Supstancija i predikati

Autor: Tomislav Novaković

 

Kada se Bog objašnjava, bliže određuje saznanjem, mišljenjem (koje nije moguće po sebi, bez onoga koji saznaje, misli, i onoga što se saznaje, misli), Bog se određuje se nečim drugim,  "jasnijim", "određenijim" od njega, što je apsurdno!

Bogonadahnuti mistici kažu: "Ne može se lampom obasjavati sunce“, tj. svetlošću ljudskog saznanja, mišljenja duhovna svetlost nadsaznajnog, nadbivstvenog Boga, ili kod Platona saznavati najviša (nadsaznajna, nadbivstvena) ideja dobra, nego tek ona omogućava svako saznanje, mišljenje,  biće...

Sve što traži određenje preko drugog, nije apsolutna: istina, duh, ideja po sebi i za sebe. 

Pored toga, svako takvo određenje je negacija, neko ograničenje. Omnis determinatio est negatio.

Bog  bliže određen saznanjem,  mišljenjem samo je Bog svog saznanja, mišljenja.

Zato se u apofatičkoj teologiji za Boga samo može  reći da: jeste.

Kant, sa jedne strane, za potvrdu postojanja bilo koje stvari, bića traži pored pojma i opažaje čula, a tvrdi da je je naše mišljenje prazno bez opažaja čula, pa čak i u jedinstvu sa opažajima čula samo pojavno znanje, a ne suštinsko, a sa druge naše nesumnjivo postojanje potvrđuje već iz praznog " ja mislim bez sadržaja opažanja (jer je, svakako, svestan da u opažajima koji se svaki čas menjaju nema ničega u šta se ne može sumnjati)!

Međutim, nesumnjivo postojanje jedne samoočigledne iste vlastitosti nije utemeljeno samo nadopažajno, nego i nadmisleno; pre svakog pozicionog (relacionog, odnosnog) saznajno-logičkog kvaliteta, kvantiteta ili modaliteta!

I kao što su, pre bilo kakvog pojma ili opažaja, svako (saznajno-logičko) je i da pretpostavljaju neko starije (metafizičko) je-da-n, i pretpostavljaju jednu naopažajnu, nadmislenu samoočiglednu vlastitost (iz koje znamo ne samo za postojanje nas samih, za naše fizičko i duhovno jestastvo, nego bilo koje, kakvo drugo spoljašnje postojanje, jestastvo ), tako isto, Božija, pre pre svakog (relacionog, odnosnog) saznajno-logičkog kvaliteta, kvantiteta, modaliteta nadopažajna, nadmislena večno ista vlastitost, utemeljuje jestastvo spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta.

Kako će stvoreno pojedinačno, posebno opšte nešto (koje je definisano samo odnosom jedne delimične strane stvari prema drugoj delimičnoj strani stvari) potvrditi ne samo stvoreno sve (celinu stvari), nego pre stvorenog svega, neizmerno više nego stvoreno sve?!

Kant kaže da se bez sadržaja čula nema ni početnih (pojedinačnih, posebnh, opštih) pojmova, a kamoli sveobuhvatnih ideja

Međutim, više traže pojedinačni opažaji čula ili posebni, opšti pojmovi, sudovi razuma (za svoje postojanje, opažanje i saznanje) celovite zaključke uma, nego obrnuto.

Da bi se znalo bilo šta pojedinačno (deo nečega) mora se znati starija celina iz koje se shvata taj deo, da se mora znati sve, da bi se na znalo bilo šta...

A to starije sve (celina)  ne može  se potvrđivati samo sa  nečim.. 

Da bi postojalo bilo šta (po Platonu, Aristotelu, Spinozi Platonu...)  što može da ne postoji (kopija, senka, modus), mora postojati ono starije po sebi (Ideja, supstancija), što ne može da ne postoji...

Kant pobija Anselmov ontološki dokaz (koga ponavlja i Dekart), kao da je to onaj prvostepeni dokaz, iako postoje mnogi bolji dokazi postojanja Boga, Logosa, večne Ideje, Νοϋς -a ... kvalitativnog bezmerja jednog–bića još kod Parmenida, Heraklita, a pogotovu Platona, Aristotela... a u novijoj filozofiji kod Spinoze... prema kojima taj Anselmov (ili Dekartov) dokaz skoro da i nije dokaz!

Pogotovo je nedopustivo da u svojoj  kritici ne definiše šta je za njega u prvostepenom smislu postojanje; kada nešto u uštinskom smislu jeste, ostaje, staje, stoji, supstancijalno postoji?!

Supstancijalno postojanje (koje ne može da ne postoji), utemeljuje kod Platona, Aristotela, Spinoze ... svako drugo postojanje (koje može da ne postoji); a nikako obrnuto, kao što zahteva Kant, da se supstancijalno postojanje (koje ne može da ne postoji) kao u primeru sa talirima, potvrđuje sa pojedinačnim opažajima, ili posebnim, opštim pojmovima, sudovima izvedenih iz njih (koji mogu da ne postoje)!

