Ролсово индивидуализовање друштвеног уговора

Аутор: Томислав Новаковић

 

Индивидуалистички уговорни приступ Џона Ролса даје појединцима у њиховом основном положају старије етике и властите процене вредности право вета против сваке политике, када у име већине максимализује општу добробит јер тако нарушава слободу појединца и врло често штети неговим личним интересима. Свакако, тај неписани индивидуални уговор од појединца ка друштву, или групи, који се прећутно претпоставља, није по Ролсу нешто за сва времена, него се стално преиспитује и мења са околностима, као што се и само друштво мења.

Теорија о индивидуалном уговорном односу задржава природно право појединца да, мисли, говори, дела другачије од других  и  зато саставља природно и грађанско, приватно и јавно право. То преуговорно (пре друштвеног уговора индивидуално уговорно) прећутно право сваког појединца, које происходи из природног права, је основа за сваки друштвени уговор. Праведна конституција друштва претпоставља природно право појединца да се својом особеношћу разликује мислима, речима, животом од других и да живи, мисли и дела у највећој могућој слободи, ако тиме не угрожава права и слободе других.

Појединци се и друштвеним уговором, веровали у њега или не, нису на све обавезали. Сваки друштвени уговор у основи праведног односа појединца и друштва мора укључивати тај првостепени индивидуални уговор, јер се он претпоставља у сваком колективном уговору. Тачно је заправо, да потврду овог уговора не дају сви појединци заједно, него сваки појединац посебно. Чак и сада, када партије излазе на гласање, гласа сваки појединац посебно, те легитимност једној власти у колективном, друштвеном уговору, не само све политике него и легалитет највиших уставних принципа, свих закона које та власт доноси, даје сваки човек посебно из свог индивидуалног уговорног односа, властите процене вредности из основе неке старије етике. То доказује постојање једног (прећутног, неписаног) појединачног уговорног односа сваког појединца пре сваког друштвеног (јавног, писаног) уговора (са другим појединцем, групом или државом) који он може потврдити или порећи.

Право се пре свега односи на појединце, па и кад то право наруше државе, организоване војне групе, одговарају већином одговорни појединци. Теорија индивидуалног уговора, прећутне сагласности претпоставља највећу могућу слободу појединца у успостављању правичних односа са другим људима, различитим друштвеним групама, целом друштву. Слобода појединца условљена је мноштвом економских, политичких односа које треба регулисати правним системом и институцијама грађанског друштва. Реални услови слободе тек у праведним институцијама уједначавају разноврсне могућности слободног мишљења, одлучивања,  делања сваког појединца или групе у савременом друштву.

Да би слобода могла да се максимализује, врло је важно да се основна политичко, морална начела, ради могуће самерљивости са различитим туђим начелима, минимализују. Свако је право утемељено на овом прећутном индивидуалном, много пре него на прећутном друштвеном уговору. Човек непрекидно проверава да ли је правичан ка другима или други ка њему и кроз властиту процену вредности у најширем могућем смислу даје или не даје сагласност за одређене друштвене односе. Тај здрав минимум морално, политичких постулата од појединца ка појединцу,  групи, држави или од групе, државе ка појединцу, који омогућава самерљивост, је будућа основа највиших материјалних, духовних вредности.

 Начело правде саставља супротности и тражи средину од оних којима је најгоре ка онима којима је најбоље, што је суштина правичности као једнакости (уједначења). Са полазиштем највеће могуће слободе појединца у оквирима одређеног правног поретка, грађанског друштва, тражи се права процена вредности за праведну расподелу сваког (материјалног, духовног добра), како за благостање и слободе тако и за оскудице и неслободе. И то тако што се од оних који имају превише додаје онима који немају довољно или немају ништа.

Одатле тежња да се минимализују основни морални постулати друштвеног уговора, да се поштују разлике међу људима, као на пример у декларацији о основним правима и слободама грађанина и човека: да максимум  суверености и слободе остане у човеку, а минимум подаништва и неслободе који мора да трпи. Да што више слободе остане у човеку, да сам влада собом, а не други њиме. „Слободан човек је онај који има права и привелегије нужне да би могао да мисли и дела самостално – да управља собом а не да други управља њим.“^[1] Тај активни приступ појединца, који по свом прећутном уговорном односу поштено гледа све стране, је морална и политичка обавеза сваког човека, која води здравом колективитету друштва, суштинском јединству дистрибутивне и комутативне правде.

