Супстанција и предикати

Аутор: Томислав Новаковић

 

Када се Бог објашњава, ближе одређује сазнањем, мишљењем (које није могуће по себи, без онога који сазнаје, мисли, и онога што се сазнаје, мисли), Бог се одређује се нечим другим,  "јаснијим", "одређенијим" од њега, што је апсурдно!

Богонадахнути мистици кажу: "Не може се лампом обасјавати сунце“, тј. светлошћу људског сазнања, мишљења духовна светлост надсазнајног, надбивственог Бога, или код Платона сазнавати највиша (надсазнајна, надбивствена) идеја добра, него тек она омогућава свако сазнање, мишљење,  биће...

Све што тражи одређење преко другог, није апсолутна: истина, дух, идеја по себи и за себе. 

Поред тога, свако такво одређење је негација, неко ограничење. Omnis determinatio est negatio.

Бог  ближе одређен сазнањем,  мишљењем само је Бог свог сазнања, мишљења.

Зато се у апофатичкој теологији за Бога само може  рећи да: јесте.

Кант, са једне стране, за потврду постојања било које ствари, бића тражи поред појма и опажаје чула, а тврди да је је наше мишљење празно без опажаја чула, па чак и у јединству са опажајима чула само појавно знање, а не суштинско, а са друге наше несумњиво постојање потврђује већ из празног " ја мислим без садржаја опажања (јер је, свакако, свестан да у опажајима који се сваки час мењају нема ничега у шта се не може сумњати)!

Међутим, несумњиво постојање једне самоочигледне исте властитости није утемељено само надопажајно, него и надмислено; пре сваког позиционог (релационог, односног) сазнајно-логичког квалитета, квантитета или модалитета!

И као што су, пре било каквог појма или опажаја, свако (сазнајно-логичко) је и да претпостављају неко старије (метафизичко) је-да-н, и претпостављају једну наопажајну, надмислену самоочигледну властитост (из које знамо не само за постојање нас самих, за наше физичко и духовно јестаство, него било које, какво друго спољашње постојање, јестаство ), тако исто, Божија, пре пре сваког (релационог, односног) сазнајно-логичког квалитета, квантитета, модалитета надопажајна, надмислена вечно иста властитост, утемељује јестаство спољашњег и унутрашњег света.

Како ће створено појединачно, посебно опште нешто (које је дефинисано само односом једне делимичне стране ствари према другој делимичној страни ствари) потврдити не само створено све (целину ствари), него пре створеног свега, неизмерно више него створено све?!

Кант каже да се без садржаја чула нема ни почетних (појединачних, посебнх, општих) појмова, а камоли свеобухватних идеја

Међутим, више траже појединачни опажаји чула или посебни, општи појмови, судови разума (за своје постојање, опажање и сазнање) целовите закључке ума, него обрнуто.

Да би се знало било шта појединачно (део нечега) мора се знати старија целина из које се схвата тај део, да се мора знати све, да би се на знало било шта...

А то старије све (целина)  не може  се потврђивати само са  нечим.. 

Да би постојало било шта (по Платону, Аристотелу, Спинози Платону...)  што може да не постоји (копија, сенка, модус), мора постојати оно старије по себи (Идеја, супстанција), што не може да не постоји...

Кант побија Анселмов онтолошки доказ (кога понавља и Декарт), као да је то онај првостепени доказ, иако постоје многи бољи докази постојања Бога, Логоса, вечне Идеје, Νοϋς -а ... квалитативног безмерја једног–бића још код Парменида, Хераклита, а поготову Платона, Аристотела... а у новијој филозофији код Спинозе... према којима тај Анселмов (или Декартов) доказ скоро да и није доказ!

Поготово је недопустиво да у својој  критици не дефинише шта је за њега у првостепеном смислу постојање; када нешто у уштинском смислу јесте, остаје, стаје, стоји, супстанцијално постоји?!

Супстанцијално постојање (које не може да не постоји), утемељује код Платона, Аристотела, Спинозе ... свако друго постојање (које може да не постоји); а никако обрнуто, као што захтева Кант, да се супстанцијално постојање (које не може да не постоји) као у примеру са талирима, потврђује са појединачним опажајима, или посебним, општим појмовима, судовима изведених из њих (који могу да не постоје)!

