Привид немачког идеализма

Аутор: Томислав Новаковић

 

Ка што Спинозино Deus sive Natura прво мишљење своди на просторност, па затим и изједначује Бога са природом, своди на природу, тако Кантов трансцендентализам празних форми испред слепе садржине, најстаријим условом искуства чулности прво своди спонтанитет разума на рецептивитет  чулности, a сазнањем у оквирима појавног искуства, трансцендентално на емпиричко, унутрашње на спољашње, празно субјективно на (унапред немогуће по себи) појавно објективно. И такав сличан привид решења  се наставља код Фихтеа, Шелинга, Хегела...[1]

У трансценденталној дијалектици  Кант доказује да чист ум упада у антиномије када излази из оквира искуства.

Међутим, највиши став његове трансценденталне аналитике: „Услови могућности искуства уопште су у исто време и услови могућности предмета искуства", са првостепеним рецептивитетом априорних чула–опажаја простора и времена априорно своди на апостериорно, трансцендентално на емпиричко, унутрашње на спољашње, појам на опажај... разоткрива ту антиномичност већ код чистог разума;пре трансценденталног привида чистог ума, привид трансцендентализма чистог разума!

И мада Фихте садржај опажања више не схвата као суштинску другост, несводиву на мишљење као Кант, него је доследним монизмом, панлогизмом своје апсолутне науке подводи под апсолутно Ја–сазнање–мишљење и он наспрам тог далеко моћнијег (самоделатног) Ја, из кога иде сва сазнатљивост сазнања и бивственост бивствовања, опет поставља његовим самоограничењем неко "Не-ја"!

Заправо, са "апсолутним" субјективно-објективним Ја-сазнањем-мишљењем не само потире разлику између ноуменалног и феноменалног, него поново надсазнајно (надпојмовно, надопажајно) слободно практично-морално ноуменално, опште-логичким научним појмом, своди на сазнајно-теоријско феноменално!

Слично изједначење у потпуности наставља рани Шелинг, када по субјективно-објективном тоталитету" тврди да је природа уснули дух а дух пробуђена природа".

Међутим, када се дух своди на природу или природа на дух, мишљење на биће и биће на мишљење, остаје се и даље у почетној механичкој узрочности од једне релативне ствари, појаве ка другој релативној ствари, појави, где се и једно и друго потире и ништа суштински не објашњава.

Када Хегел тврди да Бог ствара природу и историју тако што се вечни дух, првобивствена апсолутно логична идеја отуђује од себе, оспољава у простор-време-материју, другобивствену природу, историју, те нефилозофске формулације: отуђења, оспољења, другобивства само разоткривају да са тим привидним монизмом, панлогизмом "апсолутног" мишљења мишљења своје Историје филозофије као свеобухватне филозофије све филозофије или са "апсолутним" појмом појма своје Науке логике, с којим излаже све степене саморазвоја апсолутне идеје, заправо чини нешто сасвим супротно: стварајуће своди на створено, из завршне суштине свих свих суштина просторно-временске створене другобивствене природе и историје "прави" стварајућег Бога, првобивствени вечни дух!

Додуше, Шелинг касније сагледава не само ту немогућност Спинозиног изједначења Бога и природе, него сличне тешкоће апсолутног идентитета у тоталитету субјективног–објективног у свом почетном Систему трансценденталног идеализма. Да општост и нужност фиктивне природе није никако могућа по себи и да се не само стварање, него и само, свако могуће постојање, биће не може схватити без апсолутне воље и стварајуће слободе.  

Зато, упоредо са духом који се буди, происходи из уснуле, несвесне природе, покушава пред крај живота да развије истовремено једну позитивну филозофију стварања (спекулативну филозофију откровења) која излаже како  из апсолутне воље и стварајуће слободе Божији дух ствара природу.

Да је  сва објективност на крају, спекулативна филозофија природе, једно са позитивном филозофијом откровења, најчистијом спекулативном филозофијом духа.

То јединство филозофије природе и филозофије духа треба сав идеалитет природе, човека да изведе из апсолутне воље и стварајуће слободе, докаже да је природа дело Божије, створена из апсолутне воље и стварајуће слободе Бога, да је у свом идеалитету религије, филозофије, уметности највиша потврда апсолутне субјективности, Бога.

