Transcendentalizam je u potpunosti sproveden empirizam!

Autor: Tomislav Novaković

 

Kant tvrdi  da se spoljašnje upravlja prema unutrašnjem, sami predmeti,  slepi sadržaji prema praznim formama,  našim saznajnim moćima. Međutim, najviši stav njegove transcendentalne analitike „uslovi mogućnosti iskustva uopšte su u isto vreme i uslovi mogućnosti predmeta iskustva"^[1] upravo dokazuje da se unutrašnje upravlja prema spoljašnjem, prazne apriorne forme prema slepoj sadržini! [2]

 

Fihte kaže za Kanta: „Tom uzvišenom čoveku ipak ostaje ta zasluga da je filozofiju prvi svesno odvratio od spoljašnjih predmeta i da ju je uneo u nas same. To je duh i najdublja duša cele njegove filozofije, a to isto je takođe duh i duša učenja o nauci.“^[3]

 

Iako na prvi pogleda „da je duša“ Kantove filozofije njegov transcendentalni okret koji same stvari, predmete, sav spoljašnji, “objektivni“ svet upravlja prema čistoj subjektivnosti, unutrašnjosti praznih saznajnih formi,  kako su svi naši pojmovi, sudovi razuma i zaključci uma samo posredne predstave  neposrednog opažanja i sve naše saznanje, iskustvo podređeno prvostepenom uslovu iskustva, čistim čulima–opžajima prostora i vremena, očigledno da se u transcendentalizmu mnogo pre dešava sasvim obrnuta stvar: da se tu čista unutrašnjost sa svim svojim saznajnim formama upravlja prema slepim opažajima, prvostepenom receptivitetu čula!

Tradicionalna filozofija–metafizika je ispred spoljašnje pojave uvek postavljala neku stariju suštinu,  biće po sebi; vodu, vazduh, ljubav–mržnju–elemente, atome i prazan prostor, brojeve i njihove harmonije, jedno–biće, večni logos vatre, Nus i homeomerije, večnu ideju, Boga...  Kantovo jedinstvo  prazne forme–slepe sadržine regulativnog uma najopštijom sintezom pojavnog saznanja ono noumenalno unutrašnje  svodi se na fenomenalno, spoljašnje!

Empirizam sve sadržaje opažanja prinosi praznoj tabli razuma. Racionalizam, obrnuto, svu pojavnu čulnost objašnjava starijim idejama, nekim starijim bićem po sebi. I mada na prvi pogled izgleda da Kantov  transcendentalni okret slepe sadržaje upravlja prema praznim formama,  kako su kod njega  prazno ja mislim, sudim i sve čiste forme razuma, uma, uslovljene apriornim formama  spoljašnje, unutrašnje čulnosti, prvostepenim receptivitetom opažanja – zbog čega sve naše saznanje ostaje samo pojavno –  očigledno da on “apriorno,“ “transcendentalno“ unutrašnje, svodi na aposteriorno, empiričko, spoljašnje – nadsaznajnu, naodopažajnu (predsaznajnu, predopažajnu) čistu „apercepciju“, na  (unapred nemoguću po sebi) „apriornu“ čulnost, percepiju!^[4]

Na prvi pogled izleda da Kantova transcendentalna filozofija, nasuprot empiristima, koji nas same i sve naše ideje svode na primarne čulne senzacije, prazne table razuma, podjednako kao i naspram sve dotadašnje metafizike, koja polazi od objektivne stvari po sebi, apriornim formama, čistog (praznog) opažanja, suđenja, zaključivanja iz čiste subjektivnosti konstituiše svu objektivnost. Međutim, prethodno razmatranje jasno pokazuje da to nužno pojavno jedinstvo prazne forme–slepe sadržine prvostepenim opažajima,  slepim opažajima mnogo pre  „apriornu“ unutrašnjost praznih saznajnih formi svodu na pojavnu spoljašnjost.

U stvari, tačna formulacija najvišeg stava koja bi zadržala osnovna načela Kantove teorijske filozofije (razum je spontanitet, a čula receptivitet; pojmovi bez opažaja su prazni a opažaji bez pojmova su slepi)  je, zapravo, sasvim suprotna od transcendentalizma: Uslovi, neposrednog receptiviteta čulnosti, slepog sadržaja starije predmetnosti uopšte, koja aficira naša čula, su ne samo uslovi mogućnosti iskustva, nego istovremeno i uslovi samih praznih formi razuma, uma (posrednog mišljenja, suđenja i najposrednijeg zaključivanja)!

I taj uslov je već formulisan kod Loka njegovim stavom da “ništa nema u razumu što pre toga nije bilo u čulima“. Da su prazna tabla (tabula rasa) razuma i svi sadržaji saznanja, pojmovi, sudovi razuma, ili ideje uma uslovljeni sadržajem opažanja (receptivitetom čula)!

