Субјективно и објективно време у Кантовој Критици чистог ума

Аутор: Томислав Новаковић

 

Са два супротна схватања времена  Кант провлачи  два супротна  критеријума искуства[1]

 

(избор из Атомике)

 

Обично се мисли да Кантов   оквир могућег искуства  подразумева било којег, какво будуће место, време. Међутим ту се заборавља да тај критеријум искуства по човеку у спољашњем, објективном простору и времену, нема никакве везе са његовим унутрашњим, субјективним простором и временом, као чулима–опажајим у човеку!

 

Када неко узме проверљивост временом (доступност могућим искуством) као критеријум истинитости неког знања (научног експеримента) и мисли да тиме следи Канта, и његову временитост, као свеопшти чулни услов, критеријум искуства, то, заправо, нема никакве везе са његовим критеријумом временитости! И мада Кант при побијању идеализма у постулатима емпиричког мишљења касније тврди да је све наше унутрашње искуство могуће тек посредно, и на основу нашег спољашњег искуства и као критеријум истинитости искуства узима проверљивост (могућим) спољашњим опажајем, он на крају трансценденталне аналитике све садржаје посматра по критеријум унутрашњег чула–самоопапажаја, сву чулност уоквирује у априорну форму времена, а не, како би требало, под критеријум спољашњег чула, под чулни оквир спољашњег чула–опажаја простора.

Када кажемо нпр. да је збир углова у сваком троуглу половина пуног круга, 180º, ми то закључујемо, свакако, на основу логичке нужности категорија разума и то доказивање демонстрирамо из спољашњег опажаја. Ту ни на какав начин (као ни у било којем сличном математичко и научном суду знања), не учествује време као форма унутрашњег чула, априорни самоопажај. У сваком случају, чак и да то унутрашње чуло–самоопажај времена и постоји, тај критеријум субјективне, унутрашње основе, са тим посебним значењем, смислом времена ништа не додаје тој научности – општости и нужности синтетичких судова а приори – ту засновано много пре на старијој праоснови разума и спољашњег чула, опажаја – него само ту општост и нужност изврће, одузима. По питању критеријума објективности сазнања и трансценденталног услова свег сазнања, искуства садржајем, опажајем, баш је та унутрашња чулност–самоопажај времена, условљена са унутрашње стране из старије форме разума, свести, а са спољашње стране старијим, примарнијим садржајем спољашње чулности, искуства, и зато крајње другостепена и небитна.

Ако се каже да време учествује у тим општим и нужним судовима а приори, тиме што се тврди да они важе увек, па је зато кроз то увек и време узето за основу истинитости, логичке нужности сваког таквог синтетичког суда а приори, чиме су они тако потврђени и помоћу времена, присутни у времену, важе у сваком времену – то никако није тачно.

Прво се мора рећи да се то увек у таквим судовима никако не узима по субјективном, унутрашњем значењу времена, него баш  по његовом  објективном смислу.

Друго, да тај предикат, додатак увек, некој тврдњи који треба да појача, нагласи да неки суд важи у сваком могућем (прошлом, будућем времену) много пре, напротив значи, да тај суд важи ванвременски, изван времена, независно од времена. Или, у крајњем случају, ако је у питању такво знање, суд који зависи од времена, да се он опет никако не проверава, потврђује по субјективном, унутрашњем значењу времена, него тек по његовом спољашњем, објективном значењу, заснованом на спољашњем опажају и спољашњем искуству. У сваком случају, да то увек никако не иде из унутрашњег чула, самоопажаја времена, не узима из  његовог субјективног значења, смисла као унутрашњег чула–самоопажаја нас самих и нашег унутрашњег стања, него баш из његовог спољашњег, објективног значења смисла, као, свакако, као и значење самог искуства. Пре свега, по критеријуму старије логичко-предметне општости и нужности разума, појма и спољашњег чула, опажаја.

