Subjektivno i objektivno vreme u Kantovoj Kritici čistog uma

Autor: Tomislav Novaković

 

Sa dva suprotna shvatanja vremena  Kant provlači  dva suprotna  kriterijuma iskustva[1]

 

(izbor iz Atomike)

 

Obično se misli da Kantov   okvir mogućeg iskustva  podrazumeva bilo kojeg, kakvo buduće mesto, vreme. Međutim tu se zaboravlja da taj kriterijum iskustva po čoveku u spoljašnjem, objektivnom prostoru i vremenu, nema nikakve veze sa njegovim unutrašnjim, subjektivnim prostorom i vremenom, kao čulima–opažajim u čoveku!

 

Kada neko uzme proverljivost vremenom (dostupnost mogućim iskustvom) kao kriterijum istinitosti nekog znanja (naučnog eksperimenta) i misli da time sledi Kanta, i njegovu vremenitost, kao sveopšti čulni uslov, kriterijum iskustva, to, zapravo, nema nikakve veze sa njegovim kriterijumom vremenitosti! I mada Kant pri pobijanju idealizma u postulatima empiričkog mišljenja kasnije tvrdi da je sve naše unutrašnje iskustvo moguće tek posredno, i na osnovu našeg spoljašnjeg iskustva i kao kriterijum istinitosti iskustva uzima proverljivost (mogućim) spoljašnjim opažajem, on na kraju transcendentalne analitike sve sadržaje posmatra po kriterijum unutrašnjeg čula–samoopapažaja, svu čulnost uokviruje u apriornu formu vremena, a ne, kako bi trebalo, pod kriterijum spoljašnjeg čula, pod čulni okvir spoljašnjeg čula–opažaja prostora.

Kada kažemo npr. da je zbir uglova u svakom trouglu polovina punog kruga, 180º, mi to zaključujemo, svakako, na osnovu logičke nužnosti kategorija razuma i to dokazivanje demonstriramo iz spoljašnjeg opažaja. Tu ni na kakav način (kao ni u bilo kojem sličnom matematičko i naučnom sudu znanja), ne učestvuje vreme kao forma unutrašnjeg čula, apriorni samoopažaj. U svakom slučaju, čak i da to unutrašnje čulo–samoopažaj vremena i postoji, taj kriterijum subjektivne, unutrašnje osnove, sa tim posebnim značenjem, smislom vremena ništa ne dodaje toj naučnosti – opštosti i nužnosti sintetičkih sudova a priori – tu zasnovano mnogo pre na starijoj praosnovi razuma i spoljašnjeg čula, opažaja – nego samo tu opštost i nužnost izvrće, oduzima. Po pitanju kriterijuma objektivnosti saznanja i transcendentalnog uslova sveg saznanja, iskustva sadržajem, opažajem, baš je ta unutrašnja čulnost–samoopažaj vremena, uslovljena sa unutrašnje strane iz starije forme razuma, svesti, a sa spoljašnje strane starijim, primarnijim sadržajem spoljašnje čulnosti, iskustva, i zato krajnje drugostepena i nebitna.

Ako se kaže da vreme učestvuje u tim opštim i nužnim sudovima a priori, time što se tvrdi da oni važe uvek, pa je zato kroz to uvek i vreme uzeto za osnovu istinitosti, logičke nužnosti svakog takvog sintetičkog suda a priori, čime su oni tako potvrđeni i pomoću vremena, prisutni u vremenu, važe u svakom vremenu – to nikako nije tačno.

Prvo se mora reći da se to uvek u takvim sudovima nikako ne uzima po subjektivnom, unutrašnjem značenju vremena, nego baš  po njegovom  objektivnom smislu.

