Трансцендентализам је у потпуности спроведен емпиризам!

Аутор: Томислав Новаковић

 

Кант тврди  да се спољашње управља према унутрашњем, сами предмети,  слепи садржаји према празним формама,  нашим сазнајним моћима. Међутим, највиши став његове трансценденталне аналитике „услови могућности искуства уопште су у исто време и услови могућности предмета искуства"^[1] управо доказује да се унутрашње управља према спољашњем, празне априорне форме према слепој садржини! [2]

 

Фихте каже за Канта: „Том узвишеном човеку ипак остаје та заслуга да је филозофију први свесно одвратио од спољашњих предмета и да ју је унео у нас саме. То је дух и најдубља душа целе његове филозофије, а то исто је такође дух и душа учења о науци.“^[3]

 

Иако на први погледа „да је душа“ Кантове филозофије његов трансцендентални окрет који саме ствари, предмете, сав спољашњи, “објективни“ свет управља према чистој субјективности, унутрашњости празних сазнајних форми,  како су сви наши појмови, судови разума и закључци ума само посредне представе  непосредног опажања и све наше сазнање, искуство подређено првостепеном услову искуства, чистим чулима–опжајима простора и времена, очигледно да се у трансцендентализму много пре дешава сасвим обрнута ствар: да се ту чиста унутрашњост са свим својим сазнајним формама управља према слепим опажајима, првостепеном рецептивитету чула!

Традиционална филозофија–метафизика је испред спољашње појаве увек постављала неку старију суштину,  биће по себи; воду, ваздух, љубав–мржњу–елементе, атоме и празан простор, бројеве и њихове хармоније, једно–биће, вечни логос ватре, Нус и хомеомерије, вечну идеју, Бога...  Кантово јединство  празне форме–слепе садржине регулативног ума најопштијом синтезом појавног сазнања оно ноуменално унутрашње  своди се на феноменално, спољашње!

Емпиризам све садржаје опажања приноси празној табли разума. Рационализам, обрнуто, сву појавну чулност објашњава старијим идејама, неким старијим бићем по себи. И мада на први поглед изгледа да Кантов  трансцендентални окрет слепе садржаје управља према празним формама,  како су код њега  празно ја мислим, судим и све чисте форме разума, ума, условљене априорним формама  спољашње, унутрашње чулности, првостепеним рецептивитетом опажања – због чега све наше сазнање остаје само појавно –  очигледно да он “априорно,“ “трансцендентално“ унутрашње, своди на апостериорно, емпиричко, спољашње – надсазнајну, наодопажајну (предсазнајну, предопажајну) чисту „аперцепцију“, на  (унапред немогућу по себи) „априорну“ чулност, перцепију!^[4]

На први поглед изледа да Кантова трансцендентална филозофија, насупрот емпиристима, који нас саме и све наше идеје своде на примарне чулне сензације, празне табле разума, подједнако као и наспрам све дотадашње метафизике, која полази од објективне ствари по себи, априорним формама, чистог (празног) опажања, суђења, закључивања из чисте субјективности конституише сву објективност. Међутим, претходно разматрање јасно показује да то нужно појавно јединство празне форме–слепе садржине првостепеним опажајима,  слепим опажајима много пре  „априорну“ унутрашњост празних сазнајних форми своду на појавну спољашњост.

У ствари, тачна формулација највишег става која би задржала основна начела Кантове теоријске филозофије (разум је спонтанитет, а чула рецептивитет; појмови без опажаја су празни а опажаји без појмова су слепи)  је, заправо, сасвим супротна од трансцендентализма: Услови, непосредног рецептивитета чулности, слепог садржаја старије предметности уопште, која афицира наша чула, су не само услови могућности искуства, него истовремено и услови самих празних форми разума, ума (посредног мишљења, суђења и најпосреднијег закључивања)!

