других? Постоји ли неки унапред руководитељ исправног живота који нас води ка срећи? Може ли појединац бити дуго задовољан, дубоко срећан, ако није задовољна, срећна већина, или већина око њега несрећна? Правда тражи једнакост за све, као штоби истина све стране подједнако требала да узме у обзир. Мозак, срце, сваки орган дат је за целину живота, целина организма организована је по хиперсоцијалном, хиперморалном начелу сви за једног, један за све. Да ли то значи да је само духовна радост оно непотрошиво богатство  које се може делити са свима?

 

Аналитичка метафизика

 

Аналитичка метафизика сажето интерпретира све основне филозофске принципе и јасно излаже суштину сваке филозофије. Кроз изоштрени дијалог са целокупном филозофском традицијом, она суштинском анализом, синтезом у највећој могућој мери прати континуитет филозофског истраживања, све док из свих тих различитих, супротних идеја не дође до једног свеобухватног решења. Ta свеобухватна аналитичко-синтетичка метода не омогућава само приступ првостепеном онтолошком проблему, него утемељује плодну методолију за решавање најширег могућег спектра  свих осталих филозофских проблема. Оперативним језиком филозофског појма она проналази суштинску преводницу не само између свих различитих филозофских система, него и између различитих подручја: филозофије,  науке, религије, уметности, политике ...  

 

Метафизика језика

 

Свака логика, филозофија, наука претпоставља неки језик. И мишљење неки разговор између речи, појмова. По целини језика све је споља један свет и све унутра једна свест. Најмања јединица језика је цео језик и  семантички смисао речи долази тек са целином говора. Једна слободна властитост на чврстој, одговорној речи или писаном закону утемељује залог обећаног–учињеног, сваки уговор, договор, испитује из говора, разговора, дубоким речима, пита – одговара, даје одговарајући одговор. Само метафизика језика у залогу тврде речи, договора или писаног уговора укључује опште и нужно значење и истовремено властито име, конкретну личност, слободу другог, различитог значења, именовања.

           

Метафизика српског језика

 

Иако су слова А и Е први самогласници, у српском језику нема ни једне речи која почиње на А и Е него увек стоји Ј испред А и Е за најбитније речи Ја. У енглеском, на пример, обрнуто прво I које се чита као Ај  (дакле А па Ј), полази се од логике ка вољи. Од једног разума, главе, самосвести ка вољи срца, душе, тела.  У српском јака веза од Ј ка А из једне исте властитости утемељује праоснову самосвести (Ја=Ја) а веза од Ј ка Е најстарије Је, Јесте, за логичко-граматичку везу субјекта и предиката. То почетно вољно Ј у Ја  или у Је (јесте) је она кука, веза која не утемељује само хоћу–нећу, све наше вољно одлучивање, деловање него и свако је, јесте или не, није у било којој вези речи у реченици или појмовима,  судовима знања.

 

Свето име, света реч

 

Да би се схватило (именовано) било шта, прво се мора схватити само именовање, име. Властито име је и сада (још увек) нешто најнематеријалније у материјалном бићу, свету  и но не може бити својство, атрибут него је  власник и ималац свих осталих именовања да зове, призива, сабира, бере, бира скупоцено скупа све-једно-једно-све речи у целовитом језику. Човек прво има духом име и из имена духовно имање. Звање духом светог имена је суштинско звање (и знање) човека. Свето име само по себи не  може се свести на друге речи, објашњавати другим речима,  него се управо све речи, имена утемељују из светог имена, имена самог по себи. Тајна речи је садржана у тајни имена, а тајна имена у светом имену самом по себи, као исходишту духа за све речи истине и тајну вере. 

 

О живом говору 

 

Тек када се постави брана површном говору, плиткој реци једносмерних речи и у дубокој реци речи живе речи укрсте сва различита, супротна значења, достиже се првобитно значење речи из кога се  схватају сва другостепена, трећестепена значења. Само  у најјачој реци живе речи, матици, сливу читавог језика тај од почетка до краја чисти ток, источник истине има потребну снагу и дубину да у духовној „централи” покрене “турбину” првобитног говора, индукује целовиту метафизику језика. Да „ротором” вољно-логичке кружности реч из њеног једносмерног значења у обичном говору укрсти са „статором” свих осталих речи за њено најјаче речи. Или, обрнуто, да „ротором” целовитог језика и „статором” вољно-логичке кружности саставља, раставља све најразноврсније речи, појмове све док не индукује  „струју истине“ за одговарајуће решење, извршење.

