Sud biće jeste je tautologija

Autor: Tomislav Novaković

 

 

SVEJEDNO DA LI JE BITI,  BIVSTVOVANjE TEMELjI U STARIJEM JESTE ILI JESTE U STARIJEM BITI,  BIVSTOVANjU,  TO JE JEDAN ISTI POJAM, JEDNA ISTA “STVAR“  TE JE SUD „BIĆE JESTE“ – TAUTOLOGIJA

 

Ako se ne kaže šta je praosnovno biti ili jeste nikako se ne može reći šta je biće ili bivstvovanje. Više traži biće ili bivstvovanje starije biti ili jeste za svoje određenje, nego praosnovno biti ili jeste biće ili bivstvovanje. Iako su za metafiziku biće i bivstvovanje temeljni pojmovi, to su samo apstraktne imenice izvedene iz osnovnog glagola biti.

U jednom slučaju najširi opseg tog apstraktnog pojma (imenice) biće podrazumeva svako moguće pojedinačno, posebno, opšte biće, u drugom slučaju infinitivni (neodređeni) oblik osnovnog glagola biti ima u prošlom obliku bilo je, u sadašnjem jeste, u budućem  biće.

Bilo da se biti temelji u starijem jeste, ili jeste u starijem biti,  za svaki pojam, sud u da, je, jeste istinitoj vezi subjekta i predikata pretpostaviti jednako, isto Kada se pita za značenje jednog reči, pojma, pita se šta (ono, to, ta reč, pojam, stvar, biće, pojava... ) je, jeste.  

A to, svakako, važi i kada se pita šta je samo: biti, biće, bivstvovanje; koje je značenje samog pojma (reči) biti, bića, bivstvovanja? I osnovno  biti i prošlo bilo je i buduće biće može se utemeljiti samo po nekom starijem supstancijalnom je, jeste odnosu, tako što se sa je, jeste  prvostepenom subjektu prepisuje drugostepeni predikat.

Tačnije, kada se pita šta je biće,  bivstvovanje,  pita šta je samo: biti. Biti je infinitivni, neodređeni oblik glagola, a jeste sadašnji.  U sudu: Biće ili bivstvovanje  jeste,  naspram subjekta nema ništa na drugoj strani, u predikatu,   nego se  ostaje u jednom istom pojmu –  tautologiji.  

Iako po Kantu, svaka je, jeste veza pretpostavlja praosnovno ja mislim, pa čak (kao kod Dekarta) i samoočiglednost našeg postojanja, tačno je zapravo obrnuto, samoočiglednost našeg postojanja nije nikako utemeljena iz opštelogičkog Ja mislim, nego se zapravo iz jedne nadsaznajne, nadmislene iste vlastitosti utemeljuje,  ne samo svaka postojanost postojanja ili samopostojanja, nego i opštelogičko: Ja saznajem, mislim.[1]

Za značenje bilo koje stvari, bića: šta je ovo, ono, pa i šta je samo „biti,“  bivstvovanje, ili kakvo je, koliko je, u kom odnosu je,  u pitanju i  odgovoru pretpostavlja se je i da. A za je i da neko jedan. A za jedan, pre logike u osnovi sve-jednog, jednog-svega svejedinstvo jezika, žive reč, govorne svesti, starije jesam, a za jesam,  sintetički najstarija jedna ista vlastitost.

Po Platonu, svako je, jeste znanje pojedinačnog opažaja, opšteg pojma ili supstancijalne ideje, bilo koja, kakva saznatljivost saznanja (uopšte, istinitost istine) ili bivstvenost bića, utemeljuje se iz nadsaznajne, nadbivstvene ideje dobra.

Po Aristotelu samo večni samoidentitet mišljenje o samom mišljenju, Božiji po sebi duhovni život, biće utemeljuje ne samo svaki istiniti je, jeste odnos subjekta i predikata u sudu znanja, nego svaki drugi prirodan život, biće.

Na kraju se svako šta, kako, koliko i u kom odnosu jeste razumeva iz onog najstarijeg zašto jeste, celovitog svrhovitog uzroka. 

