Трансцендентална филозофија и метафизика властитости

Аутор: Томислав Новаковић

 

Кант са својим критицизмом, насупрот Платоновe дијалектике вечних идеја самих по себи, или Аристотелове аналитичке метафизике спекулативног појма, или крајности урођених идеја Декартовог, Спинозиног, рационализма или примарних опажаја Локовог емпиризма, Хјумовог скептицизма на празну таблу душе, утемељује: трансценденталну чулност (априорне опажаје), трансцендентални разум (априорне појмове), трансцендентални ум (априорне, регулативне  идеје), само као празне сазнајне форме чисте чулности, чистог разума, чистог  ума, наспрам слепих садржаја опажања.

Праосновно Ја мислим са априорним формама чисте: чулности, разума, је најстарија синтетичка основа трансценденталне субјективности пре сваке објективности.

То субјективно-објективно јединство тих чистих појмова и спољашњих и унутрашњих априорних опажаја простора и времена тек утемељује опште и нужне синтетичке судове објективне науке.

Ипак, како је та трансцендентална синтеза празних форми чистог разума и чисте чулности у основи општих и нужних судове науке, као и њихово јединство са емпиричким опажајима за било какву могућност сазнања сазнајно-теоријског ума могућа само по условима искуства (у оквиру спољашњих и унутрашњих априорних опажаја простора и времена), она је само појавна.

Кантов критицизам  не само да пориче могућност сазнања суштине бића, или суштине нас самих,  него чак тврди да су „услови могућности искуства уопште [априорни опажаји спољашњег и унутрашњег чула простора и времена]... у исто време и услови могућности предмета искуства.”^[3]

Не само да је било која, каква наука могућа само у оквиру априорних чула–опажаја простора и времена,  него и свака бивственост бивствовања, или предметност предмета, стварност ствари или спољашња, унутрашња светскост света!  То јест,  Кантова трансцендентално-критичка филозофија, са једне стране,  одбацује метафизику као науку, и могућност сазнања суштине света или суштине нас самих, али са друге стране и  целокупну науку своди на појавну страну ствари.

Подручје трансцендентне метафизике, теологије замењено је код њега надсазнајним, надопажајним подручјем чисте воље,  суштинским идејама практичног ума и иманентном метафизиком морала.

 

Коментар

 

У предговору Критике чистог ума Кант као мото целе своје трансцендентално-критичке филозофије износи своју основну поставку: “До сада се претпостављало да се све наше сазнање мора управљати према предметима... нека се једном проба...да се предмети морају управљати према нашем сазнању (поцрнео: Т.Н.).“^[4] Заправо, Кант се у својој мото реченици сасвим погрешно изражава и његова основна поставка овако изречена уопште не  одражава тачно његово трансцендентално-критичко становиште!

Предмети се никако не управљају према нашем сазнању,  јер сазнање, као јединство рецептивитета наших чула, афекције предмета на њих и спонтанитета наших разумских моћи (тачније празних форми субјективности и слепих опажаја, објективности) није оно од чега се полази него тек оно субјективно-објективно јединство до кога се долази! И у складу са основним постулатима своје трансцендентално-критичко филозофије (празних сазнајних форми наспрам слепих чулних садржаја) Кант никако не може рећи “да се предмети морају управљати према нашем сазнању..,“  него према нашим празним сазнајним моћима! Према томе, његова мото реченица је требала да гласи: „До сада се претпостављало да се све... [наше сазнајне моћи] морају управљати према предметима... нека се једном проба... да се предмети морају управљати према... [нашим сазнајним моћима].“

Само тако изречена та мото реченица изражава на прави начин његов трансцендентално-критички став између рационализма: првостепених трансцендентних идеја,  које се могу сазнати само умом (на које се своде сви другостепени, појмови, судови  разума или трећестепени опажаји чула),  и емпиризма: првостепених опажаја чула (примарних представа из којих се изводе сви посредни појмови, судови, секундарне идеје).

Његов трансцендентализам  подједнако је критичан према рационализму и емпиризму: нити за њега постоје неке готове „трансцендентне“ идеје које се могу сазнати умом без икаквих садржаја чула,  нити готове представе без празних форми трансценденталне субјективности. Уместо непроменљивих и вечних идеје стоје  празне форме чула, разума, ума, као општи и нужни начини чистог: опажања, суђења и закључивања, а уместо готових представа, непосредних садржаја чула, само почетни слепи опажаји.Сазнање је тек субјективно-објективно јединство празних форми– слепих садржаја. 