Drugo, da taj predikat, dodatak uvek, nekoj tvrdnji koji treba da pojača, naglasi da neki sud važi u svakom mogućem (prošlom, budućem vremenu) mnogo pre, naprotiv znači, da taj sud važi vanvremenski, izvan vremena, nezavisno od vremena. Ili, u krajnjem slučaju, ako je u pitanju takvo znanje, sud koji zavisi od vremena, da se on opet nikako ne proverava, potvrđuje po subjektivnom, unutrašnjem značenju vremena, nego tek po njegovom spoljašnjem, objektivnom značenju, zasnovanom na spoljašnjem opažaju i spoljašnjem iskustvu. U svakom slučaju, da to uvek nikako ne ide iz unutrašnjeg čula, samoopažaja vremena, ne uzima iz  njegovog subjektivnog značenja, smisla kao unutrašnjeg čula–samoopažaja nas samih i našeg unutrašnjeg stanja, nego baš iz njegovog spoljašnjeg, objektivnog značenja smisla, kao, svakako, kao i značenje samog iskustva. Pre svega, po kriterijumu starije logičko-predmetne opštosti i nužnosti razuma, pojma i spoljašnjeg čula, opažaja.

Tačnije, kada kažemo da taj (neki) sud važi uvek, mi tvrdimo da izvođenje dokaza demonstriramo po logičkoj nužnosti razuma, pojma i čulne izvesnosti na osnovu objektivnosti spoljašnjeg opažaja i spoljašnjeg iskustva. Sa tim  uvek ništa se ne dodaje toj logičko-predmetnoj nužnosti potrebnoj za valjanost dokazivanja. Ako ta tvrdnja, dokaz važi, ona važi nezavisno od vremena, ili uopšte ne važi. Ili, ako je u pitanju sud koji zavisi od vremena (uslova vremena), to, svakako, nije ono subjektivno, unutrašnje vreme – kao forma opažanja, samoopažaj nas samih i našeg unutrašnjeg stanja, nego baš naprotiv, fizičko-matematičko spoljašnje, objektivno vreme, kao mera kretanja, promene, zavisno od spoljašnjeg opažaja i spoljašnjeg iskustva. To jest, ako se hoće to uvek postaviti kao nužna odredba, predikat ispred bilo kojih opštih i nužnih sudove a priori za potvrdu njihovih istinitosti, svih logičko-matematičkih, naučnih zakona, principa, jer važe u svakom vremenu, pa im to uvek pripada kao praopažajna sintetička osnova sveopšte čulne forme  iz čistog samoopažaja vremena koja daje, dodaje odgovarajućim transcendentalnim odredbama svoje čiste čulnosti, opažaja objektivnost tim sudovima za sve njihove sadržaje,  da nasuprot tih reči mnogo pre treba reći da to uvek ipak znači – nezavisno od (svakog) vremena, izvan (svakog) vremena. I to ne samo od hipotetičkog subjektivnog vremena kao unutrašnjeg čula–samoopažaja, nego čak i nezavisno od spoljašnjeg, objektivnog vremena!

U svakom slučaju, kriterijum naučnog eksperimenta, dostupnosti, proverljivosti bilo kojeg znanja sa hipotetičkim mogućim iskustvom, svakako, ne ide po unutrašnjem, subjektivnom značenju vremena, kao čulu–samoopažaju a priori (Kantovom!), nego po objektivnom, spoljašnjem smislu vremena, koje se zasniva na kretanju i spoljašnjem, prostornom opažaju.

Kada je u pitanju neki sud kojeg treba proveriti u mogućem iskustvu; npr. neka teorija koju treba boljim, oštrijim instrumentima (jačim mikroskopom, teleskopom, akceleratorom...) dokazati, ili oboriti nekim budućim eksperimentom, ili dopuniti ili zameniti novom, boljom teorijom, to je, opet, proverljivost po razumu, pojmu i spoljašnjem opažaju, a ne po vremenu. Pogotovu ne po vremenu kao unutrašnjem čulu–samoopažaju, koje ostaje svojim stalnom, unapred određenom, nepromenljivom formom isto; i ništa novo ne dodaje stvari, problemu, teoriji. Čak i to spoljašnje, objektivno, buduće (fizičko-matematičko) vreme takođe ostaje isto. Menjaju se samo neke druge okolnosti u odnosu na razum, pojam iz raznovrsnijeg, oštrijeg spoljašnjeg opažanja, pojačane mogućnosti savršenijih, jačih instrumenata, ili uslovi boljeg, preciznijeg eksperimenta. Veće mogućnosti objektivnije procene, dokazivanja na osnovu jače, bolje teorije (razuma,  pojma) ili jačeg, sveobuhvatnog posmatranja pomoću spoljašnjeg opažaja i dodatnih činjenica iskustva. U svakom slučaju, taj objektivni kriterijum iskustva po smislu vremena zasnovanom na razumu, pojmu i spoljašnjem čulu, opažaju, nema nikakve  veze sa Kantovim unutrašnjim, subjektivnim vremenom, kao sveopštom čulnom formom–čistim samoopažajem.