Тачније, када кажемо да тај (неки) суд важи увек, ми тврдимо да извођење доказа демонстрирамо по логичкој нужности разума, појма и чулне извесности на основу објективности спољашњег опажаја и спољашњег искуства. Са тим  увек ништа се не додаје тој логичко-предметној нужности потребној за ваљаност доказивања. Ако та тврдња, доказ важи, она важи независно од времена, или уопште не важи. Или, ако је у питању суд који зависи од времена (услова времена), то, свакако, није оно субјективно, унутрашње време – као форма опажања, самоопажај нас самих и нашег унутрашњег стања, него баш напротив, физичко-математичко спољашње, објективно време, као мера кретања, промене, зависно од спољашњег опажаја и спољашњег искуства. То јест, ако се хоће то увек поставити као нужна одредба, предикат испред било којих општих и нужних судове а приори за потврду њихових истинитости, свих логичко-математичких, научних закона, принципа, јер важе у сваком времену, па им то увек припада као праопажајна синтетичка основа свеопште чулне форме  из чистог самоопажаја времена која даје, додаје одговарајућим трансценденталним одредбама своје чисте чулности, опажаја објективност тим судовима за све њихове садржаје,  да насупрот тих речи много пре треба рећи да то увек ипак значи – независно од (сваког) времена, изван (сваког) времена. И то не само од хипотетичког субјективног времена као унутрашњег чула–самоопажаја, него чак и независно од спољашњег, објективног времена!

У сваком случају, критеријум научног експеримента, доступности, проверљивости било којег знања са хипотетичким могућим искуством, свакако, не иде по унутрашњем, субјективном значењу времена, као чулу–самоопажају а приори (Кантовом!), него по објективном, спољашњем смислу времена, које се заснива на кретању и спољашњем, просторном опажају.

Када је у питању неки суд којег треба проверити у могућем искуству; нпр. нека теорија коју треба бољим, оштријим инструментима (јачим микроскопом, телескопом, акцелератором...) доказати, или оборити неким будућим експериментом, или допунити или заменити новом, бољом теоријом, то је, опет, проверљивост по разуму, појму и спољашњем опажају, а не по времену. Поготову не по времену као унутрашњем чулу–самоопажају, које остаје својим сталном, унапред одређеном, непроменљивом формом исто; и ништа ново не додаје ствари, проблему, теорији. Чак и то спољашње, објективно, будуће (физичко-математичко) време такође остаје исто. Мењају се само неке друге околности у односу на разум, појам из разноврснијег, оштријег спољашњег опажања, појачане могућности савршенијих, јачих инструмената, или услови бољег, прецизнијег експеримента. Веће могућности објективније процене, доказивања на основу јаче, боље теорије (разума,  појма) или јачег, свеобухватног посматрања помоћу спољашњег опажаја и додатних чињеница искуства. У сваком случају, тај објективни критеријум искуства по смислу времена заснованом на разуму, појму и спољашњем чулу, опажају, нема никакве  везе са Кантовим унутрашњим, субјективним временом, као свеопштом чулном формом–чистим самоопажајем.

Јер се искуство, пре свега формира по разуму, појму (много више форми) и спољашњем, чулу опажају (много више садржају). Такође, тај оквир могућег искуства, као критеријум објективног сазнања (по могућем времену, или могућем по времену), је у ствари критеријум могуће проверљивости спољашњим опажајем, састављивошћу разума, појма, теорије са свим чулним садржајем, могућим опажајем спољашњих чула, разноврсних чињеница искуства. Тај научни критеријум проверљивости синтетичких судова а приори, доказивост будућим временом, свакако је заснован на спољашњем, објективном, а не унутрашњем субјективном времену. Чак и ту временом у другостепеном смислу, по случајности. А са критеријумом субјективног времена као унутрашњег чула–самоопажаја тај критеријум научне проверљивости искуством, нема везе чак ни по случајности.

