Постојање и властитост

Аутор: Томислав Новаковић

 

Праосновно јесам (јесте) подразумева из једне исте властитости целокупну метафизику језика

 

Ако се „појмови“ „јесте“ или постоји подразумевају у значењу свих осталих  речи, појмова или ствари, бића па и самог бивствовањe, пре питања да ли ово, оно постоји, јесте, треба разјаснити шта се подразумева под самим постојањем, јестаством, које  првостепено, другостепено, трећестепено значење придајемо тим појмовима,  и који  је од та два појма старији. Да ли је је, јесте нешто најстарије од чега треба поћи, или чак и само јесте тек има неко своје утемељење у неком супстанцијалном  постојању?

По етимолошком значењу речи нешто не нестаје, не пада, него остаје, стаје, стоји, па зато постоји. Постојаност, постојање јер остаје, стаје у некоме, нечему,  у неком простору, месту, или времену, или у нечијој вољи, свести…

 А како уопште знамо за је, јесте? У чему је само да, је, јесте или не, није најпре утемељено? Постоји неки најстарији појам, суд, закључак у коме је  утемељена сама веза је, јесте или не, није? Или чак постоји неко старије је, јесте на коме почива не само сваки појам, суд, свака метафизика, него и сам језик, свака реч која за своје значење не тражи да се по истоветности, истини, истом пореди, потврђује са другим бићем или појмом, своди на нешто друго, него  је неко је, јесте по себи?

Ако је је, јесте само једнакост у односу два појма у истинитом суду знања, очигледно да се то јесте опет утемељује на нечему старијем.  Опет, шта је то старије што везе свих појмова, судова логике, свака је, јесте веза речи језика, све наше знање, искуство морају претпоставити? Има ли та правеза свих веза неко своје утемељење говором, изговором, питањем, одговором из праоснове једне свести (субјективности) или једног света (објективности)?

Може ли Декартово мислим, дакле, постојим, јесам, или Кантово ја мислим, бити најстарије утемељење тога постоји или јесте? Свакако да не може, јер и Кантово мислим, дакле, постојим јесам, и Кантово Ја мислим, па постојим, јесам није најстарије утемељење, него и даље некритички претпоставља оно још увек недефинисано „мислим“ и „ја“ и оно „постојим.“

У сваком случају, ми много пре за постојање, непостојање претпостављамо старије је, није, него за за праосновно да, је, јесте или не, није постојање, непостојање. То јест, за дефинисање тога (заувек) остаје, стаје, стоји, наспрам онога (не стаје) нестаје, не стоји, пада, не постоји нужно се подразумева старије је, да, јесте или не, није. Увек са везом је, јесте, у једном суду изједначује један појам са другим појмом, са том истоветношћу, истошћу тврди нека истина, предикат подводи под субјект, модус под атрибут, атрубут под неку супстанцију, супстанцијалност.

Чим се може питати  шта је биће, бивствовање,  уопште, шта је било које, какво то, ово, оно (квалитет) или колико је (квантитет), какво је (модалитет), у ком односу је једно са другим (релација), очигледно да се  у тим питањима, одговорима – у изрицању било којег, таквог појма, суда, закључка нужно – претпоставља  старије је, јесте. Заправо, само се у свејединству живе речи, говорне свести, најстаријој метафизици језика између свих могућих речи  укључује та  је–није  веза свих веза.

Слобода најразличитијих мисли, осећаја, потреба, жеља, израза воље и ван и унутра сваковрсним знаковима, знацима знања подразумева прасинтетичком везом је, да, јесте или не, није  свејединство живе речи. За свако, било које, какво то, ово, оно шта је, јесте претпоставља се целокупна је–није метафизика језика, све могуће везе живе речи, говорне свести.

Када  питамо шта је, јесте (само) постојање, ми у неком замишљеном одговору за било које неко, нешто, конкретно ово, оно или највише све што остаје, стаје, стоји, постоји, очигледно претпостављамо из свејединства језика прасинтетичко је (јесте).

За значењe било које ствари, бића, речи, појма:  шта је то, ово оно, па и шта је само „бити,“ биће, бивање, бивствовање, уопште,  шта је, какво је, колико, је, у ком односу, је нешто у питању и  одговору (то је то и то), претпоставља се старије је, да, јесте. А за свако је и да неко старије један. А за један, најстарије јесам – једну исту властитост.  

 

Пре свих  разлика, супротности треба утемељити основу да–не, јесте–није.

 

У чему се утемељује само је–није, да–не, праоснова истости, јединства, наспрам разлика,  супротности, нејединства?