 

Шта је то чисто у Критици чистог ума

 

Већ сам наслов Критика чистог ума даје до знања да критичко становиште пориче било какву могућност да чист ум сазнаје трансцендентне идеје изван оквира могућег искуства. Ако је чиста у првостепеном смислу непроменљива, вечно иста трансцендентна истина у основи свих других истина, таква  истина се не може никако сазнати  нашим умом.

Шта  је, онда, у трансцендентално-критичком становишту  чисто у  другостепеном смислу?

 По Канту,  само опште и нужне, непроменљиве,  исте празне  форме чисте: чулности, чистог разума чистог  ума, пре свих конкретних опажаја, судова, закључака нашег сазнања, мишљења. Ништа опште и нужно непроменљиво, исто не може се опазити у самим предметима,  него само у празним формама нашег општег и нужног начина априорног: опажања, суђења и закључивања, идентичног са општим и нужним трансценденталним: опажајима, појмовима, идејама.

 То јест, иако је и начин нашег емпиричког опажања одређен унапред, и стално исти, опажаји тих  емпиричких чула (вида, слуха, мириса, укуса, додира) нису могући без афекције предмета на та чула. Поред тога, како се садржаји емпиричких опажаја сваки час мењају, па у емпиричкој чулности ништа не може бити опште и нужно, непроменљиво, исто, па самим тим ни само по себи „чисто.“

Међутим Кант, поред емпиријске чулности, претпоставља општу и нужну трансценденталну чулност и опште и нужне непроменљиве, исте трансценденталне опажаје спољашњег и  унутрашњег: простор и време. За разлику од емпиричких чула (вида, слуха, мириса, укуса, додира),  која нужно тражи афекцију предмета за своје опажаје, трансцендентална  спољашња и унутрашња чула не траже никакав садржај, афекцију предмета за своје опажаје, него је у тим чулима сам општи и нужан начин спољашњег опажања (сама форма спољашњег чула)  – простор, истовремено и чист опажај спољашњег, сам опажај спољашњег; као што је и сам општи и нужан начин унутрашњег опажања, самоопажања (сама форма унутрашњег чула) – време,  истовремено и чист опажај унутрашњег, сам опажај унутрашњег! 

То јест, у трансценденталној чулности општа и нужна непроменљива, иста форма спољашњег опажања (простор) је и истовремено и сам општи и нужни, непроменљиви, исти спољашњи опажај, опажај спољашњег (простор):  као што је општа и нужна непроменљива, иста форма унутрашњег опажања, самоопажања (време) и сам општи и нужни, непроменљиви, исти унутрашњи опажај, самоопажај, опажај унутрашњег (време). И  како су општа и нужна трансцендентална чула истовремено и непроменљиви, исти,  опажаји спољашњег и унутрашњег, та чула–опажаји су априорни – чисти.

Слично одвајајњу трансценденталне од емпиричке чулности, Кант разликује трансцендентално и емпиричко ја.

Не само да постоје разлике између сваког конкретног ја  него у сваком емпипиријском ја.  До садржаја емпиријског ја  може се доћи само из  опажаја емпиријских чула,  а како су ти садржаји сваки час мењају, у таквом ја нема ништа опште и нужно, непроменљиво, исто, па према томе, појединачно, конкретно, емпиричко ја не може  никако бити синтетичка основа за опште и нужне сазнајне моћи и опште и нужне судове сазнања. Међутим, Кантово трансцендентално-критичко становиште, пре садржаја сваког  емпиричког ја који се сваки час мењају, па чак и пре све логике, филозофије, свег знања, искуства претпоставља опште и нужно трансцендентално Ја, као празну форму разума, идентичну са чистим мишљење, суђењем, која не тражи никакве садржаје емпиричких чула.

Како је опште и нужно, непроменљиво, исто трансцендентално Ја, као чиста форма разума, идентично са општим и нужним чистим: мислим, судим, дајем правила, одређујем, синтетишем, спајам оно, као најстарија синтетичка основа, стоји  не само у основи општих и нужних сазнајних форми или општих и нужних сазнајних садржаја,  него и у основи конкретног, појединачног ја!

