Pozitivna i negativna teologija

Autor: Tomislav Novaković

 

POTVRDNA I ODREČNA TEOLOGIJA

 

Po apofatičkom bogoslovlju Bog je ne samo izvan čulnih predstava (vidljivih idola) nego svakog poimanja, mišljenja, izricanja.

Ne može se i ne sme definisati pojmovima razuma, idejama uma i sa njima ograničavati. Kako kažu, bogonadahnuti mističari: "Ne može se lampom obasjavati sunce", svetlošću konačnog bića i konačnog saznanja Božija nadsaznajna, nadbivstvbena beskonačnost. 

Ako je Bog creatio ex nihilo, on ne stoji samo iznad svih opažaja, pojmova, ideja, nego i svakog bića i bivstvovanja koje zavisi od mišljenja ili mišljenja koje zavisi od bivstvovanja.

Pre svih opažaja čula, pojmova razuma, ideja uma čista volja i slobodna vlastitost verujućeg čoveka se utemeljuje u nadsaznajnoj, nadbivstvenoj Božijoj volji i stvarajućoj slobodi i poverenju ka njegovoj otkrivenoj reči, zapovesti.

Čista volja i jedna slobodna vlastitost (samo kada si Božiji ti si svoj i kada si svoj ti si Božiji) prvo je negacija konačnih opažaja čula, pojmova razuma, ideja uma a onda iz nadumne vere, poverenja Bogu praosnova apsolutne afirmacije (nadopažajne, nadpojmovne, nadsaznajne) apsolutne volje i stvarajuće slobode.

Bog kaže Mojsiju: „Ja sam onaj što jest“.[1]

Apsolutna afirmaciju,  da, davanje je prva zapovest: „Ja sam Gospod Bog tvoj“, Božija volja i stvarajuća sloboda za blagoslov svakog dobra.

A apsolutna negacija je prvo druga zapovest: „Ne pravi sebi idola niti kakava lika“ (čula, razuma, uma), nemoj im se klanjati niti im služiti“; a onda i svako drugo ne ostalih zapovesti: „Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga Svoga:“ „Sećaj se dana odmora, šest dana radi i svrši sve svoje poslove...a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu Tvojemu:“ „Poštuj Oca svoga i mater svoju da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji;“  „Ne ukradi:“, „Ne ubij;“, „Ne čini preljube;“, „Ne svedoči lažno“... „Ne poželi ništa što je tuđe“ ... što je brana, odbrana apsolutnog da, davanja najvišeg dobra („I vide Bog da je dobro“), za meru svakog spoljašnjeg, unutrašnjeg savršenstva iz Božijeg bezmerja.

Samo ako si Božiji ti si svoj i ako si iz čiste volje i jedne slobodne vlastitosti svoj, to si Božiji.

Iz prve zapovesti apsolutno da (afirmacija), iz druge i ostalih apsolutno ne (negacija) laži, zla, kroz svetu reč, reč kao svetinju (rečeno–učinjeno) za praosnova vere, poverenja za vezu sa drugim ljudima, zajedništvo koje traži  u praktičnoj (pozitivnoj) teologiji da se čovek i zajednica potvrde na delu dobra."Kad ne bi imao granicu, nedostajalo bi mu sve“[2]

 U Novom zavetu se  iz čiste volje i jedne slobodne vlastitosti zavetom krštenja traži apsolutno ne, negacija, odricanje od laži, zla, mržnje da bi se u ljubavi ka Bogu i ljubavi ka bližnjem u Božijoj apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi dostiglo apsolutno da, najviša pozitivnost, afirmacija..

Sazrelo iznutra, sa desne strane, odozgo, savršene svrhe vrha  unapred od kraja, iz raja, kruni se iz večne istine duhovne krune, oreola, Bogatstvo u ljubavi od Boga i bogatstvo Boga.

Praktična, pozitivna teologija kroz negativnost prema negativnom (odbacivanje svake laži, zla) potvrđuje na delu istine, dobra najveću pozitivnost.

Praosnova vere Novog Zaveta  nije  samo da čovek ne laže i čini zlo, nego da iz vatrenog duha i ognjenog jezika iz suviška srca govori istinu i čini dobro.

To je  kvadratura kruga u krstu za okret od laži ka istini, od zla ka dobru: da se iz čiste misli, reči, osećaja, odluke, dela nadjačaju nečiste misli, reči, osećaji, odluke, dela,  sve  lukavo,  pogrešno,  krivo .....

U utemeljenju vere se prepostavlja apsolutno poverenje prema Bogu pre svake logike i saznajno-logičkog da–ne: apsolutni kvalitet, modalitet Božijeg večnog života, savršenog duhovnog  bića pre svakog drugog kvaliteta,  modaliteta.

Apsolutna relacija, poverenja ka Božijoj reči, zapovesti pre svake druge saznajno-logičke relacije, odnosa. Božije bezmerje pre svake kvantitativne mere.

