Карактер је наша судбина

 

Томиславе, шта је пресудило да се за свој животни позив опредeлите за филозофију?

 

Велики грчки филозоф, Хераклит, каже да нам карактер одређује судбину. Како сам ја врло рано почео да постављам себи она најтежа питања и истрајавао у томе све док не дођем до правих одговора, очигледно да ме судбински позивала филозофија.  И мада сам дуго  и стрпљиво изучавао највеће филозофа, ону најплеменитију страну филозофије сам достигао када истину више нисам тражио само код других филозофа, већ сам је пронашао у себи.  Тек када сам у филозофску ризницу додао нешто своје, су све  те филозофске идеје постале некако моје, као што и оно ја додао сада припада свима...

 

Да ли је свако ко је завршио филозофију, филозоф, или је за изворног филозофа потребно још нешто?

 

Изворни филозоф поставља нека суштинска питања која су сви филозофи до њега прескочили, или нису на њих одговорили на прави начин...

Он не познаје „ствар“ из друге, треће руке кроз интерпретацију неког историчара филозофије, већ кроз критички дијалог са свима њима доноси нове идеје. 

А филозофске нове идеје не могу никако бити неко недоследно мишљење, већ се једна мисао у потпуности мора настављати на другу...

Изворна филозофија се као „космички брод“ од "гравитације" почетног опажаја уздиже ка целовитој идеји па онда практичном мудрошћу враћа чврстом тлу.

И као што космички брод тек кроз другу космичку брзину лети у небеско пространство, тако  само изворни филозоф има ту потребну снагу и брзину духа, која све дотадашње филозофске идеје саставља у нову свеобухватну истину...

Мајстор учи од мајстора преноси даље мајстору...

 

Ви живите и стварате у Чачку. Да ли је могуће озбиљно бављење филозофијом у мањем граду у унутрашњости Србије?

 

Не само да никакав град ни конкретно место ни време не условљавају саму филозофију, већ сам идеал града много пре претпоставља филозофско утемељење!

Прво се ради и чува у срцу градина, врт Божији, а на крају времена силази град с неба за изабране...

Гради се духом град вечни од најчаснијих дела из сваког места времена, народа... где се правим улицама истине људи сусрећу слободним духом срцем к срцу, лицем к лицу.

Ако неко човеково подручје треба да превазиђе границе сваке врсте, слободно користи духовне плодове са свих страна и својом визијом тражи, налази решење за свако место, време, то је управо филозофија.

Исток, запад ко и север и југ су прво у нама...

Кад нас светло чисте мисли или осећаја обасја у души, то је у исток, кад нам падне мрак на очи то је запад...итд. 

Распон пуне снаге је југ, а повученост и хладноћа је  север...

A све то постоји у сваком човеку, на свакој страни света...

 

Зашто данас све политичко и културно догађање гравитира у највеће градове?

 

Данас велегради, као државе над државама не гутају само мање градове него и посебне културе сваког народа или државе досадашње цивилизације. И то се представља као неминован цивилизацијски пут из некадашњег полиса града–државе и митолошке, религиозне, филозофске свести, ка модерној научној и политичкој свести, па све до данашњих мегалополиса и глобализма светске државе и савремене: комуникацијске, информацијске, виртуелне, медијске свести...

Урбана култура савремених велеграда не релативизује само село, мање градове, већ и мирис, укус, здрав ваздух, воду, биљке, животиње, онај најбитнији цивилизацијски однос домаћина–госта не само човека према човеку, него и човека према биљкама, животињама, земљи, води, ваздуху, енергији, целокупној живој и неживој природи...

А заправо је биљка, која сваког тренутка саставља земљу, воду, ваздух и светлост, неживо и живо – припрема храну и кисеоник за сав остали живи свет – први микро-макрокосмички домаћин свим живим бићима на земљи!

 

Религија је, очигледно, јако присутна у вашој филозофији? Како спајате критицизам филозофије са догматизмом религије?

 

Сумња у теолошка начела обично рађа на крају сумњу и у општељудска начела...

Ко не допушта да га други лажу, тај прво не треба да лаже себе ни себе.

Зато се на крштењу тражи да се човек одрекне сатане.

Да не лаже и не чини зло.

Са првом Божијом заповешћу је утемељено апсолутно Да, Божије најсветије давање човека и света; а са осталих девет: немој ово, оно, апсолутно Не, негација...

Само ако си Божији ти си свој и ако си свој ти си Божији.