Додуше, из трансценденталног „Ја мислим,  судим...човек  не зна ништа ни о свету ни о себи самом, сем да постоји. 

То јест,  „чисто“ је само опште и нужно Ја мислим, праосновни синтетички идентитет самосвести као чиста форма разума и прасинтетичка чулност априорног опажаја спољашњег (простор) и априорног опажаја унутрашње (време).

На сличан начин, као што утемељује чисту чулност, и чисти разум (праосновно Ја мислим, судим) Кант изводи и чисте појмове мишљења, опште и нужне начине мишљења, суђења– категорије. Мисли у нашем разуму се сваки час мењају и не постоје никакви емпирички појмови, судови по садржају емпиричких чула, који би по форми и садржају били општи и нужни, непроменљиви, исти. У нашем разуму, мишљењу само су непроменљиви, исти општи и нужни начини суђења (празне категорије), и зато чисти.

На крају ни у нашем уму не постоје никакве чисте саме по себи трансцендентне идеје, него је у уму чист само априорни начин закључивања, идентичан празним формама општих и нужних закључака,  трансценденталним идејама.

 

 Коментар

 

У неком другом смислу нешто би било „чисто“ када је са неким  идеалом исто.  Или чак  чисто у сасвим различитом, чак супротном смислу:  када није ни са чим исто, када никога и ништа не опонаша, него је своје, непоновљиво, властито и лично. Када је, на пример, насупрот општег и нужног неживог непоновљиво и различито, као појединачно слободно и живо задато  сопственом сврхом, и само као истоветно себи, истинито, исто и зато чисто.

 

Ја мислим и једна иста властитост. Трансцендентално-критичка филозофија и аналитичка метафизика

 

Кантова трансцендентална дедукција није никако могућа из чистог разума, нити априорна форма самосвести може бити само чиста форма мишљења.

Мисао мора имати неки садржај опажања, а како га трансцендентално Ја мислим, очигледно нема, очигледно да чисто Ја ту моћ: „мислим“ дедукује из неке старије надмислене, надопажајне основе.

На једном месту Кант каже: „Све моје представе морају ма у ком датом опажају да стоје под оним условом под којим их ја једино као моје (поцрнео Т.Н.) представе могу приписати идентичном ја.“[5]

Ово посебно два пута наглашено моје би управо требало да значи да и само (опште и нужно сазнајно) Ја и само (сазнајно) мислим  своје утемељeње за јединство свих својих представа, као  и појмова, судова, закључака мишљења,  може имати само у старијем надмисленом, надлогичком самоидентитету Ја=Ја.

Никако  не може  неко опште и нужно трансцендентално „ја мислим“ стајати у основи свих наших сазнајних, форми и свих сазнајних садржаја, било којег појединачног,  конкретног, "емпиричког"  Ја (како тврди Кантов критички окрет трансценденталне субјективности пре сваке емпиричке субјективности или објективности), него да, сасвим обрнуто,  једна надсазнајна, надмислена конкретна и појединачна иста властитост утемељује опште и нужно Ја мислим (судим). Само једна иста властитост може бити најстарија синтетичка основа чисте субјективности пре сваке објективности, која сједињује све опажаје  појму, или појмове у суду, судове закључку! Насупрот трансценденталне субјективности у основи чистог  опажања, суђења и закључивања, или у основи конкретне, појединачне, емпиричке субјективности, оно најстарије  непроменљиво, исто у основи свих сазнајних форми и свих сазнајних садржаја је управо:  једна конкретна и појединачна иста властитост!

Чиста воља и једна иста властитост не утемељује само све наше одлучивање, деловање, него и све опште и нужне сазнајне форме спољашњег и унутрашњег опажања, суђења и закључивања. Без те  субјективности, нема ни сазнајних моћи ни сазнајних садржаја; никаквих разлика у опажању ни суђењу (по: квалитету, квантитету, релацији или модалитету), нити разлика у (категоричком, хипотетичком, дисјунктивном)  закључивању...