Овде се враћамо на Аристотелово начело правичности, које почива на политички активном појединцу (групи) и који се стално преиспитује у јавним расправама најширег типа у легазизованом друштву, с којима се тежи да се одређени закон што је више могуће усаврши, допуни, ако је због своје уопштености непотпун, или промени, исправи ако је у начелу погрешно постављен. Свакако да се садржај конкретне слободе мења са економским, друштвеним, политичким околностима и зато сваки закон, да би био применљив у својој свеобухватости мора да узме у обзир све те друшвене услове за своје  остварење.

 По Аристотелу сваки човек трпи и чини неправду. Правда је на средини између чињења и трпљења неправде.  Равнотежа у средини доводи до правде а неравнотежа екстрема до неправде. Ако је неправедно удаљавање од једнаког, онда је праведно одржавање једнаког, то јест, ако је једнако средина, праведно ће бити та средина. Судија би управо требало да неправду, која се огрешује о ту средину, изједначи  праведношћу. Само што сада, по Ролсовој модерној теорији правде, тај праведни судија првенствено треба да буде сам појединац. Да тражи поштену сагласност, уједначење, да не буде оштећен ни он сам ни други од њега. Зато је сваки човек дужан да по том неписаном уговорном односу тражи праведно решење за све стране: правичну равнотежу  економских, политичких, социјалних односа појединаца, група, као највећу могућу једнаку слободу за све, у оквиру нормативног права и грађанског поретка. Једна здрава морално-политичка почетна основа (коју ни у конкретном, ни у општем смислу није лако одредити) за саглашавање различитих  традиција сваког човека или различитих социјалних или интересних група.

Међутим, у практичном животу то изједначења се најчешће не може постићи ни у неким најосновнијим сферама. Зато се тим прећутним уговорним односом од појединца ка групи, друштву, баш из чињенице моралне разноликости модерног доба, захтевају барем они минимални морални постулати. За тај одговарајући избор, јасан исход свих уговорних расправа или споразум не постоји јасан дедуктивни ни индуктиван метод. Зато то индивидуализовање уговорног односа у основи политичког одлучивања, деловања тражи да појединац у модерном представничком систему има практичну мудрост да би могао да одлучује и делује у складу са својим друштвеним уређењем, уставним нормама и историјском традицијом у којој се налази.

Завршно учење Џона Ролса максимално релативизује тај индивидуални уговорни приступ, и тежиште „преклапајућег концензуса“ политичких расправа различитих интересних група враћа у друштвено-историјски контекст. У ствари, тај преклапајући концензус модерне теорије правде кроз усавршавање јавних расправа покушава да из појединачни, посебних интереса апостериорне политике, дође на крају до општег интереса,  априорне етике. Да се из обичајног права и политичког искуства конкретних појединаца, или најразноврснијих економских, социјалних, религиозних група свих различитих народа, државних уређења, историјским развојем грађанског права и политичке разложности разума, изгласавањем и поштовањем најправеднијих закона, дође на крају до надискуственог моралног ума. Да се у преклапајућем концензусу свих политичких расправа јавног ума достигне на крају политички идеал умне воље, најправедније изједначење за све интересне групе, које ће ускладити индивидуални и друштвени уговорни однос. Свакако, да тај концепт највећих могућих права и слобода за себе и друге тражи чврсту  институционалну основу и дуготрајно стрпљење.

Његова теорија правде историјски однос надинтересне етике и интересне политике посматра развој грађанских институција где се у „преклапајућем концензусу“свих различитих социјално-политичких група у идеалу јавног (моралног) ума, саглашава индивидуални и друштвени уговорни однос, сваки појединачни, посебни и најопштији државни (међудржавни) интерес Уместо свеобухватних идеја истине и правде грађани полазе из  социјално–економских услова утопијски могућег овде и сада и из разложне политике у јавном уму траже преклапајући консензус свих уговорних расправа, достижу идеал моралног ума, законе етике за своје будуће деловање.

Основа оваквог учења је вера у стално усавршавање заједнице и човека која је уз индивидуализам, егалитаризам и космополитизам сама основа либерализма. То је покушај измирења индивидуализма, егалитизма у космополитизму, слично телеолошкој основи историје како је изложена у Кантовом Вечном миру. Слобода као светски процес, где се уважавањем разлика свих народа, држава, људи, тек у једном слободном човечанству остварује и слобода човека.

