Суд биће јесте је таутологија

Аутор: Томислав Новаковић

 

 

СВЕЈЕДНО ДА ЛИ ЈЕ БИТИ,  БИВСТВОВАЊЕ ТЕМЕЉИ У СТАРИЈЕМ ЈЕСТЕ ИЛИ ЈЕСТЕ У СТАРИЈЕМ БИТИ,  БИВСТОВАЊУ,  ТО ЈЕ ЈЕДАН ИСТИ ПОЈАМ, ЈЕДНА ИСТА “СТВАР“  ТЕ ЈЕ СУД „БИЋЕ ЈЕСТЕ“ – ТАУТОЛОГИЈА

 

Ако се не каже шта је праосновно бити или јесте никако се не може рећи шта је биће или бивствовање. Више тражи биће или бивствовање старије бити или јесте за своје одређење, него праосновно бити или јесте биће или бивствовање. Иако су за метафизику биће и бивствовање темељни појмови, то су само апстрактне именице изведене из основног глагола бити.

У једном случају најшири опсег тог апстрактног појма (именице) биће подразумева свако могуће појединачно, посебно, опште биће, у другом случају инфинитивни (неодређени) облик основног глагола бити има у прошлом облику било је, у садашњем јесте, у будућем  биће.

Било да се бити темељи у старијем јесте, или јесте у старијем бити,  за сваки појам, суд у да, је, јесте истинитој вези субјекта и предиката претпоставити једнако, исто Када се пита за значење једног речи, појма, пита се шта (оно, то, та реч, појам, ствар, биће, појава... ) је, јесте.  

А то, свакако, важи и када се пита шта је само: бити, биће, бивствовање; које је значење самог појма (речи) бити, бића, бивствовања? И основно  бити и прошло било је и будуће биће може се утемељити само по неком старијем супстанцијалном је, јесте односу, тако што се са је, јесте  првостепеном субјекту преписује другостепени предикат.

Тачније, када се пита шта је биће,  бивствовање,  пита шта је само: бити. Бити је инфинитивни, неодређени облик глагола, а јесте садашњи.  У суду: Биће или бивствовање  јесте,  наспрам субјекта нема ништа на другој страни, у предикату,   него се  остаје у једном истом појму –  таутологији.  

Иако по Канту, свака је, јесте веза претпоставља праосновно ја мислим, па чак (као код Декарта) и самоочигледност нашег постојања, тачно је заправо обрнуто, самоочигледност нашег постојања није никако утемељена из општелогичког Ја мислим, него се заправо из једне надсазнајне, надмислене исте властитости утемељује,  не само свака постојаност постојања или самопостојања, него и општелогичко: Ја сазнајем, мислим.[1]

За значењe било које ствари, бића: шта је ово, оно, па и шта је само „бити,“  бивствовање, или какво је, колико је, у ком односу је,  у питању и  одговору претпоставља се је и да. А за је и да неко један. А за један, пре логике у основи све-једног, једног-свега свејединство језика, живе реч, говорне свести, старије јесам, а за јесам,  синтетички најстарија једна иста властитост.

По Платону, свако је, јесте знање појединачног опажаја, општег појма или супстанцијалне идеје, било која, каква сазнатљивост сазнања (уопште, истинитост истине) или бивственост бића, утемељује се из надсазнајне, надбивствене идеје добра.

По Аристотелу само вечни самоидентитет мишљење о самом мишљењу, Божији по себи духовни живот, биће утемељује не само сваки истинити је, јесте однос субјекта и предиката у суду знања, него сваки други природан живот, биће.

На крају се свако шта, како, колико и у ком односу јесте разумева из оног најстаријег зашто јесте, целовитог сврховитог узрока. 

По Хегелу, свако је јесте, па и праосновно ја мислим, јесам претпоставља апсолутни идентитет субјекта и предиката (субјективности и објективности), све могуће је, јесте релације, предикације знања објективног појма, суда, закључка апсолутног мишљења, идеје.    

 

КОМЕНТАР

 

Хегел кроз све-једно, једно-све  свих могућих различитих, супротних, појмова, судова, закључака у јединству апсолутног духа, идеје, сагледава оно јесте. Кроз основну тријаду своје Науке логике: биће, суштина, појам он по апсолутној слободи духа и логичкој нужности истине покушава да превазиђе разлику између оног бити и јесте. Зато на путу сазнања, мишљења од почетног бића (бити) и даље суштине до апсолутног (јесте) духа, појма идеје, изједначава на почетку чисто биће и ништа и каже: „Они који  желе да остану на разлици бића и ничега нека покушају да покажу у чему се та разлика састоји“.^[2]

Међутим, у његовој дијалектичкој логици се од почета појављују нерешиве тешкоће. Ако су чисто биће и ништа исте „ствари“, како из две исте ствари  долази њиховим јединством до треће ствари– постајања, бивања? Заправо, ту се само разоткрива да његова дијалектичка логика од почетка подразумева оно чему се супротставља – формалну логику.