Све опште и нужне  (исте) форме опажања, суђења, и закључивања и општи и нужни синтетички судови науке претпостављају једну исту властитост. И само се из те прасинтетичке форме објективност управља према субјективности, предмети према нашим сазнајним, или  практичним моћима.

 „Ја мислим“ не стоји као опште и нужно трансцендентално, исто испред свих појмова, судова, знања  нити то „мислим“ може утемељити старије Ја,  јер мисли увек траже неки садржај за било које, какво је, јесте, једнако између појма и опажаја, субјекта и предиката, него је чисто ја непроменљиво, исто тек по једној надсадржајној, надмисленој властитости!

Једино та предмислена, предопажајна властитост остаје иста у сваком садржају, промени. Само из једне јуче–данас–сутра исте властитости, без обзира на све промене у себи и око себе,  човек има свест о себи, самосвест; зна за број један и сваку је и да, јесте, једнакост, истост између субјекта и предиката у појмовима, судовима знања.

Ја немам једну исту властитост из броја један, него тек из једне исте воље, властитог Ја=Ја, знам за број један! Најстарије једно, једнако, исто, једно, један за свако је и да, може бити само: једна иста властитост. Без једне исте властитости човек не зна ни за какво једнако, исто, једно, један.

Када Ја=Ја  не би било једна иста властитост, зашто би  се уопште звало Ја, било Ја? Ако се из општег и нужног Ја мислим  “изузме” једна појединачна иста властитост,  синтетички старије вољно Ја, нестаје и само „мислим“ као „чиста“ форма разума, општелогичко  Ја које прати све моје представе,”  и празно аналитичко А=А!

Било које, какво „мислим“ или „судим“, за објективну синтезу опажаја у појму,  појмова претпоставља једну исту властитост, као најстарију чисту субјективност пре сваке објективности.

Само та синтетичка основа може утемељити аналитички идентитет А=А  и закон непротивуречности, сву логичност логике; сваку појмовност појма, судственост суда, закључивост закључка, или сазнатљивост сазнања и истинитост истине.

Логички закон идентитета А=А, да А није не А, значи, заправо, да је једна Ја=Ја иста властитост једнака себи, да није нешто друго, или друга властитост!

Исто тако, закон  непротивуречности, у првостепеном, највишем смислу, значи да  једно вољно Ја, једна иста властитости, по јединству слободне мисли–речи–осећаја, одлуке–дела, са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу не противуречи себи, није противуречна са собом!

Само зато што постоји једна синтетички старија (надмислена, надсазнајна) Ја=Ја  конкретна иста властитост, постоји и празна А=А аналитичка (сва логика, математика, наука) и то је суштина приче и крај дискусије  старе  две хиљаде година!

На крају,  Ја није свесно себе да постоји из онога општелогичког „мислим“ већ се свест о самом постојању и постојању било чега може утемељити само у тој унутрашњој постојаности појединачног Ја=Ја! Као унутрашња постојаност пре садржаја било којег опажаја или појма, пре сваке промене у нама самима и у самим стварима, та непроменљива и иста Ја=Ја властитост је као најпостојанија постојаност постојања првостепена  суштина трансцендентално-критичког окрета, да се сва објективност управља према чистој субјективности!

Тога нема ни код Платона, ни Аристотела, ни Декарта, ни Спинозе, Канта, ни Фихтеа ни Хегела, ни Шелинга, ни Ничеа, ни Хајдегера.., заправо, ни у једној филозофији..!

Међутим, у многим религијама је већином супротно. Увек нешто трансцендентно (Бог, душа), стоји пре сваког мишљења, сазнања  у основи свега нашег мишљења, сазнања или практичног живота .

Или, када се (као у будизму) потире трансцендентна основа личности, воље душе у основи делатност дела, потире се и опажајност опажаја, појмовност појма, судственост суда, свака логичност логике, разумност разума, умност ума... сазнатљивост сазнања и истиност истине.

Из те зависности "празне форме  слепе–садржине": воље и предмета воље, свести и предмета свести, опажања и предмета опажања, осећања и предмета осећања, мишљења и предмета мишљења... свака субјективност и свака објективност губе ослонац и, остаје само  брисање свих ништавних: опажаја, мисли, израза воље,  утрнуће у нирвани сваког и спољашње, унутрашњег привида  света или привида свести. 

