Анаксагора

Аутор: Томислав Новаковић

 

 Разум, ум, дух (Νοϋς) као највиши принцип, праначело

 

„Онај, међутим, који је рекао да је ум узрок света и свега реда, како у живоме, тако у природи, изгледао је према онима који су раније говорили насумце као једини разборит човек.“^[1]

Аристотел (као и касније Хегел), тврди да је филозофија  тек са Анаксагором “добила главу,“ јер је он први истакао разум, ум као највиши принцип, праначело свега света.

Тек са његовим Νοϋς-ом долази највише највише умно начело,  сврховити узроко свега микро-макрокосмоса, с којим се објашњава зашто је свака појединачна ствар, као и ужа или шира целина таква каква  јесте.

Праначело разумне сврхе света не може доћи ни од ватре, ни воде, ни ваздуха, па чак ни од бесконачног, нити мера и број могу узроковати све сврхе, разлоге у свету.

Највише праначело мора бити нешто само по себи разумно и добро, да би исто такав (разуман и добар) био и свет и човек. 

Разлог зашто  су човек и свет такви какви јесу, може доћи само од једног највишег Νοϋς-а, сврховитог разума, ума, духа.

Свеповезаност света;  „све је једно и једно је све,“ која је и за све претходне филозофе и за Анаксагору очигледна,  не може никако доћи од било каквог појединачног, посебног изабраног дела свега света него од нечег апсолутно највишег по себи и за себе, логички старијег од свега света, пре свега света и одвојеног од свега света.

Како би се и зашто би се било шта конкретно појединачно, посебно, илки апстрактно опште  (нпр, вода, ваздух, ватра, бројеви и њихове мере, бесконачно...итд) издвојило и имало предност?

Једино оно што је одвојено од свега и што се ни са чим појединачним, посебним, општим од свега видљивог света не може поредити, може бити праначело било чега појединчног, посебног, општег да сређује, уређује, да има моћ да влада влада апсолутно над свим и над сваким делићем и над целином свега света.

А такво  начело, старије од свега конкретног (било којег елемента, конкретне ствари, бића, појаве) може узроковати, покренути све конкретне ствари, бића, појаве, по Анаксагори, може бити само апсолутни разум, ум, потпуно слободан дух, Νοϋς, као највиши стварајући принцип добра, праузрок од најмањег до највећег покретати микро или макро све сврхе, разлоге човека и света...

Код Анаксагоре, очигледно,  постоје два принципа. Један активан и један пасиван.

Активан Нус, као одвојен од свега, и све друге повезане пасивне ствари, хомеомерије, прапочетна семена смешане, помешане једна са другим.

По Анаксагори у свакој ствари, било колико се деобом уситнила, увек има барем један део сваке друге ствари;  све је  помешано у свему, у било којем најмањем делићу, највећем делу увек учествује део од свега; ниједна ствар није потпуно различита нити одвојена од сваке друге ствари.

И како свака ствар садржи у себи део свега осталог,  сваке друге ствари, није све од свега у истој количини у тој свакој ствари,  него се свака конкретна ствар од друге конкретне ствари разликује, тј. јесте то што јесте, по ономе од те бесконачне разноврсности у њој претеже.  

Само је Νοϋς увек једнак себи у сваком највећем и најмањем делу, бесконачан и аутономан, одвојен од свега и има моћ и власт  над сваком живом и неживом ствари, поседује знање о свакој од њих, о најмањем, као и о највећем. Уређује све што јесте и  што је било и оно што ће тек бити.

Невидљиви: реазум, ум, дух, Νοϋς- прво сам себе покреће, изазива вртложно кретање, а онда то вртложно кретање изазива сепарацију с којом се одваја, раздваја, одваја свако једно од другог, стварајуе све  различите или супротне појединачне, посебне и опште видљиве конкретне ствари, бића. 

И мада у свакој ствари остаје део сваке друге ствари, свака посебна ствар или биће са тим раздвајањем постаје то што јесте са оним што у њој претеже...

Једино Νοϋς  остаје увек, раније , сада и касније увек један исти и мада се  налази  тамо где и све остало,  остаје заувек непомешан и одвојен од свега.

