„Po mnjenju slatko, po mnjenju gorko, mnjenju toplo, po mnjenju hladno, po mnjenju boja a u istini  atomi i prazan prostor.“ [1]

 

Haotično kretanje nedeljivih atoma u praznom prostoru; razlike po: obliku, redu, položaju, spajanje, razdvajanje...

 

Atomi i praznina su, za Leukipa i Demokrita  najsuprotnije odredbe,  praelementi svega sveta.

Najstarija predmetna  suštastva, nedeljivi delovi materije, raličiti po obliku, redu i položaju, koji se haotično kreću po praznom prostoru.

„Počela svega jesu atomi i praznina, a sve otalo jeste subjektivno mnjenje. Svetovi su beskrajni, rođeni i propadljivi, ništa ne nastaje iz nebića i ništa u nebiće ne propada. Atomi su beskrajni s obzirom na veličinu i mnoštvo i kreću se po vrtlogu po svemiru, pa tako stvaraju sve složeno: vatru, vodu,  vazduh, i zemlju.“ [2]

Ta početna predmetna određenja, štastva, kao najstariji materijalni elementi svojim spajanjem i razdvajanjem  su ono konkretno jedno naspram drugog, puno naspram praznog, ili nešto naspram svega ili ničeg iz čega svaka postaje svaka manja i veća stvar i čitav svet.

Leukipu i Demokritu se odmah može uputiti pitanje: ako oblik i red i položaj nisu sami atomi, nego samo ono po čemu se atomi razlikuju, iz kojih  se nemamaterijalnih praelemenata  utemeljuju ta starija određenja?

To jest, ako se atomi razllikuju po obliku, šta je sam oblik? I onda, pored samih atoma, mora postojati elemenat oblika („atom“ oblika) koji utemeljuje dve različite oblike,  ili pak neki najstariji oblik, koji dalje određuje ne samo svaki drugi oblik, nego indirektno i red i položaj, kretanje, ostala određenja atoma ... ili  sama praosnove reda i položaja... 

 Ariostotel, na primer,  u svojoj metafizici, tek iz najsavršenijeg Božijeg oblika svih oblika, ili svrhe svih svrha,  objašnjava svaki oblik ili svako svrhovito kretanje.

Mora (uvek) postojati neki najstariji, suštinski oblik, pranačelo oblika, ili najstarija svrha za najstarije kretanje, s kojima se utemeljuju svi drugi oblici ili svrhovita kretanja pa sa njima odgovarajući red i položaj ...

Ako se razlike u obliku svode na razliku reda i položaja, na čemu se temelje red i položaj?

Teško da red i položaj mogu biti po sebi, već te "suštinske" koordinate, logičke orijentacije traže nešto starije na kojima se temelji svaki red (počelo reda) i svaki položaj (određenje položaja).

A to može biti samo  najstariji oblik svih oblika, ili najstarija svrha svih svrha, koja svako svrhovito kretanje dovodi iz haosa u kosmos, iz nereda u sklad.

Ako, pak, najstarije razlike po obliku, redu, položaju pripadaju samim nedeljivim atomima, ne samo da te razlike sada traže starije elemente za svoje utemeljenje, nego su sada upravo ta određenja, pranačela oblika, reda, položaja ili kretanja oni prvostepeni  logičko-ontološki atomi...

Očigledno da te  "prvostepene" razlike oblika, reda, položaja atoma koji se kreću traže za svoje utemeljenje starija logička određenja po prvostepenoj svrsi  u logičkom prostoru.

U Platonovom Timaju materija nema oblik po sebi, nego je samo prihvatiteljka za najviše delo uma, prima svrhovite oblike mikro-makr sveta po aritmetičko-geometrijsko-logičkoj konstrukciji...

Za Aristotela, takođe, materijalni uzrok je samo mogućnost, i od njega njega ne može doći oblik, ni kretanje, a pogotovu svrha (koja je, očigledno suštinska za svaki red i položaj bilo kojeg dela uže ili šire  celine, nego je (materija), zapravo, slično kao u Platonovom Timaju, bez ikakvih obeležja, samo neodređenost, mogućnost za stariji nematerijalni oblik, ili najstariju svrhu, od kojih dolazi svako kretanje i svako uobličenje.

To jest, ako se već materijalni atomi razlikuju po obliku, redu i položaju, po nekim starijim logičko-ontološkim nematerijalnim određenjima, koji sami nisu objašnjeni,  šta  se dobija sa tim „najjednostavnim“ nedeljivim jednostavnim materijalnim delićima koji stoje u  osnovi svih deljivih, vidljivih,  složenih oblika?

Opet, ako iz čiste mogućnosti materije nestane oblik, u toj neodređenosti nestaće čak i sama nedeljivost, a kamoli  red i položaj!

Ili, ako se iz nekog najstarijeg oblika utemelji red, i položaj, taj praoblik, naspram neodređenosti materije mora biti onaj stariji nematerijalni princip (kao u Platonovom Timaju ili u Aristotelovoj Metafizici). [3]

Ipak,  Demokrit pored atoma različitih po obliku, redu i položaju, čak uvodi haotično kretanje u praznom prostoru, iako je objašnjenje samog kretanja i praznog prostora u njegovoj teoriji još veći problem nego samih atoma, skoro nemogućnost.

Međutim, on ne samo da ne daje suštinsku vezu između oblika atoma i njihovog reda i položaja (ne objšanjava te logičko-ontološke razlike oblika,  reda, položaja), nego čak  ne dovodu u suštinsku vezu te prarazlike među atomima sa samim kretanjem ili praznim prostorom.