Po Hegelu, svako je jeste, pa i praosnovno ja mislim, jesam pretpostavlja apsolutni identitet subjekta i predikata (subjektivnosti i objektivnosti), sve moguće je, jeste relacije, predikacije znanja objektivnog pojma, suda, zaključka apsolutnog mišljenja, ideje.    

 

KOMENTAR

 

Hegel kroz sve-jedno, jedno-sve  svih mogućih različitih, suprotnih, pojmova, sudova, zaključaka u jedinstvu apsolutnog duha, ideje, sagledava ono jeste. Kroz osnovnu trijadu svoje Nauke logike: biće, suština, pojam on po apsolutnoj slobodi duha i logičkoj nužnosti istine pokušava da prevaziđe razliku između onog biti i jeste. Zato na putu saznanja, mišljenja od početnog bića (biti) i dalje suštine do apsolutnog (jeste) duha, pojma ideje, izjednačava na početku čisto biće i ništa i kaže: „Oni koji  žele da ostanu na razlici bića i ničega neka pokušaju da pokažu u čemu se ta razlika sastoji“.^[2]

Međutim, u njegovoj dijalektičkoj logici se od početa pojavljuju nerešive teškoće. Ako su čisto biće i ništa iste „stvari“, kako iz dve iste stvari  dolazi njihovim jedinstvom do treće stvari– postajanja, bivanja? Zapravo, tu se samo razotkriva da njegova dijalektička logika od početka podrazumeva ono čemu se suprotstavlja – formalnu logiku.

Pre nego što izjednači čisto biće i ništa, Hegel mora utemeljiti starije da i ne, jeste i nije. A  ako izjednači da i ne, jeste i nije, njegovo izjednačenje bića i ništa (nebiće) nema nikakav značaj! Ili, ako se ne prihvata razlika da i ne, jeste i nije (koji se ne samo preuzima iz formalne logike nego  podrazumevaju za čisto biće i ništa)   te najosnovnije rečenice gube smisao! 

Doduše, Hegel kaže: „Ono što je istina, to nije ni biće ni ništa, već to da je biće prešlo – ne da prelazi– u ništa i ništa u biće. Ali isto tako istina nije ni njihova nerazličitost nego to da oni nisu isto, da su apsolutno različiti, ali su isto tako neodvojeni i neodvojivi, i svaki neposredno iščezava u svojoj suprotnosti…njihova je istina ovo kretanje neposrednog iščezavanja jednoga u drugome: bivanje; kretanje, u kome se oboje razlikuju, ali jednom razlikom koja se isto tako neposredno prevazišla.“^[3]

Svakako da ove rečenice potiru prethodni stav. „Oni koji žele da ostanu na razlici bića i ničega neka pokušaju da pokažu u čemu se ta razlika sastoji“ – ne mogu nikako važiti istovremeno. 

U stvari, umesto "ništa" naspram čistog bića zapravo stoji čisto ne, negacija ispred biti, bića (nebiće) a naspram nečega ili svega negacija svakog šta, štastva – ništa (koji se mogu izjednačiti).

Svakako da se ta najstarija ne, negacija iz koje se utemeljuje ništa ili nebiće  mora utemeljiti. Međutim, ni  ne, negacija ni da, afirmacija ne mogu nikako utemeljiti samo iz praznog pojma, logički.

Kant, npr. misli da je potreban i  sadržaj opažanja; Platon najviša ideja dobra iz čije se nadsaznajne, nadsuštastvene metafizičke celine ne utemeljuje samo opažajnost (pojedinačnog) opažaja, pojmovnost (opšteg) pojma, sudstvenost suda, ili zaključivost (sveobuhvatnog) zaključka, ne samo sva saznatljivost saznanja ili istinitost istine, nego i sva bivstvenost bivstvovanja, idealnost svih večnih ideja.