Kant je sledeći Lajbnica, na Lokov postulat sve gnoseologije: da nema ništa u samom razumu što pre toga nije bilo u čulima, odgovorio: “osim samog razuma.“ Međutim iz svega do sada navedenog je pokazano da, zapravo, od  tog “čistog“ razuma, nije ostalo ništa!

 

Za Kanta je unutrašnje iskustvo uslovljeno spoljašnjim iskustvom, a za Platona je svako moguće spoljašnje, unutrašnje razumsko, čulno iskustvo moguće samo iz metafizičkog iskustva umne duše. Nadsaznajna, nadsuštastvena najviša ideja dobra  ne stoji samo nad svim našim posebnim, opštim pojmovima, sudovima razuma, ili pojedinačnim opažajima čula nego i nad večnim idejama uma. Samo  iz čiste volje i večno iste vlastitosti noumenalno iskustvo praktično-moralnog uma ima prvostepenog nosioca, vlasnika iskustva – dobija svoje utemeljenje.

 

Da su prostor i vreme za Kanta  samo naša čula-opažaji, onda bi svako spoljašnje iskustvo trebalo biti uslovljeno unutrašnjim iskustvom, jer iskustvo, iskusivost, iskustvenost (bez obzira koje je čulo donosi) mora (kao i sama čula), biti utemeljeno u nekoj sintetičkoj osnovi, pripadati nekom subjektu, biti nešto unutrašnje.

Međutim iako Kant sintetičke osnove same (svake) iskusivosti, iskustvenosti tvrdi da je sav spoljašnji, unutrašnji svet pojavnog iskustva, samoiskustva izvan unutrašnje konstitucije samo slepo transcendentalno H  i  čak  uslov spoljašnje čulnosti (spoljašnje čulo–opažaj prostora) podvodi pod uslov unutrašnje čulnosti (unutrašnje čulo–samoopažaj vremena) i u transcendentalnim odredbama vremena utemeljuje najviše transcendentalno jedinstvo čistog razuma i čistog opažaja za opšte i nužne sudove nauke, u postulatima empiričkog mišljenja uopšte tvrdi da je „samo unutrašnje iskustvo moguće samo posredno i samo na osnovu spoljašnjeg iskustva“ čime se razotkriva da subjektivna, unutrašnja osnova vremena kao unutrašnjeg čula–samoopažaja nije dovoljna za utemeljenje opštih i nužnih pojmova, sudova nauke, nego njihov objektivitet traži  spoljašnje, objektivno vreme, koje je, svakako,  u potpunosti utemeljeno na prostoru i spoljašnjem opažaju.

Svakako, ako je naše unutrašnje iskustvo moguće samo na osnovu našeg spoljašnjeg iskustva, onda bi u transcendentalnom šematizmu (apriornom jedinstvu čistog razuma, pojma i čiste čulnosti, opažaja)  transcendentalne odredbe prostora trebale biti mnogo bitnije od transcendentalnih odredbi vremena.

Međutim, već je rečeno da Kant takve transcendentalne odredbe spoljašnjeg čula–opažaja prostora ne daje. U stvari, Kant je već „transcendentalnim“ odredbama vremena  to “subjektivno“ vreme kao čulo–opažaj u potpunosti oprostorio, jer su sve te odredbe, očigledno, izvedene, iz spoljašnjeg, objektivnog vremena, utemeljenog na prostoru i spoljašnjem opažaju!

Umesto gotove stvari koju treba saznati, prema kojoj se usmerava naše saznanje, Kantov transcendentalni okret sa upravljenošću stvari ka nama samima bi trebalo da znači da je sav pojavni spoljašnji, unutrašnji svet pojavnog iskustva, samoiskustva samo transcendentalna konstitucija čiste subjektivnosti. Da je suštinski kriterijum saznanja, samosaznanja (saznatljivosti) iskustva, samoiskustva (iskustvenosti) zadat transcendentalnom konstitucijom čiste čulnosti, čistog razuma i čistog uma i da je sav svet izvan tih saznajnih moći samo slepo transcendentalno H.

Ako se slepo spoljašnje upravlja prema transcendentalno unutrašnjem, konstituiše po transcendentalno unutrašnjem i sva saznatljivosti saznanja, tačnije, iskustvenosti iskustva konstituiše iz sintetički najstarijeg transcendentalnog subjekta Kant bi trebalo jasno da kaže da nije saznajni subjekt ograničen (svojim) čulnim iskustvom, nego da je sve (svako) čulno, razumsko, umsko saznanje, samo subjektovo (čulno, razumsko, umsko) iskustvo.