Doduše, Leukip kaže: „Odvajajući se od beskonačnog, mnogobrojni atomi najraznovrsnijih oblika kreću se u velikom praznom prostoru. Oni se sada skupljaju i stvaraju jedan jedini vrtlog, u kome se međusobno sudaraju i, kružeći u svim mogućim pravcima, odvajaju se tako što se slični atomi pridružuju sličnima. A pošto atoma ima toliko da se više ne mogu okretati u ravnoteži, onda lakši atomi odlaze u vanjski prazan prostor, kao da su vejani;  ostatak se drži čvrsto zajedno, i pošto se pomešaju, polaze zajedno na kruženje, stvaraju primarni sferni sistem.“[4]

U ovom navodu je očigledno da su kod Leukipe te razlike u težini atoma ona suštinska određenja, pored oblika, reda i položaja, upravo ona presudna razlika koja haotično kretanje atoma sličnih po obliku iz različitih težina po središnjoj sili privlačenja proizvode odgovarajućim redove i položaje u vrtložnom kretanju.

Najteži atomi zauzimaju središte po prirodi stvari, i tako privlače lakše atome, formirajući prvo vrtložno kretanje, a onda kroz  različite redove i položaje svih mogućih drugih kretanja uobličavaju i složena tela.  

Ovo Leukipovo  objašnjenja na neki način podseća na moderne teorije o nastanku tela  u kosmosu, na okretanje elektrona oko mnogo težeg protona u jezgru onikovog atoma  i dalji nastanak težih elemenata po različitim atomskim težinama. A razlike po redu i položaju na različite veze atoma u molekulima, ili različito naelektrisanje, energije elektrona po različitom položaju u elektronskim omotačima.

I najzad, na  red i položaj genomu koji predodređuje iz kojeg  će se dela razvijati dalje odgovarajući deo tela u celom organizmu. 

Međutim iako je u ovom navodu upravo  težina najtežih atoma presudna za okretanje atoma jednih oko drugih, i dalje postavljanje po svim mogućim redovima i položajima sličnih i različitih oblika atoma prilikom uobličenje u složenim telima,  težina se ne uzima (kao u modernuim teorijama atoma) kao jedno od suštinski određenje pored oblika,  reda i položaja.

Zapravo, oblici atoma su bitni (i postavljeni kao suštinski pre od težine) da bi se kasnije njima objašnjavali elementi, kao na primer kada se od loptastih atoma objašnjavaju ona najsavršenija nebeska tela, kao sunce, zvezde ili vatreni, najsavršeniji deo duše u čoveku, um. 

„Duša je isto što i um...sastavljena od prvih i nedeljivih tjelesa ...pokretač zbog majušnosti djelova i oblika. ..da se najlakše pokreće loptasti oblik te da je takav um i vatra“[5]

To staro načelo da se slično  saznaje sličnim, i kako je najvatreniji deo duše, um sastavljen od atoma najsavršenijeg loptastog oblika koji utemeljuje svesni red, položaj, jeste pranačelo saznanja i svesti.  

 

Komentar

 

Prosto, prostor, svojom prostotom bez početka, sredine, kraja, reda, odredbe, naspram punoće svega, složenog, sređenog, uređenog, određenog. Prostor i tačka naspram njega, su po čistoj jednoći (osim protežnosti–neprotežnosti) – dati bez ikakvih (daljih) određenja.

Ipak je prostor najbliži čistom (praznom) biću, a tačka položajem početnom jedinstvu bića–nebića, dok je vreme zajedno sa brojem vezano uz kretanje, promene, kao neka njihova mera.

Za Parmenida samo jedno–biće jeste, a nebiće nije.

Za jednog Boga se, takođe, samo može reći da jeste. Bog kaže: "Ja sam koji jeste."

Kod Kanta su prostor, zbog prostote bez obeležja,  kao i vreme – naše apriorne čulne forme. Prostor je samo  forma spoljašnje čulnosti–apriorni  opažaj, a vreme forma  unutrašnjeg čula–apriorni samoopažaj.

U elejskoj logici jedno je (upravo) biće i biće jedno, kod Heraklita je biće vatra, kod Talesa voda, Anaksimena vazduh, Empedokla elementi i ljubav i mržnja, Anaksimandra beskonačno, Pitagore mera i broj, Anaksagore Νοϋς  (um, duh) i beskonačno mnoštvo homeomerija, kod Platona večne ideje, sa najvišom nadlogičkom,  nadsaznajnom, idejom dobra, Kod Aristotela Bog i priroda...

Aristotelovi prigovori

 

Po Aristotelu,  atomi liče na  princip bića a praznina nebića, dok bi kretanje bilo neki treći princip, koji podjednako pripada biću i nebiću. Jer prostor, s jedne strane, naliči nebiću, sve “trpi“ kao da ga nema, sve se dešava  u njemu, ravnodušan je prema svemu. Opet, ako je za nastajanje i nestajanje svake stvari  svakog bića, pored spajanja i razdvaja nedeljivih atoma, različitih po obliku, redu i položaju i praznog prostora, nužno i kretanje, mora se,  suštinski objasniti i samo kretanje...

Leukip i Demokrit atomima – različitim po obliku, redu, položaju – pridodaju haotično kretanje u praznom prostoru, koje nasumičnim sudaranjem povezuje slične atome, proizvodeći tako vrtloge koji stvaraju različite kružne sisteme.

I mada Aristotel pokušava da Leukipove i Demokritove atome i prazan prostor  shvati kao biće i nebiće, on opet ne vidi kako a pranačela atoma i praznog prostora mogu objasniti samo kretanje, biti prauzrok samog kretanja?

Takođe, ni kako bi to haotično kretanje svih različitih oblika atoma moglo slučajnim spajanjem, razdvajanjem po najrazličitijim redovima, položajima proizvsti moglo svu raznovrsnost mikro, makro sveta; utemeljiti nužnost, zakonitost svake određene promene?

