Воља и жеља
Аутор: Томислав Новаковић
Џоа Стјуарта Мила тврди да је "воља само наше уображење да једну ствар желимо зато што је хоћемо, уместо да је хоћемо зато што је желимо", а заправо је сасвим супротно тачно: без наше воље, која селектује квалитет и квантитет сваке жељене ствари, све те "конкретне" жеље много су пре опсена да волимо оно што само желимо, уместо да желимо оно што волимо.
Као што различити или супротни појмови, опажаји не уобличавају нашу властитос, него, сасвим обрнуто, старија властитост саставља све различите или супротне појмове, опажаје у целовито знање, искуство, тако ни различите или супротне жеље не утемељује нашу личност, већ слободна личност све различите, супротне жеље...
Oпажаји траже старија чула, појмови старију свест, идеје старији дух, жеље старију вољу, а воља најстарију властитост...
Чим човек може нешто да жели и не жели, или жели више једну а не другу ствар, очигледно да старија воља селектује све различите, супротне жеље.
Само чиста воља, кроз неподељену власт у себи, једну слободну властитост, мноштво различитих или супротних мисли, осећаја, одлука, жеља... води ка целовитој срећи.
Једино се слободна властитост, која електује квалитет и квантитет сваке своје жеље, жели по себи.
Иако је човек често роб своје или туђе (погрешне) одлуке или је следи без обзира на сопствену корист и што му срце жели, треба сагледати супротно становиште.
Колико пута из чисте (добре) воље не учини нешто (неморално, нечисто) „што му срце жели“, не слуша уображење опсесивних нагона, неселектоване потребе или прекомерне жеље, иако оне на први поглед изгледају као да ће га узвисити и учинити “срећним“, а заправо ће га понизити, трајно унесрећити, јер су не само морално погрешне, него неумерене и штетне?
И насупрот томе, када не слуша опсесивне нагоне, неумерене жеље, него их селектује, буде на крају срећан?
Срећан човек жели оно што воли, а несрећан уображава да воли оно што само жели.
И зато се за оно што се највише жели, јер му (пре, за време и после саме жеље) кроз пуно задовољство душе, тела доноси највишу срећу, каже да то по слободној вољи воли.
Само чиста воља (пре сваке жеље) и старије волети воде целовитој срећи
На пример, иако човек може имати жељу ка многим женама, он тражи баш ону конкретну жену коју не само жели, него из своје слободне воље воли, док жељу ка другим женама схвата као уображење да воли оно што жели, уместо да жели оно што воли.
И управо се чиста воља – да жели оно што по својој слободној вољи воли – претпоставља у основи брака.
Према томе, никако није тачна тврдња да је воља чедо жеље и само наше уображење "да човек жели оно што хоће уместо да хоће оно што жели", него да је управо срећан када добије оно што хоће (по својој вољи волии), а несреће да уображава да хоће (воли), оно што само жели!
То је потпуно супротно од онога што тврди Мил – да је наша воља (оно што волимо) само уображење да желимо оно што хоћемо, уместо да волимо (хоћемо) оно што желимо и да "конкретна жеља" и првостепено желети (ја желим) стоји пре фиктивне воље и старијег волети (ја волим).
Ово је прерађени одељак из књиге: Томислав Новаковић, Етика и политика, DESIRE, Београд, 2013.
О Новаковић Томиславу
Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.
Филозофија дана
Природна наука користи логику када општим и нужним законима објашњава ред, поредак света, а било какав космички ум, логос, за целовито јединство материје–енергије, по дефиницији „објективне“ науке, искључује већ на почетку!
Без обзира што не прихвата никакав праузрок изван саме природе, да би наука уопште била наука, она неки неки јединствени логос микро-макро света мора предочити.
Не ради се само о томе да се нашем објашњавању света има право приговорити да је "антропоцентрично", него да ли се без неке (било какве) јединствене логике за сву материју–енергију–простор–време–брзину, све облике макро, микро света, уопште нешто суштински објашњава!
Ако човек (било који живи створ) има (неку) „главу“, зашто је не би имала и сва микро-макрокосмичка природа у сваком свом делу, као стварајуће знање по коме свака ствар или биће јесте то што јесте.
Томислав Новаковић