То значи да без самокритичне чисте воље, негативности ка лажи злу (негативном) из практично-моралног ума – а то је у религији  сама суштина – нема никаквог чистог: опажаја чула, ни чистог: појма, суда, закључка разума (позитивности позитивног ), у филозофији, оног најкритичнијег сазнајно-теоријског ума!

У две највеће Христове заповести је вертикала крста – најоностранија љубав ка Богу свим: срцем, душом, умом, снагом – изједначена са хоризонталом крста, најовостранијом љубављу ка ближњем!

Обе заједно су духовна оријентација за свако време, место.

 

Објавили сте књиге: Чисто Ја и Атомика Кантове критике чистог ума/Начела практичне логике.  И: Етика и Политика. Која су ваша филозофска начела?

 

У првој књизи сам на 1000 страна показао како је Кантова критика требала да изгледа да је са филозофском доследношћу ишла до краја...

Ако Кант већ тврди да је наша суштина практично–морална, а не сазнајно-теоријска, зашто свој „коперникански“ окрет није утемељио у практично-моралној сфери? 

Да оно другостепено појавно: чисту чулност, чист разум, чист сазнајно критички, теоријски,  ум може  утемељити само оно првостепено чисто: чиста воља и онај суштински, самокритички, практични-морални ум!

Да практично-морални ум није суштински што је наше сазнање ограничено и појавно, него је наше сазнање ограничено и појавно што је надсазнајно јединство чисте: мисли, речи, одлуке и дела практично-моралног ума сваког слободног човека и слободне државе оно што је суштинско!

Друга књига разматра суштинско подручје практично-моралног ума између етике и политике за утемељење Филозофије права и најважнијих правних категорија... 

 

Да ли филозофско мишљење може да утиче на практични живот људи? И зашто се филозофи појављују само у неким народима?

 

Када човек једно мисли, друго говори, треће чини, нема карактерно јединство личности, како ће знати шта је од тога он сам и шта је ту његова воља?

Када су његове мисли, речи, одлуке и дела у највишем јединству, јаким карактером има властиту личност, води своју судбину, ствара сопствени живот.

Као што не може нико да једе и пије за њега, не може ни да мисли и одлучује за њега...

А то, свакако, важи и за државу...

Зато сваки народ мора да има своје филозофе, као и своје државнике, научнике, уметнике, спортисте...

Мудрост је потребнa богатом и сиромашном, образованом и необразованом, јаком и слабом човеку, чак и животињи да преживи, а камоли држави и народу ...

Државе које су имале своје филозофе, биле су јаке и дуготрајне или су се одржала и када су биле војно надјачане и након тога поново развијале...

А оне које нису, без обзира на велику војну и економску снагу у неком периоду, прво су освајане туђим духом, па економски, политички, војно...губиле на крају људско и материјално богатство....

 

Да ли је могуће да државу воде најбољи и најмудрији, као што  су то предлагали грчки филозофи?

 

Када у човеку или држави бољи део влада горим, то чини бољим човека и државу, јача слободу човека и слободу државе.

Када влада гори део, то не само да води у тиранију, олигархију, анархију, смањује слободу човека и слободу државе и прави горе људе и гору државу, него води поробљавању тог народа, државе од стране других народа, државa.

Само када влада најбољи и најспособнији део народа, влада сам народ својим најбољим, најмудријим делом, а када влада гори и неспособнији народа, он прво поробљава бољи део народа а затим и цео народ.

 

Је ли филозофија и даље значајна, с обзиром да је данас наука преузеле многе области којима се раније бавила филозофија?

 

То је у великој мери тачно. Ипак, ако је мудрост потребна човеку и држави, филозофија очигледно није изгубила значај што није довољно научна, него што није довољно мудра! 

Она је постала слуга науке на крају, што је нека јако битна подручја практичне мудрости запоставила већ на почетку!

Уместо да прво утемељи најважније правне категорије: слободе, личности, имена и презимена, породице, својине, закона, државе, правног субјекта у основи сваког договора, уговора ... које су пресудне за наш конкретни живот, она се  у подручју појавног сазнања такмичила са природном науком и била на крају понижена....

Право, без филозофије, није ни изблиза могло то да учини, па су те најважније категорије препуштене на милост и немилост политици, која их је „појела за доручак“.

А шта је то најбитније између права и политике?

Управо архитектоника правно-политичког система, с којом се дефинише тaj суштински однос...

С једне стране је сва политика, од изборних закона до установљења свих државних институција за све социјално, економско деловање, уоквирена у правне прописе, а са друге стране су сви закони, па чак и сам устав, утемељени из политике...