Pogotovu, kako takvo haotično kretanje može utemeljiti celoviti, svrhoviti mikro-makro uzrok,  koji je po njemu tek suštinski  objašnjava svako mogućeg uobličenje, dešavanje u čoveku i svetu?

Zapravo,  Aristotelu jasno vidi da se tu  pored atoma i praznog prostora sada očigledno “provlači“ i (samo) kretanje kao neki “treći uzrok“.

Međutim kretanje ne može postojati po sebi, a ne može postojati  kao haotično,  po slučajnosti, nego sve te konkretne promene jednog ka drugom obliku, jednog bića ka drugom biću, od stvari ka stvari, od stanja ka stanju, pojave ka pojavi... pa čak i od mesta ka mestu, moraju biti nečim izazvane.

I mada određenje suštine kretanja nije lako, ono ne može biti ni čista stvarnost ni čista mogućnost, nego bilo koje, kakvo kretanje, pojava mora biti povezano sa nekom konkretnom stvari, bićem, koja ga uzrokuje.

Po Aristotelu: „Nemoguće je da kretanje postane ili ili da prestane, jer jer ono večno.“^[6]

I ako uveko mora biti nekakvog kretanja, onda mora pored same stvari koja se menja ili neprekidno kreće, mora postojati neki stalni uzročnik kretanja. To jest, pošto je kretanje večno i taj stalni uzročnik kretanja mora biti večan.

Možda je bilo bolje pretpostaviti da se atomi ne kreću haotično sudaraju po praznom prostoru, u nečemu naspram  njihove punoće, ili oblika, kao biće u  nebiću, nego da imaju u samima sebi princip kretanja, da im je to kretanje prirođeno po suštini?

Ipak, ako bi kretanje, kaoi oblik red i položaj  bili zadati starijom unutrašnjom svrhom u samim atomima, oni više ne bi bili ni nedeljivi, ni čisto materijalni principi, nego bi se moralo ponovo objašnjavatij mikrosvet, uređenost unutar samih atoma od nekih još manjih nedeljivih logičko-ontoloških elemenata, podjednako kao i makrosvet vidljivih stvari od nedeljivih atoma...

Pored toga,  za takvo samostalno kretanje atoma mora dati uzrok tog kretanja, nužno pretpostaviti neka praenergiju ili posebna svrha, logos  unutar atoma, ili čak kod svakog različitog atoma pojedinačno; a to je, naspram čvrstih, punih nedeljivih atoma, svakako, potpuno drugi princip.

U svakom slučaju, tim kretanjem, pokretanjem unutar atoma bi se potirala prvobitna punoća, nedeljivost atoma,  naspram razređenosti, složenosti, deljivosti  elemenata  vidljivog sveta svih  poznatih stvari, bića.

Atomi bi opet imali neke svoje atome... i sve dalje do neke potpune deljivosti na kraju, gde bi se ta punoća morala izjednačiti sa prazninom, biće sa nebićem, materija sa antimaterijom.

U svakom slučaju, po Aristotelu,  nije dovoljno reći da svako kretanje ima neki uzrok, nego mora postojati starija svrha zbog čega se nešto kreće, menja, dešava koja bi trebala da objasni kako taj celoviti svrhoviti uzrok  za svakioblik, red, položaj deluje na sve stvari, pokreće sve stvari....

To jest, tek kada se zna uzrok kretanja neke stvari, pojave koja se kreće, menja, zna se  zašto je ona takva, kakva je.

Ako se atomistima uputi pitanje:  odakle dolazi samo kretanje, zašto, po kojoj svrsi se atomi, različiti po obliku redu, položaju neprekidno spajaju, razdvajaju – jer  slučajnim sudaranjem sav svet teško može nastajati, nastati, niti utemeljiti bilo kakva zakonitost svih mogućih promena, kretanja, dešavanja u svetu – očigledno da se tada za objašnjenje samog kretanja, svih različitih oblika, kao i podjednako svih mogućih promena, mora pre sve materijalnosti, sve predmetnosti, zajedno sa starijim oblikom, redom i položajem, pretpostaviti još jedan dodatni  (četvrti), ustvari, za Aristotela, najbitniji, suštinski, celoviti logičko-ontološki svrhoviti uzrok.

Sveobuhvatni, završni uzrok konačne svrhe, logike svega mikro-makro sveta za neprekidno kretanje  od najmanjeg do najvećeg dela, koji tek treba da objasni zašto svet i svaka pojedinačna, posebna stvar, pojava jeste takva kakva jeste.

I zato Aristotel tvrdi da je taj suštinski uzrok uvodi tek sa Anaksagorom, koji umesto atoma i njihovog slučajnog kretanja, sudaranja u praznom prostoru uvodi Νοϋς i (prasemena), homeomerije. „ „Stoga, kada se pojavio čovek koji je rekao da u prirodi, kao i kod životinja, postoji um kao uzrok sveopšteg reda i uređenja, izgledalo je kao da je da je on jedini pri zdravom razumu, s obzirom na lutanja njegovih prethodnika.“^[7]

Ipak, Sokrat sličnu zamerku kao Aristotel atomistima, stavlja i Anaksagorinom objašnjenju postajanja, postojanja svega mikro, makro sveta.