Са друге стране,  у јудео-хришћанској религији, на преимер, већ у првој заповести се каже: Ја сам Господ Бог твој....Са тим: твој се наглашава се трансцендентна основа личности:  једна иста властитост пре сваке општости разума, ума као и чиста воља пре пре чистог опажаја, чистог појма, или суда, закључка мишљења.

Конкретна и појединачна (једна иста властитост) именом и презименом у основу идентитета личности, утемељењу брака, породице, сваког приватног наследног права и истовремено непоновљивост душе, једна вечно иста властитост.

 

Појавни окрет трансценденталног Ја мислим у основи празних сазнајних форми пре слепих садржаја теоријског ума,  и суштински окрет чисте воље и једне слободне властитости у основи надсазнајног, надопажајног практично-моралног ума

 

Првостепено чисто не може никако бити само оно по форми првостепено чисто, него и по форми и по садржини.  Чим је сазнајно-логички ум, за Канта, појавна, а практично-морални ум суштинска страна ствари и  „чиста“ свест само зато чиста што је као празна форма разума одвојена од садржаја,  трансцендентално  „Ја мислим“ не може никако бити оно првостепено чисто. 

Првостепено чисто не може никако бити само оно по форми првостепено чисто, него и по форми и по садржини.  Чим је сазнајно-логички ум, за Канта, појавна, а практично-морални ум суштинска страна ствари и  „чиста“ свест само зато чиста што је као празна форма разума одвојена од садржаја,  трансцендентално  „Ја мислим“ не може никако бити оно првостепено чисто.„Чиста“ свест мора стајати испод синтетички далеко старије чисте воље, која је, као најстарија форма (надсазнајног, надопажајног) суштинског практично моралног ума, изједначена са првостепеном садржином једне слободне властитости! Само је једна иста  властитост онај синтетички идентитет старији од све аналитичке логике, испред све аналитичке логике и у основи све аналитичке логике. И управо ту и такву чисту субјективност пре сваке објективности, морају, за јединство опажаја у појму, појмова у суду, судова у закључку претпоставити и  чула, и разум и ум, све сазнајне форме и сви сазнајни садржаји!

Као првостепено чисто,  чистa вољa, као најстарија  синтетичка основа, утемељује истовремено појавни окрет сазнајно-теоријског ума: чисто Ја мислим, судим... све опште и нужне сазнајне форме и све сазнајне садржаје, и суштински окрет практично-моралног ума;  највише јединство чисте: мисли, речи, осећаја, одлуке, дела у једној слободној властитости.

 

Метафизика властитости: Само ако си Божији ти си свој  и ако си свој ти си Божији

 

У Кантовом суштинском практично–моралном уму,  надсазнајна слобода стоји изнад сазнајно-логичке нужности сазнајно-теоријског ума, код Хегела је обрнуто. Међутим, као што је у претходном извођењу показано, практично-морални ум је суштинска страна ствари зато што самокритична чиста воља, као оно шпрвостепено чисто,  у суштинском окрету једне исте властитости не утемељује само надсазнајно, надопажајно јединство чисте мисли, осећаја, речи, одлуке, дела, него и све чисте (опште и нужне форме и садржине) сазнајно-теоријског критичког ума!

Чиста воља практичног ума претпоставља негацију  лажи,  зла у себи за највишу позитивност једне слободне властитости. То значи: није унутрашње безмерје једне слободне властитости суштинска страна ствари што је сазнање ограничено, и појавно, него је сазнање ограничено и појавно што је унутрашње безмерје једне надсазнајне, надопажајне слободне властитости суштинска страна ствари! Само тако се може разграничити позитивна и негативна слободе. То јест, само ако си Божији ти си свој и ако си свој ти си Божији.

Једна иста властитост је она непоновљивост појединачне душе, док се општим и нужним вечним умским делом само  једна душа сели из тела у тело.

Заправо, једна иста властитост није нужна само у основи непоновљиве и вечне душе, или у почетној основи општих и нужних сазнајних форми или сазнајних садржаја него и у свакој конкретној непоновљивој личности у њеном целокупном практичном животу. То је оно прво у утемељењу имена и презимена (самоидентитет), нужно за праоснову приватне својине, породично, наследно, интелектуално право, сваки правни, политички договор, уговор....