Стара и нова филозофија

Аутор: Томислав Новаковић

 

Свака нова филозофија је врло често и критичка историја филозофије, или барем неког суштинског филозофског проблема.  Само се из логички доследне властите филозофије може схватити суштина сваке филозофије.  „Непристрасно становиште“ неког историчара филозофије, који није и сам филозоф, није никакво академско становиште, него аматеризам. Поред тога, историја филозофије оригиналног филозофа свакако је далеко занимљивије за академску јавност и обичне слушаоце од коментаторске филозофије. Не само да нова филозофска идеја не стоји насупрот академске филозофије, него насупрот томе доказује да претходна  филозофија  није довољно академска, јер неки суштинске проблеме није узела у обзир или га није решавала на прави начин.

На пример, иако се трансцендентално-критичка филозофија првостепено схвата као критика  метафизике, и Кант у предговору  Критике чистог ума каже „ја сам …морао да уништим знање, да бих добио места за веру“, и сазнајно-теоријски ум појавна, а практично-морални суштинска страна ствари (човека–људског рода) он опет не каже да се првостепени окрет  извршава у суштинском практичном уму, него у оном теоријском појавном.

Међутим, наш теоријски ум није појавни што су наше сазнајне моћи ограничене, него зато што се сама ствар окреће око супстанцијалне чисте воље и суштинског практично-моралног ума, сазнајно-теоријски ум је појаван и ограничен!

То јест, као што наше очи, уши, мирис, укус, додир наши, припадају супстанцијалној вољи, тако и разум, ум, све сазнајне форме и сви сазнајни садржаји!

У слободној властитости се не утемељују само све наше одлуке, дела, него и априорне форме трансценденталне субјективности: сва опажајност опажаја, разумност разума, умност ума, сазнатљивост сазнања, логичност, логике и истинитост истине ... И мада Кант наспрам антиномичне метафизике,  космологије или теологије утемељује метафизику морала, све неантиномично сазнање, мишљење, или неантиномична (општа, трансцендентна или математичка логика), па и сам праосновни логички идентитет А=А,  само се може утемељити  у чистој вољи и једној неантиномичној властитости...

Међутим  општи и нужни судови науке не само да не узимају у обзир надсазнајну вољу, слободу, властитост, иако се оне беспоговорно подразумевају у целокупном практичном животу: за основу личности, приватне својине, сваке институције од породице до државе, или изборног система, слободног одлучивања, деловања, правног договора, уговора. Управо је надопажајна, надсазнајна слободне воља, властита личност оно  првостепена метафизичко, што општа и нужна физика, космологија не само да не види, него унапред пориче…

Са друге стране, теологија од почетка узима у обзир тај практично-морални окрет: претпоставља метафизику чисте воље и једне слободне властитости, метафизику језика (свету реч, реч као светиња) речено-учињено, метафизику полности, рода, метафизику мириса и укуса, и једну микромакрокосмологију за јединство живог и неживог 

Заправо,  тек у односу либерализма и природне науке разоткрива  проблематичан однос физике и метафизике. Природна наука унапред не укључује метафизику чисте воље или метафизику језика, метафизику полности, рода, метафизику мириса и укуса, иако се тек са њима у једној макромикрокосмологији обједињује живо и неживо, наука–филозофија–теологија–уметност,  тек разоткрива суштински однос физике и метафизике достиже то јединство у највишем смислу, извршава суштински окрет практично-моралног ума.

То јест, када оно највише „научно“, „филозофско“, „метафизичко“ у првобитним космологијама полази од воде, ваздуха, ватре (уопште елемената), атома и празног простора,  бројева и њихових хармонија (без обзира што тврди да је све постојеће прожето животом)… ту се од почетка живо своди на неживо, сложено на једноставно, свесно на несвесно, слобода на нужност, појединачно на опште .. а то следи даље и сва савремена (наука) физика…

Зато Аристотел, и Хегел тврде филозофија са Анаксагором добија главу, јер се тек са сврховитим узроком (разумом, умом, нусом), физика утемељује из метафизике. Када све живо има "главу", зашто је не би имала и сва природа? (Додуше, Сократ у Платоновој Одбрани Сократовој, тврди да то Анаксагорино осмишљавање природе остаје и даље само физичко (механичко).

У сваком случају,  физика, по Аристотелу, без сврховитог узрока (уопште сама наука) нема утемељење и зато он сву природност природе (оно што има кретање у себи) утемељује Богом. Без Бога или највише идеје добра, сама научност,  узрочност заправо ништа и не објашњава, и не да тако однос метафизике и физике губи смисао или природност природе, него и сама бивственост бивствовања (нема одговора зашто је нешто, уопште нешто, а не ништа?).

Скоро да невероватно делује повезаност Атене као богиње мудрости и заштитнице Атине, којој је посвећен Партенон и љубави ка мудрости,  која се највише испољава управо у Атини! Цивилизовање читаве Европе управо се утемељује у атинској држави, која у свом врхунцу подразумева филозофију – љубав ка мудрости схвата на религиозном нивоу, поставља  изнад свих врлина, зато што она одржава и јача појединца и државу.

И као што код Платона идеја добра стоји над свим идејама (утемељује свако теоријско и практично знање), тако филозофија стоји изнад свих наука… Заправо, за Платона је мудрост практичног живота, с којом се, саобразно идеји добра, утемељује најправеднија држава, онај првостепени наук, учење  који треба научити човека и човечанаство...И како служи уређењу најбољег живота човека и заједнице, љубав ка мудрости се свата на религиозном нивоу… 

Данас је само слушкиња  науке…

Свакако да потреба за мудрошћу не може нестати у човеку и човечанству... Филозофија је постала слуга науке на крају, јер није била довољно мудра  да неке пресудне области у животу појединца и државе утемељи на почетку… И зато она своје достојно место може поново задобити само ако у своја истраживања укључи та суштинска  подручја...