Међутим изгледа,  да та позитивна филозофија стварања (под утицајем Кантове Критике моћи суђења), поново, уместо,  сазнајно-логичким, сада уметничким  духом, своди Бога на створену природу, уметност. Највиши објективит форме–садржине природе налази у уметности, субјективитет у религији, а субјективитет–објективитет у филозофији.

И када у идеалитету природе проналази апсолутна субјективност,  у том „апсолутном“ јединству природе се не потврђује апсолутна субјективност Бога, него у иделитету религије, филозофије, уметности, као највишем субјективитету–објективитету природе, само потврђује наша људска субјективност. 

У ствари, тај идеалитет религије, филозофије, уметности не потврђује чак ни апсолутно јединство природе!

Шелинг, на пример, сматра да Бог самоограничењем прво прави материју, као принцип различитог, другог (други принцип стварања). Међутим, никакав суштински разлог не може се дати, зашто би (Божија) апсолутна воља и стварајућа слобода самоограничала себе свеподлежућом материјом.  Зашто би Бог стварао свет из материје (елемената), као у Платоновој Тимају, где  је материја прихватитељка сваког уобличења, настајања? Ако је Бог сreacio ex nihilo, зашто би прво правио саме елементе (материју)?

Он каже  да „сав спознатљиви битак, једнако као само спознајуће настаје процесом.“ За  потпуни, јединствени логос природе траже се, прихватају неки први поларитети, степени у развоју природе: од почетне монаде–диаде кроз светлост–материју ка животу, организму, човеку.

Међутим, никаквом рационализацијом стварања као некаквим самоограничењем Бога се не може  из  апсолутне воље и стварајуће слободе поставити неки други принцип.

Код Аристотела,  наспрам материје која постоји само као  могућност, свака ствар, биће у природи и јесте и није, делимично је по духу стварност, делимично по материји могућност; бива, постаје, уобличава  се, одржава по некој својој форми, сврховитом кретању. Међутим, по Аристотелу, Бог нити настаје, нити нестаје, него је као  највиша сврха–дело вечног живота самог по себи, савршена духовна стварност, која сваку ствар, биће, појаву покреће од њене могућности ка њеној стварности.

Лајбниц сагледава да монаде пре сваке сазнајно-логичке општости и нужности морају поседовати супстанцијалну субјективност. Да само са појединачном (унутрашњом) сврхом, биће, бивствовање има (супстанцијалан) довољан разлог да буде биће, бивствовање, а не небиће, небивствовање. Да духовна воља, жудња непротежних монада из старије метафизике мора стајати испред релативних констелација простора–времена–материје протежне физике.

Додуше, ни Лајбниц не тврди да тај довољни разлог (унутрашња сврха) сваке појединачне монаде мора бити надсазнајни, надлогички; стајати и испред сваког сазнања, и испред сваке логике. У ствари, његов принцип континуитета већ је скица Шелинговог апсолутног тоталитет духа–природе, субјективног-објективног.  Само Платон јасно сагледава да у ослонцу сваке искуствености појавног искуства мора стајати метафизичко искуство душе. И да надсазнајна, надсуштаствена, надбивствена највиша идеја добра не стоји само испред сваког појединачног чулног опажања или посебног, општег појма разума, него чак и изнад умног искуства свих осталих идеја.

И тај привидни  "идеализам" немачке класичне филозофије, који почиње са Кантом и наставља са Фихтеом и (под утицајем Спинозе) са раним Шелингом, се не завршава са Хегелом, него потпуно логично у Марксовим субјективно-објективном научно-техничко-политичко-уметничком практичном реалитету-идеалитету човека-заједнице-природе.

Маркс кроз Аристотелов супстанцијални zoon politikon, Кантову и Фихтеову практичну филозофију, Платонову и Хегелову дијалектику, Шелингов субјективно-објективни монизам духа као свесне прирoде и прирoде као несвесног духа кроз поларитет натурализма–хуманизма развија супстанцијалну сврху природе–човека...

Кроз научно-техничко-уметнички-политички субјективно-објективни реалитет-идеалитет човека-заједнице-природе покушава да обједини формални, материјални, покретачки и сврховити узрок Аристотелове тетраде.