Jer se iskustvo, pre svega formira po razumu, pojmu (mnogo više formi) i spoljašnjem, čulu opažaju (mnogo više sadržaju). Takođe, taj okvir mogućeg iskustva, kao kriterijum objektivnog saznanja (po mogućem vremenu, ili mogućem po vremenu), je u stvari kriterijum moguće proverljivosti spoljašnjim opažajem, sastavljivošću razuma, pojma, teorije sa svim čulnim sadržajem, mogućim opažajem spoljašnjih čula, raznovrsnih činjenica iskustva. Taj naučni kriterijum proverljivosti sintetičkih sudova a priori, dokazivost budućim vremenom, svakako je zasnovan na spoljašnjem, objektivnom, a ne unutrašnjem subjektivnom vremenu. Čak i tu vremenom u drugostepenom smislu, po slučajnosti. A sa kriterijumom subjektivnog vremena kao unutrašnjeg čula–samoopažaja taj kriterijum naučne proverljivosti iskustvom, nema veze čak ni po slučajnosti.

Zato je celokupno Kantovo izvođenje, u kome se realitet kategorija utemeljuje po osnovi unutrašnjeg čula–samoopažaja, njegovim čistim odnosima, transcendentalnim odredbama vremena, svakako jedna pogrešna konstrukcija, protivurečna i sama po sebi, i sa svim osnovnim postavkama njegove filozofije.

U osnovi svih tih pogrešnih izvođenja je, kao što je naglašeno već mnogo puta, što tu koriste  istovremeno dva protivurečna značenja vremena. Prvo  se pretpostavlja da je vreme unutrašnje čulo, čista forma nas samih, unutrašnji samoopažaj, a kasnije se njegovo značenje, potpuno suprotno njegovoj osnovnoj, početnoj definiciji, proširuje na sve pojave, ima spoljašnje opažanje, prostorni opažaj. Jer kada  kaže: “sve su pojave u vremenu,” vreme nije više u čoveku, njegova forma–samoopažaj, subjektivno, nego se kao mera kretanja, promene po spoljašnjem čulu i spoljašnjem opažaju sada ponovo uzima, posmatra kao da  je čovek u vremenu,  kao vreme van čoveka, ponovo nešto objektivno!

Zaprvo, možda baš naspram Kantove teze da je saznanje moguće samo u okviru mogućeg iskustva treba reći da se do saznanja upravo dolazi proširivanjem dotadašnjeg iskustva. Da se znanje uvek proširuje nečim što ranije nije bilo prisutno u svem (našem) iskustvu, čega dotad nije bilo u iskustvu. Kada bi ostalo u okviru iskustva, ono se nikad ne bi proširilo. To je uvek saznanje nečega što je bar delom pre toga bilo nije bilo u našem iskustvu. I ako će mnogo  toga što se sada čini neproverljivim, jednog dana biti proverljivo, kakvog onda smisla ima ta teza? Možda će neke istine, pretpostavke, koje su sada neproverljive iskustvom, nevidljive skoro “metafizičke” jednom biti dostupne činjenicama, opažajima iskustvu, vidljive, “fizičke.” 

