Апсолутна идеја као јединство теоријске и практичне идеје

Хегел каже"да је Платонова дефиниција Бога [у Тимају] као бесмртни живот што има једно тело и једну душу који су по себи и за себи увек једно исто, неодвојено једна дубока, велика идеја: идентитет објективног и субјективног, нераздвојеност идеалног и реалног, душе и тела.".. да се: „Бог као живи Бог и још више као апсолутни дух сазнаје...само у његовом делању"... и да "појмовно сазнање његовог делања… схвата појам Бога у његовом бићу".  Ипак, како је за њега првостепена делатност сазнање, мишљење у самокретању појма, он опет на крају каже: "А његово биће у његовом појму.“

Међутим, исто као што никакво биће не може бити по себи и за себе, без сазнања, мишљења, појма, не може ни „потпуно слободно“ сазнање, мишљење, појам као „апсолутна форма“ духа бити без садржаја, бића.

Парменид каже „Ти нећеш наћи мисао без онога у чему је она показана“ – без предмета мисли.

А Кант: „појмови без опажаја су празни, опажаји без појмова слепи“.

Иако са дефиницијама: „Идеја је... апсолутно једиство појма и објективитета“ ... „чистога појма и његове реалности" остаје у традиционалном одређењу истините идеје, Хегел са "доследним" монизмом, панлогизмом" покушава да докаже да је појам по себи и за себе не само начин да мишљење субјективно зна себе, већ и првобивствени објективитет, супстанцијалнна страна ствари.“

Међутим, када Платон каже да идеје нису само појмови сазнања, него супстанцијална страна ствари, сама појединачна вечна бића, он њихову вечну суштину и вечно постојање не утемељује кроз сазнање, мишљење по себи и за себе (где је свака појединачна идеја само неки степен сазнања апсолутне истине), већ у надсазнајној, надсуштаственој (идеји свих идеја), највишој идеји добра.

Никако није могуће да мишљење "по себи и за себе" утемељи онога који мисли, него само обрнуто: онај надсазнајни, надмислени који мисли,  саму мисао, мишљење!

И када Хегел (под утицајем Фихтеа, и раног Шелинга) покушава да у субјективно-објективном сазнању, мишљењу по себи и за себе у апсолутној идеји изједначи форму и садржај, сазнајно и онтолошко, мисао и предмет мисли, он, заправо,  онтолошко своди на сазнајно-логичко, предмет мисли на завршну логичку  форму мишљења, апсолутни појам о појму.

Иако је критеријум апсолутне истине истоветност мишљења и бића, а не само самодовољност мишљења, код Хегела је појам по себи и за себе „појео“ сваки садржај бића и ту истоветности мишљења и бића нема.

Форма, свакако, није апсолутна када стоји наспрам све садржине, него када садржи сву могућу–стварну–нужну садржину.

Зато је у Хегеловом систему апсолутног духа религија, религиозно осећање, уверење човека и човечанства – јер су те најузвишеније представе Бога у алегоријским причама, визијама у списима откривене религије још увек везане за чулне представе – постављена, додуше, изнад апсолутне чулности у уметности, јер апсолутно у подручју лепог зависи од чулног опажања, али и испод апсолутног мишљења у филозофији, које у саморазвоју сазнања од појавног бића, суштине до апсолутно истинитог појма по себи и за себе, као вечне логичке суштине Бога, саставља све те могуће–стварне–нужне логичке разлике, супротности.

Међутим, ако је  за њега „апсолутна идеја... јединство теоријске и практичне идеје", и апсолутно не потврђује себе само сазнањем кроз теоријску идеју, већ кроз највише јединство теоријског (знања) и практичног (деловања), с којим правом апсолутну истину потврђује са теоријске стране филозофског мишљења, појма, а не управо у апсолутном јединству теоријске и практичке идеје, мишљења и бића, коначног и бесконачног, форме и садржине, субјективног и објективног, реалног и идеалног, духа и природе ...

Ако већ каже: „У хришћанској религији...је човек као човек одређен за вечно блаженство,.. има апсолутну, бесконачну вредност...у хришћанству се садржи догма о јединству божанске и људске природе коју је Христос открио људима: човек и Бог, објективна и субјективна идеја ту су једно исто“, онда не може вечну истину сагледавати само кроз сазнајно-теоријску логичку форму појма по себи и за себе,  апсолутног самосазнања, мишљења “пре све створене природе и једног коначног духа“ (јер и та форма „„апсолутног“ појма, сазнања, мишљења зависи и од надсазнајног, надмисленог Бога и од садржаја другобивствене природе), већ кроз апсолутно јединство потпуно слободне форме мишљења и све могућег природног садржаја, бића, које је по светој речи–делу („Ја сам у Оцу и Отац у мени“) једино у Исусу Христу стварно присутно?

Ако је Исус Христос за верујућег човека само најузвишенија представа Бога (апсолутног духа, идеје), није сам за себе (из себе, по себи), већ апсолутним јединством теоријске и практичне идеје, мишљења и бића, појма и опажаја, форме и садржине, појаве и суштине, временског и вечног, стварајућег духа и створене природеједино  потврђује ("Ја сам у Оцу и Отац у мени") ту апсолутност.

Како може Исус Христос сам по себи према „самосазнајућем појму“ бити представа, кад управо у највишем делу добра саставља у крсту све разлике, супротности коначног и бесконачног, форме и садржине, реалног и идеалног, надјачава супротности смрти и живота, живог и неживог, духа и природе?

