„По мњењу слатко, по мњењу горко, мњењу топло, по мњењу хладно, по мњењу боја а у истини  атоми и празан простор.“ [1]

 

Хаотично кретање недељивих атома у празном простору; разлике по: облику, реду, положају, спајање, раздвајање...

 

Атоми и празнина су, за Леукипа и Демокрита  најсупротније одредбе,  праелементи свега света.

Најстарија предметна  суштаства, недељиви делови материје, раличити по облику, реду и положају, који се хаотично крећу по празном простору.

„Почела свега јесу атоми и празнина, а све отало јесте субјективно мњење. Светови су бескрајни, рођени и пропадљиви, ништа не настаје из небића и ништа у небиће не пропада. Атоми су бескрајни с обзиром на величину и мноштво и крећу се по вртлогу по свемиру, па тако стварају све сложено: ватру, воду,  ваздух, и земљу.“ [2]

Та почетна предметна одређења, штаства, као најстарији материјални елементи својим спајањем и раздвајањем  су оно конкретно једно наспрам другог, пуно наспрам празног, или нешто наспрам свега или ничег из чега свака постаје свака мања и већа ствар и читав свет.

Леукипу и Демокриту се одмах може упутити питање: ако облик и ред и положај нису сами атоми, него само оно по чему се атоми разликују, из којих  се немаматеријалних праелемената  утемељују та старија одређења?

То јест, ако се атоми разлликују по облику, шта је сам облик? И онда, поред самих атома, мора постојати елеменат облика („атом“ облика) који утемељује две различите облике,  или пак неки најстарији облик, који даље одређује не само сваки други облик, него индиректно и ред и положај, кретање, остала одређења атома ... или  сама праоснове реда и положаја... 

 Ариостотел, на пример,  у својој метафизици, тек из најсавршенијег Божијег облика свих облика, или сврхе свих сврха,  објашњава сваки облик или свако сврховито кретање.

Мора (увек) постојати неки најстарији, суштински облик, праначело облика, или најстарија сврха за најстарије кретање, с којима се утемељују сви други облици или сврховита кретања па са њима одговарајући ред и положај ...

Ако се разлике у облику своде на разлику реда и положаја, на чему се темеље ред и положај?

Тешко да ред и положај могу бити по себи, већ те "суштинске" координате, логичке оријентације траже нешто старије на којима се темељи сваки ред (почело реда) и сваки положај (одређење положаја).

А то може бити само  најстарији облик свих облика, или најстарија сврха свих сврха, која свако сврховито кретање доводи из хаоса у космос, из нереда у склад.

Ако, пак, најстарије разлике по облику, реду, положају припадају самим недељивим атомима, не само да те разлике сада траже старије елементе за своје утемељење, него су сада управо та одређења, праначела облика, реда, положаја или кретања они првостепени  логичко-онтолошки атоми...

Очигледно да те  "првостепене" разлике облика, реда, положаја атома који се крећу траже за своје утемељење старија логичка одређења по првостепеној сврси  у логичком простору.

У Платоновом Тимају материја нема облик по себи, него је само прихватитељка за највише дело ума, прима сврховите облике микро-макр света по аритметичко-геометријско-логичкој конструкцији...

За Аристотела, такође, материјални узрок је само могућност, и од њега њега не може доћи облик, ни кретање, а поготову сврха (која је, очигледно суштинска за сваки ред и положај било којег дела уже или шире  целине, него је (материја), заправо, слично као у Платоновом Тимају, без икаквих обележја, само неодређеност, могућност за старији нематеријални облик, или најстарију сврху, од којих долази свако кретање и свако уобличење.

То јест, ако се већ материјални атоми разликују по облику, реду и положају, по неким старијим логичко-онтолошким нематеријалним одређењима, који сами нису објашњени,  шта  се добија са тим „најједноставним“ недељивим једноставним материјалним делићима који стоје у  основи свих дељивих, видљивих,  сложених облика?

Опет, ако из чисте могућности материје нестане облик, у тој неодређености нестаће чак и сама недељивост, а камоли  ред и положај!

Или, ако се из неког најстаријег облика утемељи ред, и положај, тај праоблик, наспрам неодређености материје мора бити онај старији нематеријални принцип (као у Платоновом Тимају или у Аристотеловој Метафизици). [3]

Ипак,  Демокрит поред атома различитих по облику, реду и положају, чак уводи хаотично кретање у празном простору, иако је објашњење самог кретања и празног простора у његовој теорији још већи проблем него самих атома, скоро немогућност.

Међутим, он не само да не даје суштинску везу између облика атома и њиховог реда и положаја (не објшањава те логичко-онтолошке разлике облика,  реда, положаја), него чак  не доводу у суштинску везу те праразлике међу атомима са самим кретањем или празним простором.