Аристотел јасно разликују најнужнију духовну стварност Бога, од само могућности материје, или Спиноза, са свих страна бесконачне супстанције од њених атрибута (бесконачних суштина) или коначних модуса (стања).

Онтолошки докази тих филозофа не почивају на замишљању било које (одређене) ствари, или појма – која може да постоји, или не постоји, по пресуди нашег, или нечијег опажања или мишљења (без обзира да чула зависе од разума, или разум од чула) – него сви јасно разликују најнужније, супстанцијално постојање (које не може да не постоји) и свако друго постојање (које може да не постоји).

Зато Платон,  пре Канта, сасвим обрнуто тврди да појединачни опажаји чула (као сенке бића), или посебни, општи појмови, судови разума (као копије бића) много пре траже за своје постојање, опажање, поимање, разумевање... старије биће по себи, целовиту идеју, а све идеје за своје постојање и сазнање вечне суштине сваке идеје надсуштаствену, надсазнајну идеју свих идеја, највишу идеју добра, него обратно... надсазнајна, надсуштаствена  највиша идеја добра друге вечне идеје, или било која целовита идеја своје копије у посебним, општим појмовима, судовима разума или сенке у појединачним опажајима чула...

Иза сенке (саме) ствари, бића у појединачним опажајима чула, или њене посебне, опште копије у појмовима разума (која могу и да не постоје), стоји сама ствар по целини ума, вечно биће целовита идеја  (који не може да не постоји).

А у основи свих идеја, идеја свих идеја, Бог за идеје – највиша идеја добра.

Аристотел, такође, тврди да је Божије мишљења о самом мишљењу, као вечна стварност (која не може да не постоји) наспрам само могућности материје, као савршени облик свих облика, сврха свих сврха вечног духовног живота по себи, непокретни покретач све природне стварности, сваког коначног живота, бића;  његовог обличја, сврхе, кретања, постојања (које може да не постоји).

Тачније, да би постојала могућност било каквог облика, сврховитог кретања природног живота, бића, мора постојати највиши умски облик свих облика, сврха свих сврха, вечног мишљења о самом мишљењу, истоветна са савршеном делатношћу, делом Божијег најстварнијег живота по себи, вечног духовног бића који нужно постији

Да би могло да постоји било које, какво (људско) мишљење, сазнање, мора постојати Божије апсолутно самомишљење, самосазнање.

Сваки материјални живот по могућности тражи духовни живот по себи, по најнужнијој, вечној стварности.

У суштини, да би по могућности материје могла да постоји појединачнa, посебнa делимична стварност, сврха, обличје која може да не постоји, мора постојати сврха свих сврха, Божије савршено обличје, вечна духовна стварност, која не може да не постоји.

Спиноза у великој мери понавља Парменидов, Аристотелов... доказ нужног постојања супстанцијалног Једног–Бића  (Бога пре сваког другог постојања).

Не само да Божија суштина нужно садржи постојање, него је  то нужно са свих страна нужно бесконачно постојање, сама суштина Бога!

Пре било чега коначног, што може и да не постоји, постоји са свих страна бесконачна бесконачност, Бог који не може да не постоји, који узрокује своју суштину и своје постојање.

Супстанцијалну са свих страна бесконачност Бога не дотиче "да ли су златни талири замишљени или стварни, постоје ли или не постоје, као ни било која друга ствар, или идеја савршеног–несавршеног која може или не може да постоји.

За Парменида је нужно постојање Једно, за Талеса Вода, за Анаксимена Ваздух, за Емпедокла Ватра, Вода, Земља, Ваздух и  Љубав и Мржња, за Анаксимандра Бесконачно, за Демокрита и Леукипа Атоми и празан простор, за Анаксагору Νοϋς (разум, ум, дух) и бесконачно мноштво семена, за Питагору Бројеви и њихове Хармоније... За Платона Идеја, за Аристотела Бог...

