Privid nemačkog idealizma

Autor: Tomislav Novaković

 

Ka što Spinozino Deus sive Natura prvo mišljenje svodi na prostornost, pa zatim i izjednačuje Boga sa prirodom, svodi na prirodu, tako Kantov transcendentalizam praznih formi ispred slepe sadržine, najstarijim uslovom iskustva čulnosti prvo svodi spontanitet razuma na receptivitet  čulnosti, a saznanjem u okvirima pojavnog iskustva, transcendentalno na empiričko, unutrašnje na spoljašnje, prazno subjektivno na (unapred nemoguće po sebi) pojavno objektivno. I takav sličan privid rešenja  se nastavlja kod Fihtea, Šelinga, Hegela...[1]

U transcendentalnoj dijalektici  Kant dokazuje da čist um upada u antinomije kada izlazi iz okvira iskustva.

Međutim, najviši stav njegove transcendentalne analitike: „Uslovi mogućnosti iskustva uopšte su u isto vreme i uslovi mogućnosti predmeta iskustva", sa prvostepenim receptivitetom apriornih čula–opažaja prostora i vremena apriorno svodi na aposteriorno, transcendentalno na empiričko, unutrašnje na spoljašnje, pojam na opažaj... razotkriva tu antinomičnost već kod čistog razuma;pre transcendentalnog privida čistog uma, privid transcendentalizma čistog razuma!

I mada Fihte sadržaj opažanja više ne shvata kao suštinsku drugost, nesvodivu na mišljenje kao Kant, nego je doslednim monizmom, panlogizmom svoje apsolutne nauke podvodi pod apsolutno Ja–saznanje–mišljenje i on naspram tog daleko moćnijeg (samodelatnog) Ja, iz koga ide sva saznatljivost saznanja i bivstvenost bivstvovanja, opet postavlja njegovim samoograničenjem neko "Ne-ja"!

Zapravo, sa "apsolutnim" subjektivno-objektivnim Ja-saznanjem-mišljenjem ne samo potire razliku između noumenalnog i fenomenalnog, nego ponovo nadsaznajno (nadpojmovno, nadopažajno) slobodno praktično-moralno noumenalno, opšte-logičkim naučnim pojmom, svodi na saznajno-teorijsko fenomenalno!

Slično izjednačenje u potpunosti nastavlja rani Šeling, kada po subjektivno-objektivnom totalitetu" tvrdi da je priroda usnuli duh a duh probuđena priroda".

Međutim, kada se duh svodi na prirodu ili priroda na duh, mišljenje na biće i biće na mišljenje, ostaje se i dalje u početnoj mehaničkoj uzročnosti od jedne relativne stvari, pojave ka drugoj relativnoj stvari, pojavi, gde se i jedno i drugo potire i ništa suštinski ne objašnjava.

Kada Hegel tvrdi da Bog stvara prirodu i istoriju tako što se večni duh, prvobivstvena apsolutno logična ideja otuđuje od sebe, ospoljava u prostor-vreme-materiju, drugobivstvenu prirodu, istoriju, te nefilozofske formulacije: otuđenja, ospoljenja, drugobivstva samo razotkrivaju da sa tim prividnim monizmom, panlogizmom "apsolutnog" mišljenja mišljenja svoje Istorije filozofije kao sveobuhvatne filozofije sve filozofije ili sa "apsolutnim" pojmom pojma svoje Nauke logike, s kojim izlaže sve stepene samorazvoja apsolutne ideje, zapravo čini nešto sasvim suprotno: stvarajuće svodi na stvoreno, iz završne suštine svih svih suština prostorno-vremenske stvorene drugobivstvene prirode i istorije "pravi" stvarajućeg Boga, prvobivstveni večni duh!

Doduše, Šeling kasnije sagledava ne samo tu nemogućnost Spinozinog izjednačenja Boga i prirode, nego slične teškoće apsolutnog identiteta u totalitetu subjektivnog–objektivnog u svom početnom Sistemu transcendentalnog idealizma. Da opštost i nužnost fiktivne prirode nije nikako moguća po sebi i da se ne samo stvaranje, nego i samo, svako moguće postojanje, biće ne može shvatiti bez apsolutne volje i stvarajuće slobode.  

Zato, uporedo sa duhom koji se budi, proishodi iz usnule, nesvesne prirode, pokušava pred kraj života da razvije istovremeno jednu pozitivnu filozofiju stvaranja (spekulativnu filozofiju otkrovenja) koja izlaže kako  iz apsolutne volje i stvarajuće slobode Božiji duh stvara prirodu.

Da je  sva objektivnost na kraju, spekulativna filozofija prirode, jedno sa pozitivnom filozofijom otkrovenja, najčistijom spekulativnom filozofijom duha.

To jedinstvo filozofije prirode i filozofije duha treba sav idealitet prirode, čoveka da izvede iz apsolutne volje i stvarajuće slobode, dokaže da je priroda delo Božije, stvorena iz apsolutne volje i stvarajuće slobode Boga, da je u svom idealitetu religije, filozofije, umetnosti najviša potvrda apsolutne subjektivnosti, Boga.