Додуше, Леукип каже: „Одвајајући се од бесконачног, многобројни атоми најразноврснијих облика крећу се у великом празном простору. Они се сада скупљају и стварају један једини вртлог, у коме се међусобно сударају и, кружећи у свим могућим правцима, одвајају се тако што се слични атоми придружују сличнима. А пошто атома има толико да се више не могу окретати у равнотежи, онда лакши атоми одлазе у вањски празан простор, као да су вејани;  остатак се држи чврсто заједно, и пошто се помешају, полазе заједно на кружење, стварају примарни сферни систем.“[4]

У овом наводу је очигледно да су код Леукипе те разлике у тежини атома она суштинска одређења, поред облика, реда и положаја, управо она пресудна разлика која хаотично кретање атома сличних по облику из различитих тежина по средишњој сили привлачења производе одговарајућим редове и положаје у вртложном кретању.

Најтежи атоми заузимају средиште по природи ствари, и тако привлаче лакше атоме, формирајући прво вртложно кретање, а онда кроз  различите редове и положаје свих могућих других кретања уобличавају и сложена тела.  

Ово Леукипово  објашњења на неки начин подсећа на модерне теорије о настанку тела  у космосу, на окретање електрона око много тежег протона у језгру ониковог атома  и даљи настанак тежих елемената по различитим атомским тежинама. А разлике по реду и положају на различите везе атома у молекулима, или различито наелектрисање, енергије електрона по различитом положају у електронским омотачима.

И најзад, на  ред и положај геному који предодређује из којег  ће се дела развијати даље одговарајући део тела у целом организму. 

Међутим иако је у овом наводу управо  тежина најтежих атома пресудна за окретање атома једних око других, и даље постављање по свим могућим редовима и положајима сличних и различитих облика атома приликом уобличење у сложеним телима,  тежина се не узима (као у модернуим теоријама атома) као једно од суштински одређење поред облика,  реда и положаја.

Заправо, облици атома су битни (и постављени као суштински пре од тежине) да би се касније њима објашњавали елементи, као на пример када се од лоптастих атома објашњавају она најсавршенија небеска тела, као сунце, звезде или ватрени, најсавршенији део душе у човеку, ум. 

„Душа је исто што и ум...састављена од првих и недељивих тјелеса ...покретач због мајушности дјелова и облика. ..да се најлакше покреће лоптасти облик те да је такав ум и ватра“[5]

То старо начело да се слично  сазнаје сличним, и како је најватренији део душе, ум састављен од атома најсавршенијег лоптастог облика који утемељује свесни ред, положај, јесте праначело сазнања и свести.  

 

Коментар

 

Просто, простор, својом простотом без почетка, средине, краја, реда, одредбе, наспрам пуноће свега, сложеног, сређеног, уређеног, одређеног. Простор и тачка наспрам њега, су по чистој једноћи (осим протежности–непротежности) – дати без икаквих (даљих) одређења.

Ипак је простор најближи чистом (празном) бићу, а тачка положајем почетном јединству бића–небића, док је време заједно са бројем везано уз кретање, промене, као нека њихова мера.

За Парменида само једно–биће јесте, а небиће није.

За једног Бога се, такође, само може рећи да јесте. Бог каже: "Ја сам који јесте."

Код Канта су простор, због простоте без обележја,  као и време – наше априорне чулне форме. Простор је само  форма спољашње чулности–априорни  опажај, а време форма  унутрашњег чула–априорни самоопажај.

У елејској логици једно је (управо) биће и биће једно, код Хераклита је биће ватра, код Талеса вода, Анаксимена ваздух, Емпедокла елементи и љубав и мржња, Анаксимандра бесконачно, Питагоре мера и број, Анаксагоре Νοϋς  (ум, дух) и бесконачно мноштво хомеомерија, код Платона вечне идеје, са највишом надлогичком,  надсазнајном, идејом добра, Код Аристотела Бог и природа...

Аристотелови приговори

 

По Аристотелу,  атоми личе на  принцип бића а празнина небића, док би кретање било неки трећи принцип, који подједнако припада бићу и небићу. Јер простор, с једне стране, наличи небићу, све “трпи“ као да га нема, све се дешава  у њему, равнодушан је према свему. Опет, ако је за настајање и нестајање сваке ствари  сваког бића, поред спајања и раздваја недељивих атома, различитих по облику, реду и положају и празног простора, нужно и кретање, мора се,  суштински објаснити и само кретање...

Леукип и Демокрит атомима – различитим по облику, реду, положају – придодају хаотично кретање у празном простору, које насумичним сударањем повезује сличне атоме, производећи тако вртлоге који стварају различите кружне системе.

И мада Аристотел покушава да Леукипове и Демокритове атоме и празан простор  схвати као биће и небиће, он опет не види како а праначела атома и празног простора могу објаснити само кретање, бити праузрок самог кретања?

Такође, ни како би то хаотично кретање свих различитих облика атома могло случајним спајањем, раздвајањем по најразличитијим редовима, положајима произвсти могло сву разноврсност микро, макро света; утемељити нужност, законитост сваке одређене промене?