Зато је целокупно Кантово извођење, у коме се реалитет категорија утемељује по основи унутрашњег чула–самоопажаја, његовим чистим односима, трансценденталним одредбама времена, свакако једна погрешна конструкција, противуречна и сама по себи, и са свим основним поставкама његове филозофије.

У основи свих тих погрешних извођења је, као што је наглашено већ много пута, што ту користе  истовремено два противуречна значења времена. Прво  се претпоставља да је време унутрашње чуло, чиста форма нас самих, унутрашњи самоопажај, а касније се његово значење, потпуно супротно његовој основној, почетној дефиницији, проширује на све појаве, има спољашње опажање, просторни опажај. Јер када  каже: “све су појаве у времену,” време није више у човеку, његова форма–самоопажај, субјективно, него се као мера кретања, промене по спољашњем чулу и спољашњем опажају сада поново узима, посматра као да  је човек у времену,  као време ван човека, поново нешто објективно!

Запрво, можда баш наспрам Кантове тезе да је сазнање могуће само у оквиру могућег искуства треба рећи да се до сазнања управо долази проширивањем дотадашњег искуства. Да се знање увек проширује нечим што раније није било присутно у свем (нашем) искуству, чега дотад није било у искуству. Када би остало у оквиру искуства, оно се никад не би проширило. То је увек сазнање нечега што је бар делом пре тога било није било у нашем искуству. И ако ће много  тога што се сада чини непроверљивим, једног дана бити проверљиво, каквог онда смисла има та теза? Можда ће неке истине, претпоставке, које су сада непроверљиве искуством, невидљиве скоро “метафизичке” једном бити доступне чињеницама, опажајима искуству, видљиве, “физичке.” 

На пример атом је прво био нешто фиктивно, па се показало  да је стварно. Да ли би то за Канта било знање? Језгро атома се сматрало недељивим, касније се показао се да је оно ипак дељиво. Некадашњим инструментима (нпр. микроскопом, телескопом, фотографском плочом) нешто се није могло регистровати, видети, али је касније, савршенијим, бољим – то било могуће. То, свакако, важи и за многе друге ствари. Такође: откуд можемо са сигурношћу тврдити да су неке истине непроверљиве искуством? Чак  се бар по једној  нужној основи (Аристотел, Спиноза, Хегел…) да показати: да никаква општа и нужна научно-логичка основа није могућа ако не постоји апсолутна вољно-логичко-онтолошка основа. Кант тврди да за сваку објективност мора постојати старија субјективност, а већ Аристотел, Спиноза да за сваку субјективност мора постојати, апсолутна Божија субјективност. Да је нужно потребна апсолутна субјективност, Бога, за било коју, какву општу и нужну научно-логичк објективнмост. За Платона, не само да мора постојати свеобухватно логичко увиђање, виђење умом целовите идеје за само сенку опажања, виђења сваког чула, или одсјај разума, појма на основу тог опажања, него да је то свеобухватно, целовито увиђање, виђење истином свеобухватне идеје једино (могуће) потпуно право увиђање, виђење.

Свакако,  Кантова синтагма “у оквиру могућег искуства” опет подручје вероватног, и у могућности проверљиво искуством; тј. ако не сада, онда касније, хипотетичким опажајима појачаних свим могућим новим инструментима, експериментима. Зато се код њега то “проверљиво искуством” и “у оквиру могућег искуства” могу изједначити. Међутим, како се код њега, што већ много пута речено, потпуно мешају различити критеријуми искуства, и време посматра истовремено на два толико различита, чак искључива значења, смисла, и ту, свакако, остаје противуречност. Та се проверљивост по могућем искуству гледа, свакако, по спољашњем, објективном смислу времена заснованог на разуму, појму,  претпостављеном чистом референтном кружном кретању и спољашњем опажају; док су почетне Кантове дефиниције времена дате по његовом унутрашњем, субјективном смислу, засноване на непроменљивој форми унутрашњег чула–чистом самоопажају нас унутра, једној бесконачној представи а приори. И тај субјективни, унутрашњи смисао, значење времена као форме унутрашњег чула–априорног самоопажаја (а који је Кантов!), стоји, свакако, потпуно наспрам његовог објективног физичко-математичког коначног времена, заснованом на једном унапред претпостављеном чистом кружном кретању, окретању које се узима за меру сваког другог кретања, промене, трајност сваке ствари, бића, појаве, засноване на разуму, појму, и спољашњем опажају, спољашњем искуству.