Aristotel jasno razlikuju najnužniju duhovnu stvarnost Boga, od samo mogućnosti materije, ili Spinoza, sa svih strana beskonačne supstancije od njenih atributa (beskonačnih suština) ili konačnih modusa (stanja).

Ontološki dokazi tih filozofa ne počivaju na zamišljanju bilo koje (određene) stvari, ili pojma – koja može da postoji, ili ne postoji, po presudi našeg, ili nečijeg opažanja ili mišljenja (bez obzira da čula zavise od razuma, ili razum od čula) – nego svi jasno razlikuju najnužnije, supstancijalno postojanje (koje ne može da ne postoji) i svako drugo postojanje (koje može da ne postoji).

Zato Platon,  pre Kanta, sasvim obrnuto tvrdi da pojedinačni opažaji čula (kao senke bića), ili posebni, opšti pojmovi, sudovi razuma (kao kopije bića) mnogo pre traže za svoje postojanje, opažanje, poimanje, razumevanje... starije biće po sebi, celovitu ideju, a sve ideje za svoje postojanje i saznanje večne suštine svake ideje nadsuštastvenu, nadsaznajnu ideju svih ideja, najvišu ideju dobra, nego obratno... nadsaznajna, nadsuštastvena  najviša ideja dobra druge večne ideje, ili bilo koja celovita ideja svoje kopije u posebnim, opštim pojmovima, sudovima razuma ili senke u pojedinačnim opažajima čula...

Iza senke (same) stvari, bića u pojedinačnim opažajima čula, ili njene posebne, opšte kopije u pojmovima razuma (koja mogu i da ne postoje), stoji sama stvar po celini uma, večno biće celovita ideja  (koji ne može da ne postoji).

A u osnovi svih ideja, ideja svih ideja, Bog za ideje – najviša ideja dobra.

Aristotel, takođe, tvrdi da je Božije mišljenja o samom mišljenju, kao večna stvarnost (koja ne može da ne postoji) naspram samo mogućnosti materije, kao savršeni oblik svih oblika, svrha svih svrha večnog duhovnog života po sebi, nepokretni pokretač sve prirodne stvarnosti, svakog konačnog života, bića;  njegovog obličja, svrhe, kretanja, postojanja (koje može da ne postoji).

Tačnije, da bi postojala mogućnost bilo kakvog oblika, svrhovitog kretanja prirodnog života, bića, mora postojati najviši umski oblik svih oblika, svrha svih svrha, večnog mišljenja o samom mišljenju, istovetna sa savršenom delatnošću, delom Božijeg najstvarnijeg života po sebi, večnog duhovnog bića koji nužno postiji

Da bi moglo da postoji bilo koje, kakvo (ljudsko) mišljenje, saznanje, mora postojati Božije apsolutno samomišljenje, samosaznanje.

Svaki materijalni život po mogućnosti traži duhovni život po sebi, po najnužnijoj, večnoj stvarnosti.

U suštini, da bi po mogućnosti materije mogla da postoji pojedinačna, posebna delimična stvarnost, svrha, obličje koja može da ne postoji, mora postojati svrha svih svrha, Božije savršeno obličje, večna duhovna stvarnost, koja ne može da ne postoji.

Spinoza u velikoj meri ponavlja Parmenidov, Aristotelov... dokaz nužnog postojanja supstancijalnog Jednog–Bića  (Boga pre svakog drugog postojanja).

Ne samo da Božija suština nužno sadrži postojanje, nego je  to nužno sa svih strana nužno beskonačno postojanje, sama suština Boga!

Pre bilo čega konačnog, što može i da ne postoji, postoji sa svih strana beskonačna beskonačnost, Bog koji ne može da ne postoji, koji uzrokuje svoju suštinu i svoje postojanje.

Supstancijalnu sa svih strana beskonačnost Boga ne dotiče "da li su zlatni taliri zamišljeni ili stvarni, postoje li ili ne postoje, kao ni bilo koja druga stvar, ili ideja savršenog–nesavršenog koja može ili ne može da postoji.

Za Parmenida je nužno postojanje Jedno, za Talesa Voda, za Anaksimena Vazduh, za Empedokla Vatra, Voda, Zemlja, Vazduh i  Ljubav i Mržnja, za Anaksimandra Beskonačno, za Demokrita i Leukipa Atomi i prazan prostor, za Anaksagoru Νοϋς (razum, um, duh) i beskonačno mnoštvo semena, za Pitagoru Brojevi i njihove Harmonije... Za Platona Ideja, za Aristotela Bog...