Поготову, како такво хаотично кретање може утемељити целовити, сврховити микро-макро узрок,  који је по њему тек суштински  објашњава свако могућег уобличење, дешавање у човеку и свету?

Заправо,  Аристотелу јасно види да се ту  поред атома и празног простора сада очигледно “провлачи“ и (само) кретање као неки “трећи узрок“.

Међутим кретање не може постојати по себи, а не може постојати  као хаотично,  по случајности, него све те конкретне промене једног ка другом облику, једног бића ка другом бићу, од ствари ка ствари, од стања ка стању, појаве ка појави... па чак и од места ка месту, морају бити нечим изазване.

И мада одређење суштине кретања није лако, оно не може бити ни чиста стварност ни чиста могућност, него било које, какво кретање, појава мора бити повезано са неком конкретном ствари, бићем, која га узрокује.

По Аристотелу: „Немогуће је да кретање постане или или да престане, јер јер оно вечно.“^[6]

И ако увеко мора бити некаквог кретања, онда мора поред саме ствари која се мења или непрекидно креће, мора постојати неки стални узрочник кретања. То јест, пошто је кретање вечно и тај стални узрочник кретања мора бити вечан.

Можда је било боље претпоставити да се атоми не крећу хаотично сударају по празном простору, у нечему наспрам  њихове пуноће, или облика, као биће у  небићу, него да имају у самима себи принцип кретања, да им је то кретање прирођено по суштини?

Ипак, ако би кретање, каои облик ред и положај  били задати старијом унутрашњом сврхом у самим атомима, они више не би били ни недељиви, ни чисто материјални принципи, него би се морало поново објашњаватиј микросвет, уређеност унутар самих атома од неких још мањих недељивих логичко-онтолошких елемената, подједнако као и макросвет видљивих ствари од недељивих атома...

Поред тога,  за такво самостално кретање атома мора дати узрок тог кретања, нужно претпоставити нека праенергију или посебна сврха, логос  унутар атома, или чак код сваког различитог атома појединачно; а то је, наспрам чврстих, пуних недељивих атома, свакако, потпуно други принцип.

У сваком случају, тим кретањем, покретањем унутар атома би се потирала првобитна пуноћа, недељивост атома,  наспрам разређености, сложености, дељивости  елемената  видљивог света свих  познатих ствари, бића.

Атоми би опет имали неке своје атоме... и све даље до неке потпуне дељивости на крају, где би се та пуноћа морала изједначити са празнином, биће са небићем, материја са антиматеријом.

У сваком случају, по Аристотелу,  није довољно рећи да свако кретање има неки узрок, него мора постојати старија сврха због чега се нешто креће, мења, дешава која би требала да објасни како тај целовити сврховити узрок  за свакиоблик, ред, положај делује на све ствари, покреће све ствари....

То јест, тек када се зна узрок кретања неке ствари, појаве која се креће, мења, зна се  зашто је она таква, каква је.

Ако се атомистима упути питање:  одакле долази само кретање, зашто, по којој сврси се атоми, различити по облику реду, положају непрекидно спајају, раздвајају – јер  случајним сударањем сав свет тешко може настајати, настати, нити утемељити било каква законитост свих могућих промена, кретања, дешавања у свету – очигледно да се тада за објашњење самог кретања, свих различитих облика, као и подједнако свих могућих промена, мора пре све материјалности, све предметности, заједно са старијим обликом, редом и положајем, претпоставити још један додатни  (четврти), уствари, за Аристотела, најбитнији, суштински, целовити логичко-онтолошки сврховити узрок.

Свеобухватни, завршни узрок коначне сврхе, логике свега микро-макро света за непрекидно кретање  од најмањег до највећег дела, који тек треба да објасни зашто свет и свака појединачна, посебна ствар, појава јесте таква каква јесте.

И зато Аристотел тврди да је тај суштински узрок уводи тек са Анаксагором, који уместо атома и њиховог случајног кретања, сударања у празном простору уводи Νοϋς и (прасемена), хомеомерије. „ „Стога, када се појавио човек који је рекао да у природи, као и код животиња, постоји ум као узрок свеопштег реда и уређења, изгледало је као да је да је он једини при здравом разуму, с обзиром на лутања његових претходника.“^[7]

Ипак, Сократ сличну замерку као Аристотел атомистима, ставља и Анаксагорином објашњењу постајања, постојања свега микро, макро света.