To jest, iako Anaksagora, umesto materijalnih uzroka (vode, vazduha, vatre, uopšte elemenata, ili brojeva i njihovih harmonija ili atoma ..., dotadašnjih filozofa, prvi uvodi logički uzrok, čist, odvojen Νοϋς (razum, um, duh), savršenu svrhu–delo najvišeg dobra kao pračelo, kada treba da objasni: kako taj um, duh, princip najvišeg dobra  omogućava svrhovito, najbolje postajanje, postojanje svega smislenog sveta, on (po Sokratu)  – daje samo čulna, opisna objašnjenja. Kao da kod njega sada nije u pitanju (naspram svih filozofa do tada koji svet objašnjavaju nekim pratvarima, mehaničkim kretanjem kroz materijalne uzroke) sa aktivnim duhovnim pricipom,  pranačelom Νοϋς-a sada umna svrha–delo najvišeg dobra, suštinska, unutrašnja logička uzročnost, nego su ta objašnjenja ponovo spoljašnja, nesuštinska,  samo sa mehaničkim uzrocima

Po Sokratu, takvo Anaksagorino tumačenje ne zadovoljava ni kriterijum naše, ljudske logike, a kamo li nekog stvaralačkog duha, čistog Νοϋς-a (uma, svrhe, dobra po sebi), nego opet “provlači“ (od stvari ka stvari, od pojave ka pojavi) samu po sebi neshvatljivu, nejasnu – slepu, mehaničku uzročnost!

U svakom slučaju, atomisti  logiku, svrhu samog kretanja, šta je kretanje, biće samog kretanja: odakle dolazi kretanje atoma, nužno za sva moguća nastajanja, nestajanja, promene, dešavanja u mikro, makro svetu – ne objašnjavaju.

Haotično kretanje, sudaranje Leukipovih, Demokritovih atoma u praznom prostoru, različitih po obliku redu, položaju, ili težini kao ni prosto vrtložno kretanje, separacija jednog od drugog semena koje vrši Νοϋς, ne mogu po Platonu, Sokratu i Aristotelu nikako objasniti sve posebne svrhe, raznovrsna dešavanja, kao ni samu celovitost čoveka i sveta. 

 

Komentar:

 

U modernoj nauci i vreme i prostor i masa zavise od energije; sve je podređeno energiji, kretanju u svim oblicima, određuje prema najvećoj mogućoj brzini svetlosti. Tu se pretpostavlja da je sva sadašnja masa, materija svemira bila nekada zgusnuta u beskonačnu praenergiju, prostor potpuno zakrivljen jedinstvenom praenergijom pre jakih i slabih nuklearnih sila elektromagnetizma i gravitacije u (skoro) u matematičku tačku bez dimenzija i vreme potpuno suženo, skraćeno, zaustavljeno (skoro) u samu večnost. I da je ta tačka beskonačne praenergije praeksplozijom otvorila taj skoro do matematičke tačke potpuno zakrivljeni prostor, i onda kroz najvišu brzinu svetlosti proširila, otvorila u “pravolinijski“ prostor, i sa četiri osnovne fizičke sile koje su proizašle iz te praenergije stvorila sve moguće sadašnje oblike materije, energije, raširila, razredila beskonačnu silu– praenergiju iz te hiper-hiper zgusnute prvobitne tačke.

U takvoj teoriji je na neki način prisutni Heraklit, Empedokle, Pitagora, Demokrit (Leukip)... Nedostaje samo svrha – Anaksagora, Platon, Aristotel.

Zapravo, u svakoj teoriji o nastanku sveta postoje neki “atomi“, prvi elementi, praenergija iz koje dalje ide logičko-ontološku i materijalno-energetska razdvojivost ili spojhivost za svu raznovrsnost sveta.

U modernoj nauci se tek iz dubljeg jezgra, središta atoma, najmanjih mikročestica shvataju svi složeniji oblici, iz  svih raznovrsnih uglova, položaja sagledavaju odredbe svake dalje “stvari“.

Kada se ide od površine ka jezgru, središtu, menja se i oblik, red i položaj (same) stvari. Nekad se, čak, izmenom reda i položaja menja i oblik samih stvari, pojava a nekad sa izmenom oblika i samo središte, jezgro. Mada je pitanje da li se izmenom oblika menja prvostepena logičko-ontološka bit, jezgro...

Demokritu se često zamera da je podrazumevao da su najmanji nevidljivi atomi nedeljivi logičko-materijalni entiteti, dok je nauka kasnije pokazala da je atom deljiv. Tome se može odgovoriti: da je takav deljivi atom ipak delo novog doba i da se ta logičko-činjenična nedeljivost atoma kod prvih atomista, može slobodno posmatrati kroz neke poslednje, u temelju same subatomske fizike hipotetičke nedeljive čestice–energije, u utemeljenju same mase ili energije. I reći čak da su Demokrtitovi i Leukipovi atomi, različiti po svom obliku, redu i položaju sa tim haotičnim (ili slobodnim) prakretanjem u prostoru, upravo te hipotetičke prve–zadnje nedeljive čestice mase–energije.

Takođe, kao što to slobodno kretanje atoma (čestica) ne mora nužno biti haotično – ne može mu se unapred odreći svaka logika, logičnost po sebi, tako se čak ni neodređenom kretanju atomskih čestica – ne može odreći neka sloboda.[8] Svakako, u tom atomu, ili najsitnijoj čestici-energiji, podjednako mogu biti prisutno logično i alogično i red i haos i nužnost i sloboda; ili logika i red mnogo višeg smisla, račun sa mnogo više logičko-ontoloških elementa, kombinacija raznovrsnih promenljivih,  koji  ne mogu biti obuhvaćeni našim praosnovnim logičko-matematičkim odnosima, relacijama.

U savremenoj nauci se sa jedne strane pretpostavlja hipotetička praenergija– pračestica koja više nema nikakvu masu, niti bilo kakvo dosadašnje poznato materijalno–energetsko uobličenje, nego postoji pre i posle svakog nama poznatog uobličenja, svakog atoma, svake njegove najmanje čestice.  Koja možda i sada i dalje postoji u uobličenju svake nama poznate, nepoznate čestice, atoma, molekula, tela, svog vidljivog, nevidljivog sveta, kao beskrajna praaenergija. Sa druge strane se traži i ona prapočetna čestica mase (hipotetički bozon) [9]

 

Hegelovo razmatranje o Leukipu i Demokritu.  Samostalno biće, bića, logička i predmetna razlika.