Када се каже да је један суд знања проверљив по Канту у границама могућег искуства, ту се обично мисли да се нешто што се не може проверити сада може проверити касније, или ако не у једном простору, месту, на неком другом простору, месту, у оквиру било којег, каквог простора (места) или прошлог, садашњег будућег времена. Међутим, при томе се заборавља да су за њега простор и време само априорни спољашњи, унутрашњи опажај, и да самим тим критеријум искуства по неком тамо (“објективном“) спољашњем простору и будућем (“објективном“) спољашњем времену, уопште – човеку у простору и времену – нема никакве везе са његовим унутрашњим, субјективним простором и временом, као  чулима–опажајима у човеку!

На пример: ми посадимо једну биљку први пут, не знајући какав ће бити цвет ни плод; па чекамо да цвета, роди да би у искуству проверили квантитет, квалитет њеног плода. И сад неко може мислити, да тај  критеријум искуства који проверава тако нешто, као и за било шта друго, јесте Кантов критеријум провере временом, по времену, чулном оквиру времена. Међутим, то (спољашње) време, које чекамо да протече за проверу цвета, плода, нема никакве везе са Кантовим временом као формом унутрашњег чула, априорним самоопажајем као трансценденталним условом свог знања, искуства! Та провера по објективном времену у његовом спољашњем смислу, значењу, као мери кретања, промене по спољашњем, искуству, опажају је потпуно супротна Кантовом значењу времена по унутрашњем, субјективном смислу. Чак и по самом Канту та потврда објективитета категорије, па и категорија квалитета, свег знања, унутрашњег искуства да би уопште била могућа, мора се заснивати на спољашњем опажању, опажају и спољашњем искуству.

Из свега досада наведеног је очигледно да са априорним спољашњим, унутрашњим чулима–опажајима “субјективног“ простора и времена Кант не подводи некадашњи спољашњи (фиктиван објективни) простор и спољашње (фиктивно објективно) време под  синтетички најстарију (чисту) субјективност, унутрашњост, него се, сасвим обрнуто, са фиктивним трансценденталним  чулима– опажајима простора и времена, чисте (празне) форме сазнајно-логичког Ја (мислим) заправо подводе под фиктивни спољашњи (објективни) простор и фиктивно спољашње (објективно) време, за које је већ на почетку Критике чистог ума доказивао да нису могући по себи!

Није суштина да се на штету синтетички старије субјективности, а у корист општих и нужних синтетичких судова математике, природне науке, утемељи сазнајно- појавна објективност, него да се управо покаже да без надопажајне, надсазнајне (предопажајне, предсазнјне) чисте, слободне воље и једне Ја=Ја самочигледне властитости, сазнајно-логичка општост и нужност синтетичких судова а приори математике, науке и сва појавна објективност, нема утемељење! Не само да трансцендентално Ја мислим (судим, синтетишем, спајам...) у корист опште и нужне математике, науке  није довољно за субјективност, него без чисте, слободне воље и једне Ја=Ја самоочигледне исте властитости ни сазнајно логичка општа и нужна објективност појавног ума, разума, чула нема утемељење! Уместо да синтетички најстарија непоновљива субјективност,  надопажајна, надсазнајна (предопажајна, предсазнајна) чиста, слободна воља и једна самоочигледна Ја=Ја властитост  утемељује сазнајно-појавну општу и нужну објективност, код Канта опште и нужне чулне форме–чисти опажаји спољашњег, унутрашњег (унапред немогући по себи) –утемељују, условљавају прво општу и нужне форме разума, па затим и опште и нужне судове математике, науке, сву општу и нужну сазнајно-појавну субјективност–објективност!