То јест, иако Анаксагора, уместо материјалних узрока (воде, ваздуха, ватре, уопште елемената, или бројева и њихових хармонија или атома ..., дотадашњих филозофа, први уводи логички узрок, чист, одвојен Νοϋς (разум, ум, дух), савршену сврху–дело највишег добра као прачело, када треба да објасни: како тај ум, дух, принцип највишег добра  омогућава сврховито, најбоље постајање, постојање свега смисленог света, он (по Сократу)  – даје само чулна, описна објашњења. Као да код њега сада није у питању (наспрам свих филозофа до тада који свет објашњавају неким пратварима, механичким кретањем кроз материјалне узроке) са активним духовним приципом,  праначелом Νοϋς-а сада умна сврха–дело највишег добра, суштинска, унутрашња логичка узрочност, него су та објашњења поново спољашња, несуштинска,  само са механичким узроцима

По Сократу, такво Анаксагорино тумачење не задовољава ни критеријум наше, људске логике, а камо ли неког стваралачког духа, чистог Νοϋς-а (ума, сврхе, добра по себи), него опет “провлачи“ (од ствари ка ствари, од појаве ка појави) саму по себи несхватљиву, нејасну – слепу, механичку узрочност!

У сваком случају, атомисти  логику, сврху самог кретања, шта је кретање, биће самог кретања: одакле долази кретање атома, нужно за сва могућа настајања, нестајања, промене, дешавања у микро, макро свету – не објашњавају.

Хаотично кретање, сударање Леукипових, Демокритових атома у празном простору, различитих по облику реду, положају, или тежини као ни просто вртложно кретање, сепарација једног од другог семена које врши Νοϋς, не могу по Платону, Сократу и Аристотелу никако објаснити све посебне сврхе, разноврсна дешавања, као ни саму целовитост човека и света. 

 

Коментар:

 

У модерној науци и време и простор и маса зависе од енергије; све је подређено енергији, кретању у свим облицима, одређује према највећој могућој брзини светлости. Ту се претпоставља да је сва садашња маса, материја свемира била некада згуснута у бесконачну праенергију, простор потпуно закривљен јединственом праенергијом пре јаких и слабих нуклеарних сила електромагнетизма и гравитације у (скоро) у математичку тачку без димензија и време потпуно сужено, скраћено, заустављено (скоро) у саму вечност. И да је та тачка бесконачне праенергије праексплозијом отворила тај скоро до математичке тачке потпуно закривљени простор, и онда кроз највишу брзину светлости проширила, отворила у “праволинијски“ простор, и са четири основне физичке силе које су произашле из те праенергије створила све могуће садашње облике материје, енергије, раширила, разредила бесконачну силу– праенергију из те хипер-хипер згуснуте првобитне тачке.

У таквој теорији је на неки начин присутни Хераклит, Емпедокле, Питагора, Демокрит (Леукип)... Недостаје само сврха – Анаксагора, Платон, Аристотел.

Заправо, у свакој теорији о настанку света постоје неки “атоми“, први елементи, праенергија из које даље иде логичко-онтолошку и материјално-енергетска раздвојивост или спојхивост за сву разноврсност света.

У модерној науци се тек из дубљег језгра, средишта атома, најмањих микрочестица схватају сви сложенији облици, из  свих разноврсних углова, положаја сагледавају одредбе сваке даље “ствари“.

Када се иде од површине ка језгру, средишту, мења се и облик, ред и положај (саме) ствари. Некад се, чак, изменом реда и положаја мења и облик самих ствари, појава а некад са изменом облика и само средиште, језгро. Мада је питање да ли се изменом облика мења првостепена логичко-онтолошка бит, језгро...

Демокриту се често замера да је подразумевао да су најмањи невидљиви атоми недељиви логичко-материјални ентитети, док је наука касније показала да је атом дељив. Томе се може одговорити: да је такав дељиви атом ипак дело новог доба и да се та логичко-чињенична недељивост атома код првих атомиста, може слободно посматрати кроз неке последње, у темељу саме субатомске физике хипотетичке недељиве честице–енергије, у утемељењу саме масе или енергије. И рећи чак да су Демокртитови и Леукипови атоми, различити по свом облику, реду и положају са тим хаотичним (или слободним) пракретањем у простору, управо те хипотетичке прве–задње недељиве честице масе–енергије.

Такође, као што то слободно кретање атома (честица) не мора нужно бити хаотично – не може му се унапред одрећи свака логика, логичност по себи, тако се чак ни неодређеном кретању атомских честица – не може одрећи нека слобода.[8] Свакако, у том атому, или најситнијој честици-енергији, подједнако могу бити присутно логично и алогично и ред и хаос и нужност и слобода; или логика и ред много вишег смисла, рачун са много више логичко-онтолошких елемента, комбинација разноврсних променљивих,  који  не могу бити обухваћени нашим праосновним логичко-математичким односима, релацијама.

У савременој науци се са једне стране претпоставља хипотетичка праенергија– прачестица која више нема никакву масу, нити било какво досадашње познато материјално–енергетско уобличење, него постоји пре и после сваког нама познатог уобличења, сваког атома, сваке његове најмање честице.  Која можда и сада и даље постоји у уобличењу сваке нама познате, непознате честице, атома, молекула, тела, свог видљивог, невидљивог света, као бескрајна прааенергија. Са друге стране се тражи и она прапочетна честица масе (хипотетички бозон) [9]

 

Хегелово разматрање о Леукипу и Демокриту.  Самостално биће, бића, логичка и предметна разлика.

