Погрешна тријада Хегелове Науке логике

Аутор: Томислав Новаковић

 

Уместо: биће, суштина, појам треба да стоји: биће, појам, идеја.[1]

 

Ако Хегел тврди да суштина није по себи и за себе, него само апсолутни по себи и за себе појам, зашто онда  каже да је његова Науке логике излагање вечне суштине Бога, а не апсолутног појма Бога. То јест, иако Хегел полази од непосредног бића и његове суштине он тек суштином свих суштина у завршном појму долази до истине апсолутне идеје.^[2]

Сасвим је очигледно да много пре оно по себи (непосредно биће), оно за себе (суштина) траже старији по себи и за себе апсолутни појам  (Бога), него што истина по себи и за себе, апсолутни појам (Бога), траже вечну суштину (Бога)!

Иако основну тријаду поставља као биће–суштина–појам и каже да суштина стоји између почетног чулног бића, појаве и самог по себи највишег појма, он за своју Науку логике каже да је то „излагање Бога какав је у вечној суштине пре стварања света природе и једног коначног духа.“

Ипак, он не каже да је то излагање вечне идеје каква у апсолутном појму Бога, или вечног појма какав је по апсолутној идеји Бога, него апсолутног појма Бога какав у својој „вечној суштини“!

Чак и да се прихвати да је Наука логике као систем чистог ума,“царство чисте истине по себи и за себе без  омота вечна суштина Бога“, а не апсолутни појам, идеја, Бога, то ни у ком случају не може бити суштина почетне створене природе као другобивствене идеје или суштином те суштине апсолутни самознајући, самомислећи појам, него сама вечна суштина Бога пре створене природе, историје и једног коначног духа!

Када тврди да систем дијалектичке логике представља Бога какав је он у својој вечној суштини (пре света природе, историје), те речи управо разоткривају да се код њега много пре највиши, по себи и за себе „апсолутни“ појам, идеја (Бога) ослања на биће и суштину него и биће и суштина на апсолутни појам (Бога).

Да је уместо тога рекао да је то излагање апсолутног појма Бога, какав је у својој апсолутној идеји, јасно би се видело да је за тај апсолутни појам (идеја) као вечна суштина Бога више тражи надпојмовног, надсуштаственог Бога, него што обрнуто,  апсолутни појам, идеја тражи саму по себи немогућу (без вечног бића чија је суштина, или старијег апсолутног појма)  – вечну суштину.

То јест, уместо  да се свака, па и „вечна суштина“ утемељује,  одређује апсолутним по себи и за себе појмом Бога, овде се апсолутни појам Бога сазнаје, потврђује по његовој  вечној суштини!

Уместо да основна тријада иде од надсуштаствене апсолутне идеје ка појму (суштини) и појавном чулном бићу, она код Хегела, очигледно иде од појавног бића, суштине ка појму.

Као да суштина са тим „вечним“, испред себе има нешто више, па као „вечна суштина“ (Бога) може бити по себи и за себе, стајати пре (уместо) апсолутно истинитог појма Бога. Међутим свака суштина је нужно суштина некога и нечега, тражи старије биће чија је суштина, без обзира да ли у питању почетно појавно биће или завршно вечно биће и свакако да нема никаквог смисла говорити о суштини по себи.

Заправо, већ је речено да је и његов „апсолутни појам“ само задња  суштина свих суштина почетног појавног бића створене природе, иако у уводу своје Науке логике тврди обрнуто: да је тај апсолутни појам излаже вечну суштину Бога пре сваког појавног бића створене природе.

Очигледно је Хегел сазнањем прво из почетног (нужно појавног) бића изводи његову суштину, па из суштине свих тих суштина на крају завршни "по себи и за себе" појам.  Да ного пре претпоставља вечно (надсазнајно, надсуштаствено)  духовно биће из којег изводи апсолутни појам као његову (сазнајну) вечну суштину. И да зато не иде од апсолутног појма, идеје ка суштини и бићу дедуктивно, него од почетног бића, небића, ка суштини и суштином свих суштина, индуктивно, апсолутном појму.

Уместо да се свака суштина,  па и  вечна (суштина Бога), утемељи духовним првобивством, чија је вечност надсуштаствена, надсазнајна,  он сасвим обрнуто, сазнањем од почетног појавног бића, ка даљој суштини, завршним апсолутним појмом као суштином свих суштина, утемељује надсазнајно, надсуштаствено духовно биће – вечног Бога.

У сваком случају, то поимање појединачне, посебне суштине, или суштином свих суштина на крају, апсолутним појмом појма излагање свеобухватне идеје, не може никако бити по себи и за себе, независно од почетног бића.