Na primer atom je prvo bio nešto fiktivno, pa se pokazalo  da je stvarno. Da li bi to za Kanta bilo znanje? Jezgro atoma se smatralo nedeljivim, kasnije se pokazao se da je ono ipak deljivo. Nekadašnjim instrumentima (npr. mikroskopom, teleskopom, fotografskom pločom) nešto se nije moglo registrovati, videti, ali je kasnije, savršenijim, boljim – to bilo moguće. To, svakako, važi i za mnoge druge stvari. Takođe: otkud možemo sa sigurnošću tvrditi da su neke istine neproverljive iskustvom? Čak  se bar po jednoj  nužnoj osnovi (Aristotel, Spinoza, Hegel…) da pokazati: da nikakva opšta i nužna naučno-logička osnova nije moguća ako ne postoji apsolutna voljno-logičko-ontološka osnova. Kant tvrdi da za svaku objektivnost mora postojati starija subjektivnost, a već Aristotel, Spinoza da za svaku subjektivnost mora postojati, apsolutna Božija subjektivnost. Da je nužno potrebna apsolutna subjektivnost, Boga, za bilo koju, kakvu opštu i nužnu naučno-logičk objektivnmost. Za Platona, ne samo da mora postojati sveobuhvatno logičko uviđanje, viđenje umom celovite ideje za samo senku opažanja, viđenja svakog čula, ili odsjaj razuma, pojma na osnovu tog opažanja, nego da je to sveobuhvatno, celovito uviđanje, viđenje istinom sveobuhvatne ideje jedino (moguće) potpuno pravo uviđanje, viđenje.

Svakako,  Kantova sintagma “u okviru mogućeg iskustva” opet područje verovatnog, i u mogućnosti proverljivo iskustvom; tj. ako ne sada, onda kasnije, hipotetičkim opažajima pojačanih svim mogućim novim instrumentima, eksperimentima. Zato se kod njega to “proverljivo iskustvom” i “u okviru mogućeg iskustva” mogu izjednačiti. Međutim, kako se kod njega, što već mnogo puta rečeno, potpuno mešaju različiti kriterijumi iskustva, i vreme posmatra istovremeno na dva toliko različita, čak isključiva značenja, smisla, i tu, svakako, ostaje protivurečnost. Ta se proverljivost po mogućem iskustvu gleda, svakako, po spoljašnjem, objektivnom smislu vremena zasnovanog na razumu, pojmu,  pretpostavljenom čistom referentnom kružnom kretanju i spoljašnjem opažaju; dok su početne Kantove definicije vremena date po njegovom unutrašnjem, subjektivnom smislu, zasnovane na nepromenljivoj formi unutrašnjeg čula–čistom samoopažaju nas unutra, jednoj beskonačnoj predstavi a priori. I taj subjektivni, unutrašnji smisao, značenje vremena kao forme unutrašnjeg čula–apriornog samoopažaja (a koji je Kantov!), stoji, svakako, potpuno naspram njegovog objektivnog fizičko-matematičkog konačnog vremena, zasnovanom na jednom unapred pretpostavljenom čistom kružnom kretanju, okretanju koje se uzima za meru svakog drugog kretanja, promene, trajnost svake stvari, bića, pojave, zasnovane na razumu, pojmu, i spoljašnjem opažaju, spoljašnjem iskustvu.

Kada se kaže da je jedan sud znanja proverljiv po Kantu u granicama mogućeg iskustva, tu se obično misli da se nešto što se ne može proveriti sada može proveriti kasnije, ili ako ne u jednom prostoru, mestu, na nekom drugom prostoru, mestu, u okviru bilo kojeg, kakvog prostora (mesta) ili prošlog, sadašnjeg budućeg vremena. Međutim, pri tome se zaboravlja da su za njega prostor i vreme samo apriorni spoljašnji, unutrašnji opažaj, i da samim tim kriterijum iskustva po nekom tamo (“objektivnom“) spoljašnjem prostoru i budućem (“objektivnom“) spoljašnjem vremenu, uopšte – čoveku u prostoru i vremenu – nema nikakve veze sa njegovim unutrašnjim, subjektivnim prostorom i vremenom, kao  čulima–opažajima u čoveku!