У њему су познате све ствари, бића и као помешане, и издвојене сепарацијом као посебне, појединачне...

Анаксагора први у грчкој филозофиј покушава да објасни логос целог света и његов настанак по начелима сврховитог разума, ума, духа.

„Анаксагорин принцип је био у томе што је он Νοϋς, мисао или разум уопште сазнао као просто суштаство света, као оно што је апсолутно.“ ^[3]

Овде се чист, непомешан апсолутно делатни, знајући Νοϋς, разум, ум, мишљење, поставља као активни духовни принцип пре свих материјалних ствари, појава, сваког конкретног бића, видљиве природе, помешаног, хомеомерија. Као логично алогичном, разумно неразумном, једно – мноштву, опште – појединачном.

„Анаксагору славе као онога филозофа који је најпре изразио мишљење да принцип света јесте Νοϋς, мисао, да суштину света треба одредити као мисао.“^[4]

Покретач свога настајања, промене, дешавања је логос, ум, дух, оно што је свесно, разумно, духовно, логично. Логички узрок, покретање, као сврховити узрок света из Аристотелове тетраде, или Платонове диаде, или Хегелове тријаде.

За Аристотела је то праначело разума, ума исто што и праначело добра;  те две ствари – узете у свом највишем степену – за њега су једна иста ствар 

„А мисао и то она које је то сама по себи, односи се на оно што је најбоље по себи, док је највиша мисао, мисао о највишем добру.“^[5]

„Анаксагора признаје добро као покретачко праначело: наиме, ум је снага која покреће ствари. А покреће их ради извесне сврхе...“^[6] која је за Аристотела и покретачки и коначни, суштински узрок;  Божије највише биће, вечна стварност, добро само по себи је праначело свих ствари.

И зато Бог,  највише, вечно биће нема наспрам себе никакву супротност. Само највише добра, савршена сврха–дело Божијег вечног живота, духовног бића може, по Аристотелу, узроковати кретање који омoгућава да било која, каква могућност постане стварност, оствари своју сврху. 

Божији ум, Νοϋς, дух, највиши срховити принцип апсолутно истинитим  мишљења о самом мишљењу, идентичан са делом, са Божијм вечним духовним животом, логички је узрок, највише добро, савршена духовна стварност, наспрам само безобличне могућности  материје. „Добро је оно што постоји ради себе сама. Сврха је појам који чврсто стоји по себи и за себе, који одређује сама себе; тако је она оно што је истинито, што је апсолутно за себе, на основу чега све друго јесте.“^[7] 

 

Коментар

 

Сличну замерку као Аристотел атомистима, Сократ ставља Анаксагорином објашњењу постајања, постојања свега микро, макро света. Нема ни изблиза тако узвишено мишљење о Анаксагори као што га имају касније Аристотел или Хегел. То јест, иако Анаксагора, уместо материјалних узрока (воде, ваздуха, ватре, уопште елемената, или бројева и њихових хармонија или атома ..., дотадашњих филозофа први уводи логички узрок, чист, одвојен Νοϋς (разум, ум, дух), савршену сврху–дело највишег добра као прачело, када треба да објасни: како тај ум, дух, принцип сврхом највишег добра омогућава  најбоље постајање, постојање свега смисленог света, Анаксагора (по Сократу)  даје само чулна, описна, механична  објашњења од материјалне ствари ка материјалној ствари ! То по њему  (наспрам свих филозофа до тада, који настанак човека и света објашњавају неким пратварима, траже материјалне узроке) сада са активним духовним приципом, праначелом Νοϋς-а  сврхом–делом највишег добра нека суштинска, унутрашња логичка узрочност, већ она са (тим објашњавањем са тим : вртложног кретањем, сепарацијом, раздвајањем), остаје и даље само: спољашња, несуштинска, физичка, механичка узрочност! Анаксагорино тумачење, по Сократу, не задовољава ни критеријум наше, људске логике, а камо ли неког стваралачког духа, чистог Νοϋς-а (ума, сврхе, добра по себи), него и даље “провлачи“  ону (од ствари ка ствари, од појаве ка појави)  саму по себи несхватљиву, нејасну слепу, механичку узрочност!