Проблем се може и другачије поставити: да ли су закони логике, једна логика, могући без логике једног? И ако су свако је–да утемељени у неком је-да-н, какво је, које је то најстарије један, било у бројном, логичком, онтолошком смислу, које се мора претпоставити за свако је, да?

За Хераклита  је логос једно и једно логос,  све-једно – једно-све. Када Парменид каже биће јесте, небиће није, очигледно да  биће потврђује са јесте. А јесте, са један. Нема два бивстовања, него је један бивстовање; јe–да  је изједначено са један. Једна логика може бити само логика једног.

 Хегел, логиком једног, једном логиком, своди сву објективност, на апсолутну (Божију) субјективност. Противуречности су само унутрашње разлике, супротности једне апсолутно логичне идеје. Логос је један и једно је логос и по тој апсолутној логици једног, једној апсолутној логици, изједначује на почетку биће и небиће. Ипак, пре него што изједначи, или састави биће–небиће, треба да утемељи само да–не, јесте–није. Опет, ако изједначи и само да и не, јесте и није, онда ти истоветни–противуречни појмови бића–небића губе смисао.

Кант не прихвата Парменидово логичко-онтолошко изједначење једног и бивстовања; да једна логика мора бити  логика једног и испред сваког да–не, јесте–није (уопште, свих категорија логике), поставља праосновно синтетичко јединство самосвести. Најстарије синтетичко један, за свако је и да, за Канта може бити утемељено само у једној свести о себи, праосновном идентитету самосвести. Било које  је, да, јесте, једнако, исто за јединство представа у појму, појмова у суду, судова у закључку, захтева синтетичку праоснову самосвести, па и сам закон непротивуречности.

Међутим, само чиста воља–једна иста властитост може бити праоснова не само за свако да–не, јесте–није,  него и за свако шта, како, колико, зашто... И као што је праоснова глагола бивати, бити утемељена из старијег је, јесте, тако се је, јесте утемељено из  најстаријег јесам.  Тачније, свако један по појму или броју претпоставља једну синтетички старију самоочигледну властитост.

Предмислена, предлогичка властитост не може се свести на било које, какво ово, оно.., објашњавати овим, оним.., нечим него доследном негацијом мора ићи до слободног ништа, ничег, да би утемељила афирмацију сваког шта, како, колико, зашто... било кога, чега нечег.

 

Једна иста властитост пре сваког је–да–јесте[1]

 

„Супстанција“ у најсвојственијем, и првом,  и главном смислу, јесте оно што није ни афирмисано о једном субјекту нити је у једном субјекту,  – као, на пример, један одређен човек [...][2]

Како то живо једно  у нама има  исту властитост?

Да ли објективна је–да–јесте веза једног и другог појма по неком најстаријем синтетичком суду знања утемељује једно исто Ја=Ја, синтетичку праоснову чисте свести, или једно исто конкретно Ја=Ја, свако је–да–јесте јединством једног и другог појма истину, истост у објективном суду знања? Свакако, да је свака jе–да–јесте веза више представа у појму, појмова у суду, или судова у закључку, могућа тек по једној конкретној Ја=Ја самоочигледној властитости, пре било које једне ствари, или везе  више представа у једном појму, или  субјекта и  предиката у једном суду.

Свест о јестаству, као и свака је–да–јесте веза субјекта и предиката, утемељена је у једном истом Ја=Ja конкретном субјекту,  а не обрнуто: свест о једном и истом конкретном Ја=Ја субјекту, у је–да–јесте вези више појмова, при изједначењу субјекта и предиката у било којим истинитим судовима знања.

Свако је, јесте се ослања на једно појединачно и конкретно исто Ја=Ја стајање, остајање, постојано постојање. И пре него „Ја само знам да постојим,“ ја из једне конкретне и појединачне Ја=Ја исте властитости  што остаје једна иста у промени, стаје, стоји, знам за свако је, да, јесте  објективно јединство у: опажају, појму, суду, закључку – постојано постојање! Та појединачна иста властитост је свеподлежућа основа сваког је, да, јесте или не, није објективног јединства истинитог појма, суда, закључка знања.

На први поглед изгледа да веза је–да–јесте у  суду неког ужег ка ширем појму, утемељује везу субјекта и предиката. Међутим та најпростија је–да–јесте или не, није веза за све-једно–једно-све тек  кроз синтетички најстарију  вољу и једну супстанцијалну властитост има утемељење.

Свеподлежуће Ја=Ја иста властитост утемељује сваку предикативност; лингвистичку основу говора –синтаксу реченице и семантику речи. Као најстарија ос што остаје иста у промени, опстаје, стаје, стоји  прима сву  постојаност постојања.  То да прво мора постојати свест о себи, самосвест, да би постојала свест о било чему другом, не значи ништа друго, него да једна иста властитост, чиста воља, вољно Ја=Ја, стоји испред чисте свести, једног општелогичког Ја! А то је, чини се, обрнуто од онога што тврди Кант својом првом критиком!