 

Језик и игра

 

Првостепени значај речи, и сама суштина језика, свакако, није у правилима писања, говора, чврстој граматичкој структури, или слободној језичкој игри него много пре у садржају говора, у поштовању или непоштовању обећаног-испуњеног, чврстог договора, уговора или истинског разговора, дубоког  питања–одговора. Све су Божије заповести дате да би се човек радовао у богатству љубави од Бога. То су  најозбиљнија правила, упутства за праведну равнотежу свих страна у најузвишенијем умећу, уметности, слободној игре живота; и нарушавањем тих правила та радост живота се губи. Релативизација говора, а поготову свесна лаж, која  доводи у питање сваки смисао, озбиљност, вредност писаног, неписаног договора, уговора релативизује све суштинске вредности, квалитете наших мисли, осећања, деловања...

 

Крст као квадратура круга

 

Као што се у окретом праве дужи саставља права и крива линија у правилно кривој линији вољно-логичким кретањем, окретањем савршене–мисли–осећаја–речи–дела исправља све грешно, криво. Највиша у крсту квадратура круга, где се један савршено исправан, прав поставља својевољно у темељ, основу, живе грађевине вечне као да је крив за све, да по правилу вечне љубави, истине исправи све грешно, криво, све кривце, управи на исправно, право. Исус Христос, син Божији и син човечији, иако најчистији, највиши из рода небеског и једини безгрешан у роду људском,  “окреће“ се за 180 степени,  као да је најгрешнији, најнижи од свих,  и из чистог духа у средишту крста подједнако удаљеног од сваког срца људског у љубави ка Богу, ближњем спаја са сваким кривцем у правилну криву линију да окрене преокрене зле мисли, осећаје, одлуке, дела сваког човека, преобрази  читав свет.

 

О драгом камену

 

Кад срце добије камен и камен ће добити срце     

Камења има свуда, нешто најбезвредније, задње, а може бити највредније и прво, драги камен или камен драг срцу. Мисли су већином безвредне, каменo срце што не дотиче, гребе истину. Копати драгоцени камен или камен драг срцу, исто је што и тражити истину, будити срце у камену. Дух што се бруси, чисти са сваке стране до потпуне чистоте и прозирности истине, све док тај камен, наше обезвређено, хладно срце, окамењено злим, лажним мислима и као задње у човеку бачено и одбачено као камен, не добије у мекоћи, драгости чврстину вере и снагу љубави. Од сумње у каменом срцу обрт у камену вере, скупоцено сабирање, брање, драги ка мени, теби камен наjтврђе речи истине за мекоћу срца, постојаност љубави. Срце у вери што размекшава камен,  камено срце  отвара за љубав....   

 

О просветљујућем доживљају

 

Јако упечатљив доживљај својим просветљујућим бљеском, квалитетом, интензитетом доживљеног може надјачати све претходно дешавање, утицати на будуће догађање, историју, јаком визијом изазивати неко ново  научно, политичко или уметничко дешавање и зато може имати већи значај за човека и народ него било које, какво логичко сазнање, без обзира на то да ли је тај пресудни доживљај добар или лош. Из просветљујућег доживљаја  то је лов из вечности свега времена, и из  савршених тренутака најживље мисли, осећаја, из свег времена, лов вечности. Да човек из свете речи отвори срце, очи, душу,  дух  за богатство од Бога и богатство Бога даном-животом ступи у квалитативно безмерје унутра у нама, обухвати у дану све време, живот, надиђе границе сваког  времена, живота.

 

О једењу времена и дану вечном

 

Све се прошло живело кроз (неко тадашње) сада и сво будуће  живеће се само кроз (неко тада) реално сада. Ту времена, као реалног тока, протицања нигде нема. Постоји само то сада – које није време. Сваки човек (без обзира на цео живот дат кроз седмице, месеце, године, све прошло, будуће време), опет живи живот у дану, има (сваку) годину, живот (време) само кроз дан, вавремено, свевремено сада. Поново му је дан (цео) дан да да целог себе, да је у дану дан целим животом, цео дан, дан за вечност, за вечни дан.  Да из дана–живота схвата, хвата све прошло, будуће време,  надјачава га, излази из њега, преокреће његов ток, кроти га, узима под своје. По дану–животу вечном по старијој унутрашњости душе човек је у чистој радости срца дете, отвореним чулима младић, са здравим разумом зрео човек, по смиреном уму старац.  