Хегел, додуше, не каже да је сам Исус Христос представа јер се у  његовим причама, речи, делу свакако пројављује Дух истине, али да се много пре, више говори о Богу, сазнаје Бог по апсолутној мисли, појму, ослобођеном од сваке слике, представе, свих природних, душевних садржаја, него кроз све те живе слике, узвишене представе, догађаје, доживљаје у којима се меша стварно и могуће, слободно мишљење по логичкој нужности сазнања у самокретању појма ка апсолутној истини и спољашњи догађаји, субјективни доживљаји, случајни чулни садржаји.

„Религија и филозофија имају заједничку садржину и разликују је само по својим формама; и ради се само о томе да се форма појма дотле усаврши да би била у стању да схвати садржину религије."

Међутим, апсолутно свој реалитет, идеалитет управо потврђује у јединству форме са садржајем, мишљења са бићем, Сина са Оцем, Бога са човеком и у свакој Христовој речи, делу сведочи да је субјективно објективно и објективно субјективно, што признаје и сам Хегел.

Не може дрво дати род када је корен ишчупан из земље. Ако на почетку и на крају то логичко првобивство апсолутног духа, идеје, осим логичке форме појма,  нема никакав садржај, то није слободни дух, апсолутна истина мишљења у јединству са свим (могућим стварним, нужним) бићем.

Хегел у складу са монистичким начелима тражи да све буде један апсолутни дух, идеја, међутим управо је у Исусу Христу идеално, духовно, вечно потврђено  у простору, времену, материји, телу реално.

Зато може рећи: „Ја и Отац једно смо...“ јер у свакој својој мисли, речи, одлуци, делу сведочи апсолутно јединство Бога са човеком и човека са Богом, теоријског и практичног, бесконачног и коначног,  форме–садржине, појаве и суштине, истине и живота из вечног живота.

То је једини изворни монизам где подељености вољно-логичког и онтолошког, бића и мишљења, духа и тела...нема, јер је највиша логичка могућност истовремено и најстварније, највише дело, субјективно објективно и објективно субјективно и зато апсолутно.

Управо код Хегела то јединство теоријске и практичне идеје не постоји, већ се "апсолутна идеја по себи за себе" као вечна суштина Бога разоткрива само из теоријске стране филозофске мисли о самој мисли, која у завршном појму појма  саставља све могуће–стварно–нужне разлике, супротности мишљења, бића.

Хегелова дијалектика апсолутне логичко-онтолошке форме у сва три степена велике тријаде остаје негативна према сваком могућем–стварном–нужном садржају бића.

По Хришћанској тријади Бога Оца Сина и Светог духа, он у Науци логике чистим појмом  појма излаже вечну логичку суштину Бога Оца;  апсолутни дух, царство идеја пре стварања света; у Филозофији природе, отпуштање духа у природу, стварањем света отуђење Бога Оца, другобивство апсолутне идеје, отеловљење Бога Сина.

И најзад, у Филозофији духа, Бог Свети Дух се апсолутним самосазнањем, самомишљењем враћа себи.

Међутим, ако чисто мишљење о самом мишљењу из потпуно слободне форме појма нема никакав природни, чулни садржај ни на почетку у Логици, вечној духовној идеји (у апсолутно логичком садржају), ни у средини, у Филозофији природе, где сав природни садржаја схвата само као оспољено, отуђено апсолутно мишљење, као другобивство вечне идеје, како га може имати у Филозофији духа ка0 самосазнајући, самомислећи појам, када свеобухватном филозофијом филозофије напусти на крају све садржаје, природе, историје и врати вечном првобивству, апсолутне идеје!?

Божији Дух отеловљењем, земаљским животом Сина ништа не губи, него кроз небеско синовство–очинство потврђује нераздељивост Свете Тројице: да је Бог једно са човеком, и човек једно са Богом, да мишљење једно са бићем и биће једно са мишљењем, да дух једно са телом и тело једно са духом, да је субјективно у потпуном јединству са објективним и зато апсолутно.

Не може се негативном дијалектиком то тројично биће Бога Оца Сина и Духа Светог некаквим саморазвојем, степеновањем сазнања (кроз отуђење духа, оспољење и повратак духа себи) прекидати, укидати.

Исус Христос није другобивство оспољене идеје у природи, простору, времену, историји, већ сваком речју, делом живота сведочи да је Син једно са Оцем и Отац  једно са Сином, и да је у тој истини истоветној са животом живот вечни живот.

Апсолутни дух се не може одвојити од Бога Оца и апсолутним  самосазнањем, мишљењем по себи и за себе посматрати као само као апсолутно логичко  вечно првобивство.

Ко одриче ту истину, хули на јединство Сина и Оца, истине и живота из вечног живота.

Божији Син се земаљским животом не отуђује, него безгрешним Зачећем, Отеловљењем, Распећем, Васкрсењем, Вазнесењем, Педесетницом… потврђује савршено јединство Сина са Оцем и Оца са Сином, Бога а човеком и човека са Богом и безгрешног живота са вечним животом. 

Није довољно само знати шта је добро, праведно, лепо, истинито... па чекати да се у неком будућем миленијуму „ општа свест као самосвест изједначи са делом“ па то добро, лепо, истинито... и изврши; да се дух појединца, његова самосвест, знање изједначи са свеобухватном стварношћу, да субјективна и објектива идеја апсолутном идејом изједначи мишљење са бићем, него по добром, праведном, лепом, истинитом треба од почетка, са сваке стране, краја добро, лепо, праведно, истинито делати, живети...