 

U svom dijalektičkom izvođenju apsolutne ideje, Hegel Leukipove i Demokritove atome shvata kao pprapočetne logičke odredbe određenog pojedinačnog postojanja, bića.

On atome vidi kao afirmaciju logičko-ontološke različitosti jednog naspram drugog, uopšte kao utemeljelje posebnosti, drugosti samostalnog bića. Sa jedne strane je ta posebnost, različitost bilo kojeg  jednog naspram prema bilo kojeg drugog negacija,  a sa druge strane, pošto svako samostalno biće jednakošću sa sobom prvostepeni odnos ima prema sebi, ono je tom negacijom negacije prema drugom, povratkom sebi, prapočetna određenost samostalnog bića, apsolutna afirmacija.

Samostalno biće shvata spoljašnju razliku prema drugom kao negativnost, ali sa starijom razlikom u sebi,  po sebi drugom samoga sebe,  tim povratkom u sebe,  kao negacijom negacije, ono  utemeljuje apsolutnu pozitivnost.

Po njemu, to nije više, kao kod Heraklita najapstraktnija početna praodređenost negacije–afirmacija bića–nebića, jednog–svega koja jeste prema svemu pojedinačnom posebnom mnoštvu koje nije, nego se tu jasno iz jednog naspram drugog prihvata logičko-ontološka suštinska različitost pojedinačnog,  samostalnost bića. 

Leukipovi, Demokritovi atomi ne ističu. po Hegelu,  samo zadnje nedeljive (deliće) iz kojih dolaze sve vidljive razlike samostalnih čulnih bića, niti  su atomi po obliku,redu, položaju pretpostavke  konkretnih bića, već ti najstariji logičko-ontološki elementi predstavljaju sama po sebi prvostepena samostalna bića.

Određenja po obliku dolaze po pojmu, po redu, rasporedu, mestu po prostoru, dok je položajveza obe odredbe.

Te  razlike među atomima koje navode Leukip, Demokrit  za njega su samo čulne, spoljašnje, odredbe. One nisu dovoljne za suštinsko određenje, praelemente  spoljašnjeg, unutrašnjeg sveta, već su drugostepena, trećestepena... određenja, zadata prema nekom, nečem drugom, trećem... Hegel tvrdi: „Oblik, raspored i položaj su nesuštinski odnosi.“^[10 Nisu samoodređenja u sebi, po sebi nego nužno traže neko starije logičko ili ontološko određenje za svoje utemeljenje.

Hegel, svakako, misli da oblik kao jedino istovremeno logičko-predmetno određenje mora biti složen, a ne  nedeljiv, kao kod atomista. Oblik mora imati neku opštost, koja određenjem po pojmu sastavlja više različitih svojstava. Zato to jedinstveno određenje, obličje po pojmu i biću mora, svakako, biti složeno. I u tom  jedinstvu različitih odredaba u nekoj logičkoj posebnosti, opštosti imati,  svakako i neko kretanje, posebni sadržaj u sebi, inače je to samo tačka bez dimenzija, kojom se briše razlika između punog i praznog, ili bića–nebića a ne prvenstvena odredba atoma, suštinska različita od praznog prostora. Čak ni svi matematički oblici, osim tačke, a kamo li atomi, imaju neku složenost; samim tim i određene elemente u sebi; kao npr. prava, površ, kvadrat, krug...

Zato svojom dijalektičkom logikom praosnovnih kategorija subjektivno-objektivnog saznanja, mišljenja, samokretanjem pojma po sebi i za sebe traži prve nedeljive elemente, suštinske praoblike svakog bića, i samog bivstvovanja. I tvrdi da  samo kroz logičko kretanje, spajanje, razdvajanje, mnoštvo različitih, suprotnih pojmova, sudova, zaključaka apsolutnog mišljenja po sebi i za sebe slobodno proizvodi svu moguću raznovrsnost, bogatstvo  fizičkog i duhovnog sveta.

Tako, na primer, materija ne mora samo jedna niti po svom obliku biti prosta neodređenost,  nego može imati bezbroj različitih oblika; ili veliki, ogroman broj oblika koji se mogu svaki čas menjati.

To jest, svaki takav oblik može imati podjednako: po kvantitetu i relaciji – materijalno-energetsku stranu, a po kvalitetu i modalitetu – svrhovito, logičku stranu.

Kod Hegela je, svakako, sva drugobivstvena materijalno-predmetna raznovrsnost bića, predodređena starijom logičkom raznovrsnošću; upravo svim mogućim različitim, suprotnim određenjima dijalektičkog kretanja pojma, suda, zaključka ka samosaznanju apsolutnog duha, ideje. 

I u skladu sa tim on atomistima, Leukipu, Demokritu i njihovoj apsolutnoj predmetnoj osnovi, atomima različiti po obliku, redu i položaju, koji se neprekidno kreću u praznom prostoru, kao pranačelima za sve složene stvari, bića, pojave,  priznaje kao presudnu logičku odredbu samostalnog bića.          

 

Oblik, red, položaj i celovita svrha

 

Teško se može prihvatiti Hegelova teza da su  atomi za Leukipa, Demokrita samostalna bića,  zadata najstarijim određenjima oblika, reda, položaja. Iako su ta štastva,  osnovne odredbe atoma različitih po obliku, redu, rasporedu, položaju su svakako bitne, one nikako nisu dovoljne za samostalno bića i moraju dopuniti. Već je rečeno da oblik, red i položaj atoma mora nešto starije od atoma da utemelji, i da su to neki stariji logičko-ontološki „atomi“ u samim atomima.  