 

У свом дијалектичком извођењу апсолутне идеје, Хегел Леукипове и Демокритове атоме схвата као ппрапочетне логичке одредбе одређеног појединачног постојања, бића.

Он атоме види као афирмацију логичко-онтолошке различитости једног наспрам другог, уопште као утемељеље посебности, другости самосталног бића. Са једне стране је та посебност, различитост било којег  једног наспрам према било којег другог негација,  а са друге стране, пошто свако самостално биће једнакошћу са собом првостепени однос има према себи, оно је том негацијом негације према другом, повратком себи, прапочетна одређеност самосталног бића, апсолутна афирмација.

Самостално биће схвата спољашњу разлику према другом као негативност, али са старијом разликом у себи,  по себи другом самога себе,  тим повратком у себе,  као негацијом негације, оно  утемељује апсолутну позитивност.

По њему, то није више, као код Хераклита најапстрактнија почетна праодређеност негације–афирмација бића–небића, једног–свега која јесте према свему појединачном посебном мноштву које није, него се ту јасно из једног наспрам другог прихвата логичко-онтолошка суштинска различитост појединачног,  самосталност бића. 

Леукипови, Демокритови атоми не истичу. по Хегелу,  само задње недељиве (делиће) из којих долазе све видљиве разлике самосталних чулних бића, нити  су атоми по облику,реду, положају претпоставке  конкретних бића, већ ти најстарији логичко-онтолошки елементи представљају сама по себи првостепена самостална бића.

Одређења по облику долазе по појму, по реду, распореду, месту по простору, док је положајвеза обе одредбе.

Те  разлике међу атомима које наводе Леукип, Демокрит  за њега су само чулне, спољашње, одредбе. Оне нису довољне за суштинско одређење, праелемeнте  спољашњег, унутрашњег света, већ су другостепена, трећестепена... одређења, задата према неком, нечем другом, трећем... Хегел тврди: „Облик, распоред и положај су несуштински односи.“^[10 Нису самоодређења у себи, по себи него нужно траже неко старије логичко или онтолошко одређење за своје утемељење.

Хегел, свакако, мисли да облик као једино истовремено логичко-предметно одређење мора бити сложен, а не  недељив, као код атомиста. Облик мора имати неку општост, која одређењем по појму саставља више различитих својстава. Зато то јединствено одређење, обличје по појму и бићу мора, свакако, бити сложено. И у том  јединству различитих одредаба у некој логичкој посебности, општости имати,  свакако и неко кретање, посебни садржај у себи, иначе је то само тачка без димензија, којом се брише разлика између пуног и празног, или бића–небића а не првенствена одредба атома, суштинска различита од празног простора. Чак ни сви математички облици, осим тачке, а камо ли атоми, имају неку сложеност; самим тим и одређене елементе у себи; као нпр. права, површ, квадрат, круг...

Зато својом дијалектичком логиком праосновних категорија субјективно-објективног сазнања, мишљења, самокретањем појма по себи и за себе тражи прве недељиве елементе, суштинске праоблике сваког бића, и самог бивствовања. И тврди да  само кроз логичко кретање, спајање, раздвајање, мноштво различитих, супротних појмова, судова, закључака апсолутног мишљења по себи и за себе слободно производи сву могућу разноврсност, богатство  физичког и духовног света.

Тако, на пример, материја не мора само једна нити по свом облику бити проста неодређеност,  него може имати безброј различитих облика; или велики, огроман број облика који се могу сваки час мењати.

То јест, сваки такав облик може имати подједнако: по квантитету и релацији – материјално-енергетску страну, а по квалитету и модалитету – сврховито, логичку страну.

Код Хегела је, свакако, сва другобивствена материјално-предметна разноврсност бића, предодређена старијом логичком разноврсношћу; управо свим могућим различитим, супротним одређењима дијалектичког кретања појма, суда, закључка ка самосазнању апсолутног духа, идеје. 

И у складу са тим он атомистима, Леукипу, Демокриту и њиховој апсолутној предметној основи, атомима различити по облику, реду и положају, који се непрекидно крећу у празном простору, као праначелима за све сложене ствари, бића, појаве,  признаје као пресудну логичку одредбу самосталног бића.          

 

Облик, ред, положај и целовита сврха

 

Тешко се може прихватити Хегелова теза да су  атоми за Леукипа, Демокрита самостална бића,  задата најстаријим одређењима облика, реда, положаја. Иако су та штаства,  основне одредбе атома различитих по облику, реду, распореду, положају су свакако битне, оне никако нису довољне за самостално бића и морају допунити. Већ је речено да облик, ред и положај атома мора нешто старије од атома да утемељи, и да су то неки старији логичко-онтолошки „атоми“ у самим атомима.  

