Позитивна и негативна теологија

Аутор: Томислав Новаковић

 

ПОТВРДНА И ОДРЕЧНА ТЕОЛОГИЈА

 

По апофатичком богословљу Бог је не само изван чулних представа (видљивих идола) него сваког поимања, мишљења, изрицања.

Не може се и не сме дефинисати појмовима разума, идејама ума и са њима ограничавати. Како кажу, богонадахнути мистичари: "Не може се лампом обасјавати сунце", светлошћу коначног бића и коначног сазнања Божија надсазнајна, надбивствбена бесконачност. 

Ако је Бог creatio ex nihilo, он не стоји само изнад свих опажаја, појмова, идеја, него и сваког бића и бивствовања које зависи од мишљења или мишљења које зависи од бивствовања.

Пре свих опажаја чула, појмова разума, идеја ума чиста воља и слободна властитост верујућег човека се утемељује у надсазнајној, надбивственој Божијој вољи и стварајућој слободи и поверењу ка његовој откривеној речи, заповести.

Чиста воља и једна слободна властитост (само када си Божији ти си свој и када си свој ти си Божији) прво је негација коначних опажаја чула, појмова разума, идеја ума а онда из надумне вере, поверења Богу праоснова апсолутне афирмације (надопажајне, надпојмовне, надсазнајне) апсолутне воље и стварајуће слободе.

Бог каже Мојсију: „Ја сам онај што јест“.[1]

Апсолутна афирмацију,  да, давање је прва заповест: „Ја сам Господ Бог твој“, Божија воља и стварајућа слобода за благослов сваког добра.

А апсолутна негација је прво друга заповест: „Не прави себи идола нити какава лика“ (чула, разума, ума), немој им се клањати нити им служити“; а онда и свако друго не осталих заповести: „Не узимај узалуд имена Господа Бога Свога:“ „Сећај се дана одмора, шест дана ради и сврши све своје послове...а седми дан је одмор Господу Богу Твојему:“ „Поштуј Оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи;“  „Не укради:“, „Не убиј;“, „Не чини прељубе;“, „Не сведочи лажно“... „Не пожели ништа што је туђе“ ... што је брана, одбрана апсолутног да, давања највишег добра („И виде Бог да је добро“), за меру сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја.

Само ако си Божији ти си свој и ако си из чисте воље и једне слободне властитости свој, то си Божији.

Из прве заповести апсолутно да (афирмација), из друге и осталих апсолутно не (негација) лажи, зла, кроз свету реч, реч као светињу (речено–учињено) за праоснова вере, поверења за везу са другим људима, заједништво које тражи  у практичној (позитивној) теологији да се човек и заједница потврде на делу добра."Кад не би имао границу, недостајало би му све“[2]

 У Новом завету се  из чисте воље и једне слободне властитости заветом крштења тражи апсолутно не, негација, одрицање од лажи, зла, мржње да би се у љубави ка Богу и љубави ка ближњем у Божијој апсолутној вољи и стварајућој слободи достигло апсолутно да, највиша позитивност, афирмација..

Сазрело изнутра, са десне стране, одозго, савршене сврхе врха  унапред од краја, из раја, круни се из вечне истине духовне круне, ореола, Богатство у љубави од Бога и богатство Бога.

Практична, позитивна теологија кроз негативност према негативном (одбацивање сваке лажи, зла) потврђује на делу истине, добра највећу позитивност.

Праоснова вере Новог Завета  није  само да човек не лаже и чини зло, него да из ватреног духа и огњеног језика из сувишка срца говори истину и чини добро.

То је  квадратура круга у крсту за окрет од лажи ка истини, од зла ка добру: да се из чисте мисли, речи, осећаја, одлуке, дела надјачају нечисте мисли, речи, осећаји, одлуке, дела,  све  лукаво,  погрешно,  криво .....

У утемељењу вере се препоставља апсолутно поверење према Богу пре сваке логике и сазнајно-логичког да–не: апсолутни квалитет, модалитет Божијег вечног живота, савршеног духовног  бића пре сваког другог квалитета,  модалитета.

Апсолутна релација, поверења ка Божијој речи, заповести пре сваке друге сазнајно-логичке релације, односа. Божије безмерје пре сваке квантитативне мере.