Једновољност, једног чистог, истог вољног Ја=Ја, идентичног себи, непротивуречног са собом, са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу, утемељује једну логику, једнологичност, једну свест, једносвесност – уопште свесност, логичност. Нема човек из општелогичког Ја самоочигледност постојања, него из једне исте властитости  (непротивуречности мисли, речи, одлуке, дела) са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу. Пре него што из “Ја мислим... само знам да постојим“, ја из једне самоочигледне властитости, истог Ја=Ја, тек знам, имам, потврђујем саму постојаност постојања!

У основи математичког 1=1, 2 +2 = 4,  не лежи нека логичка истост А=А, него управо једна појединачна, иста властитост, једно вољно Ја=Ја, носи ту логичко-математичку истост, логичко А=А. Ја немам једну Ја=Ја чисту, исту властитост из броја један, него из једне чисте, исте воље, властитог Ја=Ја, тек знам за број један! Да није човек једна иста властитост, не би знао ни за какво једнако, исто, једно, један! Најстарије једно, једнако, исто, једно, један, за свако је и да, може бити само једна иста властитост. Само се из тог најстаријег један, једне исте властитости зна за број један и сваку  је и да једнакост, истост у појмовима, судовима знања.

Једино из једне јуче, данас сутра самоочигледне исте властитости, без обзира на све промене у себи и око себе,  човек има свест о себи, самосвест. Tа  синтетичка основа чисте воље и једне исте властитости утемељује А=А логичко-аналитичку праоснову закона идентитета и закона непротивуречности. И зато, што постоји конкретна сталност самоочигледне синтетичке основе чисте воље једне и исте властитости свога Ја=Ја, постоји и празна општелогичка, математичка; и то је суштина приче и крај те дискусије старе  две хиљаде година!

Праоснова сводити, свести од ван ка унутра и од унутра ка ван у једној свести, од субјекта ка објекту и објекта ка субјекту која држи, спаја све разлике, супротности све-једног једног-свега, има се само у чистој вољи, самоочигледном Ја=Ја, једној истој властитости.

Не потврђује неко најстарије Је исту властитост, наше властито Ја, него једно властито Ја=Ја, свако Је, па чак и праоснову свести у самосвести.  То је најстарија синтетичка оса, основа унутра око које се све прикупља, остаје, застаје, постојано стаје, стоји, постоји, пре сваког појма и опажаја! Без чисто вољног Ја,  не може се никако појмити једно логичко Ја. Много пре та синтетички најстарија ос, постојаност изнутра, јако остајање, стајање, постојање, мери све споља, него што оно споља мери ту свеподлежућу ос унутра која стоји као најстарији ослонац, стајање,  остајање, постојано постојање!

Из општелогичког Ја не може се разликовати раније–сада–касније, те зато Кант уводи посебно временско чуло, априорни самоопажај да његовим трансценденталним одредбама једновремености, следа, трајања разликује време. Међутим,  не само да се тек из једне  јуче– данас– сутра исте властитости и садржаја спољашњих опажаја, разликује  раније, сада, касније, него се из једне исте властитости нема никаква потреба за посебним временским чулом–опажајем!

 

Коментар: О постојаности, постојању

 

Декарт тврди да човек само својим мишљењем себе нужно претпоставља, чврсто поставља, потврђујемо самопостојање, а затим и постојање самог (сваког)  бића. Све што јесте,  стоји, постоји, па, свакако и наше сопствено постојање, потврђује се из мишљења. По Канту,  опет, није довољно да нешто постоји само са стране разума, мишљења, појма, него остаје, стаје, стоји, постоји тек када је потврђено и садржајима  опажања.

То јест, појмови тражи  (са стране садржаја) потврду чулности, опажања, а разноврсни опажаји са стране (форме) ситезу разума, мишљења, појма. И иако увек једно зависи од другог свако је постојање (опажање) подједнако као и мишљење (сазнање) само појавно, он опет тврди да је та свест о сопственом постојању задата већ из самог чина мишљења, независно од опажаја чулности. Ипак додаје да то није никакво суштинско знање себе нити суштине самог мишљења.

По старим филозофима извесност постојања и самопостојања не може се никако утемељити из простог чина мишљења, него се до те извесности долази суштинским, филозофским истраживањем, када се тражи, налази суштина самог себе, суштина самог бића и суштина самог мишљења. Код првих филозофа се оно супстанцијално, свеподлежуће што заувек остаје, стаје, стоји разликује од филозофије до филозофије.