Опет, садруге стране, насупрот његовој тврдњи „да су разлике по облику, расподеду и положају несуштинске“  не може се никако  рећи да су разлика по облику несуштинске. Није чак формална ни разлика по реду ни положају иако је она већином просторно временска, а камо ли по облику.

Разлика по облику је и за Хегела подједнако логичка и предметна, и иако није довољна, она једино поставља основу, оставља место и за будућу суштинску разлику, разлику по сврси. Међутим као што облик више наглашава појединачно, самостално биће, ред и положај много пре наглашава повезаност различитих и истих атома сложеног облика по некој целовитој сврси.

Кроз ред и положај  схвата се део према целини, и сваки почетак према смисленом крају, завршној сврси, циљу.

На пример, семе, корен, основа, темељ, дно према стаблу, плоду, зиду, крову, круни, врху. Површина, сви крајеви са стране, ка бити, среди, сржи, језгру, за суштинско одређење реда, распореда.

Суштински положаји горе–доле, десно–лево, напред–назад, ван–унутра. Од горе ка доле и од доле ка горе, од напред ка назад и од унапред ка напред и свему уназад. Почетак и крај реда. Јано логичко кретање почетне  мисли, као к знања од сржи, средине, језгра унутра ка свим крајевима, странама, ван, или од све чулне садржине, опажања ван, схватање, хватање, обухватање све–једног, једног–свега у среди унутра, језгру.

Све разлике атома по облику, реду, положају, свој смисао добијају по целовитој сврси. Сврха је са неког врха највишег положаја, врха, а почетак сређености, уређености д јаког почела са врха чела  или срца, среде средишта ка свакој другој страни, крају, што одређује пресудни, завршни облик на крају по којем се реду и положају спајају и раздвајају сви различити и слични атоми.

Слични облици атома (као и све сличне ћелије које настају деобом једне првобитне праћелије), сређују се, уређују  по неком почетном-завршном  реду, или положају, унапред датој, задатој сврси сваког рода, врсте.

 

Пре сваког шта је, какво је, колико, у ком односу је питања–одговора за ово, оно, треба схватити саму упитност, основу  питања

 

Пре одређења по појму, када се пита: шта је ово, оно, било које нешто, може се питати шта је само шта, шта се хоће са питањем–одговором, уопште са сазнавањем, знањем? 

Шта се то, у ствари жели, када се нешто пита, пита, испитује са најосновнијим шта је, какво је, колико, је, у ком односу је било која, каква ствар, биће, само  штаство?

 Шта је сама упитност по себи, шта то значи када се питањем, упитношћу тражи знањем, појмом, судом, закључком, истинитом дефиницијом одређење, штаство некога, нечега или свега?

Шта су ти најстарији логичко-онтолошки „атоми“, као прве најосновније логичке и материјалне, разлике одређења, штаства за било које, какво шта, како, колико, зашто; као праначела било којег пуног нечег или нешта, наспрам празног ништа, ничег?

У сваком слућају, пре питања о било чему: шта је ово, оно... треба разјаснити само основу питања, упитности, штаства, шта, како, колико, зашто и са  питањем: шта је само шта, схватити праоснову питања, упитности. Прво разјаснити  само питање по себи (свакако, саму упитност  као и само по себи знање,  одговор знањем);  пре било којег, каквог конкретног питања: шта је ово, оно..? 

Свако знање претпоставља нешто познато и да се непознате, нејасне ствари објашњавају тиме што се своде на јасне, познате. Опет, а која су то несумњива сазнања, потпуно поуздане истине, самоочигледне ствари? Постоји ли таква знања, такве ствари? Или сва знања, па чак и први самоочигледни принципи, претпостављају неко старије знање, где се једна ствар објашњава другом, а ова опет трећом... и тако у бескрај.

Ништа, ни шта, као негација тога (сваког) шта, штаства, било којег одређења по звању, имену, месту, положају, или облику, сврси, појму; па се то ништа пре сваког шта, штаства, неодређено логички може означити празним бићем као и празнином – (празним) небићем. Ни (скраћено) – од није, наспрам је – јесте.

Празно се може схватити као ништа, без облика, реда, положаја, било каквог одређења; као тачка или  празан простор. Како простор има димензије величине, непрекидности, тачка је најближа ништа, иако има неко математичко одређење. Пресек две праве, граница дужи, ширина  праве, висина (дубина) равни, или врх купе, пирамиде, троугла итд.

Са једне стране тачка нема ништа осим положаја, она је са сваке стране недимензионалност, непротежност наспрам три димензије, протежности простора. Са друге стране се протежан простор и све његове димензије математички се одређују, дају се са основом једне почетне тачке. 

Заораво, Хегел синтагму  “по себи и за себе“ узима као  „потпуно јасну“ и за њом потеже сваки час као да се она унапред схвата само на један, тачно одређен начин, што никако није случај, јер су то и те како нејасне речи, појмови.