Међутим, пре би се могло рећи да је у нашем времену глобализације, тај проблем тираније већине, било у политичкој, било у друштвеној сфери много већи, да се сада преноси из сфере државе у континентални савез или светски оквир,  савез држава, где делује много јаче; да сада индивидуализам појединца који мисли другачије стоји наспрам већине свих људи, много држава, скоро читавог света.^[2]

 

Коментар

 

Неолиберални економисти, нпр Хајек, одбацују сваку објективистичку теорију вредности, чак и у области економије. Економска вредност не прозилази из неких пасивних ресурса, извора фиксног богатства или уложеног капитала, активе, па чак ни од квалитета производа или количина рада потребног да се он призведе, него је главна процена вредности и вредновања од почетка до краја иде од слободних појединац који производе, или слободних купаца на тржишту. Та слободна процена неолибералних модела вредности микроекономског индивидуализма која почива на спонтаном поретку  слободног тржишта рада и капитала, стоји наспрам било каквог унапред задатог макроекономског модела „генералне равнотеже“ државног конструктивизма.

У својој књизи Конституисање слободе Хајек микроекономски индивидуализам и субјективизам своје нове економије вредности утемељује на самим слободним појединцима, а наспрам макроекономског објективизма Џ. М. Кејнса, глобалног економског конструктивизма, који прати опште статистичке функције, које у савременом свету немају, по Хајеку, реално утемељење. Неолиберализам, уствари, покушава својим моделима да измири класичну економију (Адама Смита) са разноврсним потребама и научно-техничким, практично-политичких могућностима савременог доба.

Главни проблем, поред праве процене вредности на тржишта рада и капитала у једној макроекономској теорије као моделу за будућу привредну стабилност и успешност целе заједнице јесте права расподела стручности и знања у друштву. То јест, на који начин треба да фукционише политички, економски систем да огромно стручно знање и личне способности сваког појединца, расуте у свеукупности друштвено-економског деловања (и ником у потпуности познате),  могу по одговарајућој способности, знању и стручности бити упослена на прави начин и доступна свима, деловати на корист целог друштва. Огромно богатство разновсног знања у једној држави не може се никако стучно расподељивати, планирати из једног центра моћи, са једне највише функције одлучивања. Ту стручност, способност, бескрајну разноврсност слободне иницијативе свих појединаца не може никако водити једно заједничко, колективно тело, нити може омогућити да  знање и способност сваког појединца пружи најефектнији рад и квалитет рада, уз најмању принуду осталих појединаца. Једино  непринудна координација људских способности, спонтана активност слободне конкуренције на тржишту роба и услуга, по неолибералима афирмише првостепено индивидуалистичко начело као суштину здравог друштва. Потпуна децентрализација одлучивања до нивоа самог појединца у систему либералног власништва, дозвољава сваком човеку да конституише вредност и самовредност као основу реалне слободе. Заправо, реалну слободу утемељује управо првостепена, индивидуална процена вредности самих појединаца на слободном тржишту рада и капитала. Само тако најразноврсније богатство знања, способности и вредности слободних појединаца води већем знању, богатству и способности целог слободног друштва.

Уколико се друштвени поредак једне државе удаљава од приватне својине ка заједничком власништву и чврстој организацији институција из једног центра, практично знање, лична иницијатива, способност и креативност самих појединаца, која суштински доприноси сваковрсном богатству и успешности целог друштва, разводњава се и умањује. А баш то практично знање, мудрост конкретних појединаца треба да буде темељ економско-политичког деловања у заједници и зато доступно у највећој могућој мери свима и на корист целог друштва. Снага и одговорност сваке институције слаби уколико гомила своје одлуке у једном центру и удаљава од слободне иницијативе појединаца. Уколико није испуњен основни услов личног власништва, човек се претвара у покретну имовину и постаје својина неког другог. Та повезаност имовинских и основних права човека је  суштинске, конститутивне а не само извршне, инструменталне природе. Ако сами појединац својом практичном мудрошћу нема контролу над својим радом и условима свог рада, већ своју стручност и слободну иницијативу нужно подређује једном појединцу или највишем колективном телу у процесу одлучивања, он није у стању да способно дела и постигне високе резултате који одговарају његовим највишим циљевима и вредностима.

---

[1] Džon Rols, Teorija pravde, Aleksandrija pres, стр. 205.

[2] Ипак, за многе  егалитаристе  западне демократије једнакост постоји само у оквиру свога народа, државе или савеза држава, а према другим нацијама, народима, савезима  не важи грађанско право и закон утемељено на моралним принципима, него природно право јачег,  о чему сведоче многи империјалистички савремени ратови.