 

Метафизика мириса, укуса, додира

 

Метафизика мириса истине и укуса љубави најпре потврђује моћ унутрашње лепоте над спољашњом и из и најстаријег све једног-једног-свега утемељује не само све остале уметности, него обједињује филозофију, религију, уметност и науку, микро-макрокосмос, живо и неживо, тело и дух, човека и народ, државу, човечанство. Суштински додир преображава неживо ка живом (код биљке) или кроз воду, храну, дисање, или множењем плодну везу живог и живог, и зато  стоји у основи (стварања и одржања)  јединке и врсте. Једењем, храном, дисањем, метафизиком  мириса, укуса то је суштински  додир, а из метафизике полности у плодном тренутку у коме се прожима тело и дух, сва чула,  мисли, речи, осећаји.… стварајући додир.[2]

 

---

 

[2]Стара индијска филозофија пре вида, слуха, мириса, укуса, додира, говора или мишљења трансцендира да, као  првостепену основу живота, суштинску везу (чисте воље) душе са  духом.

 

Метафизика полности, рода 

 

Метафизика полности, рода претпоставља сву физику и сву метафизику. И инстинктивност, борбу за одржање јединке, врсте и узвишену духовност, љубав: и свест, подвест и надсвест. Опет, иако брак претпоставља и духовно јединство са речима: „И биће двоје једно тело“  нагласак је стављен на физичку једноћу, из које иде благослов сваке друге душевне плодности.Зачеће, кроз спољашњи, унутрашњи додир, прожимање у телесном, душевном, духовном смислу мисли, речи, осећаја, покрета укључује у љубави целог човека. Грчка политичка теорија полази од државе као највишег добра. Са друге стране, Свето Писмо почиње од првог човека и жене и вере у Бога која утемељује сваку заједницу и поверење између конкретних људи. Заправо, када се благословом брака, породице утемељи биолошки почетак новог рода та праосновом вере, поверењa нe укључује само други пол и све његове различитости, него и духовни сродство од Бога са другим  људима...

 

Воља за моћ и уметност 

 

Ниче мисли да постоји само једна најјача, владајућа воља, моћ која се мора поштовати, следити у себи и у заједници, према другима. И насупрот речи: ко друге победи јак је, а ко себе победи јунак је (јер је победио онога који је друге побеђивао), он сасвим обрнуто мисли: само ко победи све друге, из једине стварне, владајуће воље, најјаче моћи надвлада све друге воље, моћи (завлада свима), победиће (себе), све своје и туђе слабости, невоље, немоћи. Из једине над собом и другима владајуће воље, моћи која се не понижава  пред другима,  пада, него побеђује, влада. Ипак, суштина супстанцијалне игре моћи за највиши квалитет победе није поларитет једног (натчовека), или неколицине према свима, него једне јаке стране према другој јакој страни.. То није нека „воља за моћ“ сама по себи, него много пре, као код Хераклита, праведна ватра, као владајућа воља, моћ која кроз борбу, рат саставља све разлике, супротности.

 

Наука и метафизика

 

Савремена наука са физичким законима тражи суштинске проузроке – логику космоса, општи и нужни ред, поредак света – а саму свест, “главу“, логику света, природе за све облике материје, енергије макро, микро света (четврти узрок сврхе у Аристотеловој тетради)  унапред искључује!  Ако се тај сврховити узрок нема право посматрати из људског или кроз хипотетичког „Божијег угла“ неки логос природе из неког (било којег, каквог) логичног угла мора тражити, давати! Или, ако таквог узрока нема, нема ни потребе да  постоји  наука нити било шта објашњава... Математике је, свакако, нужно везана уз неку (било коју, какву) основу физике (као Кантов празан појам уз слеп опажај и обрнуто) и када нестану сви могући квалитети, модалитети континуума простора–времена–материје–енергије, опште и нужне релације сваке физике, тада више не важе ни општи и нужни квантитативни односи математике (па ни они у основи макро или микро физике), него се са тим подручјима – свемогуће тачке пре простора, времена, сваког облика материје, енергије астрофизике или случајности, неодређености квантне физике – заправо скаче у надматематичку, надсазнајну creatio ex nihilo стварајућу слободу, враћа у свемогућност старије метафизике!

