Stara i nova filozofija

Autor: Tomislav Novaković

 

Svaka nova filozofija je vrlo često i kritička istorija filozofije, ili barem nekog suštinskog filozofskog problema.  Samo se iz logički dosledne vlastite filozofije može shvatiti suština svake filozofije.  „Nepristrasno stanovište“ nekog istoričara filozofije, koji nije i sam filozof, nije nikakvo akademsko stanovište, nego amaterizam. Pored toga, istorija filozofije originalnog filozofa svakako je daleko zanimljivije za akademsku javnost i obične slušaoce od komentatorske filozofije. Ne samo da nova filozofska ideja ne stoji nasuprot akademske filozofije, nego nasuprot tome dokazuje da prethodna  filozofija  nije dovoljno akademska, jer neki suštinske probleme nije uzela u obzir ili ga nije rešavala na pravi način.

Na primer, iako se transcendentalno-kritička filozofija prvostepeno shvata kao kritika  metafizike, i Kant u predgovoru  Kritike čistog uma kaže „ja sam …morao da uništim znanje, da bih dobio mesta za veru“, i saznajno-teorijski um pojavna, a praktično-moralni suštinska strana stvari (čoveka–ljudskog roda) on opet ne kaže da se prvostepeni okret  izvršava u suštinskom praktičnom umu, nego u onom teorijskom pojavnom.

Međutim, naš teorijski um nije pojavni što su naše saznajne moći ograničene, nego zato što se sama stvar okreće oko supstancijalne čiste volje i suštinskog praktično-moralnog uma, saznajno-teorijski um je pojavan i ograničen!

To jest, kao što naše oči, uši, miris, ukus, dodir naši, pripadaju supstancijalnoj volji, tako i razum, um, sve saznajne forme i svi saznajni sadržaji!

U slobodnoj vlastitosti se ne utemeljuju samo sve naše odluke, dela, nego i apriorne forme transcendentalne subjektivnosti: sva opažajnost opažaja, razumnost razuma, umnost uma, saznatljivost saznanja, logičnost, logike i istinitost istine ... I mada Kant naspram antinomične metafizike,  kosmologije ili teologije utemeljuje metafiziku morala, sve neantinomično saznanje, mišljenje, ili neantinomična (opšta, transcendentna ili matematička logika), pa i sam praosnovni logički identitet A=A,  samo se može utemeljiti  u čistoj volji i jednoj neantinomičnoj vlastitosti...

Međutim  opšti i nužni sudovi nauke ne samo da ne uzimaju u obzir nadsaznajnu volju, slobodu, vlastitost, iako se one bespogovorno podrazumevaju u celokupnom praktičnom životu: za osnovu ličnosti, privatne svojine, svake institucije od porodice do države, ili izbornog sistema, slobodnog odlučivanja, delovanja, pravnog dogovora, ugovora. Upravo je nadopažajna, nadsaznajna slobodne volja, vlastita ličnost ono  prvostepena metafizičko, što opšta i nužna fizika, kosmologija ne samo da ne vidi, nego unapred poriče…

Sa druge strane, teologija od početka uzima u obzir taj praktično-moralni okret: pretpostavlja metafiziku čiste volje i jedne slobodne vlastitosti, metafiziku jezika (svetu reč, reč kao svetinja) rečeno-učinjeno, metafiziku polnosti, roda, metafiziku mirisa i ukusa, i jednu mikromakrokosmologiju za jedinstvo živog i neživog 

Zapravo,  tek u odnosu liberalizma i prirodne nauke razotkriva  problematičan odnos fizike i metafizike. Prirodna nauka unapred ne uključuje metafiziku čiste volje ili metafiziku jezika, metafiziku polnosti, roda, metafiziku mirisa i ukusa, iako se tek sa njima u jednoj makromikrokosmologiji objedinjuje živo i neživo, nauka–filozofija–teologija–umetnost,  tek razotkriva suštinski odnos fizike i metafizike dostiže to jedinstvo u najvišem smislu, izvršava suštinski okret praktično-moralnog uma.

To jest, kada ono najviše „naučno“, „filozofsko“, „metafizičko“ u prvobitnim kosmologijama polazi od vode, vazduha, vatre (uopšte elemenata), atoma i praznog prostora,  brojeva i njihovih harmonija (bez obzira što tvrdi da je sve postojeće prožeto životom)… tu se od početka živo svodi na neživo, složeno na jednostavno, svesno na nesvesno, sloboda na nužnost, pojedinačno na opšte .. a to sledi dalje i sva savremena (nauka) fizika…

Zato Aristotel, i Hegel tvrde filozofija sa Anaksagorom dobija glavu, jer se tek sa svrhovitim uzrokom (razumom, umom, nusom), fizika utemeljuje iz metafizike. Kada sve živo ima "glavu", zašto je ne bi imala i sva priroda? (Doduše, Sokrat u Platonovoj Odbrani Sokratovoj, tvrdi da to Anaksagorino osmišljavanje prirode ostaje i dalje samo fizičko (mehaničko).

U svakom slučaju,  fizika, po Aristotelu, bez svrhovitog uzroka (uopšte sama nauka) nema utemeljenje i zato on svu prirodnost prirode (ono što ima kretanje u sebi) utemeljuje Bogom. Bez Boga ili najviše ideje dobra, sama naučnost,  uzročnost zapravo ništa i ne objašnjava, i ne da tako odnos metafizike i fizike gubi smisao ili prirodnost prirode, nego i sama bivstvenost bivstvovanja (nema odgovora zašto je nešto, uopšte nešto, a ne ništa?).

Skoro da neverovatno deluje povezanost Atene kao boginje mudrosti i zaštitnice Atine, kojoj je posvećen Partenon i ljubavi ka mudrosti,  koja se najviše ispoljava upravo u Atini! Civilizovanje čitave Evrope upravo se utemeljuje u atinskoj državi, koja u svom vrhuncu podrazumeva filozofiju – ljubav ka mudrosti shvata na religioznom nivou, postavlja  iznad svih vrlina, zato što ona održava i jača pojedinca i državu.

I kao što kod Platona ideja dobra stoji nad svim idejama (utemeljuje svako teorijsko i praktično znanje), tako filozofija stoji iznad svih nauka… Zapravo, za Platona je mudrost praktičnog života, s kojom se, saobrazno ideji dobra, utemeljuje najpravednija država, onaj prvostepeni nauk, učenje  koji treba naučiti čoveka i čovečanastvo...I kako služi uređenju najboljeg života čoveka i zajednice, ljubav ka mudrosti se svata na religioznom nivou… 

Danas je samo sluškinja  nauke…

Svakako da potreba za mudrošću ne može nestati u čoveku i čovečanstvu... Filozofija je postala sluga nauke na kraju, jer nije bila dovoljno mudra  da neke presudne oblasti u životu pojedinca i države utemelji na početku… I zato ona svoje dostojno mesto može ponovo zadobiti samo ako u svoja istraživanja uključi ta suštinska  područja...