Međutim izgleda,  da ta pozitivna filozofija stvaranja (pod uticajem Kantove Kritike moći suđenja), ponovo, umesto,  saznajno-logičkim, sada umetničkim  duhom, svodi Boga na stvorenu prirodu, umetnost. Najviši objektivit forme–sadržine prirode nalazi u umetnosti, subjektivitet u religiji, a subjektivitet–objektivitet u filozofiji.

I kada u idealitetu prirode pronalazi apsolutna subjektivnost,  u tom „apsolutnom“ jedinstvu prirode se ne potvrđuje apsolutna subjektivnost Boga, nego u idelitetu religije, filozofije, umetnosti, kao najvišem subjektivitetu–objektivitetu prirode, samo potvrđuje naša ljudska subjektivnost. 

U stvari, taj idealitet religije, filozofije, umetnosti ne potvrđuje čak ni apsolutno jedinstvo prirode!

Šeling, na primer, smatra da Bog samoograničenjem prvo pravi materiju, kao princip različitog, drugog (drugi princip stvaranja). Međutim, nikakav suštinski razlog ne može se dati, zašto bi (Božija) apsolutna volja i stvarajuća sloboda samoograničala sebe svepodležućom materijom.  Zašto bi Bog stvarao svet iz materije (elemenata), kao u Platonovoj Timaju, gde  je materija prihvatiteljka svakog uobličenja, nastajanja? Ako je Bog sreacio ex nihilo, zašto bi prvo pravio same elemente (materiju)?

On kaže  da „sav spoznatljivi bitak, jednako kao samo spoznajuće nastaje procesom.“ Za  potpuni, jedinstveni logos prirode traže se, prihvataju neki prvi polariteti, stepeni u razvoju prirode: od početne monade–diade kroz svetlost–materiju ka životu, organizmu, čoveku.

Međutim, nikakvom racionalizacijom stvaranja kao nekakvim samoograničenjem Boga se ne može  iz  apsolutne volje i stvarajuće slobode postaviti neki drugi princip.

Kod Aristotela,  naspram materije koja postoji samo kao  mogućnost, svaka stvar, biće u prirodi i jeste i nije, delimično je po duhu stvarnost, delimično po materiji mogućnost; biva, postaje, uobličava  se, održava po nekoj svojoj formi, svrhovitom kretanju. Međutim, po Aristotelu, Bog niti nastaje, niti nestaje, nego je kao  najviša svrha–delo večnog života samog po sebi, savršena duhovna stvarnost, koja svaku stvar, biće, pojavu pokreće od njene mogućnosti ka njenoj stvarnosti.

Lajbnic sagledava da monade pre svake saznajno-logičke opštosti i nužnosti moraju posedovati supstancijalnu subjektivnost. Da samo sa pojedinačnom (unutrašnjom) svrhom, biće, bivstvovanje ima (supstancijalan) dovoljan razlog da bude biće, bivstvovanje, a ne nebiće, nebivstvovanje. Da duhovna volja, žudnja neprotežnih monada iz starije metafizike mora stajati ispred relativnih konstelacija prostora–vremena–materije protežne fizike.

Doduše, ni Lajbnic ne tvrdi da taj dovoljni razlog (unutrašnja svrha) svake pojedinačne monade mora biti nadsaznajni, nadlogički; stajati i ispred svakog saznanja, i ispred svake logike. U stvari, njegov princip kontinuiteta već je skica Šelingovog apsolutnog totalitet duha–prirode, subjektivnog-objektivnog.  Samo Platon jasno sagledava da u osloncu svake iskustvenosti pojavnog iskustva mora stajati metafizičko iskustvo duše. I da nadsaznajna, nadsuštastvena, nadbivstvena najviša ideja dobra ne stoji samo ispred svakog pojedinačnog čulnog opažanja ili posebnog, opšteg pojma razuma, nego čak i iznad umnog iskustva svih ostalih ideja.

I taj prividni  "idealizam" nemačke klasične filozofije, koji počinje sa Kantom i nastavlja sa Fihteom i (pod uticajem Spinoze) sa ranim Šelingom, se ne završava sa Hegelom, nego potpuno logično u Marksovim subjektivno-objektivnom naučno-tehničko-političko-umetničkom praktičnom realitetu-idealitetu čoveka-zajednice-prirode.

Marks kroz Aristotelov supstancijalni zoon politikon, Kantovu i Fihteovu praktičnu filozofiju, Platonovu i Hegelovu dijalektiku, Šelingov subjektivno-objektivni monizam duha kao svesne prirode i prirode kao nesvesnog duha kroz polaritet naturalizma–humanizma razvija supstancijalnu svrhu prirode–čoveka...

Kroz naučno-tehničko-umetnički-politički subjektivno-objektivni realitet-idealitet čoveka-zajednice-prirode pokušava da objedini formalni, materijalni, pokretački i svrhoviti uzrok Aristotelove tetrade.