 

Филозофија и наука

 

Либерализам подразумева слободну вољу конкретног појединца са именом и презименом за идентитет личности, приватну својину сваке врсте, породично и наследно право, утемељење свих институција од породице до државе: завет брака, гласање, сваки правни уговор, договор, а општа и нужна природна наука емпиризмом, еволуционизмом у основи институције образовања, све сложене системе живе организације своди на једноставније, неживе, појединачно на опште, слободу на нужност... унапред одбацује сваку трансцендентну основу личности и слободе (душе у основи тела)! Aко становиште опште и нужне природне науке са емпиризмом, еволуционизмом у институцији образовања унапред искључује сваку онострану основу личности или слободе,  како сада ту слободну вољу и личност подразумева у сфери практичног живота... А ако пак природна наука у основи емпиризма, еволуционизма ипак подразумева слободну вољу, са које филозофске, научне основе је утемељује?

 

Квантитативна и квалитативна логика

 

Основа нашег владајућег категоријалног апарата може почивати на квалитативној и а квантитативној основи. Сва филозофија: а поготову она најјача Платона, Аристотела, Хегела.., почива на квалитативној основи. Савремена математичка физика и Питагорина филозофија, на квантитативној основи.  Квалитативна основа све могуће квалитете, квантитете, релације и модалитети своди на апсолутни квалитет и начин постојања (Бога, Духа, идеје..,праелемента, супстанције, монаде...) Квантитативна (улавном научна) кроз  апсолутан квантитет или релацију претпоставља најмањи квант дејства, или највећу збирну количину  топлоте-притиска сингуларитета првобитне тачке бесконачне праенергије пре простора, времена, масе, сваког облика енергије, а тек након првобитног Big-Bang-a, све просторно-временске квантитете или квалитете материје-енергије, све могуће-стварне-нужне релације, начине постојања. 

 

Живо и неживо

 

Када наука из општих и нужних закона објашњава слободно, појединачно живо из општег и нужног неживог не само да не укључује стварајућу слободу живог, него га своди  на случајност неживог. Опет, када живо своди на случај,  било шта објашњава случајем, то је исто као и да га  не објашњава. Опет,  када се у квантној теорији наглашава да код микрочестица важи неодређеност и свемогућност а код чврстих тела одређеност и нужност очигледно да ту појединачност и слободу много пре утемељује свемогућност, неодређеност него општост и нужост. Заправо за спрегнуте микрочестице микрофизике не важе границе простора, времена, јер њихова спрегнутост не иде из опште и нужне физике, математике, него из старије свемогућности и слободе, док за чврста тела физике важе јер је општа и нужна математика нужно у спрези са чврстим облицима простора–времена–материје–енергије.

 

Зашто је уопште нешто а не ништа, биће, бивствовање, а не небиће, небивствовање?

 

Без човека (свесног живота) немају смисла ни појединачни опажаји, појмови ни јединство природе! Каквог има значаја да ли је нешто милионска температура звезде, или хладне планете, или скоро апсолутне нула празног простора, уопште да било које, какво неко, нешто јесте а не није, да је “то“ што је, а не нешто  “друго“, треће, сто, хиљаду треће... када је све  одређено преко нечег другог (немогуће по себи) и ни по чему  једна ствар суштински нема предност над другом или све над ничем!  Ако нешто може бити и једно и друго, или сасвим  различито,  супротно,   треће, сто, хиљаду треће... и квалитети било које појединачне, посебне, опште или целовите природе спољашњег, унутрашњег света, сваке објективности одређивати само кроз неку субјективност, у којој свака појавна ствар, појава, биће  подједнако јесте и није, постоји само у релативном односу, релацији спрам исто таке друге релативне ствари, онда сви квалитативни судови, природна одређења губе првостепени смисао, суштинско утемељење... 

 

 Еволуције и социјална начела

 

Емпиризам, еволуционизам, материјализам не примећује да у свом објашњењу настанка, одржања живог из неживог – пре првостепене борбе за опстанак најјаче јединке, врсте, од најједноставнијег до најсложенијег организма живог – претпоставља хиперсоцијано, хиперморално начело унутар сваке јединке, врсте! Ако већ у неживом јединству најразноврснијих честица у атомима, атома у молекулима, једноставних молекула у сложеним или сложених неорганских у најсложенијим органским, или јединству органела у ћелији, ћелија у вишећелијским  органима а поготову на крају јединству функција свих органа у сложеним организмима постоји  хиперморално, хиперсоцијално начело сви за једног, један за све, како се може хипостазирати, апсолутизовати првостепено еволуционистичко начело борбе за опстанак најјаче јединке унутар сваке врсте или између различитих врста!?