Данас се стално наглашава да правосуђе треба да буде независно од политике, а заправо, право никако не може никако бити независно од политике, као што не може ни политика од права, већ се само могу, што је више могуће, доводити у равнотежу! 

А заправо, архитектонику правно-политичког система тако треба утемељити да се и право нужно укључи у политику, а не, као што је то сада случај, само политика у право! 

Само ће се тако статика права уравнотежити са динамиком политике.

А наглашавање њиховог одвајања, у име „независног“ правосуђа, „независне“ полиције... или било које друге "независне" институције: универзитета, института, државних медија, телевизије... управо потире правну државу и производи све супротно! 

Како ће постојати независно: судство,  полиција, медији, универзитети, институти, стручне службе, ако једна сфера–законодавне власти– не изгласава само владу или у оквиру устава  нове и усавршава постојеће законе, већ поставља и смењује представнике свих осталих "независних“ сфере власти и  представнике свих државних институција: тужиоце, судије, градоначелнике, начелнике полиције... декане, ректоре, директоре института, државних медија, државне телевизије...

 

Па како у пракси  уравнотежити све различите сфере власти?

 

Тако што ће се суверена изборна воља целог народа на непосредним изборима бирати највише представнике сваке посебне сфере власти!

Једино тако ће свака сфера власти имати свој ауторитет и своју уставом загарантовану независност и истовремено све те различите сфере власти успоставити равнотежу између себе...

Уместо да влада закон над свима подједнако, сада  по самовољи појединца влада човек над човеком, и једна сфера (законодавне) власти поставља и смењује главне представнике свих осталих независних сфере власти, чиме нарушава њихову самосталност и подривајући архитектонику правно-политичког система.

То што политика има све више слободе изван правног оквира, или право нема моћ коју би требало да има је зато што политички систем не саглашава право и политику, не води њиховој јединству и равнотежи, већ под плаштом "независног правосуђа" у име привидне "правне државе" управо нарушава основна уставна начела, производећи нејединство и неравнотежу...

Због превелике моћи извршне власти утемељене из политике, судска власт уопште нема своју независност и ауторитет загарантован уставом, чиме се умањује не само ефикасност правосудног власти у спровођењу закона, него обесмишљава архитектоника политичког система, у потпуности релативизује Устав и сви закони, целокупна правна држава...

 

Је ли то начин да активније правосуђе коначно успостави ауторитет правне државе?

 

Јесте. То је једини начин да правни принципи – који су чак сличнији између различитих држава него политички принципи у једној држави, јер се, „како ветар дува“, врло често мењају чак и код једног политичара и по неколико пута у животу а камоли код различитих партија у држави – буду равнотежа политици, а не да политичка променљивост и карактерно нејединство, као што је то сада већином случај, стоје над сто пута чвршћим и мање променљивим суштинским правним принципима, који се у целом свету чувају и надограђује стотинама година...

Ако је суштина савремене правне државе владавина права, да влада закон над свима подједнако, а не човек над човеком, онда народ у таквој суштини правне државе на непосредним изборима, пре избора за парламент, прво треба да бира највише представнике правосудних органа: државног тужиоца и врховне судије уставног и касационог суда – свакако од оних неколико кандидата, који су на својим изборима од дна до врха у оквиру  струке судија или тужилаца издвојили на крају , и исто тако и највише представнике полиције (који су ради одбране закона и деловања по закону, ионако подређени правосуђу), ко су се на исто таквим изборима издвојили и у самој полицији...

Само тако ће се уместо владавина човека над човеком обезбедити владавина закона над свима људима подједнако, и она уставом загарантована архитектоника правно-политичког система, она уставом загарантована равнотежа свих равноправних сфера власти, која обезбеђује ауторитет правне државе...

 

Ви на свом сајту: www.filozof.rs у  раду: Најправеднији политички систем, чак кажете да би као четврти „точак“, стуб политичког система требало утемељити и  посебну сферу „информативне власти“?! Како то спровести и зашто?

 

Управо тако. Трострука структура политичког система за равнотежу: законодавне, судске и извршне власти, више никако није довољна... Са јачањем медијског  ума, ширењем комуникативне свести, ко данас влада медијима, информацијама, тај у великој мери утиче на све сфере власти.

Ако је моћ медија, комуникација, јавне мисли, речи данас толико велика да та незванична "информативна власт" не само нарушава равнотежу законодавне, судске и извршне власти, него чак овладава њима, онда политички систем очигледно треба суштински реформисати тако да и та "информативна власт" уз: законодавну, судску и извршну, постане и званично потпуно независна конститутивна сфера власти!