PARMENIDOV, ARISTOTELOV, HEGELOV... ONTOLOŠKI DOKAZ

 

Ontološki dokaz o večnom biću utemeljuje još Parmenid,  kada tvrdi da samo ono što se iz apsolutnog istinitog pojma misli, nužno postoji, jeste!

Kako se ne može se misliti o nebiću, nego samo o biću, jedina apsolutn istina – nasuprot svake promene, nastajanja–nestajanja čulnog bića–nebića – je misao o nepromenljivom Jednom– Biću.  

Logos je jedan i jedno je logos.

Nema dva bivstovanja, dva jestastva, dve istine.

Je i da potvrđuje najstarije je-da-n.

Jedna istina je istina jednog.

Svakako da postoji razlika između nužnog postojanja Parmenidovog jednog–bića, naspram sveg nestalnog čulnog mnoštva i nužnog postojanja Boga, pre stvorenog bića.

Aristotel, npr. nasuprot Parmenidu, tvrdi da ni jedan ni biće ni saznanje nisu mogući po sebi.

Iako je Bog  sličan jednom, ili biću po sebi, ne samo da je Bog stariji od jednog, od svakog bića i svakog znanja i ne može se izvoditi iz njih ili izjednačiti sa njima, nego bilo koje: Jedno, znanje, biće i samo bivstvovanje mogu postojati samo po jednom (nadsaznajnom,  nadbivstvenom) Bogu.

Svako konkretno jedno i svako konkretno biće, za svoje obličje, svrhu, kretanje od mogućnosti ka stvarnosti, pre jednog po sebi, ili bića po sebi, traži najstarije jedinstvo po sebi – savršeno Božije mišljenja o samom mišljenju,  kao večni oblik svih oblika, večnu svrhu svih svrha, najnužniju duhovnu stvarnost u osnovi svake moguće mogućnosti, kao pokretača svih kretanja – jedno sa večnom delatnošću, savršenim delom.

Božije večno duhovno biće, kao savršeni oblik svih oblika, svrha svih svrha, apsolutno istinitim mišljenjem o samom mišljenju pokreće svako drugo obličje, svrhu, biće od njene mogućnosti ka njenoj stvarnosti.

Hegel u najvećoj mogućoj meri razvija to shvatanje da postojanje bilo kojeg bića ili (jednog) unutar sebe različitog i istog bivstvovanja dokazuje tek samoodređujuće po sebi i za sebe mišljenje o samom  mišljenju.

Apsolutna subjektivnost Božijeg samosaznanja, samomišljenja jedino potvrđuje ono što zauvek ostaje, staje, stoji, večno postoji!

To jest, Hegelov ontološki dokaz ne potvrđuje iz najsavršenijeg, najuzvišenijeg pojma (Boga) u našoj svesti, umu, mišljenju Božije duhovno postojanje, biće, nego dokazuje da samo apsolutno mišljenje o samom mišljenju, logička beskonačnost istinitog pojma–apsolutno logične ideje Boga, dokazuje objektivno postojanje, biće!

Zato Hegel traži od Aristotela da na delu svake pojedinačne nauke spekulativnim pojmom pojma demonstrira taj monizam, panlogizam apsolutnog mišljenja o samom mišljenju; dokaže da je svako  pojedinačno, posebno, opšte biće i mišljenje samo neki logički stepen Božijeg apsolutnog samosaznanja,  samomišljenja.

Nasuprot početnih čulnih opažaja, svega događanja, dešavanja nastajućeg, nestajućeg mnoštva i zdravog razuma koji na osnovu promenljivih opažaja sumnja u postojanje (jednog) večnog bića, on sa nužnim zaključcima uma, samoodređujućeg pojma o pojmu,  apsolutnog mišljenja o mišljenju  večnog duhovnog bića Boga tek dokazuje svako moguće–stvarno–nužno čulno ili razumsko postojanje,  biće.

Hegel, doduše,  nigde ne daje direktno takav ontološki dokaz, mada sva njegova  filozofija pretpostavlja takvo dokazivanje...

Ipak, da li je njegovo "apsolutno  mišljenje po sebi i za sebe"  suštinski  različito od čulnosti?

Iako  samo dijalektički zaključci uma (pre senki ideja u opažajima čula, ili kopija u pojmovima razuma) mogu potvrditi nužno postojanje večnog bića, po Platonu tek (nadbivstvena, nadsuštastvena, nadsaznajna) najviša ideja ideja svih ideja, kao Bog za ideje, najviša ideja dobra, omogućava ne samo svako čulno ili razumsko bivstvovanje i svako saznanje, nego i umsko saznanje i večno bivstvovanje svih savršenih  ideja.

Iako Hegel iz "apsolutnog" mišljenja, saznanja, logike, pojma utemeljuje apsolutnost Boga, njegovo "apsolutno" saznanje, mišljenje, već pretpostavlja sintetički najstarijeg nadsaznajnog,  nadmislenog  Boga!