Na primer: mi posadimo jednu biljku prvi put, ne znajući kakav će biti cvet ni plod; pa čekamo da cveta, rodi da bi u iskustvu proverili kvantitet, kvalitet njenog ploda. I sad neko može misliti, da taj  kriterijum iskustva koji proverava tako nešto, kao i za bilo šta drugo, jeste Kantov kriterijum provere vremenom, po vremenu, čulnom okviru vremena. Međutim, to (spoljašnje) vreme, koje čekamo da proteče za proveru cveta, ploda, nema nikakve veze sa Kantovim vremenom kao formom unutrašnjeg čula, apriornim samoopažajem kao transcendentalnim uslovom svog znanja, iskustva! Ta provera po objektivnom vremenu u njegovom spoljašnjem smislu, značenju, kao meri kretanja, promene po spoljašnjem, iskustvu, opažaju je potpuno suprotna Kantovom značenju vremena po unutrašnjem, subjektivnom smislu. Čak i po samom Kantu ta potvrda objektiviteta kategorije, pa i kategorija kvaliteta, sveg znanja, unutrašnjeg iskustva da bi uopšte bila moguća, mora se zasnivati na spoljašnjem opažanju, opažaju i spoljašnjem iskustvu.

Iz svega dosada navedenog je očigledno da sa apriornim spoljašnjim, unutrašnjim čulima–opažajima “subjektivnog“ prostora i vremena Kant ne podvodi nekadašnji spoljašnji (fiktivan objektivni) prostor i spoljašnje (fiktivno objektivno) vreme pod  sintetički najstariju (čistu) subjektivnost, unutrašnjost, nego se, sasvim obrnuto, sa fiktivnim transcendentalnim  čulima– opažajima prostora i vremena, čiste (prazne) forme saznajno-logičkog Ja (mislim) zapravo podvode pod fiktivni spoljašnji (objektivni) prostor i fiktivno spoljašnje (objektivno) vreme, za koje je već na početku Kritike čistog uma dokazivao da nisu mogući po sebi!

Nije suština da se na štetu sintetički starije subjektivnosti, a u korist opštih i nužnih sintetičkih sudova matematike, prirodne nauke, utemelji saznajno- pojavna objektivnost, nego da se upravo pokaže da bez nadopažajne, nadsaznajne (predopažajne, predsaznjne) čiste, slobodne volje i jedne Ja=Ja samočigledne vlastitosti, saznajno-logička opštost i nužnost sintetičkih sudova a priori matematike, nauke i sva pojavna objektivnost, nema utemeljenje! Ne samo da transcendentalno Ja mislim (sudim, sintetišem, spajam...) u korist opšte i nužne matematike, nauke  nije dovoljno za subjektivnost, nego bez čiste, slobodne volje i jedne Ja=Ja samoočigledne iste vlastitosti ni saznajno logička opšta i nužna objektivnost pojavnog uma, razuma, čula nema utemeljenje! Umesto da sintetički najstarija neponovljiva subjektivnost,  nadopažajna, nadsaznajna (predopažajna, predsaznajna) čista, slobodna volja i jedna samoočigledna Ja=Ja vlastitost  utemeljuje saznajno-pojavnu opštu i nužnu objektivnost, kod Kanta opšte i nužne čulne forme–čisti opažaji spoljašnjeg, unutrašnjeg (unapred nemogući po sebi) –utemeljuju, uslovljavaju prvo opštu i nužne forme razuma, pa zatim i opšte i nužne sudove matematike, nauke, svu opštu i nužnu saznajno-pojavnu subjektivnost–objektivnost!

 

Transcendentalne odredbe vremena (jednovremenost, sled, trajanje), upravo svedoče da je Kantovo  vreme kao čista forma unutrašnjeg čula–apriorni samoopažaj, samo prividno subjektivno, unutrašnje. Sve su te odredbe izvedene iz spoljašnjeg, objektivnog vremena (datog prema kretanju, tačnije, idealnom okretanju) iz spoljašnjeg čula–opažaja prostora. Pored toga, mnogo problematičnije transcendentalne odredbe, svakako opažajnijeg i daljeg od razuma, pojma, spoljašnjeg čula–opažaja prostora, koje bi u transcendentalnom šematizmu  trebale biti daleko bitnije za utemeljenje transcendentalnog jedinstva čistog razuma, kategorija i čiste čulnosti–opažanja, od unutrašnjeg čula, opažaja vremena, Kant uopšte ne daje!