То практично значи да народ на свеопштим изборима треба посебно да бира не само највише представнике независне законодавне, судске и извршне власти, него због независности: државне телевизије, државних медија, независног образовања, независних: универзитета, института, стручних служби и највише представнике независне информативне власти! 

Уместо тога, ми сада немамо чак ни ту законом загарантовану троструку структуру, а камоли  независну "информативну власт"!

„Независно“ судство, полиција, медији, универзитети, институти, стручне службе у пракси не постоје већ су само  празно слово на папиру...

 

Зар је независна информација толико битна да треба да буде посебна сфера „информативне  власти“!?

 

Ако најразличитији инструменти у сваком уређају, машини, возилу омогућавају тачне („независне“) информације да би се управљало и деловало с њима, или најразличитији осети тела и опажаји чула, посебно издвојени, да мозак и воља сваког живог бића боље одлучују и делују, свакако да су тачне (независне) информација, утемељене из посебно издвојене, скроз одвојене сфере независне „информативне власти“,  потребне сваком човеку и целом народу за право расуђивање, одлучивање и деловање у држави!  

И као што човек има слободу: мисли, речи, одлуке и дела и тек из слободне мисли и слободне речи слободно одлучује и делује тако ће и народ тек слободно одлучивати, судити и деловати у својој држави када (поред представнике три постојеће сфере власти), од ванстраначких представника свих друштвених група буде за слободу духа (слободу мишљења, говора, сазнавања, информисања...)  утемељио и тај преко потребни четврти "точак", "стуб" политичког система: посебну сферу независне информативне власти!

Само ће се тако вертикална структура представничке демократије, пирамида у врху: законодавне, судске и извршне власти изједначити са хоризонталном структуром непосредне демократије, најширом базом у дну, снагом јавног мњења информативне власти и цео цео политички систем имати теоријску заокруженост и задобити практичну оперативност!  

 

Да ли су интернет и друштвенe мрежe, који су управо проистекли из потребе за већом слободом информација, комуникација, алтернативних мишљења и деловања, доказ да је држава већ „сазрела“ за посебну сферу „информативне власти“?

 

Свакако. Пораст интернета и све већег броја електронских друштвених мреже, алтернативних медија, комуникација, образовања кроз све нове форме изражавања, неформалног организовања и деловања... управо доказује да тај четврти "точак", "стуб" посебне сфере независне информативне власти за слободу: мисли и речи: науке, образовања, института, културе, комуникација, информација, стручних служби, медија, телевизије... треба да постане један од стубова савременог политичког система.

Као што се у грађевини носећи зидови и стубови уравнотежују хоризонталним преградама, тако би се вертикалне структуре представничке демократије од три постојеће сфере власти, уравнотежиле између себе са хоризонталном структуром јавне мисли, речи...

Само би једна таква, независна, децентрализована сфера информативне власти делегирана од представника свих друштвених група слободним духом целог народа, снагом јавног мњења, покретањем јавних расправа не само о новим законима које треба донети у парламенту, него и преко потребних јавних дискусија о свим проблемима битних за народ и државу, вратила онај позитивни смисао демократије, наспрам толико много негативних који сада постоје...

 

Неко може приговорити да једно такво „идеално решење“ у стварности не може функционисати, јер обичан човек нема довољну стручност да поставља и смењује те највише представнике судске, извршне и тзв. "информативне власти"  и да зато мора да препусти да то уместо њега спроводе његови стручнији и одговорнији политички представници?

 

Бесмислено је да се оно што је у теоријском смислу савршено исправно проглашава утопијом, а да се једна унапред теоријски противуречна ствар, као „троугласти“ или „четвртасти“ точак, с којом се уместо владавине закона, спроводи владавина човека над човеком и обезвређује ауторитет целокупне правне државе, унапред некритички прихвата и чак проглашава „реалношћу“!

А заправо је  лажни реализам и лажни идеализам управо и ружичасто посматрамо ствари када суверену изборну вољу целог народа  преносимо само на једну сферу (законодавне) власти, и омогућавајући јој да без моралне и стручне провере у тих сфера оквиру своје струке постављају и смењују све највише државне званичнике, нарушавајући у потпуности независност и ауторитет свих осталих сфера власти...

Не само да такозвано „независно“: правосуђе, полиција, универзитет, стручне службе, јавни сервис у стварности уопште не функционишу, већ се унапред из тог лажног реализма као унапред противуречног „четвртастог“, „троугластог“ точка у потпуности све политизује из једне сфере власти: и судство и полиција и државни медији и култура и образовање и стручни институти...

