Pogrešna trijada Hegelove Nauke logike

Autor: Tomislav Novaković

 

Umesto: biće, suština, pojam treba da stoji: biće, pojam, ideja.[1]

 

Ako Hegel tvrdi da suština nije po sebi i za sebe, nego samo apsolutni po sebi i za sebe pojam, zašto onda  kaže da je njegova Nauke logike izlaganje večne suštine Boga, a ne apsolutnog pojma Boga. To jest, iako Hegel polazi od neposrednog bića i njegove suštine on tek suštinom svih suština u završnom pojmu dolazi do istine apsolutne ideje.^[2]

Sasvim je očigledno da mnogo pre ono po sebi (neposredno biće), ono za sebe (suština) traže stariji po sebi i za sebe apsolutni pojam  (Boga), nego što istina po sebi i za sebe, apsolutni pojam (Boga), traže večnu suštinu (Boga)!

Iako osnovnu trijadu postavlja kao biće–suština–pojam i kaže da suština stoji između početnog čulnog bića, pojave i samog po sebi najvišeg pojma, on za svoju Nauku logike kaže da je to „izlaganje Boga kakav je u večnoj suštine pre stvaranja sveta prirode i jednog konačnog duha.“

Ipak, on ne kaže da je to izlaganje večne ideje kakva u apsolutnom pojmu Boga, ili večnog pojma kakav je po apsolutnoj ideji Boga, nego apsolutnog pojma Boga kakav u svojoj „večnoj suštini“!

Čak i da se prihvati da je Nauka logike kao sistem čistog uma,“carstvo čiste istine po sebi i za sebe bez  omota večna suština Boga“, a ne apsolutni pojam, ideja, Boga, to ni u kom slučaju ne može biti suština početne stvorene prirode kao drugobivstvene ideje ili suštinom te suštine apsolutni samoznajući, samomisleći pojam, nego sama večna suština Boga pre stvorene prirode, istorije i jednog konačnog duha!

Kada tvrdi da sistem dijalektičke logike predstavlja Boga kakav je on u svojoj večnoj suštini (pre sveta prirode, istorije), te reči upravo razotkrivaju da se kod njega mnogo pre najviši, po sebi i za sebe „apsolutni“ pojam, ideja (Boga) oslanja na biće i suštinu nego i biće i suština na apsolutni pojam (Boga).

Da je umesto toga rekao da je to izlaganje apsolutnog pojma Boga, kakav je u svojoj apsolutnoj ideji, jasno bi se videlo da je za taj apsolutni pojam (ideja) kao večna suština Boga više traži nadpojmovnog, nadsuštastvenog Boga, nego što obrnuto,  apsolutni pojam, ideja traži samu po sebi nemoguću (bez večnog bića čija je suština, ili starijeg apsolutnog pojma)  – večnu suštinu.

To jest, umesto  da se svaka, pa i „večna suština“ utemeljuje,  određuje apsolutnim po sebi i za sebe pojmom Boga, ovde se apsolutni pojam Boga saznaje, potvrđuje po njegovoj  večnoj suštini!

Umesto da osnovna trijada ide od nadsuštastvene apsolutne ideje ka pojmu (suštini) i pojavnom čulnom biću, ona kod Hegela, očigledno ide od pojavnog bića, suštine ka pojmu.

Kao da suština sa tim „večnim“, ispred sebe ima nešto više, pa kao „večna suština“ (Boga) može biti po sebi i za sebe, stajati pre (umesto) apsolutno istinitog pojma Boga. Međutim svaka suština je nužno suština nekoga i nečega, traži starije biće čija je suština, bez obzira da li u pitanju početno pojavno biće ili završno večno biće i svakako da nema nikakvog smisla govoriti o suštini po sebi.

Zapravo, već je rečeno da je i njegov „apsolutni pojam“ samo zadnja  suština svih suština početnog pojavnog bića stvorene prirode, iako u uvodu svoje Nauke logike tvrdi obrnuto: da je taj apsolutni pojam izlaže večnu suštinu Boga pre svakog pojavnog bića stvorene prirode.

Očigledno je Hegel saznanjem prvo iz početnog (nužno pojavnog) bića izvodi njegovu suštinu, pa iz suštine svih tih suština na kraju završni "po sebi i za sebe" pojam.  Da nogo pre pretpostavlja večno (nadsaznajno, nadsuštastveno)  duhovno biće iz kojeg izvodi apsolutni pojam kao njegovu (saznajnu) večnu suštinu. I da zato ne ide od apsolutnog pojma, ideje ka suštini i biću deduktivno, nego od početnog bića, nebića, ka suštini i suštinom svih suština, induktivno, apsolutnom pojmu.

Umesto da se svaka suština,  pa i  večna (suština Boga), utemelji duhovnim prvobivstvom, čija je večnost nadsuštastvena, nadsaznajna,  on sasvim obrnuto, saznanjem od početnog pojavnog bića, ka daljoj suštini, završnim apsolutnim pojmom kao suštinom svih suština, utemeljuje nadsaznajno, nadsuštastveno duhovno biće – večnog Boga.

U svakom slučaju, to poimanje pojedinačne, posebne suštine, ili suštinom svih suština na kraju, apsolutnim pojmom pojma izlaganje sveobuhvatne ideje, ne može nikako biti po sebi i za sebe, nezavisno od početnog bića.