Ako Kant na kraju transcendentalne analitike unutrašnjem čulu–samoopažaju vremena daje prednost u odnosu na spoljašnje čulo, opažaj prostora, onda bi mnogo pre trebalo da tim  starijom unutrašnjim čulom–samoopažajem subjektivnog vremena pounutri, povremeni prostor, spoljašnje opažanje, nego da tim i dalje tradicionalnim odredbama spoljašnjeg vremena (jednovremenošću, sledom i trajanjem)  izvedenih u potpunosti po osnovu prostora, kretanja (zamišljenog idealnog okretanja) i spoljašnjeg opažaja, ne samo vreme ponovo ospoljuje, oprostoruje, objektivizuje, nego na taj način ponovo ospoljuje i prvostepenu subjektivnost, neprotežnu unutrašnjost,  posmatra kroz drugostepenu protežnu, prostornu spoljašnjost!

Već je rečeno da je Kant u postulatima empiričkog mišljenja uopšte izričito tvrdi da je unutrašnje opažanje, iskustvo uslovljeno spoljašnjim opažanjem, iskustvom. I da samo receptivit spoljašnjeg čula, opažaja potvrđuje objektivitet kategorija, spontanog mišljenja, suđenja. I mada tvrdi da je unutrašnje čulo, opažaj okvir sveg našeg saznanja, iskustva, ako  prvostepeni receptivitet spoljašnjeg opažanja ne određuje samo unutrašnje opažanje, samoopažanje, nego i svako  konkretno suđenje, mišljenje razuma, uma, očigledno da je sve je obrnuto. Spontano mišljenje, suđenje razuma tek posredno deluje na neposredni receptivitet čula,  slepe sadržaje opažanja. Završno zaključivanje transcendentalnih ideja uma, kao sud o sudu, sudovima, ne konstituiše suštinski naše saznanje, nego samo reguliše najviše jedinstvo prazne forme–slepe sadržine  svih različitih, suprotnih pojmova, sudova pojavnog iskustva.

Anri Bergson kasnije ispravno primećuje da se tako ponovo nekakav fiktivan (nemoguć po sebi) kontinuitet i kvantitatet opšte i nužne saznajno-logičke objektivnosti, spoljašnjosti postavlja ispred starijeg diskontinuiteta i kvaliteta sintetičke starije subjektivnosti, neprotežne unutrašnjosti. Da je slika tog prividnog subjektivnog kontinuiteta i kvantiteta spoljašnjeg, protočnog vremena, zapravo slika spoljašnjeg, protežnog prostora. I da je prava priroda tog unutrašnjeg, subjektivnog vremena  kao realnog trajanja svakako diskontinuitet, kvalitet i intenzitet neprotežnih psiholoških činjenica svesti.^[2]

Kantove “transcendentalne“ odredbe vremena  najjasnije razotkrivaju da njegovo “subjektivno“ vreme kao unutrašnje, čulo–apriorni samoopažaj, sa jednovremenošću, sledom, trajanjem i kontinuitetom ranije–sada–kasnije, u potpunosti zadržava osobine spoljašnjeg, objektivnog vremena, vezanog za prostor, kretanje (čisto, idealno okretanje) i spoljašnji opažaj! Sadržaj ovih odredbi jasno pokazuje da Kant svoje vreme, kao apriorno čulo–opažaj, ne prilagođava relativizovanjem jednovremenosti, sleda (ranije–sada–kasnije) ili trajanja, starijoj subjektivnosti, unutrašnjosti, nego sasvim obrnuto: sa tim odredbama spoljašnjeg, objektivnog vremena po osnovu prostora i spoljašnjeg opažaja, nadopažajnu, nadsaznajnu stariju subjektivnost, neprotežnu unutrašnjost (u korist opštih i nužnih naučnih sintetičkih sudova priori) podvodi pod saznajno-logičku pojavnu objektivnost spoljašnjeg protežnog prostora i spoljašnjeg protočnog vremena, za koje je već na početku dokazivao da nisu mogući po sebi!

Pored toga, Kant transcendentalne odredbe prostora, uopšte i ne daje, iako i sam kaže da bi jedna transcendentalna analiza takve odredbe prostora trebala dati.^[3]  U stvari, tek bi iz tih hipotetičkih “transcendentalne“ odredbi prostora  bilo očigledno da bi one u potpunosti morale zadržati atribute spoljašnjeg  prostora,  ili bi se, naspram kontinuiteta, ekstenziteta, kontinuiteta spoljašnjeg, objektivnog prostora, sve  te odredbe subjektivnog prostora kao čula–opažaja morale na jedan direktniji način subjektivizovati.