ПАРМЕНИДОВ, АРИСТОТЕЛОВ, ХЕГЕЛОВ... ОНТОЛОШКИ ДОКАЗ

 

Онтолошки доказ о вечном бићу утемељује још Парменид,  када тврди да само оно што се из апсолутног истинитог појма мисли, нужно постоји, јесте!

Како се не може се мислити о небићу, него само о бићу, једина апсолутн истина – насупрот сваке промене, настајања–нестајања чулног бића–небића – је мисао о непроменљивом Једном– Бићу.  

Логос је један и једно је логос.

Нема два бивстовања, два јестаства, две истине.

Је и да потврђује најстарије је-да-н.

Једна истина је истина једног.

Свакако да постоји разлика између нужног постојања Парменидовог једног–бића, наспрам свег несталног чулног мноштва и нужног постојања Бога, пре створеног бића.

Аристотел, нпр. насупрот Пармениду, тврди да ни један ни биће ни сазнање нису могући по себи.

Иако је Бог  сличан једном, или бићу по себи, не само да је Бог старији од једног, од сваког бића и сваког знања и не може се изводити из њих или изједначити са њима, него било које: Једно, знање, биће и само бивствовање могу постојати само по једном (надсазнајном,  надбивственом) Богу.

Свако конкретно једно и свако конкретно биће, за своје обличје, сврху, кретање од могућности ка стварности, пре једног по себи, или бића по себи, тражи најстарије јединство по себи – савршено Божије мишљења о самом мишљењу,  као вечни облик свих облика, вечну сврху свих сврха, најнужнију духовну стварност у основи сваке могуће могућности, као покретача свих кретања – једно са вечном делатношћу, савршеним делом.

Божије вечно духовно биће, као савршени облик свих облика, сврха свих сврха, апсолутно истинитим мишљењем о самом мишљењу покреће свако друго обличје, сврху, биће од њене могућности ка њеној стварности.

Хегел у највећој могућој мери развија то схватање да постојање било којег бића или (једног) унутар себе различитог и истог бивствовања доказује тек самоодређујуће по себи и за себе мишљење о самом  мишљењу.

Апсолутна субјективност Божијег самосазнања, самомишљења једино потврђује оно што заувек остаје, стаје, стоји, вечно постоји!

То јест, Хегелов онтолошки доказ не потврђује из најсавршенијег, најузвишенијег појма (Бога) у нашој свести, уму, мишљењу Божије духовно постојање, биће, него доказује да само апсолутно мишљење о самом мишљењу, логичка бесконачност истинитог појма–апсолутно логичне идеје Бога, доказује објективно постојање, бићe!

Зато Хегел тражи од Аристотела да на делу сваке појединачне науке спекулативним појмом појма демонстрира тај монизам, панлогизам апсолутног мишљења о самом мишљењу; докаже да је свако  појединачно, посебно, опште биће и мишљење само неки логички степен Божијег апсолутног самосазнања,  самомишљења.

Насупрот почетних чулних опажаја, свега догађања, дешавања настајућег, нестајућег мноштва и здравог разума који на основу променљивих опажаја сумња у постојање (једног) вечног бића, он са нужним закључцима ума, самоодређујућег појма о појму,  апсолутног мишљења о мишљењу  вечног духовног бића Бога тек доказује свако могуће–стварно–нужно чулно или разумско постојање,  биће.

Хегел, додуше,  нигде не даје директно такав онтолошки доказ, мада сва његова  филозофија претпоставља такво доказивање...

Ипак, да ли је његово "апсолутно  мишљење по себи и за себе"  суштински  различито од чулности?

Иако  само дијалектички закључци ума (пре сенки идеја у опажајима чула, или копија у појмовима разума) могу потврдити нужно постојање вечног бића, по Платону тек (надбивствена, надсуштаствена, надсазнајна) највиша идеја идеја свих идеја, као Бог за идеје, највиша идеја добра, омогућава не само свако чулно или разумско бивствовање и свако сазнање, него и умско сазнање и вечно бивствовање свих савршених  идеја.