Ako se na početku transcendentalne konstitucije svakog spoljašnjeg unutrašnjeg sveta pođe od prvostepenog receptiviteta čula (slepih opažaja, transcendentalnog h) i osnovnom tezom transcendentalnog okreta tvrdi da se ne samo sve stvari, predmeti, sva logika, transcendentalna filozofija, nego i sva iskustvenost iskustva upravlja prema praosnovnom identitetu samosvesti, početnom Ja mislim ili praznim saznajnim formama čistog (praznog) uma, razuma, čula, mora se po najstarijoj sintetičkoj osnovi tog čistog (praznog) ja mislim i svih čistih (praznih) saznajnih formi doći na kraju, prvostepenom uslovu iskustva – čistoj volji i jednoj istoj vlastitosti kao jedinom mogućem utemeljitelju celovite umne iskusivosti, iskustvenosti.

U svakom slučaju, ne bi trebalo da neka unapred slučajna i pojedinačna, čulna iskusivost, uslovljava posebnu, opštu razumsku iskusivost, ili sveobuhvatnu umnu iskusivost, podjednako  kao ni fiktivna opšta i nužna spoljašnja i unutrašnja transcendentalna čulnost, nego mnogo pre  da sveobuhvatna umna iskusivost (čiste, slobodne volje i jedne prvostepene vlastitosti) kao najstarija sintetička osnova sve  moguće iskustvenosti iskustva, omogućava, uslovljava bilo koju, kakvu opštu, posebnu, pojedinačnu iskusivost svojih drugostepenih, trećestepenih saznajnih razumskih ili čulnih moći!

U svakom slučaju, ne može se starija celina uma, ili sveobuhvatne (unapred natčulna ideja, Bog, apsolutni duh, najviša ideja dobra) proveravati pojedinačnim opažajima čula, i na osnovu njih posebnim, opštim pojmovima razuma (spoljašnjim iskustvom)! Mnogo bi se se pre suština tih pojedinačnih opažaja čula, ili posebnih, opštih pojmova, sudova razuma trebala  proveravati, razumevati, utemeljivati sveobuhvatnim idejom, neprotivurečnim zaključcima, starijom celinom,  najvišom jedinstvom uma.

Ne može se sve, ili daleko više nego sve, sagledavati sa nečim, nego mnogo pre po starijoj svrsi, smislu, sveobuhvatnoj celini,  jedinstvu, po metafizičkom iskustvu uma i starijoj celini proveravati svako opšte, posebno, pojedinačno razumsko, čulno iskustvo.

Za Kant je unutrašnje iskustvo uslovljeno spoljašnjim iskustvom Transcendentalne ideje uma samo regulišu najviše jedinstvo pojmova, sudova razuma na osnovu početnih opažaja čula.

Za Platona, naprotiv  celina iskustvo se ne može nikako konstituisati iz slepih opažaja–praznih pojmova  razuma, uma nego iza svakog pojedinačnog čulnog ili posebnog, opšteg razumskog iskustva, stoji sveobuhvatnim zaključcima uma metafizičko iskustvo duše, celovita, večna stvarnost.

Nadsaznajna, nadsuštastvena ideja dobra ne stoji samo nad svim našim saznanjem, posebnim, opštim pojmovima, sudovima razuma ili pojedinačnim opažajima čula nego i nad večnim idejama uma.

Na kraju, ako Kant sve pojavno saznanje, posredne pojmove, sudove razuma upravlja prema početnom receptivitetu neposrednog opažanja, afekciji predmeta koji deluju na naša čula, onda očigledno unutrašnje i spoljašnje mnogo pre sagledava ptolomejevski - kako se čini početnom receptivitetu  naših čula – a ne po najstarijem sintetičkom jedinstvu čiste subjektivnosti, što je sasvim obrnuto od onoga što tvrdia na početku: da se predmeti upravljaju prema nama samima i našim saznajnim moćima.

I Kopernik, tek iz starijeg nadopažajnog jedinstva jedne neprotivurečne naučne teorije uma, zaključuje da početni čulni opažaji spoljašnjeg iskustva ili razumski pojmovi, sudovi na osnovu tih opažaja, kojima se sagledava da se sunce okreće oko zemlje,  nisu relevantni.

 

 

---

^[1]Imanuel Kant, Kritika čistog uma, BIGZ, 1976, str. 137.

[2] Ovo je samo odeljak iz šireg rada: Tomislav Novaković, Privid transcendentalizma na ovom sajtu www. filozof.rs   

^[3] Johan Gotlib Fihte, Učenje o nauci, B1GZ 1976, str. 150.

[4] Svakako da sva pozitivistička, empiristička analitička filozofija nakon Kanta, razumsko-opažajnim pojavnim jedinstvom praznih pojmova–slepih opažaja, takođe svodi suštinsko unutrašnje na fenomenalno spoljašnje.