Пре него што изједначи чисто биће и ништа, Хегел мора утемељити старије да и не, јесте и није. А  ако изједначи да и не, јесте и није, његово изједначење бића и ништа (небиће) нема никакав значај! Или, ако се не прихвата разлика да и не, јесте и није (који се не само преузима из формалне логике него  подразумевају за чисто биће и ништа)   те најосновније реченице губе смисао! 

Додуше, Хегел каже: „Оно што је истина, то није ни биће ни ништа, већ то да је биће прешло – не да прелази– у ништа и ништа у биће. Али исто тако истина није ни њихова неразличитост него то да они нису исто, да су апсолутно различити, али су исто тако неодвојени и неодвојиви, и сваки непосредно ишчезава у својој супротности…њихова је истина ово кретање непосредног ишчезавања једнога у другоме: бивање; кретање, у коме се обоје разликују, али једном разликом која се исто тако непосредно превазишла.“^[3]

Свакако да ове реченице потиру претходни став. „Они који желе да остану на разлици бића и ничега нека покушају да покажу у чему се та разлика састоји“ – не могу никако важити истовремено. 

У ствари, уместо "ништа" наспрам чистог бића заправо стоји чисто не, негација испред бити, бића (небиће) а наспрам нечега или свега негација сваког шта, штаства – ништа (који се могу изједначити).

Свакако да се та најстарија не, негација из које се утемељује ништа или небиће  мора утемељити. Међутим, ни  не, негација ни да, афирмација не могу никако утемељити само из празног појма, логички.

Кант, нпр. мисли да је потребан и  садржај опажања; Платон највиша идеја добра из чије се надсазнајне, надсуштаствене метафизичке целине не утемељује само опажајност (појединачног) опажаја, појмовност (општег) појма, судственост суда, или закључивост (свеобухватног) закључка, не само сва сазнатљивост сазнања или истинитост истине, него и сва бивственост бивствовања, идеалност свих вечних идеја.

По Аристотелу је за квалитативну основу да и не, јесте и није (као, уосталом и за сваку другу категорију) потребан старији садржај, појединачног бића… 

Тек се из чисте воље и синтетичке најстарије једне исте властитости не само наша одлучност одлуке или делатност дела, него и само да и не, јесте и није, сва опажајност опажаја, разумност разума, умност ума, сазнатљивост сазнања, логичност логике и истинитост истине има  утемељење…

Заправо, чисто биће и ништа нису праве супротности, него чисто (празно) биће и небиће или празно нешто без икаквих шта одређења, са негацијом ни испред шта, потирањем сваког шта, штаства, које је тако исто што и ништа.

То значи да није довољно да дијалектика, као код Хегела, пође од ништа наспрам чистог (празног) бића, па чак ни од ничега наспрам нечега, него само од ништа, ничега наспрам надсазнајног, надлогичког свега.           

 

 

КАДА ПРАЗНА АНАЛИТИЧКА ЛОГИКА ТРАЖИ ПРИНЦИП ДОВОЉНОГ РАЗЛОГА, ОНА ПОКАЗУЈЕ ДА НИЈЕ ПО СЕБИ, НЕГО ДА ЗА ДА СВОЈУ ЛОГИЧНОСТ, ЈЕДИНСТВО ТРАЖИ СТАРИЈУ МЕТАФИЗИКУ, НЕКО  ПРА ЈЕДНО ЗА СВОЈЕ СИНТЕТИЧКО УТЕМЕЉЕЊЕ

 

Тек када са дају дубљи разлози логичности логике (опажајности опажаја, разумност разума, умност ума), може се одговорити и зашто је уопште нешто нешто, биће, бивствовање, а не ништа, небиће, небивствовање. На први логика сазнање, мишљење, говор има у себи утемељење, те се не види разлог за Богом, а у ствари, тачно је сасвим обрнуто: да логика, разум, ум, наше сазнање, мишљење говор, као ни само нешто, биће, бивствујуће, наспрам ништа, небића, небивствујућег немају утемељење  себи, него га траже у надсазнајној, надлогичкој, надбивственој апсолутној вољи и стварајућој слободи.

Само апсолутна воља и стварајућа слобода утемељује суштинску узрочност од ништа ка било чему, свему потребну за јединство логике или јединство природе. Заправо, више општи и нужни појмови логике или општи и нужни закони природе траже супстанцијалну субјективност, појединачност и слободу за утемељење логичности логике или природност природе него обрнуто појединачне разлике и слобода супстанцијалне субјективности,  опште и нужне законе природе. 