По себи је, јесте;  нагласак на чврстом у себи, по себи, стајању, остајању; јака ос унутра, среда, средиште за све остале крајеве, страно, са стране, ван. Чврсто у главној тачци, јакој оси, осовини, ослонцу; непокретном средишту, суштини која свње остало држи, одржава, утемељује, покреће, сређује, уређује, одређује...

Стална ос што остаје, стоји, постоји, највиши, најсвеобухватнији логичко–материјални ред из најдубље среде, срца, средишта.

Прва основа, суште, срце, срж, средина, средиште, јако у себи, ка себи унутра ... Почетно-завршни мирисно– укусни окрет у бити битке срца од убити ка љубити  за окрет истином од ван ка унутра. Преокрет  од са стране, страног, туђег,  ка јаком средишту, својој суштини, језгру.

Точак истините  мисли, речи битка у бити  за јасно  раздвајање горе–доле, напред–назад, десно–лево, ван–унутра...

Сређено, уређено у чистој мисли, осећају, истинитом појму, суду, закључку, исправној речи, делу.

Закључак, кључ плодне мисли, речи за окрет од са стране, страног, свих крајева ван, ка своме средишту, среди унутра, сржи, језгру.

Јака ос у души чисте мисли, осећаја за освету, освећење, одана одаја горње собе себе, врата истином ка духовном пространству.

Прави пролаз, пут  јасно одређене, сређене, уређене мисли или осећаја, исправне речи или дела...

Јасно: разлучити, одвојити, раздвојити, као пресећи круг.

Слово С као полукруг; поделити, разделити, уредити кроз све углове, стране.

Свод главе, средити одозго на доле, сводити истином, свести из јаке свести јасниог: појма, суда, закључка.

Завршна вршидба, сврха врха, круни се круном одозго.

Сећи, одсећи, од себе, ка себи, јака ос три, оштри кроз три оштра угла, оса са севера, коса, косина космичког.

Јака оса, оштрица истине за освету духом, освећење, да: хвата, схвата, обухвата  све: мисли, осећаје, догађање, доживљаје, сав прошли– садашњи–будићи живот.

Спајање и раздвајање по главном: облику, реду, положају, ка пуноћи и празнини; прво разликовање унутар себе, па себе од другог кроз све супротности.

Јасно од себе или ка себи сећи, одсећи,  жетелац, срп истине, оштра ос чисте мисли, осећаја,  праведно: разликовати, раздвајати, разлучивати ствари.

Главна  оса ко си именом, ко смо за спајање, раздвајање сличног и  различитог из свих углова и страна.

Тачно: судити, схватити, појмити, разликовати, разлучити, раздвојити, откључати, отворити, па: закључити, закључати, затворити, исправно:  саставити, спојити,    

Са или без,  точак од ја ка ти, од себе ка другом, од дела ка целини. С  као одсечак, исечак пуног круга. Свако одговарајуће пола на пола за васцело, исцељујуће, васељенско, укусно једно цело.

Средити, одредити, уредити по јасном: облику, реду, положају јаке мисли, осећаја или исправне речи, дела.

Почело, чело  одозго, точак, круг покретање, окретање чисте мисли, осећаја.

Света реч за ухом, духом, кроз уши ка души ушло, обучен духом, обучен стином за највишу бит, битку.

Види се са висине,  уског врха ка свој околини, ширини, дну, или разгледа из скривене дубине, дна или  од чистог срца, среде, средишта ка свој околини, странама ван.

Схвата, хвати, обухвата све крајеве, крајности из јаког средиште, срце ствари.

Или  чистог осећаја отвори  драгоцену ризницу, прошири душу, опрости срцем, прости, проспи, даруј из руке, угости све углове, стране.

Почело,  начело  вечно одозго чела, печат од Бога истините: мисли, речи, одлуке, дела.

Схваћено у јакој мисли ухваћено, обухваћено као у кругу, лопти право и криво, да: среди, уреди, одреди из средишза окретања, покретања точка све углове, стране, да састави почетак и крај.

Одређено биће по неком реду, роду, појму, разлици у реду. Од тог и тог реда, у том и том реду, на том и том месту или положају, задато по појму  по свакој посебној сврси, начелу, почелу рода, врсте од најмањег до највећег, од највишег до најнижег.

Уреди као уради, нареди, среди, направи, створи. Нареди по заповести, среди, уреди по одговарајућем: реду, облику, положају, првом начелу сваког  рода, врсте.

Или уради, као уреди, среди; почни од дна ка врху, или највише сврхе врха ка дну. Од свих крајева ка средини, или од суштине, средине, среде, језгра ка свим крајевима.

Уради, направи, створи. склопи, уклопи од почетка, сваког краја ка сржи, средишту, среди, уреди. Одреди из целине ка свим деловима, или из  среде, средишта, срца, скривене унутра:  сржи, суштине, језгра ствари ка свим видљивим крајевима, странама.