Opet, sadruge strane, nasuprot njegovoj tvrdnji „da su razlike po obliku, raspodedu i položaju nesuštinske“  ne može se nikako  reći da su razlika po obliku nesuštinske. Nije čak formalna ni razlika po redu ni položaju iako je ona većinom prostorno vremenska, a kamo li po obliku.

Razlika po obliku je i za Hegela podjednako logička i predmetna, i iako nije dovoljna, ona jedino postavlja osnovu, ostavlja mesto i za buduću suštinsku razliku, razliku po svrsi. Međutim kao što oblik više naglašava pojedinačno, samostalno biće, red i položaj mnogo pre naglašava povezanost različitih i istih atoma složenog oblika po nekoj celovitoj svrsi.

Kroz red i položaj  shvata se deo prema celini, i svaki početak prema smislenom kraju, završnoj svrsi, cilju.

Na primer, seme, koren, osnova, temelj, dno prema stablu, plodu, zidu, krovu, kruni, vrhu. Površina, svi krajevi sa strane, ka biti, sredi, srži, jezgru, za suštinsko određenje reda, rasporeda.

Suštinski položaji gore–dole, desno–levo, napred–nazad, van–unutra. Od gore ka dole i od dole ka gore, od napred ka nazad i od unapred ka napred i svemu unazad. Početak i kraj reda. Jano logičko kretanje početne  misli, kao k znanja od srži, sredine, jezgra unutra ka svim krajevima, stranama, van, ili od sve čulne sadržine, opažanja van, shvatanje, hvatanje, obuhvatanje sve–jednog, jednog–svega u sredi unutra, jezgru.

Sve razlike atoma po obliku, redu, položaju, svoj smisao dobijaju po celovitoj svrsi. Svrha je sa nekog vrha najvišeg položaja, vrha, a početak sređenosti, uređenosti d jakog počela sa vrha čela  ili srca, srede središta ka svakoj drugoj strani, kraju, što određuje presudni, završni oblik na kraju po kojem se redu i položaju spajaju i razdvajaju svi različiti i slični atomi.

Slični oblici atoma (kao i sve slične ćelije koje nastaju deobom jedne prvobitne praćelije), sređuju se, uređuju  po nekom početnom-završnom  redu, ili položaju, unapred datoj, zadatoj svrsi svakog roda, vrste.

 

Pre svakog šta je, kakvo je, koliko, u kom odnosu je pitanja–odgovora za ovo, ono, treba shvatiti samu upitnost, osnovu  pitanja

 

Pre određenja po pojmu, kada se pita: šta je ovo, ono, bilo koje nešto, može se pitati šta je samo šta, šta se hoće sa pitanjem–odgovorom, uopšte sa saznavanjem, znanjem? 

Šta se to, u stvari želi, kada se nešto pita, pita, ispituje sa najosnovnijim šta je, kakvo je, koliko, je, u kom odnosu je bilo koja, kakva stvar, biće, samo  štastvo?

 Šta je sama upitnost po sebi, šta to znači kada se pitanjem, upitnošću traži znanjem, pojmom, sudom, zaključkom, istinitom definicijom određenje, štastvo nekoga, nečega ili svega?

Šta su ti najstariji logičko-ontološki „atomi“, kao prve najosnovnije logičke i materijalne, razlike određenja, štastva za bilo koje, kakvo šta, kako, koliko, zašto; kao pranačela bilo kojeg punog nečeg ili nešta, naspram praznog ništa, ničeg?

U svakom slućaju, pre pitanja o bilo čemu: šta je ovo, ono... treba razjasniti samo osnovu pitanja, upitnosti, štastva, šta, kako, koliko, zašto i sa  pitanjem: šta je samo šta, shvatiti praosnovu pitanja, upitnosti. Prvo razjasniti  samo pitanje po sebi (svakako, samu upitnost  kao i samo po sebi znanje,  odgovor znanjem);  pre bilo kojeg, kakvog konkretnog pitanja: šta je ovo, ono..? 

Svako znanje pretpostavlja nešto poznato i da se nepoznate, nejasne stvari objašnjavaju time što se svode na jasne, poznate. Opet, a koja su to nesumnjiva saznanja, potpuno pouzdane istine, samoočigledne stvari? Postoji li takva znanja, takve stvari? Ili sva znanja, pa čak i prvi samoočigledni principi, pretpostavljaju neko starije znanje, gde se jedna stvar objašnjava drugom, a ova opet trećom... i tako u beskraj.

Ništa, ni šta, kao negacija toga (svakog) šta, štastva, bilo kojeg određenja po zvanju, imenu, mestu, položaju, ili obliku, svrsi, pojmu; pa se to ništa pre svakog šta, štastva, neodređeno logički može označiti praznim bićem kao i prazninom – (praznim) nebićem. Ni (skraćeno) – od nije, naspram je – jeste.

Prazno se može shvatiti kao ništa, bez oblika, reda, položaja, bilo kakvog određenja; kao tačka ili  prazan prostor. Kako prostor ima dimenzije veličine, neprekidnosti, tačka je najbliža ništa, iako ima neko matematičko određenje. Presek dve prave, granica duži, širina  prave, visina (dubina) ravni, ili vrh kupe, piramide, trougla itd.

Sa jedne strane tačka nema ništa osim položaja, ona je sa svake strane nedimenzionalnost, neprotežnost naspram tri dimenzije, protežnosti prostora. Sa druge strane se protežan prostor i sve njegove dimenzije matematički se određuju, daju se sa osnovom jedne početne tačke. 

Zaoravo, Hegel sintagmu  “po sebi i za sebe“ uzima kao  „potpuno jasnu“ i za njom poteže svaki čas kao da se ona unapred shvata samo na jedan, tačno određen način, što nikako nije slučaj, jer su to i te kako nejasne reči, pojmovi.