Prvo iz čiste volje odricanje od oca laži, zla (pljuni i zgazi) za istinito jedinstvo sa Bogom ili drugim čovekom.

Pozitivna teologija pre svake razlike na pojavni ili suštinski, teorijski ili praktični um ili pre svakog mišljenja i svakog bivstvovanja, apsolutnu afirmaciju  najvišeg dobra utemeljuje u Božijoj nadbivstvenoj (nadmislenoj, nadopažajnoj)  apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi.

I Aristotel četvorostruku uzročnost kroz najviši princip svrhe sagledava tek iz najvišeg dobra. „Ipak je dobro pranačelo u svima stvarima.“[3] „A misao i to ona koje je to sama po sebi, odnosi se na ono što je najbolje po sebi, dok je najviša misao, misao o najvišem dobru.“^[4]

Praktična teologija, za razliku od teorijske više je praktično hrišćanstvo na delu dobra,  podvižništvo monaha pustinjaka, molitveno tihovanje (isihazam)... itd.

 

PURITANIZAM  I PRVA I DRUGA KANTOVA KRITIKA

 

 Kantova filozofija sa svojom prvom kritikom, sa kojom poriče mogućnost pozitivnog saznanja metafizike, teologije, a pogotovu drugom Kritikom, gde se, nasuprot teorijskog uma, praktično moralni um proglašava za  suštinu čoveka, je, zapravo, filozofsko utemeljenje puritanizma. [5]

Nasuprot „uzvišenosti“ teologije  ili metafizike teorijskog uma, koje zbog suštinske odvojenosti svojih čistih (praznih) formi od slepih sadržaji ostaju sa svim svojim saznanjem prazni pojmovi, ili nauke koja ostaje u u pojavnoj strani stvari, on ono najuzvišenije i prvostepeno čisto vidi u čistoj volji i zakonodavnoj slobodi, koje na delu dobra i pravednosti kroz pozitivnu teologiju, filozofiju praktično-moralnog uma sastavljaju formu i sadržinu u suštinskoj strani stvari.

Ipak, najviši smisao pozitivne filozofije, teologije nije u praktično-moralnom ne laži, ne čini zlo, nego u starijem: govori istinu i čini dobro.  Čin laži, zla narušava lice čoveka a nesuprotstavljanje laži, zlu u sebi obraz čoveka. Po doslednoj pozitivnoj filozofiji, teologiji negacija laži, zla može se utemeljiti samo iz starije afirmacije: govori istinu, čini dobro.

Neko je  dobar iz svoje slobodne volje, što voli, želi dobro, hoće da bude dobar, kao što neko drugi neće, a ne po nekakvoj “mora,“ “treba“ osnovi. To jest, kao što se u saznajno-teorijskom pojavnom  umu  kao  uslov objektivnosti kategorija traži sadržaj spoljašnjeg, prostornog opažaja, tako se u praktično-moralnom suštinskom umu traži da čovek na konkretnom delu dobra i pravednosti svedoči svoju pojedinačnu suštinu i opštečovečanski praktično-moralni noumenon.[6]

U Starom Zavetu je apsolutna afirmacija prema Bogu, poštovanje njegove reči, zapovesti i negativnost prema laži, zlu, huli praosnova svakog da, davanja zemaljskog života u dobru. U Novom Zavetu se za duhovno savršenstvo i apsolutnu afirmaciju, blagoslov večnog života naglašava da nije dovoljno da čovek poštuje Boga, ne huli na Boga, ne laže i ne čini, zlo, nego da svim srcem, svom dušom, svim umom, svom snagom ljubavi ka Bogu i ljubavi ka bližnjem neprekidno da slavi Boga, govori istinu i čini dobro.

 

---

 

 

[1]„Ja sam onaj što jest“. (Sveto pismo, druga Mojsijeva 3. 14). „Tom (večnom biću) samo jeste odgovara kao istiniti izraz“ (Platon, Timaj, NIRO Mladost, Beograd, 38 a). „Ni govorom, ni razumom (atman) se ne doseže. Ni okom, tek izrekom 'On jest' može se spoznati ( Počeci indijske misli, BIGZ, Beograd, 1981, Kata upanišada, str 141).

[2] Parmenid, Poema

[3] Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1075a

[4] Isto, 1072 b.

[5] Po rečima samog Kanta (koje, doduše,  nisu potvrđeno činjenicama), Kantov deda je kao puritanac prebegao iz severne Škotske u istočnu Prusku. Oba Kantova roditelja su bili pristalice pietizma koji uči da religija pripada  unutrašnjem životu pojedinca i najpre potvrđuje u jednostavnosti i poslušnosti moralnom zakonu.

[6] Ovaj rad je samo odeljak iz šireg rada. Za više o ovoj temi pogledati na ovom sajtu radove  O beskonačnom i  Moral i dobro