I kao što Kantovo čisto "Ja mislim" pre sve logike, filozofije, sveg saznanja, iskustva pretpostavlja sintetički stariju (nadmislenu, nadopažajnu) čistu volju i jednu (nadsaznajnu, nadpojmovnu, nadlogičku) najstariju vlastitost, tako i Hegelovo apsolutno Božije "Ja mislim", pretpostavlja (nadopažajnu, nadmislenu),  apsolutnu volju i stvarajuću slobodu, i Božiju (nadsaznajnu, nadpojmovnu, nadlogičku)  večno istu vlastitost.

 

LOGIČKA I ONTOLOŠKA NUŽNOST

 

Šeling tvrdi da se od "pojma onoga što jest" može doći samo do pojma nužno egzistirajućeg bića, ali ne i do pojma Boga.“

Osnova njegovog dokazivanja je da se Bog i nužno egzistirajuće biće ne mogu izjednačiti.

Međutim,  uopšte ne kaže šta on u prvostepenom smislu podrazumeva pod nužnošću (kako sam utemeljuje nužnost)?

Ako nužnost posmatra logički: kako utemeljuje logičku nužnost opštih i nužnih pojmova, sudova, zaključaka mišljenja?

Ukoliko pre saznajno-logičke nužnosti pretpostavlja ontološku nužnost, kako utemeljuje tu predsaznajnu, predlogičku (ontološku) nužnost  bića?

Kant, npr. kategorije modaliteta: mogućnosti, stvarnosti i nužnosti (kao uostalom, bilo koje drug kategorije: kvaliteta, kvantiteta i relacije) utemeljuje transcendentalno i tvrdi:

„Uslovi mogućnosti iskustva uopšte [apriorna čula–opažaji spoljašnjeg i unutrašnjeg: prostor i vreme] su u isto vreme i uslovi mogućnosti samih predmeta iskustva.“

Za Parmenida je najnužnije jedno–biće.

Za Heraklita sve-jedno, jedno-sve u logosu večne vatre.

Za Aristotela mišljenje o samom mišljenju, večnog života po sebi, Božijeg duhovnog bića.

Za Platona je iza pojedinačnih opažaja, posebnih, opštih pojmova razuma nužna celovite ideja uma, a iza svih večnih ideja, najnužnija (nadsaznajna, nadsuštastvena) ideja svih ideja, najviša ideja dobra.

Aristotel ne dokazuje iz pojma Boga, Božije postojanje (egzistenciju), nego svako moguće, stvarno, nužno saznanje ili postojanje (mogućnost bilo kojeg, kakvog oblika, svrhe, kretanja) prirodnog života, materijalnog bića iz najnužnijeg oblika svih oblika, svrhe svih svrha, pokretača svih kretanja, Božijeg večnog života po sebi, najstvarnijeg duhovnog bića!

Za Spinozu je najnužnija jedna sa svih strana beskonačna supstancija, Bog sa beskonačno beskonačnih atributa, koji se ne može ni zamisliti da ne postoji.

Aristotel i Spinoza, očigledno, ne utemeljuju Boga nužnim postojanjem, nego svaku moguću, stvarnu, logičku, ili ontološku nužnost, najnužnijim Bogom!

Za Hegela su mogućnost, stvarnost, nužnost svakog bića i samog bivstvovanja utemeljeni u dijalektičkoj nužnosti saznanja, mišljenja, pojma po sebi i za sebe: u Božijem apsolutno istinitom samosaznanju, samomišljenju.

Hegel čak kaže: Aristotel „ ne tvrdi da je jedino mišljenje istina, da je sve misao; već on tvrdi da je mišljenje ono što je prvo, najsnažnije, najdostojnije poštovanja, mi međutim kažemo da misao kao ono što se ponaša, prema samom sebi  j e  s  t  e,  da je istina.“

To jest, Hegel prostorno-vremensko-materijalnu drugobivstvenu prirodu, istoriju shvata kroz logičku nužnost apsolutnog pojma, ideje, a Aristotel saznajno-logičku nužnost, svaku mogućnost, stvarnost i svaku nužnost prirode kroz ontološku nužnost prve supstancije, najnužnijeg duhovnog života po sebi, Božijeg večnog bića.

U teologiji Božije najnužnije jestastvo nije zadato po uslovljenom mišljenju–biću, nego je nadmisleno i nadbivstveno.

Ontološka nužnost (bilo kojeg, kakvog mogućeg, stvarnog) bića ili samog bivstvovanja, kao i saznajno logička (bilo kojeg, kakvog pojma, suda, zaključka mišljenja), traži najnužniju nadbivstvenu, nadsaznajnu Božiju apsolutnu volju i stvarajuću slobodu.