 

Платон и Кант

 

Кант тврди да чисте моћи чулности, разума, ума постоје као празне форме одвојене од слепог садржаја и између себе. Међутим за Платона идеје нису никакве празне форме одвојене од садржаја, него бића по себи, најпунији,  најстварнији логичко-онтолошки садржај. Преискуствена субјективност претпоставља целовиту умну душу, и са њом сву могућу метафизику идеја. Он се не пита одакле нам целовита идеја, јер је она за њега од почетка нужна о метафизичком искуству ума, него како ми уопште имамо појединачно, чулно опажање, или знамо за посебне, опште појмове судове разума! И зато, свакако, закључује да се мора знати целина, све (имати целовита идеја), да би се  знало било шта.

 

Кантов појавни и суштински окрет

 

Ако наша суштина није сазнајна, него практично-морална, онда нема никаквог смисла говорити да је наше сазнање ограничено и појавно због немогућности наших сазнајних моћи (какве год  оне биле), већ јасно рећи да зато што је наша суштина практично-морална, а не сазнајна, наше сазнање је ограничено и појавно! Ако у предговору Критике чистог ума каже “Ја сам, према томе, морао да уништим знање да би добио места за веру“ онда је очигледно да је коперникански  окрет сазнајног, теоријског ума само појавни и да у потпуности претпоставља онај старији, суштински окрет кроз супстанцијалну вољу и надсазнајни, практично-морални ум. Суштина чисте субјективности пре све објективности није да се  предмети предмети управљају према нашим сазнајним моћима, него да појавни, критички ум стоји испод супстанцијалне чисте воље и самокритичног, практичног ума!

 

Да ли види који зна или зна који види

 

Платон, насупрот томе,  баш разматра прави проблем: шта је сазнање у суштинском, највишем, смислу, и како је  могуће? И зато закључује: да види онај који зна. Да је свако виђење само препознавање нечега што смо знали од раније. Само највише духовни вид знања свега  једне са са свих страна исте истине, правде љубављу ка мудрости, филозофијом умном духом,  најјачим осећањем, сећањем ствари по себи сагледава целовите идеје. Почетна слика појединачног опажаја, представа и даље име, посебни, општи појам изазива душу да помоћу унутрашње светлости највише идеје добра, дијалектиком појма, унутрашњим видом ума препозна вечне идеје. 

 

Аристотелово схватање Бога

 

По Аристотелу се не може схватити ниједан облик,  могућност материје, или сврхе, без савршеног облика свих облика, вечне духовне стварности, духовног кретања (мишљења о самом мишљењу), савршене  сврхе–дела, неусловљеног вечног бића. Код сваког другог бића је „материја“ мисли жеља и зато биће и мисао разликују, а у Богу је материја мисли – љубав, потпуна истина, сврха једно са савршеном делатношћу, делом, те је такав духовни живот сам по себи, вечни живот. Снага мисли у љубави ка мудрости која у највишој моћи самосазнања тежи ка апсолутној форми–садржини све–једног, једног–свега је највиши, најдубљи додир умског дела душе са вечно живим Богом. Зато се таква мисао више и не може звати мишљу него љубављу, јер мисао увек има неки садржај чулности различит од себе, и зато је само жеља, док се мишљење у филозофији умним делом душе окреће највишем добру и достиже истином непокретно покретање, духовни додир са самим Богом,  више не креће по материји смртне жеље, „него  као предмет љубави.“
 

 

Хегелова историја филозофије

 

За Хегела једна научна историја филозофије целокупну историју филозофије посматра као  свеобухватну филозофију филозофије, која по апсолутној слободи духа и логичкој нужности истине све супротности различитих филозофских система води самосазнању апсолутне идеје. Саморазвој свих логичких принципа током Историје филозофије изједначен  је са самоодређењем апсолутног мишљења о самом мишљењу у Науци логике. Крајњи резултат тог  развоја, као живе целине од семена до плода, сагледава се у његовој завршној филозофији апсолутног духа која у свеобухватној идеји саставља све своје степене развића. Тек је у тој апсолутој логичности науке или апсолутној научности логике логичка форма апсолутног појма о појму изједначена са апсолутним логичком садржином Бога, какав је он по својој вечној суштини апсолутне идеје.