Po Aristotelu je za kvalitativnu osnovu da i ne, jeste i nije (kao, uostalom i za svaku drugu kategoriju) potreban stariji sadržaj, pojedinačnog bića… 

Tek se iz čiste volje i sintetičke najstarije jedne iste vlastitosti ne samo naša odlučnost odluke ili delatnost dela, nego i samo da i ne, jeste i nije, sva opažajnost opažaja, razumnost razuma, umnost uma, saznatljivost saznanja, logičnost logike i istinitost istine ima  utemeljenje…

Zapravo, čisto biće i ništa nisu prave suprotnosti, nego čisto (prazno) biće i nebiće ili prazno nešto bez ikakvih šta određenja, sa negacijom ni ispred šta, potiranjem svakog šta, štastva, koje je tako isto što i ništa.

To znači da nije dovoljno da dijalektika, kao kod Hegela, pođe od ništa naspram čistog (praznog) bića, pa čak ni od ničega naspram nečega, nego samo od ništa, ničega naspram nadsaznajnog, nadlogičkog svega.           

 

 

KADA PRAZNA ANALITIČKA LOGIKA TRAŽI PRINCIP DOVOLjNOG RAZLOGA, ONA POKAZUJE DA NIJE PO SEBI, NEGO DA ZA DA SVOJU LOGIČNOST, JEDINSTVO TRAŽI STARIJU METAFIZIKU, NEKO  PRA JEDNO ZA SVOJE SINTETIČKO UTEMELjENjE

 

Tek kada sa daju dublji razlozi logičnosti logike (opažajnosti opažaja, razumnost razuma, umnost uma), može se odgovoriti i zašto je uopšte nešto nešto, biće, bivstvovanje, a ne ništa, nebiće, nebivstvovanje. Na prvi logika saznanje, mišljenje, govor ima u sebi utemeljenje, te se ne vidi razlog za Bogom, a u stvari, tačno je sasvim obrnuto: da logika, razum, um, naše saznanje, mišljenje govor, kao ni samo nešto, biće, bivstvujuće, naspram ništa, nebića, nebivstvujućeg nemaju utemeljenje  sebi, nego ga traže u nadsaznajnoj, nadlogičkoj, nadbivstvenoj apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi.

Samo apsolutna volja i stvarajuća sloboda utemeljuje suštinsku uzročnost od ništa ka bilo čemu, svemu potrebnu za jedinstvo logike ili jedinstvo prirode. Zapravo, više opšti i nužni pojmovi logike ili opšti i nužni zakoni prirode traže supstancijalnu subjektivnost, pojedinačnost i slobodu za utemeljenje logičnosti logike ili prirodnost prirode nego obrnuto pojedinačne razlike i sloboda supstancijalne subjektivnosti,  opšte i nužne zakone prirode. 

Razlog zašto je jedna stvar takva kakva je jedno, a saznanje, mišljenje, logika  odvojeni od stvari, sasvim nešto drugo.  I ti razlozi zašto je jedna stvar takva kakva je prvenstveno pripadaju samoj stvari a ne nekakvoj logici po sebi, ili saznanju po sebi; tek u nekoj starijoj sintetičkoj jednoći imaju svoje utemeljenje.

I svakako da tog razloga  logičnosti logike nema i ne može biti u Aristotelovoj logici, čistim formama poimanja, suđenja, zaključivanja,  kategorijama odvojenim od svakog sadržaja, nego tek njegovoj metafizici i njihovoj povezanosti sa svim mogućim, stvarnim, nužnim sadržajem. Ta logičnost logike data je tek  u njegovoj tetradi uzroka, a pre svega u četvrtom, svrhovitom uzroku, kojim  daje odgovor ne samo šta su stvari,  nego i zašto su takve kakve su.

Analitička logika može biti samo prazna forma, organon razuma, kao što i sam razum može biti samo saznajni organ starije čiste volje. I kada se pita: da li naša volja pripada razumu ili razum našoj volji, treba jasno reći: kao što naša čula pripadaju jednoj istoj vlastitosti, tako i razum, kao saznajni organ duše, opštelogičko „Ja“,  pripada čistoj volji, starijem voljnom, pojedinačnom Ja. Za opažajnost opažaja i razumnost razuma, umnost uma, odlučnost odluke ili delatnost dela mora se pretpostaviti jedna ista vlastitost.