Социјални инстинкт сви за једног, један за све на почетку и на крају историје (државе), кроз поларитет нагона за одржањем тела и нагона за одржањем врсте води, по њему, сваку почетну–завршну сврху еволуције и револуције.

Од сваког човека пре историје у служби природној заједници, до потпуно развијене хумане природе–идеалне људске заједнице на крају историје која служи сваком слободном човеку.

Са развојем научно-техничко-политичко-уметничке субјективно-објективне практичне природе–човека, хуманизам, нагон за јачањем и одржањем врсте, као (првостепена) родна природа, у комунизму,  царству слободе на крају историје, коначно превладава нагон за одржањем тела (царство нужности).

Зато  је за њега развој снаге и моћи тела и богатства и разноврсности пет  чула ( и њихових продужених справа, инструмената, машина) од инстинктивног, појединачног опажаја до потпуно свесних чула у целовитој научно-техничко-уметничко-политичкој  другој природи човека-заједнице, сврха читаве  историје.

То је потпуно оспољење трансцендентног духа, испољење оностране идеје у овостраној научно-техничко-политичкој-уметничкој обоготвореној чулној природи. 

Тај реалитет-идеалитет човека-заједнице-природе (осим слободе) одбацује све остале Кантове постулате (Бога, бесмртност душе) практичног ума.

Ту нема више трансцендентног Бога, духа, душе, идеје... него субјективно-објективна дијалектика човека и природе, човека и човека, човека и заједнице кроз научно-техничко-уметничко-политичку практичну генијалност води коначном реалитету-идеалитету природе–човека-заједнице.

Када научно-технолошко-политичко-уметничка практична генијалност достигне на крају историје иделитет човека-заједнице-природе, државе ће из царства нужности ступити у царство  слободе.

 

O привиду воље, привиду супстанцијалне егзистенције...

 

Свакако да се тај привид наставља и у каснијој немачкој филозофији: привидом воље код Шопенхауера и Ничеа, или привидом субјективности, егзистенције код Хајдегера...

Иако на први поглед изгледа да Шопенхауер сваку представу (опажање) и сазнање, а не само одлучивање,  своди на супстанцијалну вољу, изводи из воље, тачно је,  заправо да он под Кантове теоријске филозофије и старе индијске филозофије,  негацијом властитости у основи воље,  заправо у задњем степену одриче вољу...  Практично-морални суштински ума посматра из првостепене појавности сазнајно-теоријског ума, то јест, Кантову надсазнајну, надсвесну ноуменалну вољу  посматра из  теоријског, појавног ума, те у складу са тим сагледава као привид воље, привид властитости, своди слепу вољу на појавну представу или појавно сазнање.

Такође, као што Хегел не само сваки појединачни, посебни дух, не само све народе и државе, него и  сву природу, историју своди на апсолутни, светски дух, тако Ниче сваку појединачну, посебну, општу вољу, не само појединца, народа или  држава, него и све природе или историје своди на вољу за моћ ...

И на крају  Хајдегер привидом супстанцијалне егзистенције, властитости својом метафизиком коначности не осмишљава просторно-временско-светску појавност из супстанцијалне субјективности, властитости (квалитативне коначности), него обрнуто, „супстанцијалну егзистенцију,  субјективност из просторно-временско-светске објективности (квантитативне коначности) немогуће по себи.

Једино код Лајбница постоји покушај да се из супстанцијалне субјективности, властитости непоновљиве појединачне жудње монада и старије унутрашњости утемељи сва објективност, спољашњост...

Ипак, његов закон континуитета, „да природа не чини скокове“, и схватање да „свака монада опажа један исти свет“,  своди квалитативне разлике на квантитативне, супстанцијална субјективност непоновљиве воље, жудње, монаде  само на један степен јасности и разговетности представљања, сазнања једног објективног света, припрема Шелингов субјективно-објективни тоталитет духа природе или Хегелово једино по себи и за себе Божије апсолутно самосазнање, самопредстављање савршено јасних и разговетних вечних идеја...

---

[1] Ово је само одељак из ширег рада Привид трансцендентализма на овом сајту www.filozof.rs