 

Бог и Платонова идеја добра

 

По Платону, да да би истина била истина, а камо ли апсолутна истина, мора имати у себи добро по себи, с којом свака идеја и свеобухватно јединство свих идеја добија утемељење. Није добро добро по савршеној истини, него су савршена лепота и савршена истина, правда то по највишем добру. Тек из надсазнајне, надбивствене идеје добра све  све савршене идеје имају своје квалитете, а  из идеја њихове копије. Без добра самог по себи не може се схватити ниједна идеја, нити све  идеје имају своју идеалност. Колико свака идеја стоји изнад свих својих копије, толико идеја добра (као идеја свих идеја), стоји изнад  свих идеја, она је  као Бог за све идеје. У Светом писму се након сваког дана стварња каже: И видје Бог да је добро“ Добро је квалитативна мера сваког спољашње, унутрашњег савршенства из Божије безмерја. По теолошком учењу, човек је круна стварања на земљи, јер је створен у Божијем образу и лицу. „Будите ви дакле савршени, као што је савршен отац ваш небески“ То је савршена за земљу, небо и човека мера добра из Божије милости, безмерја...

 

Хегелов апсолутни дух

 

Хегел добро подређује Божијем самосазнању које у апсолутној идеји саставља све могуће разлике, супротности. Међутим, много мање кажемо када тврдимо да је апсолутна истина Бог, него када кажемо да је Бог апсолутна истина. Апсолутна истина је свакако Божија, а не људска. Једно од лица Свете Тројице назива се Дух истине. Али не и једино лице. Хегел каже да је апсолутна идеја јединство теоријске и практичне идеје, али код њега то јединство на постоји. Када Исус Христос каже: „Ја и Отац Једно смо...“ у њему је стварно присутно апсолутно јединство теоријског и практичног, Бога и човека, духа и тела, бесконачног и коначног,  форме–садржине, појаве и суштина. Највишом вољно-логичко-практичном страном крста субјективно је потпуним јединством речи са животом у сваком покретању тела, душе вечним духом објективно и зато апсолутно. Кад кажемо Бог је дух по себи и за себе који се једино достиже спекулативним мишљењем у највишем појму појма, када апсолутно сазнаје, зна себе, то је много, много мање...

 

Апсолутни дух и највиша идеја добра

 

Насупрот Платоновој надсазнајној, надсуштаственој идеји добра изнад свих идеја, Хегел добро подређује сазнању, мишљењу по себи и за себе. Код њега је апсолутни појам по себи и за себе „појео“ идеју добра и душу и биће. По Хегелу, „бесконачна доброта појма“ као највиша сврха–дело по себи и за себе једино слободно прима у себи, пуста, подноси, износи све разлике, супротности. Само у највишем појму појма Божији дух у апсолутном самоосазнању, самомишљењу полази од себе и долази до себе,  њему служи сама природа, историја, све државе и сви  појединци.  Међутим, како  уопште, знамо да Бог зна, познаје себе, без савршенства највише идеје добра? По Платону само надсазнајна, надсуштаствена, надбивствена идеја добра може утемељити не само идеалност идеје него и  саму опажајност опажаја, разумност разума, умност ума логичност логике, сазнатљивост сазнања, истинитост истине, уопште, смисленост мисли и бивственост бивствовања… 

 

Бог и дијалектичка логика

 

Хегел у уводу своје Науке логике тврди да његову „логику треба схватити као систем чистог ума, царство истине по себи и за себе без омота, да он ту излаже вечне суштину Бога пре света створене природе, и једног коначног духа“. Међутим он никако не  излаже из апсолутног појма то „царство истине по себи и за себе без омота као вечну суштину Бога“, нити објашњава како  Бог (пре све природе, и једног коначног духа) ствара другобивствени свет природе и једног коначног духа, нити дедукује сав садржај (створене) природе, историје из вечне идеје (апсолутне логичке форме појма), већ са једном унапред противуречном поставком схватања природе као оспољене, отуђене апсолутне идеје у форму другобивства, ради сасвим супротно: из логике створене природе и историје једног коначног духа (сазнајним путем од појаве, суштине до појма) из појавног садржаја природе, историје изводи апсолутни дух,  идеју као вечну суштину Бога!