И тај услов је већ формулисан код Лока његовим ставом да “ништа нема у разуму што пре тога није било у чулима“. Да су празна табла (tabula rаsa) разума и сви садржаји сазнања, појмови, судови разума, или идеје ума условљени садржајем опажања (рецептивитетом чула)!

Кант је следећи Лајбница, на Локов постулат све гносеологије: да нема ништа у самом разуму што пре тога није било у чулима, одговорио: “осим самог разума.“ Међутим из свега до сада наведеног је показано да, заправо, од  тог “чистог“ разума, није остало ништа!

 

За Канта је унутрашње искуство условљено спољашњим искуством, а за Платона је свако могуће спољашње, унутрашње разумско, чулно искуство могуће само из метафизичког искуства умне душе. Надсазнајна, надсуштаствена највиша идеја добра  не стоји само над свим нашим посебним, општим појмовима, судовима разума, или појединачним опажајима чула него и над вечним идејама ума. Само  из чисте воље и вечно исте властитости ноуменално искуство практично-моралног ума има првостепеног носиоца, власника искуства – добија своје утемељење.

 

Да су простор и време за Канта  само наша чула-опажаји, онда би свако спољашње искуство требало бити условљено унутрашњим искуством, јер искуство, искусивост, искуственост (без обзира које је чуло доноси) мора (као и сама чула), бити утемељено у некој синтетичкој основи, припадати неком субјекту, бити нешто унутрашње.

Међутим иако Кант синтетичке основе саме (сваке) искусивости, искуствености тврди да је сав спољашњи, унутрашњи свет појавног искуства, самоискуства изван унутрашње конституције само слепо трансцендентално Х  и  чак  услов спољашње чулности (спољашње чуло–опажај простора) подводи под услов унутрашње чулности (унутрашње чуло–самоопажај времена) и у трансценденталним одредбама времена утемељује највише трансцендентално јединство чистог разума и чистог опажаја за опште и нужне судове науке, у постулатима емпиричког мишљења уопште тврди да је „само унутрашње искуство могуће само посредно и само на основу спољашњег искуства“ чиме се разоткрива да субјективна, унутрашња основа времена као унутрашњег чула–самоопажаја није довољна за утемељење општих и нужних појмова, судова науке, него њихов објективитет тражи  спољашње, објективно време, које је, свакако,  у потпуности утемељено на простору и спољашњем опажају.

Свакако, ако је наше унутрашње искуство могуће само на основу нашег спољашњег искуства, онда би у трансценденталном шематизму (априорном јединству чистог разума, појма и чисте чулности, опажаја)  трансценденталне одредбе простора требале бити много битније од трансценденталних одредби времена.

Међутим, већ је речено да Кант такве трансценденталне одредбе спољашњег чула–опажаја простора не даје. У ствари, Кант је већ „трансценденталним“ одредбама времена  то “субјективно“ време као чуло–опажај у потпуности опросторио, јер су све те одредбе, очигледно, изведене, из спољашњег, објективног времена, утемељеног на простору и спољашњем опажају!

Уместо готове ствари коју треба сазнати, према којој се усмерава наше сазнање, Кантов трансцендентални окрет са управљеношћу ствари ка нама самима би требало да значи да је сав појавни спољашњи, унутрашњи свет појавног искуства, самоискуства само трансцендентална конституција чисте субјективности. Да је суштински критеријум сазнања, самосазнања (сазнатљивости) искуства, самоискуства (искуствености) задат трансценденталном конституцијом чисте чулности, чистог разума и чистог ума и да је сав свет изван тих сазнајних моћи само слепо трансцендентално Х.

Ако се слепо спољашње управља према трансцендентално унутрашњем, конституише по трансцендентално унутрашњем и сва сазнатљивости сазнања, тачније, искуствености искуства конституише из синтетички најстаријег трансценденталног субјекта Кант би требало јасно да каже да није сазнајни субјект ограничен (својим) чулним искуством, него да је све (свако) чулно, разумско, умско сазнање, само субјектово (чулно, разумско, умско) искуство.

