O ljubavi prema prijatelju i neprijatelju

 

Ako se najbezazlenije dete iz najosetljivije duše iskreno naljuti u pravdi do zadnje tačke za tren, kako može da nema tu osetljivost za pravdu zreo čovek, bez obzira koliko bio naizgled čist, smiren,  prosvećen? Ako gotovo nikad, čak ni u retkim trenucima ne ispoljava otvoreno osećaj takve pravde, kako je uopšte živa Božija duša, neizmerno vrednija od tela i svih stvorenih stvari?  Šta će ga pokrenuti na borbu protiv tolikog zla i skrivenog lukavstva koji mu opseda srce sa svih strana? Bez te vihorovite snage duše, kao onog na krštenju: „Odreci se satane!“ „Pljuni i zgazi!“ ne može se napraviti nijedan duhovni korak ka večnoj ljubavi i istini.

Ko nema taj najjači i najbrži unutrašnji  „refleks“ gađenja od sve laži, zla za tren kroza sve  deliće duše i tela, teško će ga kasnije ikada dobiti, naučiti, ili mu neko drugi to preneti.

To čišćenje u duši koje nadjačava: strah, kukavičluk, izdaju je kao priprema krsne vode pravde, pokajanja Svetog Jovana, za silu večne ljubavi, istine Isusa Hrista i duhovno rođenje od Oca ka Sinu i Sina  ka Ocu za carstvo nebesko. 

Zato je to suočavanje licem k licu iz najiskrenijeg osećaja, bez obzira koliko ono bilo  neprijatno, bitno za razumevanje i razjašnjenje i na kraju  međusobno opraštanje i duhovno pročišćenje. 

Samo taj najzdraviji sudar tela i duha razotkriva stvari do kraja, donosi duši mir i srcu istinu. Kada kažeš sve što misliš, pa taman da pogrešiš i vidiš kasnije da nije tako, pokaješ se i tako pokreneš najljuća i najtužnija osećanja istovremeno, bez kojih nisu moguća ni ona najblaža i najradosnija. Ni iskreno prijateljstvo, ni jaka veza između muža i žene po tajni krsta kada Bog spaja u sili ljubavi, istine za sav život.

To je strast žive duše, duboka alhemija života koja razotkriva ono „iza mire sto vire,“ „iza tute sto ćute,“ bez koje nema ni jake  ličnosti, ni jakog: naroda,  država, grupa, firme,  nijednog velikog dela...

Bez te duševne dijalektike od ličnosti ka ličnosti na mikro nivou nema ni onog duhovnog vihora, vetra najviše borbe za istinu sa svom nevidljivom lažju na makro nivou. 

Međutim ljudi, čak oni koji imaju veliko razumevanje i međusobno poštovanje, klone se tih sudara. Umesto toga u lažnom dodvoravanju ostaje zaparloženo sve ono potajno u dubokom kukavičluku koji slabi srce i dušu.

Heraklit kaže: „Rat je otac svega i kralj svega.“ A Hristos:  „Blago onima koji mir grade, jer će se sinovi Božiji nazvati.“ Ali kaže i: „Ja nisam došao da donesem mir na zemlju, nego mač“ ognjenog duha,  koji odseca  laž u srcu i  priprema dušu za najvišu nebesku istinu. 

Ali za takvo otvoreno razjašnjenje između zrelih ličnosti kroz međusobni sudar i opraštanje koji jača duhom van i unutra i usmerava dušu ka istini, danas gotovo niko nije spreman. Sve je od početka do kraja zauvek površno, polovično ili se ispoljava u životinjskoj surovosti.

Ako nema te duboke hemije, alhemije srcem ka srcu, licem ka licu,  gde sve smeš reći u međusobnom razumevanju, sve tone u konformizam i lažnu tolerantnost, u mlitavost osećaja i duhovnu tupost. 

Bez tog otvorenog suočavanja koje  odseca površni odnos, nema onog  povezivanja iz pune snage, kada Bog spaja u sili ljubavi, istine. 

Po mirisu istine i ukusu ljubavi, svi za jednog, jedan za sve, ljudi bi trebali biti jače povezani u Bogu, nego sopstveni delovi tela, da u svetoj jednoći u Hristu na kraju svi imaju jedni od drugih ono najbolje sve.

Međutim, mi smo mnogo, mnogo daleko od toga...

Hristove reči: „Oprosti bratu svome 7 puta po 70 u toku jednog dana, ako sagreši, i kaže ti: oprosti mi,“ nas uče da ta tajnovita dijalektika, alhemija u približavanju ka drugom čoveku zahteva dosta truda i strpljenja. Mnogo je vremena potrebno dok se taj zajednički „džak soli“ pojede, da se između čoveka i čoveka otvore na kraju vrata čistog srca iza  sedam  ključeva i brava.

Taj put od čoveka ka čoveku do kraja je kao put do Boga, do raja, do carstva Božijeg unutra u nama. Zato „Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe“ ispunjava sav zakon, jer je Hristos drugu zapovest ljubavi ka bližnjem, izjednačio sa prvom zapovešću: „Ljubavlju ka Bogu svim srcem, svom dušom, svim umom, svom snagom.“

Sveti Jovan Bogoslov zato kaže: „Ako ne voliš brata koga vidiš, kako voliš Boga koga ne vidiš?“

Često se dešava da si sa nekim  lepo, naizgled dobar drug i dođeš sa njim u malo jači sudar i zauvek se raziđeš.

A sa nekim si, nasuprot, gotovo u stalnom sudaru,  vodiš „rat“  svom snagom, kao da se boriš za život i na kraju se pomiriš, konačno sporazumeš, i budeš mnogo jače povezan nego sa tim „prijateljem“ s kojim si zauvek prekinuo druženje.