Зато Платон не одређује идеје као суштине (некога и нечега) него као сама по себи вечна бића. Некаква сазнајно логичка најопштија суштина свих суштина од почетне појаве, чулног бића не може бити сама идеја а камоли највиша бити идеја добра. Чак је вечно биће сваке појединачне идеје изнад разумско-чулне суштине појавног бића, а камоли  надсуштаствена највиша идеја добра.

Ни чулно биће ни суштина,  ни појам не могу бити по себи Хегел каже да да он из апослутног појма о појму излаже дијалектику логику као истину по себи и за себе већ је речено да то  самопоимање, самомишљење, самосазнање асолутног духа заправо иде сасвим обрнуто од почетног појавног бића, његове суштине до појма.

Шелинг у својој позитивној филозофији барем јасно каже да није могуће поћи од појма и доћи до постојања, бића,  и зато јасно полази од почетног предмисленог, предсазнајног могућег, случајног постојања (бића) да би дошао на крају до нужно нужног (Божијег) постојања (вечног бића)

Сасвим је очигледно да основна тријада Хегелове Науке логике не иде од првобивственог апсолутног појма ка суштини и другобиственом бићу него се ту очигледно од почетка претпоставља надсазнајни првобивствен Бог, и да је апсолутни појам само његова вечна суштина, и да се  „апсолутни“ појам, идеја може  утемељити само старијим надсазнајним, надбивственим Богом.

Иако покушава да дијалектиком апсолутног појма о појму изложиу, који саставља све могуће стварне-нужне разлике супротности, прикаже као  апсолутну иодеју као вечну суштину Бога, сасвим је јасно да се тек надпојмовним, надсуштаственим Богом може  утемељити не само свако чулно биће, или његова суштина него и свако дијалектиком појма поимање вечне суштине свих суштина, апсолутна идеја.

Зато Платон свако биће, суштину и појам утемељује надсуштаственом, надсазнајном надбивственом највишом идејом добра.

Свакако да Хегелов Бог као апсолутни појам сваког појма још није Бог, него је Бог Бог тек кроз надбивствену апсолутну вољу, стварајућу слободу и вечно исту властитост. И као што човек није човек само кроз чист разум, логику и праосновно Jа мислим, него тек кроз чисту вољу и једну исту властитост, тако ни биће није биће  само кроз Божији ум, логику и апсолутно мишљење, него тек кроз апсолутну вољу и стварајућу слободу, Божију вечно исту властитост. Или, без апсолутне властитости, Бога као власника бића, нема никаквог бивања, бића.

 

Коментар 

 

Иако Хегел каже да у својој у Науци логике излаже вечну суштину Бога, истину по себи и за себе вечно постојаног духовног постојања апсолутно логичног бића он са тим наглашавање научности логике у самом наслову, заправо постиже нешто сасвим супротно. Зар једна од његових основних теза није да не утемељује  научност науке логичност логике него управо обрнуто, апсолутна логичност дијалектичке логике тек сву научност науке?

Ако је његова Наука логике као истина по себи и за себе без омота знање свег знања, наука свих наука, вечна суштина Бога, много пре треба доказивати логичност науке, него научност логике; доказазивати да је наука тек кроз логичност (истинито) научна, да је оно најнаучније (најистинитије) у самој науци управо оно најлогичније у самој логици.

И да је дијалектика много пре логика саме (све) науке, него наука саме (све) логике, јер није логика логична по науци него је наука апсолутно научна по апсолутној (дијалектичкој) логици.

Према томе, ако је дијалектичка логика логика саме логике или наука саме науке („истина по себи и за себе без омота као вечна суштина Бога“) онда у складу са тим прави наслов његове књиге мора бити: дијалектика као апсолутна наука, наук о апсолутном… Или логика апсолута, Божија логика Божији логос...

Међутим, као што није логично да се сва природа, историја поистовете са „апсолутно“ логичком идејом свеобухватне филозофије саме филозофије, тако ни то изједначење мишљења–бића, логике–онтологије, науке–логике у апсолутној научности логике и апсолутној логичности науке апсолутног појма, идеје  у дијалектичком јединству свих могућих (логичких, онтолошких, етичких, естетских), различитих, супротних категорија излаже апсолутно самосвесто, самознајуће Божијег Ја,  није логично.

 

 

---

[1] Ово је само део ширег рада: Бог и дијалектичка логика на овом сајту: www. filozof.rs  

[2] И управо зато је код Платона највиша идеја добра не само надсазнајна, надсуштаствена него и надбивствена.