Zato Platon ne određuje ideje kao suštine (nekoga i nečega) nego kao sama po sebi večna bića. Nekakva saznajno logička najopštija suština svih suština od početne pojave, čulnog bića ne može biti sama ideja a kamoli najviša biti ideja dobra. Čak je večno biće svake pojedinačne ideje iznad razumsko-čulne suštine pojavnog bića, a kamoli  nadsuštastvena najviša ideja dobra.

Ni čulno biće ni suština,  ni pojam ne mogu biti po sebi Hegel kaže da da on iz aposlutnog pojma o pojmu izlaže dijalektiku logiku kao istinu po sebi i za sebe već je rečeno da to  samopoimanje, samomišljenje, samosaznanje asolutnog duha zapravo ide sasvim obrnuto od početnog pojavnog bića, njegove suštine do pojma.

Šeling u svojoj pozitivnoj filozofiji barem jasno kaže da nije moguće poći od pojma i doći do postojanja, bića,  i zato jasno polazi od početnog predmislenog, predsaznajnog mogućeg, slučajnog postojanja (bića) da bi došao na kraju do nužno nužnog (Božijeg) postojanja (večnog bića)

Sasvim je očigledno da osnovna trijada Hegelove Nauke logike ne ide od prvobivstvenog apsolutnog pojma ka suštini i drugobistvenom biću nego se tu očigledno od početka pretpostavlja nadsaznajni prvobivstven Bog, i da je apsolutni pojam samo njegova večna suština, i da se  „apsolutni“ pojam, ideja može  utemeljiti samo starijim nadsaznajnim, nadbivstvenim Bogom.

Iako pokušava da dijalektikom apsolutnog pojma o pojmu izložiu, koji sastavlja sve moguće stvarne-nužne razlike suprotnosti, prikaže kao  apsolutnu iodeju kao večnu suštinu Boga, sasvim je jasno da se tek nadpojmovnim, nadsuštastvenim Bogom može  utemeljiti ne samo svako čulno biće, ili njegova suština nego i svako dijalektikom pojma poimanje večne suštine svih suština, apsolutna ideja.

Zato Platon svako biće, suštinu i pojam utemeljuje nadsuštastvenom, nadsaznajnom nadbivstvenom najvišom idejom dobra.

Svakako da Hegelov Bog kao apsolutni pojam svakog pojma još nije Bog, nego je Bog Bog tek kroz nadbivstvenu apsolutnu volju, stvarajuću slobodu i večno istu vlastitost. I kao što čovek nije čovek samo kroz čist razum, logiku i praosnovno Ja mislim, nego tek kroz čistu volju i jednu istu vlastitost, tako ni biće nije biće  samo kroz Božiji um, logiku i apsolutno mišljenje, nego tek kroz apsolutnu volju i stvarajuću slobodu, Božiju večno istu vlastitost. Ili, bez apsolutne vlastitosti, Boga kao vlasnika bića, nema nikakvog bivanja, bića.

 

Komentar 

 

Iako Hegel kaže da u svojoj u Nauci logike izlaže večnu suštinu Boga, istinu po sebi i za sebe večno postojanog duhovnog postojanja apsolutno logičnog bića on sa tim naglašavanje naučnosti logike u samom naslovu, zapravo postiže nešto sasvim suprotno. Zar jedna od njegovih osnovnih teza nije da ne utemeljuje  naučnost nauke logičnost logike nego upravo obrnuto, apsolutna logičnost dijalektičke logike tek svu naučnost nauke?

Ako je njegova Nauka logike kao istina po sebi i za sebe bez omota znanje sveg znanja, nauka svih nauka, večna suština Boga, mnogo pre treba dokazivati logičnost nauke, nego naučnost logike; dokazazivati da je nauka tek kroz logičnost (istinito) naučna, da je ono najnaučnije (najistinitije) u samoj nauci upravo ono najlogičnije u samoj logici.

I da je dijalektika mnogo pre logika same (sve) nauke, nego nauka same (sve) logike, jer nije logika logična po nauci nego je nauka apsolutno naučna po apsolutnoj (dijalektičkoj) logici.

Prema tome, ako je dijalektička logika logika same logike ili nauka same nauke („istina po sebi i za sebe bez omota kao večna suština Boga“) onda u skladu sa tim pravi naslov njegove knjige mora biti: dijalektika kao apsolutna nauka, nauk o apsolutnom… Ili logika apsoluta, Božija logika Božiji logos...

Međutim, kao što nije logično da se sva priroda, istorija poistovete sa „apsolutno“ logičkom idejom sveobuhvatne filozofije same filozofije, tako ni to izjednačenje mišljenja–bića, logike–ontologije, nauke–logike u apsolutnoj naučnosti logike i apsolutnoj logičnosti nauke apsolutnog pojma, ideje  u dijalektičkom jedinstvu svih mogućih (logičkih, ontoloških, etičkih, estetskih), različitih, suprotnih kategorija izlaže apsolutno samosvesto, samoznajuće Božijeg Ja,  nije logično.

 

 

---

[1] Ovo je samo deo šireg rada: Bog i dijalektička logika na ovom sajtu: www. filozof.rs  

[2] I upravo zato je kod Platona najviša ideja dobra ne samo nadsaznajna, nadsuštastvena nego i nadbivstvena.