Разлог зашто је једна ствар таква каква је једно, а сазнање, мишљење, логика  одвојени од ствари, сасвим нешто друго.  И ти разлози зашто је једна ствар таква каква је првенствено припадају самој ствари а не некаквој логици по себи, или сазнању по себи; тек у некој старијој синтетичкој једноћи имају своје утемељење.

И свакако да тог разлога  логичности логике нема и не може бити у Аристотеловој логици, чистим формама поимања, суђења, закључивања,  категоријама одвојеним од сваког садржаја, него тек његовој метафизици и њиховој повезаности са свим могућим, стварним, нужним садржајем. Та логичност логике дата је тек  у његовој тетради узрока, а пре свега у четвртом, сврховитом узроку, којим  даје одговор не само шта су ствари,  него и зашто су такве какве су.

Аналитичка логика може бити само празна форма, органон разума, као што и сам разум може бити само сазнајни орган старије чисте воље. И када се пита: да ли наша воља припада разуму или разум нашој вољи, треба јасно рећи: као што наша чула припадају једној истој властитости, тако и разум, као сазнајни орган душе, општелогичко „Ја“,  припада чистој вољи, старијем вољном, појединачном Ја. За опажајност опажаја и разумност разума, умност ума, одлучност одлуке или делатност дела мора се претпоставити једна иста властитост.

Хегел прихвата  Аристотелово одређење  да је Бог апсолутно мишљење о самом мишљењу.

Ипак, пре него што се прихвати мишљење о самом мишљењу, знање о самом знању, мора се утемељити само мишљење, сазнање.  У ствари, ни Фихтеово изједначење Ја са сазнањем, мишљењем  (или сазнање, мишљење са Ја), са сваким могућим, стварним, нужним бићем, бивствовањем,  ни Хегелово апсолутно Ја, сазнање, мишљење, не објашњава само Ја, сазнање, мишљење,  ни само бивствовање.

Хегел изједначује дијалектичку логику са вечном суштином Бога, дедукује свет, биће, све природно постојање из  апсолутно идеје.

Међутим, Лајбниц  унапред види оно што су видели  већ Платон и Аристотел, да сазнање, логика не могу бити по себи, и да сазнајно-логичка основа није довољна да утемељи сву бивственост бивствовања.

Тачније, његов принцип довољног разлога само понавља оно што је свака јака филозофија, метафизика тврдила од почетка: да тек старија супстанцијална субјективност сврховитим узроком  даје не само разлоге зашто су ствари, бића (свет, ми сами) такве какве су, него и зашто је уопште биће, бивствовање, а не небиће, небивствовање. 

У сваком случају, када се општим и нужним судовима тражи потврда Божијег постојања, или Бог своди на природу, мора се пре тога утемељити сазнајно-логичка општост и нужност. Да ли се знање одвојено од стварања, стварајуће моћи eх nihilo, или сазнање, мишљење одвојено од сваког садржаја природе, може знати суштинским мишљењем, знањем, знањем у првостепеном смислу? Свакако  да не може. Дакле, не само да логос, логика сазнање, мишљење, као ни тело, природа  нису јасни по себи (без, праоснове чисте воље и једни исте властитости а бивственост бивствовања без Бога или највише идеје добра, него и само по себи Хегелово апсолутно сазнање, мишљење, логика. Чак ни Божије мишљење код Спинозе није само сазнање неке суштине, него је једно са делом и самим постојањем.

И Кантова Критика моћи суђења даје везу теоријског и практичног ума, разматра однос између иманентних идеја Бога, слободе и бесмртности душе и сазнајно-логичке општости и нужности трансценденталних идеја просторно-временског света појавне природе. Бави се утемељењем сврхе, јер довољни разлози зашто је нешто такво какво је, па и разлози бића, бивствовања, наспрам небића, небивствовања из сазнајно-логичког, појавног ума не могу се дати ни из празних форми аналитичке логике ни из оне трансценденталне, ограничене на искуство.

Заправо, разлози зашто је биће, бивствовање, а не небиће, небивствовање по Канту не могу се дати из сазнајно-појавног теоријског ума него само  из слободне воље и суштинског практично-моралног ума. Пре сваког шта је, како је колико, је и у ком односу јесте трансценденталних идеја теоријског ума из оног старијег: зашто сам човек, иманентних идеја практичног ума.

---

[1] Погледати на овом сајту рад: Томислав Новаковић,  Чиста воља у Кантовој критици чистог ума /Начела практичне логике.

[2] Исто, стр  95.

[3] Исто, стр. 86.