Среди од среде ка свакој страни, крају, или усмери из неког циља, плана, сврхе врха, краја... састави све уназад, врати правој страни, почетку. Од темеља, корена, основе, дна ка врху, или по плану највише сврхе, врха ка  свакој страни, дну.

Схвати, ухвати, обухвати знањем све углове, стране разноврсних опажаја чула ван у једном разуму, мишљењу, најстаријој унутра праоснови чисте воље–свести, или из сређене, уређене мисли разума, мишљења чисте воље–свести унутра среди, уреди сву разноврсност чулности ван.

Среди у мисли, појму, одреди, уреди,  нареди ред представа у појму, појмова у суду, речи у реченици. Одреди по облику, реду, положају, сврси, смислу, јасно сређене, уређене, одређене речи, имена, од ширег, ужег истинитог појма, суда, закључка.

Среди из средишта, среде, језгра у себи, своје сржи унутра све разноврсне ивице, крајеве са стране; скрати, одсеци све страно, туђе, ван.

Састави, растави, уклопи, склопи сваки део према целини, тачно, по одређеној тачци, месту постави где шта припада. Планом одозго од врха ка дну или састави од дна све крајности, постави из темеља, изгради до завршне сврхе врха.

Среди  из среде,  средишта, уреди, уједначи, уравнотежи,  да буде исто истином са сваке стране. Пронађи кроза све стране плодни пролаз, пут или посади право семе за раст од дна ка врху ка високој крошњи, круни, зрелом плоду за укусну срж,  језгро.

Видик одозго, сврха са висине, врха ка свим угловима, странама, дну, или из јаке  сржи унутра, средишта ка свим крајевима, странама.

Око унутра, постављено на средини лица  ка напред за јак угао са висине ка свој околини ван. Нос у средини лица за дах, мирис, умерен, сређен дах; срце у средини, дубини тела за чисту крв, осеђај.

Слово Г као главни од главе горе угао усправног, исправног; усправно, исправно право ка напред, почело чела за цело тело.

Сврха са врха  главе, чела горе ка стопалу за цело тело, или сасуд у  уду  ножног за множење, умножење, пута, пут, померање у ходу рода, раст по мери, јак ослонац, темељ.

По најстаријем облику, реду, положају сврховито сређивање, уређивање сваке ствари кроз све могуће логичке или материјалне разлике, као најситиније делиће,  елементе, „атоме“ штаства за остало  све.

Самостално, настарије по месту, времену, и логички по појму да чврсто остаје, стаје, стоји у месту, времену, трајно или вечно  постоји.  Јака основа, почетак, корен, дубина, дно или  скривено унутра средиште за сваки крај, врх. Насупрот страног са стране јако средиште кретања, окретања, стална ос, што остаје, стоји иза свега, после свега, или је на почетку, пре свега. Стално је, јесте у свему,  под, испод, или изнад, пре, после свега; увек остаје чврсто, истрајава, стоји,  постоји.

Једна  ос што стаје, остаје сама у средишту кретања, окретања и опет опстаје,  стоји, пре свега постоји. Чврсто, постојано само остаје стално, самостално. Јака оса, основа у почетку, средишту, за освету истином, освећење ка свакој другој страни, углу, крају ка врху и дну. У основи свега бића и живота, чврстом стајању, устајању, постојању, постајању, остајању, кретању и стајању.

 

 

 

---

 

 

[1] Sex. Adv. Math. VII 135.

[3] И по Аристотелу јесте тако: тек савршени облик свих облика, као савршена духовна стварност наспрам само могућности материје, Бжијим мишљењем о самом мишљењу његовог вечног живота, бића утемељује сваки ред, положај, највишим сврховитим узроком покреће сваки облик у природи, води  од његове могућности ка његовој пуној сврси, стварности.

[4] Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, Demokrit, BIGZ,  стр. 304.

[5]Aristotel, O duši/Nagovor na filozofiju,Naprijed, Zagreb, 1987. God 405 a

[6] Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1071 b

[7]Исто, 984 b

[8] Када се у квантној теорији наглашава да код микрочестица важи неодређеност и свемогућност а код чврстих тела одређеност и нужност очигледно да много пре та свемогућност, неодређеност него општост и нужост утемељује појединачност и слободу. Појединачност и слобода живог много пре неживог подразумева у стварању, промени, кретању ту свемогућност, неодређеност  микрочестице. Заправо за спрегнуте микрочестице микрофизике не важе границе простора, времена, јер њихова спрегнутост не иде из опште и нужне физике, математике, него из старије свемогућности и слободе, док за чврста тела физике важе јер је општа и нужна математика нужно у спрези са чврстим облицима простора–времена–материје–енергије. Та неодређеност микрофизике је као чиста могућност материје код Аристотела, или Божије потенције код Шелинга, или старија појединачност и слобода у основи сваке могуће промене или стварања. 

[9] За шире погледати на овом сајту рад: Наука и метафизика

[10] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 1. књ. стр.  276.

врати на скраћен приказ