To znači da si sa ovim drugim oduvek povezan u Bogu po punoj snazi, kako jedino u istini i možeš biti povezan. Dok sa onim prvim nisi nikad ni bio povezan, niti možeš biti po nejasnom, polovičnom „sad ovako, sad onako kako vetar duva,“ nego je to za tebe lažn ruka, karika...

I kada se desi da budeš u nevolji i svi te prijatelji ostave, zaobiđu,  priđe ti i pomogne neko od koga to nikad nisi očekivao po tajni krsta i večnog života. „I neprijatelji postaće čoveku domašnji njegovi.“

Zato i zapovest: „Ljubite neprijatelje svoje.“ Jer, kako ćeš bez ljubavi ka neprijatelju, odseći  lažnog prijatelja, izdajničko srce, ruku, koja ti podilazi spolja, a  iznutra te ne voli, ili čak mrzi? 

A pogotovu odseći nevidljivog, najgoreg neprijatelja (lukavu, zlu misao u nama samima) koji nas zavodi na pogrešne odluke i dela;  pobediti „oca laži i krvnika ljudskog od početka“, samog nečistog duha?

Samo duboki osećaj može opraštanjem podneti tu najjaču dijalektiku u približavanju ka drugom, duševnu alhemiju koja na kraju razdvaja istinito i lažno sastavljanje, dostići onu ljubav ka Bogu i bližnjem „svim srcem, svom dušom, svim umom, svom snagom“, koju nečista sila nikada ne može nadvladati, niti je imati, jer je u srži protiv večne ljubavi i večne istine. 

 Zato je to lično i nadlično suočavanje licem k licu do potpunog razjašenja u zadnjoj istini jako bitno. 

Ali to ne znači da kroz ljubav prema neprijatelju, treba potceniti prijatelja, bližnjeg, jer je ljubav ka prijatelju, bližnjem, ista kao i ljubav ka Bogu.

Ako ne voliš prijatelje s kojima te Bog spaja, kako ćeš tek voleti neprijatelje? 

Čovek potceni druga, drugu zapovest ljubavi ka bližnjem, najpreču prečicu ka prvoj zapovesti ljubavi ka Bogu, koja nam jača veru u savršeni, večni život.

Pre možeš da zaobiđeš predsednika, patrijarha, vladiku ... bilo koji zvanični čin ... koji su ljudi birali.

A prijatelja je srce biralo po tajni krsta i večnog života.

Narod, zapravo, nije birao nijedan veliki dar, nego je on svima dat po pečatu Duha Svetog, kao što je po promislu Božijem i tajni krsta dat  prijatelj i neprijatelj.

Kao što u najlepšoj slici, muzici, pesmi, igri, najboljem jelu, piću, saglašavaju najrazličitiji: oblici i boje, tonovi i melodije, reči i rime, kretnje i pokreti, misli i osećaji, mirisi i ukusi, tako se u jakoj duši saglašavaju suprotnostinajrazličitijih ljudi za  najdublji smisao života.

Bez toga čovek živi u površnosti i kiču, duševnom i duhovnom kukavičluku koji ga guži i davi. 

Međutim, iako je  blagodat Duha Svetog dobijena sa krštenjem najveća pomoć koju čovek može imati, pred kojom je nečisti duh najslabiji, čovek  ga u tim najbitinijim razjašnjenjem u istini najmanje kroristi.

Zato sa svake strane: kroz oči, uši, miris, ukus, pogrešne misli, osećaje, odluke, želje podleže svakojakoj laži i lukavstvu, trpi  sve njegove izdaje i prevare. 

„Đavo je laža i otac laži i krvnik ljudski od početka“, i koliko nam se lažnim mislima, osećajima srcu približi, toliko će nam zlo naneti. 

A gde nas to razjašnjenje u Duhu istine vodi na kraju? 

Apostol Pavle kaže: Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice.“ Ka sretanju, prepoznavanju iz nezemaljske srede, središta čistog srca, kada ne prepoznajemo jedni druge samo spolja, po zemaljskom zvanju i znanju, izgledu i imanju kao „u zagonetci, kroz ogledalo“ već se čistim mislima, osećajima, unutrašnjim, duhovnim očima srećemo srcem k srcu, licem k licu ulicama istine reči Božije ka carstvu nebeskom. Gde te svi drugi, drugovi tvoji poznaju „ko si i kakav si“ za večnost pred Bogom i ljudima, kao i ti njih. Kada se približavamo u veri jedni drugima ka bogatstvu ljubavi od Boga i Bogatstvu Boga, ka onoj sreći i radosti bez prestanka, „koju moljac ne jede i rđa ne kvari.“

 

„Blago čistima srcem, jer oni će Boga videti“

 

Često se navodi onaj primer da je istina kao najbrži konj koji jednog u životu skoro projuri ispred svakog čoveka. I baš tada, kada u toj strašnoj brzini protrči, čovek trepne, ili zaspi, pa ne stigne ni da ga primeti ni upamti.

Međutim, kod vrlo retkih, čije srce i  um ne vodi žurba prolaznog života nego večni Duh istine, nije tako, već sasvim suprotno.

Kad neko stvarno voli iz dubine duše istinu, on se svakog trena, časa, dana godine, kroz sve vreme svog života  čistim srcem priprema za taj trenutak njenog otkrivanja, koji pred njegovim duhovnim očima postane kao nepokretna tačka, kao večnost (istina i jeste večnost), toliko pretežna nad svim ostalim vremenom, da mu se pred tom večnom istinom svaki drugi dan, čas, godina života čini kao tren...