 

Трансценденталне одредбе времена (једновременост, след, трајање), управо сведоче да је Кантово  време као чиста форма унутрашњег чула–априорни самоопажај, само привидно субјективно, унутрашње. Све су те одредбе изведене из спољашњег, објективног времена (датог према кретању, тачније, идеалном окретању) из спољашњег чула–опажаја простора. Поред тога, много проблематичније трансценденталне одредбе, свакако опажајнијег и даљег од разума, појма, спољашњег чула–опажаја простора, које би у трансценденталном шематизму  требале бити далеко битније за утемељење трансценденталног јединства чистог разума, категорија и чисте чулности–опажања, од унутрашњег чула, опажаја времена, Кант уопште не даје!

Ако Кант на крају трансценденталне аналитике унутрашњем чулу–самоопажају времена даје предност у односу на спољашње чуло, опажај простора, онда би много пре требало да тим  старијом унутрашњим чулом–самоопажајем субјективног времена поунутри, повремени простор, спољашње опажање, него да тим и даље традиционалним одредбама спољашњег времена (једновременошћу, следом и трајањем)  изведених у потпуности по основу простора, кретања (замишљеног идеалног окретања) и спољашњег опажаја, не само време поново оспољује, опросторује, објективизује, него на тај начин поново оспољује и првостепену субјективност, непротежну унутрашњост,  посматра кроз другостепену протежну, просторну спољашњост!

Већ је речено да је Кант у постулатима емпиричког мишљења уопште изричито тврди да је унутрашње опажање, искуство условљено спољашњим опажањем, искуством. И да само рецептивит спољашњег чула, опажаја потврђује објективитет категорија, спонтанoг мишљења, суђења. И мада тврди да је унутрашње чуло, опажај оквир свег нашег сазнања, искуства, ако  првостепени рецептивитет спољашњег опажања не одређује само унутрашње опажање, самоопажање, него и свако  конкретно суђење, мишљење разума, ума, очигледно да је све је обрнуто. Спонтано мишљење, суђење разума тек посредно делује на непосредни рецептивитет чула,  слепе садржаје опажања. Завршно закључивање трансценденталних идеја ума, као суд о суду, судовима, не конституише суштински наше сазнање, него само регулише највише јединство празне форме–слепе садржине  свих различитих, супротних појмова, судова појавног искуства.

Анри Бергсон касније исправно примећује да се тако поново некакав фиктиван (немогућ по себи) континуитет и квантитатет опште и нужне сазнајно-логичке објективности, спољашњости поставља испред старијег дисконтинуитета и квалитета синтетичке старије субјективности, непротежне унутрашњости. Да је слика тог привидног субјективног континуитета и квантитета спољашњег, проточног времена, заправо слика спољашњег, протежног простора. И да је права природа тог унутрашњег, субјективног времена  као реалног трајања свакако дисконтинуитет, квалитет и интензитет непротежних психолошких чињеница свести.^[2]

Кантове “трансценденталне“ одредбе времена  најјасније разоткривају да његово “субјективно“ време као унутрашње, чуло–априорни самоопажај, са једновременошћу, следом, трајањем и континуитетом раније–сада–касније, у потпуности задржава особине спољашњег, објективног времена, везаног за простор, кретање (чисто, идеално окретање) и спољашњи опажај! Садржај ових одредби јасно показује да Кант своје време, као априорно чуло–опажај, не прилагођава релативизовањем једновремености, следа (раније–сада–касније) или трајања, старијој субјективности, унутрашњости, него сасвим обрнуто: са тим одредбама спољашњег, објективног времена по основу простора и спољашњег опажаја, надопажајну, надсазнајну старију субјективност, непротежну унутрашњост (у корист општих и нужних научних синтетичких судова приори) подводи под сазнајно-логичку појавну објективност спољашњег протежног простора и спољашњег проточног времена, за које је већ на почетку доказивао да нису могући по себи!