Иако Хегел из "апсолутног" мишљења, сазнања, логике, појма утемељује апсолутност Бога, његово "апсолутно" сазнање, мишљење, већ претпоставља синтетички најстаријег надсазнајног,  надмисленог  Бога!

И као што Кантово чисто "Ја мислим" пре све логике, филозофије, свег сазнања, искуства претпоставља синтетички старију (надмислену, надопажајну) чисту вољу и једну (надсазнајну, надпојмовну, надлогичку) најстарију властитост, тако и Хегелово апсолутно Божије "Ја мислим", претпоставља (надопажајну, надмислену),  апсолутну вољу и стварајућу слободу, и Божију (надсазнајну, надпојмовну, надлогичку)  вечно исту властитост.

 

ЛОГИЧКА И ОНТОЛОШКА НУЖНОСТ

 

Шелинг тврди да се од "појма онога што јест" може доћи само до појма нужно егзистирајућег бића, али не и до појма Бога.“

Основа његовог доказивања је да се Бог и нужно егзистирајуће биће не могу изједначити.

Међутим,  уопште не каже шта он у првостепеном смислу подразумева под нужношћу (како сам утемељује нужност)?

Ако нужност посматра логички: како утемељује логичку нужност општих и нужних појмова, судова, закључака мишљења?

Уколико пре сазнајно-логичке нужности претпоставља онтолошку нужност, како утемељује ту предсазнајну, предлогичку (онтолошку) нужност  бића?

Кант, нпр. категорије модалитета: могућности, стварности и нужности (као уосталом, било које друг категорије: квалитета, квантитета и релације) утемељује трансцендентално и тврди:

„Услови могућности искуства уопште [априорна чула–опажаји спољашњег и унутрашњег: простор и време] су у исто време и услови могућности самих предмета искуства.“

За Парменида је најнужније једно–биће.

За Хераклита све-једно, једно-све у логосу вечне ватре.

За Аристотела мишљење о самом мишљењу, вечног живота по себи, Божијег духовног бића.

За Платона је иза појединачних опажаја, посебних, општих појмова разума нужна целовите идеја ума, а иза свих вечних идеја, најнужнија (надсазнајна, надсуштаствена) идеја свих идеја, највиша идеја добра.

Аристотел не доказује из појма Бога, Божије постојање (егзистенцију), него свако могуће, стварно, нужно сазнање или постојање (могућност било којег, каквог облика, сврхе, кретања) природног живота, материјалног бића из најнужнијег облика свих облика, сврхе свих сврха, покретача свих кретања, Божијег вечног живота по себи, најстварнијег духовног бића!

За Спинозу је најнужнија једна са свих страна бесконачна супстанција, Бог са бесконачно бесконачних атрибута, који се не може ни замислити да не постоји.

Аристотел и Спиноза, очигледно, не утемељују Бога нужним постојањем, него сваку могућу, стварну, логичку, или онтолошку нужност, најнужнијим Богом!

За Хегела су могућност, стварност, нужност сваког бића и самог бивствовања утемељени у дијалектичкој нужности сазнања, мишљења, појма по себи и за себе: у Божијем апсолутно истинитом самосазнању, самомишљењу.

Хегел чак каже: Аристотел „ не тврди да је једино мишљење истина, да је све мисао; већ он тврди да је мишљење оно што је прво, најснажније, најдостојније поштовања, ми међутим кажемо да мисао као оно што се понаша, према самом себи  ј е  с  т  е,  да је истина.“

То јест, Хегел просторно-временско-материјалну другобивствену природу, историју схвата кроз логичку нужност апсолутног појма, идеје, а Аристотел сазнајно-логичку нужност, сваку могућност, стварност и сваку нужност природе кроз онтолошку нужност прве супстанције, најнужнијег духовног живота по себи, Божијег вечног бића.

У теологији Божије најнужније јестаство није задато по условљеном мишљењу–бићу, него је надмислено и надбивствено.

Онтолошка нужност (било којег, каквог могућег, стварног) бића или самог бивствовања, као и сазнајно логичка (било којег, каквог појма, суда, закључка мишљења), тражи најнужнију надбивствену, надсазнајну Божију апсолутну вољу и стварајућу слободу.