Hegel prihvata  Aristotelovo određenje  da je Bog apsolutno mišljenje o samom mišljenju.

Ipak, pre nego što se prihvati mišljenje o samom mišljenju, znanje o samom znanju, mora se utemeljiti samo mišljenje, saznanje.  U stvari, ni Fihteovo izjednačenje Ja sa saznanjem, mišljenjem  (ili saznanje, mišljenje sa Ja), sa svakim mogućim, stvarnim, nužnim bićem, bivstvovanjem,  ni Hegelovo apsolutno Ja, saznanje, mišljenje, ne objašnjava samo Ja, saznanje, mišljenje,  ni samo bivstvovanje.

Hegel izjednačuje dijalektičku logiku sa večnom suštinom Boga, dedukuje svet, biće, sve prirodno postojanje iz  apsolutno ideje.

Međutim, Lajbnic  unapred vidi ono što su videli  već Platon i Aristotel, da saznanje, logika ne mogu biti po sebi, i da saznajno-logička osnova nije dovoljna da utemelji svu bivstvenost bivstvovanja.

Tačnije, njegov princip dovoljnog razloga samo ponavlja ono što je svaka jaka filozofija, metafizika tvrdila od početka: da tek starija supstancijalna subjektivnost svrhovitim uzrokom  daje ne samo razloge zašto su stvari, bića (svet, mi sami) takve kakve su, nego i zašto je uopšte biće, bivstvovanje, a ne nebiće, nebivstvovanje. 

U svakom slučaju, kada se opštim i nužnim sudovima traži potvrda Božijeg postojanja, ili Bog svodi na prirodu, mora se pre toga utemeljiti saznajno-logička opštost i nužnost. Da li se znanje odvojeno od stvaranja, stvarajuće moći eh nihilo, ili saznanje, mišljenje odvojeno od svakog sadržaja prirode, može znati suštinskim mišljenjem, znanjem, znanjem u prvostepenom smislu? Svakako  da ne može. Dakle, ne samo da logos, logika saznanje, mišljenje, kao ni telo, priroda  nisu jasni po sebi (bez, praosnove čiste volje i jedni iste vlastitosti a bivstvenost bivstvovanja bez Boga ili najviše ideje dobra, nego i samo po sebi Hegelovo apsolutno saznanje, mišljenje, logika. Čak ni Božije mišljenje kod Spinoze nije samo saznanje neke suštine, nego je jedno sa delom i samim postojanjem.

I Kantova Kritika moći suđenja daje vezu teorijskog i praktičnog uma, razmatra odnos između imanentnih ideja Boga, slobode i besmrtnosti duše i saznajno-logičke opštosti i nužnosti transcendentalnih ideja prostorno-vremenskog sveta pojavne prirode. Bavi se utemeljenjem svrhe, jer dovoljni razlozi zašto je nešto takvo kakvo je, pa i razlozi bića, bivstvovanja, naspram nebića, nebivstvovanja iz saznajno-logičkog, pojavnog uma ne mogu se dati ni iz praznih formi analitičke logike ni iz one transcendentalne, ograničene na iskustvo.

Zapravo, razlozi zašto je biće, bivstvovanje, a ne nebiće, nebivstvovanje po Kantu ne mogu se dati iz saznajno-pojavnog teorijskog uma nego samo  iz slobodne volje i suštinskog praktično-moralnog uma. Pre svakog šta je, kako je koliko, je i u kom odnosu jeste transcendentalnih ideja teorijskog uma iz onog starijeg: zašto sam čovek, imanentnih ideja praktičnog uma.

---

[1] Pogledati na ovom sajtu rad: Tomislav Novaković,  Čista volja u Kantovoj kritici čistog uma /Načela praktične logike.

[2] Isto, str  95.

[3] Isto, str. 86.