Прво из чисте воље одрицање од оца лажи, зла (пљуни и згази) за истинито јединство са Богом или другим човеком.

Позитивна теологија пре сваке разлике на појавни или суштински, теоријски или практични ум или пре сваког мишљења и сваког бивствовања, апсолутну афирмацију  највишег добра утемељује у Божијој надбивственој (надмисленој, надопажајној)  апсолутној вољи и стварајућој слободи.

И Аристотел четвороструку узрочност кроз највиши принцип сврхе сагледава тек из највишег добра. „Ипак је добро праначело у свима стварима.“[3] „А мисао и то она које је то сама по себи, односи се на оно што је најбоље по себи, док је највиша мисао, мисао о највишем добру.“^[4]

Практична теологија, за разлику од теоријске више је практично хришћанство на делу добра,  подвижништво монаха пустињака, молитвено тиховање (исихазам)... итд.

 

ПУРИТАНИЗАМ  И ПРВА И ДРУГА КАНТОВА КРИТИКА

 

 Кантова филозофија са својом првом критиком, са којом пориче могућност позитивног сазнања метафизике, теологије, а поготову другом Критиком, где се, насупрот теоријског ума, практично морални ум проглашава за  суштину човека, је, заправо, филозофско утемељење пуританизма. [5]

Насупрот „узвишености“ теологије  или метафизике теоријског ума, које због суштинске одвојености својих чистих (празних) форми од слепих садржаји остају са свим својим сазнањем празни појмови, или науке која остаје у у појавној страни ствари, он оно најузвишеније и првостепено чисто види у чистој вољи и законодавној слободи, које на делу добра и праведности кроз позитивну теологију, филозофију практично-моралног ума састављају форму и садржину у суштинској страни ствари.

Ипак, највиши смисао позитивне филозофије, теологије није у практично-моралном не лажи, не чини зло, него у старијем: говори истину и чини добро.  Чин лажи, зла нарушава лице човека а несупротстављање лажи, злу у себи образ човека. По доследној позитивној филозофији, теологији негација лажи, зла може се утемељити само из старије афирмације: говори истину, чини добро.

Неко је  добар из своје слободне воље, што воли, жели добро, хоће да буде добар, као што неко други неће, а не по некаквој “мора,“ “треба“ основи. То јест, као што се у сазнајно-теоријском појавном  уму  као  услов објективности категорија тражи садржај спољашњег, просторног опажаја, тако се у практично-моралном суштинском уму тражи да човек на конкретном делу добра и праведности сведочи своју појединачну суштину и општечовечански практично-морални ноуменон.[6]

У Старом Завету је апсолутна афирмација према Богу, поштовање његове речи, заповести и негативност према лажи, злу, хули праоснова сваког да, давања земаљског живота у добру. У Новом Завету се за духовно савршенство и апсолутну афирмацију, благослов вечног живота наглашава да није довољно да човек поштује Бога, не хули на Бога, не лаже и не чини, зло, него да свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом љубави ка Богу и љубави ка ближњем непрекидно да слави Бога, говори истину и чини добро.

 

---

 

 

[1]„Ја сам онај што јест“. (Свето писмо, друга Мојсијева 3. 14). „Том (вечном бићу) само јесте одговара као истинити израз“ (Platon, Timaj, NIRO Mladost, Beograd, 38 а). „Ни говором, ни разумом (atman) се не досеже. Ни оком, тек изреком 'Он јест' може се спознати ( Počeci indijske misli, BIGZ, Beograd, 1981, Kata upanišada, стр 141).

[2] Парменид, Поема

[3] Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1075a

[4] Исто, 1072 b.

[5] По речима самог Канта (које, додуше,  нису потврђено чињеницама), Кантов деда је као пуританац пребегао из северне Шкотске у источну Пруску. Оба Кантова родитеља су били присталице пиетизма који учи да религија припада  унутрашњем животу појединца и најпре потврђује у једноставности и послушности моралном закону.

[6] Овај рад је само одељак из ширег рада. За више о овој теми погледати на овом сајту радове  О бесконачном и  Морал и добро