 

Анаксагора и Лајбниц

 

На први поглед Лајбницове монаде имају обрнут принцип од Анаксагориних  хомеомерије, јер наспрам аутономности, самосталности сваке монаде код хомеомерија све је (осим издвојеног, непомешаног Νοϋς-а)  у свему, повезано са свим.

Међутим, иако Лајбницове монаде нису повезане, помешане, не учествују једна у другој, него је свака посебан микрокосмос, како по првостепеној моћи свога непоновљивог степена јасности и разговетности представљања све монаде опажају један исти универзум, и код њега  је индиректно опет све присутно у свему.

Са друге стране, иако су по Лајбницу, другостепене сложевина могуће тек по виталитету првостепених простих супстанција и тако, на први поглед супротне разноврсним хомеомеријама свега помешаном у свему, његова престабилирана хармонија Божије монаде свих монада са савршено јасним и разговетним истинитим идејама много више личи Анаксагорином учењу јединог одвојеног супстанцијалног Νοϋς-а, него на Демокритове Леукипове недељиве атоме, различите по облику, реду, положају или Питагорине хармонији бројева. Очигледно да Лајбницова недељивовост појединачних супстанција много пре почива на квалитативној једноћи непоновљиве духовне воље, жудње сваке монаде, него на математичкој или материјалној недељивости.

Свакако, за разлику од Демокритових материјалних атома, различитих по облику, реду и положају и њиховог хаотичног кретања у празном простору, или Анаксагориног Νοϋς-а наспрам првобитне прамешавине семена (хомеомерија) свега присутног у свему, Лајбницов Бог по својој вољи ствара ex nihilo непротежне монаде као непоновљиве духовне светове, док су просторно-временско-материјалне сложевине само привдне коегзистенције недељивих духовних жудњи појединачних, супстанцијалних монада.

Опет, када Лајбниц каже да је Бог иманентни узрок и настајања–нестајања, самопостојања, самовиталитета монаде, та је супстанцијална жудња, самоузрочне монаде кроз недељиви и неуништиви степен јасних и разговетних представа тако доведена у питање.

Код Анаксагоре чист и неупрљан Анаксагорин Νοϋς  издвојен од свих семена бива онај сврховити праузрок унутар сваке ствари, бића које раздваја, спаја покреће сва семена, производи конкретне сложевине свих разновсних ствари, бића.

Са друге стране,  иако је  Лајбницов Бог као actus purus суштински, еx nihilo стварајући узрок, он као највиша монада свих монада  савршено  јасних и разговетних истинитих, идеја,  не делује на саме представе монаде (саму унутрашњост монаде)!

Да ли се Лајбницов а престабилирана хармонија највише монаде свих монада може схватити као тај  унутрашњи, суштински, разумски, умски сврховити узрок, као  Аристотелов Бог, који је из савршене сврхе–дела, свог вечног живота, који апсолутном истином потпуно јасног и разговетног мишљења о самом мишљењу, као непокретни покретач који хармонизује све могуће бесконачно различите монаде и истовремено било којe, каквe привидне просторно-временско-материјалне коегзистенције другобивствених сложевина између првобивствених монада?

За Хегела је несумњиво Νοϋς  actus purus, Божији дух савршено јасних,  истинитих  идеја, једина субјективна–објективна супстанција, апсолутна логичка форма–садржина различитог–истог мишљења о самом мишљењу, појма о самом појму, логички праузрок свих појединачних, посебних, општих квалитета (разноврсних атрибута или модуса) сваке ствари, бића.

 

 

---

[1] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, Beograd, 1975,  1. књ. стр. 281 (Аристотел Метафизика,  984 b).

[2] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, Beograd,  1975, 1. књ. стр. 29.

[3] Исто, стр. 289–230.

[4] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka logike, BIGZ,   1976, 1. књ. стр. 53.

[5] Аristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1072 b

[6]Исто, 1076 a

[7] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, Beograd, 1975,  1. књ. стр. 264.