To jest,  sa lica ta Kantova transcendentalna čula–čisti opažaji subjektivni, a zapravo sa naličja (kroz transcendentalne vremenske odredbe), se razotkriva da se tu prostor i vreme i dalje posmatraju u spoljašnjem, tradicionalnom smislu, u potpunosti provlači njihova objektivnost! U stvari, pod vidom čistog razuma, uma, čulnosti i  čiste (transcendentalne) subjektivnosti pre sve objektivnosti, Kant, zapravo, ne podvodi sve prostorno-vremensko protežno spoljašnje pod neprotežno unutrašnje, nego sa čistim, opštelogičkim Ja mislim i transcendentalnim čulima–opažajima opšteg i nužnog kvantiteta i kontinuiteta protežnog prostora i protočnog  vremena (unapred nemogućih po sebi), sasvim suprotno: neprotežnu unutrašnjost, diskontinuitet i kvalitet natčulne, nadsaznajne, slobodne volje i prvostepene vlastitosti, u korist utemeljenja opštih i nužnih sudova nauke, podvodi pod drugostepenu saznajno-logičku pojavnu spoljašnjost!

Sa jedne strane se praosnovni spontanitet samosvesti, prazno Ja mislim, transcendentalni razum, uslovljava početnim receptivitetom spoljašnjeg, unutrašnjeg opažaja prostora i vremena, svodi (na samu po sebi nemoguću) čulnost, a sa druge strane se sa (svakako nemogućom) opštom i nužnom transcendentalnom čulnošću, upravo čulnosti oduzima njena suština, slepi i slučajni sadržaj i čulnost svodi na prazan razum! Očigledno da kroz taj circulus vitiosus (rđav krug dokazivanja) jedne preko druge stvari – mogućnosti utemeljenja opštih  i nužnih pojmova, sudova transcendentalnog razuma preko “opšte“ i “nužne“ “transcendentalne“ čulnosti, a zapravo, utemeljenja fiktivne “transcendentalne“ čulnosti preko opšteg i nužnog razuma  i jedna i druga stvar gubi utemeljenje!

Transcendentalizam, apriorizam sa čistim formama opažanja, mišljenja, zaključivanja (pre svega samosvesti i unutrašnjih, spoljašnjih čula–opažaja prostora, vremena), predstavlja da se čitav svet, sva “objektivnost“ okreće oko čiste subjektivnosti, međutim, kako je razum mišljenje, suđenje samo posredna predstava o samoj predstavi, čista sinteza, spoj, te svi njegovi pojmovi, pa čak i najviše transcendentalne ideje uma, sav svoj sadržaj imaju samo iz neposrednih opažaja, početnog receptiviteta čula,  onda se – po nužno pojavnom saznanju – mnogo pre čista subjektivnost, spontanitet praznog razuma i svih praznih formi posrednog mišljenja, suđenja od početka, sa svake strane, kraja “okreće“ oko neposrednog receptiviteta čula, upravlja prema prvostepenom opažanju, a ne početni receptivitet čistih čulnih formi–opažaja, slepa objektivnost, sadržaji, oko čistih formi prazne subjektivnosti, prema spontanitetu posrednog mišljenja, suđenja čistog (praznog) razuma, ili zaključivanja čistog (praznog) uma!

 

 

---

[1] Ovaj  rad je delimično korigovan odeljak: U dva potpuno protivurečna značenja vremena mešaju se i dva potpuno različita kriterijuma iskustva.  iz knjige: Tomislav Novaković, Čisto Ja i Atomika Kantove Kritike čistog uma/Načela praktične logike, DESIRE, Beograd 2010,  od 395-401. str.  Za više pogledati sajt: www.filozof.rs

[2] O ovom, svakako, potpuno tačnom Bergsonovom uvidu biće reči u posebnom odeljku.

[3] Videti: Imanuel Kant, Kritika čistog uma, BIGZ, 1976, str.str. )97-98.