Po sebi je, jeste;  naglasak na čvrstom u sebi, po sebi, stajanju, ostajanju; jaka os unutra, sreda, središte za sve ostale krajeve, strano, sa strane, van. Čvrsto u glavnoj tačci, jakoj osi, osovini, osloncu; nepokretnom središtu, suštini koja svnje ostalo drži, održava, utemeljuje, pokreće, sređuje, uređuje, određuje...

Stalna os što ostaje, stoji, postoji, najviši, najsveobuhvatniji logičko–materijalni red iz najdublje srede, srca, središta.

Prva osnova, sušte, srce, srž, sredina, središte, jako u sebi, ka sebi unutra ... Početno-završni mirisno– ukusni okret u biti bitke srca od ubiti ka ljubiti  za okret istinom od van ka unutra. Preokret  od sa strane, stranog, tuđeg,  ka jakom središtu, svojoj suštini, jezgru.

Točak istinite  misli, reči bitka u biti  za jasno  razdvajanje gore–dole, napred–nazad, desno–levo, van–unutra...

Sređeno, uređeno u čistoj misli, osećaju, istinitom pojmu, sudu, zaključku, ispravnoj reči, delu.

Zaključak, ključ plodne misli, reči za okret od sa strane, stranog, svih krajeva van, ka svome središtu, sredi unutra, srži, jezgru.

Jaka os u duši čiste misli, osećaja za osvetu, osvećenje, odana odaja gornje sobe sebe, vrata istinom ka duhovnom prostranstvu.

Pravi prolaz, put  jasno određene, sređene, uređene misli ili osećaja, ispravne reči ili dela...

Jasno: razlučiti, odvojiti, razdvojiti, kao preseći krug.

Slovo S kao polukrug; podeliti, razdeliti, urediti kroz sve uglove, strane.

Svod glave, srediti odozgo na dole, svoditi istinom, svesti iz jake svesti jasniog: pojma, suda, zaključka.

Završna vršidba, svrha vrha, kruni se krunom odozgo.

Seći, odseći, od sebe, ka sebi, jaka os tri, oštri kroz tri oštra ugla, osa sa severa, kosa, kosina kosmičkog.

Jaka osa, oštrica istine za osvetu duhom, osvećenje, da: hvata, shvata, obuhvata  sve: misli, osećaje, događanje, doživljaje, sav prošli– sadašnji–budići život.

Spajanje i razdvajanje po glavnom: obliku, redu, položaju, ka punoći i praznini; prvo razlikovanje unutar sebe, pa sebe od drugog kroz sve suprotnosti.

Jasno od sebe ili ka sebi seći, odseći,  žetelac, srp istine, oštra os čiste misli, osećaja,  pravedno: razlikovati, razdvajati, razlučivati stvari.

Glavna  osa ko si imenom, ko smo za spajanje, razdvajanje sličnog i  različitog iz svih uglova i strana.

Tačno: suditi, shvatiti, pojmiti, razlikovati, razlučiti, razdvojiti, otključati, otvoriti, pa: zaključiti, zaključati, zatvoriti, ispravno:  sastaviti, spojiti,    

Sa ili bez,  točak od ja ka ti, od sebe ka drugom, od dela ka celini. S  kao odsečak, isečak punog kruga. Svako odgovarajuće pola na pola za vascelo, isceljujuće, vaseljensko, ukusno jedno celo.

Srediti, odrediti, urediti po jasnom: obliku, redu, položaju jake misli, osećaja ili ispravne reči, dela.

Počelo, čelo  odozgo, točak, krug pokretanje, okretanje čiste misli, osećaja.

Sveta reč za uhom, duhom, kroz uši ka duši ušlo, obučen duhom, obučen stinom za najvišu bit, bitku.

Vidi se sa visine,  uskog vrha ka svoj okolini, širini, dnu, ili razgleda iz skrivene dubine, dna ili  od čistog srca, srede, središta ka svoj okolini, stranama van.

Shvata, hvati, obuhvata sve krajeve, krajnosti iz jakog središte, srce stvari.

Ili  čistog osećaja otvori  dragocenu riznicu, proširi dušu, oprosti srcem, prosti, prospi, daruj iz ruke, ugosti sve uglove, strane.

Počelo,  načelo  večno odozgo čela, pečat od Boga istinite: misli, reči, odluke, dela.

Shvaćeno u jakoj misli uhvaćeno, obuhvaćeno kao u krugu, lopti pravo i krivo, da: sredi, uredi, odredi iz središza okretanja, pokretanja točka sve uglove, strane, da sastavi početak i kraj.

Određeno biće po nekom redu, rodu, pojmu, razlici u redu. Od tog i tog reda, u tom i tom redu, na tom i tom mestu ili položaju, zadato po pojmu  po svakoj posebnoj svrsi, načelu, počelu roda, vrste od najmanjeg do najvećeg, od najvišeg do najnižeg.

Uredi kao uradi, naredi, sredi, napravi, stvori. Naredi po zapovesti, sredi, uredi po odgovarajućem: redu, obliku, položaju, prvom načelu svakog  roda, vrste.

Ili uradi, kao uredi, sredi; počni od dna ka vrhu, ili najviše svrhe vrha ka dnu. Od svih krajeva ka sredini, ili od suštine, sredine, srede, jezgra ka svim krajevima.

Uradi, napravi, stvori. sklopi, uklopi od početka, svakog kraja ka srži, središtu, sredi, uredi. Odredi iz celine ka svim delovima, ili iz  srede, središta, srca, skrivene unutra:  srži, suštine, jezgra stvari ka svim vidljivim krajevima, stranama.