А приговор, да народ не зна да бира судије, тужиоце, начелнике, градоначелнике, информативну власт, па то мора да чини неко стручнији и одговорнији уместо њега, поготово нема никаквог смисла!

Како то народ „зна да бира“ (политичаре, законодавну власт) – једну унапред недефинисану сферу, чија се политички принципи мењају сваки час,  „како ветар дува “код сваког политичара – а оне друге много мање променљиве сфере: судске, извршне, информативне власти, чији би кандидати на овај начин већ били проверени у својој струци, „не зна“?!

Ако не гласамо ко ће да нас оперише, да вози авион, да прави централу… већ прво мора неко стручан и морално одговоран да провери стручност и моралну одговорност тих људи који преузимају те стручне и одговорне послове, како ћемо моћи простим гласањем одредити ко ће у држави преузети у најстручнију и морално најодговорнију владавину над свим занимањима!?

А тачно је, заправо, да би обичан човек много пре знао да бира те завршне кандидате из других сфера, него представнике политичких партија!

У правосуђу, полицији се правила много мање мењају и ту је, малтене, свеједно кога ће народ изабрати јер би ти кандидати издвојени на крају били већ стручно и морално били проверени од дна до врха тим изборима у оквиру своје струке...

Оно што је најбитније на тим непосредним изборима за највише представнике: судства, полиције и информативне власти је да те завршне кандидате (који су издвојени на крају) поставља и смењује цео народ, исто као што поставља и смењује и сам парламент, задржавајући тако суверенитет своје изборне воље кроз све различите сфере власти, а не да највише представнике сваке сфере власти бира само једна сфера власти (политичари у парламенту) или да, судије или тужиоци бирају сами себе, без могућности да те кандидате на крају проверава непосредна изборна воља народа, нарушавајући равнотежу независних сгфера власти и архитектонику политичког система... 

Управо је порота доказ да се правна воља не претпоставља само у чистој вољи: законодавца, судије, тужиоца, већ и код сваког човека!

На  крају крајева зар нису и сами избори једна врста проширене „пороте“ целог народа, када на непосредним изборима процењује за и против све политичке партије или њихове кандидате за законодавну власт? 

 

Да ли је боље да у политици буде више или мање партија?

 

Иако на први поглед изгледа да је боље да се што више интересних група политички организује и бори за своја права, чињенице су управо супротне. 

Не само да се у мноштву политичких партија без јасно дефинисаних социјалних, економских, струковних, етичких координата не види чије интересе заступају те партије, већ се врло често суштински смисао политике много пре остварује тамо где има мање партија!

Као што се све супротности у живом–неживом свету саглашавају у неком јединству, тако ће само социјално, економски, етички јасно дефинисане партије, из чијих се политичких принципа несумњиво види кога оне представљају, без обзира на све своје разлике и супротности, водити складу и равнотежи у држави, док ће партије недефинисаног свега и свачега завадити на крају и очи у глави...

 

Из свега што сте до сада рекли  намеће се питање: Да ли народ својим карактером одређује судбину државе, или карактер државне власти  судбину народа?  

 

Као што јединство исправне: мисли, речи, одлуке и дела омогућава човеку да јаким карактером води свој живот, исто тако и јединство оног што народ својим одговорним: научним,  филозофским, правним, политичким, информатичким, уметничким... духом смисли и јавно објави, или у парламенту одлучи, па законом обзнани и по томе суди и чини, му тим карактерним јединством информативне, законодавне, судске  и извршне  власти омогућава да води свој заједнички: привредни, правни, политички, образовни, културни... живот у држави...

А мишљење које народ треба да следи не може бити само неко чепркање по проблему, као кокош када нађе зрно, па неко каже: „то је моје мишљење“, а заправо само говори туђе фразе, и ништа суштински не решава, већ само оно мишљење које ће дуго и стрпљиво да мисли о најтежем проблему, па смисли, дође до решења, као када копа бунар док не дође до воде, па то свима понуди да јасно виде да ли ли се то „пије“ или не...

Чистом вољом човек саставља све своје различите: мисли, речи, осећаје, одлуке, дела у слободну личност, а чистом вољом народ све оно што његов слободан дух кроз науку, културу, право, политику... смисли и јавно каже (објави), и у складу са тим одлучи и уради у слободну државу.

И као што човек карактерним јединством слободне: мисли, речи, одлуке и дела држи судбину у својим рукама, тако и народ карактерним јединством своје слободне воље, која поставља и смењује највише представнике сваке посебне сфере: законодавне, судске и извршне и информативне власти, тек држи судбину у својим рукама...

 

Разговор са Томиславом Новаковићем водио новинар Никола Јанковић