Ако се на почетку трансценденталне конституције сваког спољашњег унутрашњег света пође од првостепеног рецептивитета чула (слепих опажаја, трансценденталног х) и основном тезом трансценденталног окрета тврди да се не само све ствари, предмети, сва логика, трансцендентална филозофија, него и сва искуственост искуства управља према праосновном идентитету самосвести, почетном Ја мислим или празним сазнајним формама чистог (празног) ума, разума, чула, мора се по најстаријој синтетичкој основи тог чистог (празног) ја мислим и свих чистих (празних) сазнајних форми доћи на крају, првостепеном услову искуства – чистој вољи и једној истој властитости као једином могућем утемељитељу целовите умне искусивости, искуствености.

У сваком случају, не би требало да нека унапред случајна и појединачна, чулна искусивост, условљава посебну, општу разумску искусивост, или свеобухватну умну искусивост, подједнако  као ни фиктивна општа и нужна спољашња и унутрашња трансцендентална чулност, него много пре  да свеобухватна умна искусивост (чисте, слободне воље и једне првостепене властитости) као најстарија синтетичка основа све  могуће искуствености искуства, омогућава, условљава било коју, какву општу, посебну, појединачну искусивост својих другостепених, трећестепених сазнајних разумских или чулних моћи!

У сваком случају, не може се старија целина ума, или свеобухватне (унапред натчулна идеја, Бог, апсолутни дух, највиша идеја добра) проверавати појединачним опажајима чула, и на основу њих посебним, општим појмовима разума (спољашњим искуством)! Много би се се пре суштина тих појединачних опажаја чула, или посебних, општих појмова, судова разума требала  проверавати, разумевати, утемељивати свеобухватним идејом, непротивуречним закључцима, старијом целином,  највишом јединством ума.

Не може се све, или далеко више него све, сагледавати са нечим, него много пре по старијој сврси, смислу, свеобухватној целини,  јединству, по метафизичком искуству ума и старијој целини проверавати свако опште, посебно, појединачно разумско, чулно искуство.

За Кант је унутрашње искуство условљено спољашњим искуством Трансценденталне идеје ума само регулишу највише јединство појмова, судова разума на основу почетних опажаја чула.

За Платона, напротив  целина искуство се не може никако конституисати из слепих опажаја–празних појмова  разума, ума него иза сваког појединачног чулног или посебног, општег разумског искуства, стоји свеобухватним закључцима ума метафизичко искуство душе, целовита, вечна стварност.

Надсазнајна, надсуштаствена идеја добра не стоји само над свим нашим сазнањем, посебним, општим појмовима, судовима разума или појединачним опажајима чула него и над вечним идејама ума.

На крају, ако Кант све појавно сазнање, посредне појмове, судове разума управља према почетном рецептивитету непосредног опажања, афекцији предмета који делују на наша чула, онда очигледно унутрашње и спољашње много пре сагледава птоломејевски - како се чини почетном рецептивитету  наших чула – а не по најстаријем синтетичком јединству чисте субјективности, што је сасвим обрнуто од онога што тврдиа на почетку: да се предмети управљају према нама самима и нашим сазнајним моћима.

И Коперник, тек из старијег надопажајног јединства једне непротивуречне научне теорије ума, закључује да почетни чулни опажаји спољашњег искуства или разумски појмови, судови на основу тих опажаја, којима се сагледава да се сунце окреће око земље,  нису релевантни.

 

 

---

^[1]Imanuel Kant, Кritika čistog uma, BIGZ, 1976, стр. 137.

[2] Ово је само одељак из ширег рада: Томислав Новаковић, Привид трансцендентализма на овом сајту www. filozof.rs   

^[3] Johan Gotlib Fihte, Učenje o nauci, Б1GZ 1976, стр. 150.

[4] Свакако да сва позитивистичка, емпиристичка аналитичка филозофија након Канта, разумско-опажајним појавним јединством празних појмова–слепих опажаја, такође своди суштинско унутрашње на феноменално спољашње.