Socijalni instinkt svi za jednog, jedan za sve na početku i na kraju istorije (države), kroz polaritet nagona za održanjem tela i nagona za održanjem vrste vodi, po njemu, svaku početnu–završnu svrhu evolucije i revolucije.

Od svakog čoveka pre istorije u službi prirodnoj zajednici, do potpuno razvijene humane prirode–idealne ljudske zajednice na kraju istorije koja služi svakom slobodnom čoveku.

Sa razvojem naučno-tehničko-političko-umetničke subjektivno-objektivne praktične prirode–čoveka, humanizam, nagon za jačanjem i održanjem vrste, kao (prvostepena) rodna priroda, u komunizmu,  carstvu slobode na kraju istorije, konačno prevladava nagon za održanjem tela (carstvo nužnosti).

Zato  je za njega razvoj snage i moći tela i bogatstva i raznovrsnosti pet  čula ( i njihovih produženih sprava, instrumenata, mašina) od instinktivnog, pojedinačnog opažaja do potpuno svesnih čula u celovitoj naučno-tehničko-umetničko-političkoj  drugoj prirodi čoveka-zajednice, svrha čitave  istorije.

To je potpuno ospoljenje transcendentnog duha, ispoljenje onostrane ideje u ovostranoj naučno-tehničko-političkoj-umetničkoj obogotvorenoj čulnoj prirodi. 

Taj realitet-idealitet čoveka-zajednice-prirode (osim slobode) odbacuje sve ostale Kantove postulate (Boga, besmrtnost duše) praktičnog uma.

Tu nema više transcendentnog Boga, duha, duše, ideje... nego subjektivno-objektivna dijalektika čoveka i prirode, čoveka i čoveka, čoveka i zajednice kroz naučno-tehničko-umetničko-političku praktičnu genijalnost vodi konačnom realitetu-idealitetu prirode–čoveka-zajednice.

Kada naučno-tehnološko-političko-umetnička praktična genijalnost dostigne na kraju istorije idelitet čoveka-zajednice-prirode, države će iz carstva nužnosti stupiti u carstvo  slobode.

 

O prividu volje, prividu supstancijalne egzistencije...

 

Svakako da se taj privid nastavlja i u kasnijoj nemačkoj filozofiji: prividom volje kod Šopenhauera i Ničea, ili prividom subjektivnosti, egzistencije kod Hajdegera...

Iako na prvi pogled izgleda da Šopenhauer svaku predstavu (opažanje) i saznanje, a ne samo odlučivanje,  svodi na supstancijalnu volju, izvodi iz volje, tačno je,  zapravo da on pod Kantove teorijske filozofije i stare indijske filozofije,  negacijom vlastitosti u osnovi volje,  zapravo u zadnjem stepenu odriče volju...  Praktično-moralni suštinski uma posmatra iz prvostepene pojavnosti saznajno-teorijskog uma, to jest, Kantovu nadsaznajnu, nadsvesnu noumenalnu volju  posmatra iz  teorijskog, pojavnog uma, te u skladu sa tim sagledava kao privid volje, privid vlastitosti, svodi slepu volju na pojavnu predstavu ili pojavno saznanje.

Takođe, kao što Hegel ne samo svaki pojedinačni, posebni duh, ne samo sve narode i države, nego i  svu prirodu, istoriju svodi na apsolutni, svetski duh, tako Niče svaku pojedinačnu, posebnu, opštu volju, ne samo pojedinca, naroda ili  država, nego i sve prirode ili istorije svodi na volju za moć ...

I na kraju  Hajdeger prividom supstancijalne egzistencije, vlastitosti svojom metafizikom konačnosti ne osmišljava prostorno-vremensko-svetsku pojavnost iz supstancijalne subjektivnosti, vlastitosti (kvalitativne konačnosti), nego obrnuto, „supstancijalnu egzistenciju,  subjektivnost iz prostorno-vremensko-svetske objektivnosti (kvantitativne konačnosti) nemoguće po sebi.

Jedino kod Lajbnica postoji pokušaj da se iz supstancijalne subjektivnosti, vlastitosti neponovljive pojedinačne žudnje monada i starije unutrašnjosti utemelji sva objektivnost, spoljašnjost...

Ipak, njegov zakon kontinuiteta, „da priroda ne čini skokove“, i shvatanje da „svaka monada opaža jedan isti svet“,  svodi kvalitativne razlike na kvantitativne, supstancijalna subjektivnost neponovljive volje, žudnje, monade  samo na jedan stepen jasnosti i razgovetnosti predstavljanja, saznanja jednog objektivnog sveta, priprema Šelingov subjektivno-objektivni totalitet duha prirode ili Hegelovo jedino po sebi i za sebe Božije apsolutno samosaznanje, samopredstavljanje savršeno jasnih i razgovetnih večnih ideja...

---

[1] Ovo je samo odeljak iz šireg rada Privid transcendentalizma na ovom sajtu www.filozof.rs