Поред тога, Кант трансценденталне одредбе простора, уопште и не даје, иако и сам каже да би једна трансцендентална анализа такве одредбе простора требала дати.^[3]  У ствари, тек би из тих хипотетичких “трансценденталне“ одредби простора  било очигледно да би оне у потпуности морале задржати атрибуте спољашњег  простора,  или би се, наспрам континуитета, екстензитета, континуитета спољашњег, објективног простора, све  те одредбе субјективног простора као чула–опажаја морале на један директнији начин субјективизовати.

То јест,  са лица тa Кантова трансцендентална чула–чисти опажаји субјективни, а заправо са наличја (кроз трансценденталне временске одредбе), се разоткрива да се ту простор и време и даље посматрају у спољашњем, традиционалном смислу, у потпуности провлачи њихова објективност! У ствари, под видом чистог разума, ума, чулности и  чисте (трансценденталне) субјективности пре све објективности, Кант, заправо, не подводи све просторно-временско протежно спољашње под непротежно унутрашње, него са чистим, општелогичким Ја мислим и трансценденталним чулима–опажајима општег и нужног квантитета и континуитета протежног простора и проточног  времена (унапред немогућих по себи), сасвим супротно: непротежну унутрашњост, дисконтинуитет и квалитет натчулне, надсазнајне, слободне воље и првостепене властитости, у корист утемељења општих и нужних судова науке, подводи под другостепену сазнајно-логичку појавну спољашњост!

Са једне стране се праосновни спонтанитет самосвести, празно Ја мислим, трансцендентални разум, условљава почетним рецептивитетом спољашњег, унутрашњег опажаја простора и времена, своди (на саму по себи немогућу) чулност, а са друге стране се са (свакако немогућом) општом и нужном трансценденталном чулношћу, управо чулности одузима њена суштина, слепи и случајни садржај и чулност своди на празан разум! Очигледно да кроз тај circulus vitiosus (рђав круг доказивања) једне преко друге ствари – могућности утемељења општих  и нужних појмова, судова трансценденталног разума преко “опште“ и “нужне“ “трансценденталне“ чулности, а заправо, утемељења фиктивне “трансценденталне“ чулности преко општег и нужног разума  и једна и друга ствар губи утемељење!

Трансцендентализам, априоризам са чистим формама опажања, мишљења, закључивања (пре свега самосвести и унутрашњих, спољашњих чула–опажаја простора, времена), представља да се читав свет, сва “објективност“ окреће око чисте субјективности, међутим, како је разум мишљење, суђење само посредна представа о самој представи, чиста синтеза, спој, те сви његови појмови, па чак и највише трансценденталне идеје ума, сав свој садржај имају само из непосредних опажаја, почетног рецептивитета чула,  онда се – по нужно појавном сазнању – много пре чиста субјективност, спонтанитет празног разума и свих празних форми посредног мишљења, суђења од почетка, са сваке стране, краја “окреће“ око непосредног рецептивитета чула, управља према првостепеном опажању, а не почетни рецептивитет чистих чулних форми–опажаја, слепа објективност, садржаји, око чистих форми празне субјективности, према спонтанитету посредног мишљења, суђења чистог (празног) разума, или закључивања чистог (празног) ума!

 

 

---

[1] Овај  рад је делимично коригован одељак: У два потпуно противуречна значења времена мешају се и два потпуно различита критеријума искуства.  из књиге: Томислав Новаковић, Чисто Ја и Атомика Кантове Критике чистог ума/Начела практичне логике, DESIRE, Београд 2010,  од 395-401. стр.  За више погледати сајт: www.filozof.rs

[2] О овом, свакако, потпуно тачном Бергсоновом увиду биће речи у посебном одељку.

[3] Видети: Imanuel Kant, Кritika čistog uma, BIGZ, 1976, стр.стр. )97-98.