Sredi od srede ka svakoj strani, kraju, ili usmeri iz nekog cilja, plana, svrhe vrha, kraja... sastavi sve unazad, vrati pravoj strani, početku. Od temelja, korena, osnove, dna ka vrhu, ili po planu najviše svrhe, vrha ka  svakoj strani, dnu.

Shvati, uhvati, obuhvati znanjem sve uglove, strane raznovrsnih opažaja čula van u jednom razumu, mišljenju, najstarijoj unutra praosnovi čiste volje–svesti, ili iz sređene, uređene misli razuma, mišljenja čiste volje–svesti unutra sredi, uredi svu raznovrsnost čulnosti van.

Sredi u misli, pojmu, odredi, uredi,  naredi red predstava u pojmu, pojmova u sudu, reči u rečenici. Odredi po obliku, redu, položaju, svrsi, smislu, jasno sređene, uređene, određene reči, imena, od šireg, užeg istinitog pojma, suda, zaključka.

Sredi iz središta, srede, jezgra u sebi, svoje srži unutra sve raznovrsne ivice, krajeve sa strane; skrati, odseci sve strano, tuđe, van.

Sastavi, rastavi, uklopi, sklopi svaki deo prema celini, tačno, po određenoj tačci, mestu postavi gde šta pripada. Planom odozgo od vrha ka dnu ili sastavi od dna sve krajnosti, postavi iz temelja, izgradi do završne svrhe vrha.

Sredi  iz srede,  središta, uredi, ujednači, uravnoteži,  da bude isto istinom sa svake strane. Pronađi kroza sve strane plodni prolaz, put ili posadi pravo seme za rast od dna ka vrhu ka visokoj krošnji, kruni, zrelom plodu za ukusnu srž,  jezgro.

Vidik odozgo, svrha sa visine, vrha ka svim uglovima, stranama, dnu, ili iz jake  srži unutra, središta ka svim krajevima, stranama.

Oko unutra, postavljeno na sredini lica  ka napred za jak ugao sa visine ka svoj okolini van. Nos u sredini lica za dah, miris, umeren, sređen dah; srce u sredini, dubini tela za čistu krv, oseđaj.

Slovo G kao glavni od glave gore ugao uspravnog, ispravnog; uspravno, ispravno pravo ka napred, počelo čela za celo telo.

Svrha sa vrha  glave, čela gore ka stopalu za celo telo, ili sasud u  udu  nožnog za množenje, umnoženje, puta, put, pomeranje u hodu roda, rast po meri, jak oslonac, temelj.

Po najstarijem obliku, redu, položaju svrhovito sređivanje, uređivanje svake stvari kroz sve moguće logičke ili materijalne razlike, kao najsitinije deliće,  elemente, „atome“ štastva za ostalo  sve.

Samostalno, nastarije po mestu, vremenu, i logički po pojmu da čvrsto ostaje, staje, stoji u mestu, vremenu, trajno ili večno  postoji.  Jaka osnova, početak, koren, dubina, dno ili  skriveno unutra središte za svaki kraj, vrh. Nasuprot stranog sa strane jako središte kretanja, okretanja, stalna os, što ostaje, stoji iza svega, posle svega, ili je na početku, pre svega. Stalno je, jeste u svemu,  pod, ispod, ili iznad, pre, posle svega; uvek ostaje čvrsto, istrajava, stoji,  postoji.

Jedna  os što staje, ostaje sama u središtu kretanja, okretanja i opet opstaje,  stoji, pre svega postoji. Čvrsto, postojano samo ostaje stalno, samostalno. Jaka osa, osnova u početku, središtu, za osvetu istinom, osvećenje ka svakoj drugoj strani, uglu, kraju ka vrhu i dnu. U osnovi svega bića i života, čvrstom stajanju, ustajanju, postojanju, postajanju, ostajanju, kretanju i stajanju.

 

 

 

---

 

 

[1] Sex. Adv. Math. VII 135.

[3] I po Aristotelu jeste tako: tek savršeni oblik svih oblika, kao savršena duhovna stvarnost naspram samo mogućnosti materije, Bžijim mišljenjem o samom mišljenju njegovog večnog života, bića utemeljuje svaki red, položaj, najvišim svrhovitim uzrokom pokreće svaki oblik u prirodi, vodi  od njegove mogućnosti ka njegovoj punoj svrsi, stvarnosti.

[4] Diogen Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, Demokrit, BIGZ,  str. 304.

[5]Aristotel, O duši/Nagovor na filozofiju,Naprijed, Zagreb, 1987. God 405 a

[6] Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1071 b

[7]Isto, 984 b

[8] Kada se u kvantnoj teoriji naglašava da kod mikročestica važi neodređenost i svemogućnost a kod čvrstih tela određenost i nužnost očigledno da mnogo pre ta svemogućnost, neodređenost nego opštost i nužost utemeljuje pojedinačnost i slobodu. Pojedinačnost i sloboda živog mnogo pre neživog podrazumeva u stvaranju, promeni, kretanju tu svemogućnost, neodređenost  mikročestice. Zapravo za spregnute mikročestice mikrofizike ne važe granice prostora, vremena, jer njihova spregnutost ne ide iz opšte i nužne fizike, matematike, nego iz starije svemogućnosti i slobode, dok za čvrsta tela fizike važe jer je opšta i nužna matematika nužno u sprezi sa čvrstim oblicima prostora–vremena–materije–energije. Ta neodređenost mikrofizike je kao čista mogućnost materije kod Aristotela, ili Božije potencije kod Šelinga, ili starija pojedinačnost i sloboda u osnovi svake moguće promene ili stvaranja. 

[9] Za šire pogledati na ovom sajtu rad: Nauka i metafizika

[10] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 1. knj. str.  276.

vrati na skraćen prikaz