За Талеса је то вода,  за Емпедокла четири основна елемента (вода, ватра, ваздух, земља) и љубав и мржња,  за Анаксимена ваздух, Анаксимандра бесконачно, за Парменида једно–биће, за Хералита логос вечне ватре, за Демокрита, Леукипа атоми и празан простор, за Питагору бројеви и њихове хармоније, за Анаксагору Нус и Хомеомерије…

И Платон управо такву суштинску мисао демонстрира у својим дијалозима: Држави, Федону, Менону, Филебу... када проналази  праоснову ума, разума, чула, доказе о бесмртности душе, или вечну суштину лепоте, правичности, умерености, мудрости, храбрости… метафизичку основу појединачних опажаја или посебних, општих појмова, судова разума, уопште истине свега сазнања, мишљења из целовитих идеја ума, а свих идеја из највише идеје добра. По њему се једино из ума сагледава оно што заувек остаје, стаје, стоји, вечно постоји, достиже  истина самог мишљења.

И мада и за њега ствари постоје на различите начине,  само оно   потпуно утемељено, што никад не пролази, не пада, пропада, већ вечно остаје  стаје, стоји,  по себи јесте, стварно постоји, а све што се стално мења, не стаје, не стоји, него настаје–нестаје, заправо – не постоји. Ни појединачно опажање чула, ни опште, посебно сазнање разума, мишљења не бивствују по себи, нити може утемељити вечну идеју оно што заувек остаје, стаје, стоји, вечито постоји, него само надмислена, надсазнајна, надбивствена целовита идеја добра.

По Аристотеловој класификацији четвороструке узрочности: узрока материје, узрока форме, узрока кретања и узрока сврхе, неки филозофи наглашавају материјални прицип, неки принцип форме, неки принцип кретања, а тек се од Анаксагорине, Платонове и његове (Аристотелове) филозофије (Нус, највиша идеја добра, Бог) уводи онај суштински свеобухватни принцип умне сврхе за најтемељнији  узрок постојаности постојећег.

За Хераклита, насупрот постојаности вечног постојања,  ништа  без промене не може остајати, стајати, постојати… Насупрот непроменљивог (једног, броја, атома,  елемената, идеје) било којег, каквог бића, бивствовања  само вечно жива ватра, која саставља у себи све разлике, супротности, логос сталне промене остаје у свему, стаје, стоји, постоји. Чак је и „Сунце… сваки дан ново“[3] Како се било шта може дешавати или постојати као постојано једно исто без суштинских разлика, супротности, промене? Постојаност кога, чега?

Слично као што свако једно тражи неко друго, треће… за своју постојаност постојања, тако се стална промена тражи суштинске разлике, супротност за било које, какво дешавање, постојање, а поготову живо бивствовање, постојање. Разлике, супротности су у самој ствари, и иако је свако коначно биће, елемент неко јединство,  једно, оно  кроз мноштво разлика, супротности у себи има неко своје друго, треће… које га нагоне на стално кретање, борбу с којом одржава своје постојање, живот. Заправо, само та стална промена, које слободно допушта, саставља у једном све разлике, супротности суштински рађа, развија његово биће, омогућава, покреће сваки  живот.

 Буда, опет, не само да сумња у постојање или самопостојање било кога, чега, него јасно тврди да је свако спољашње–унутрашње постојање, самопостојање илузорно, ништавно. Привид је, подједнако, материјализам и идеализам (субјективизам и објективнизам) и њихова негација или њихово јединства; свака (постојаност постојања) бивственост бивствовања…

Претпоставимо да нема ни живота ни човека, да нека природна катастрофа уништи живот и човека. Каквог онда има смисла сама светскост, свет, уобличење било које ствари, уопште давање предности било којем, каквом могућем облику материје, енергије (топлоти звезде, пуноћи планете над хладним простором, празним вакуумом), над неким другим обликом, материје, енергијом; на крају било којем, каквом нечем над ничем, живом над неживом, постојањем над непостојањем, бивствовањем над небивствовањем), уопште било какво значење тих речи?

Зашто би, уопште било који облик материје, енергија не само имао предност над другим, него чак било које, какво нешто (па и само „све“) уопште био нешто („све“) а не просто ништа? Било које, какво нешто (или све) није никако нешто наспрам ништа што ми мислимо, сазнајемо, говоримо о њему, или осећамо, желимо, одлучујемо, живимо „нешто“, а не ништа (као што мисли Парменид). Већ је речено да и наше мисли, речи, сазнања, осећаји, жеље, одлуке, живот (сваки спољашњи или унутрашњи свет, светскост) такође могу бити ништавност, ништа (како мисли Буда). И да је, у складу са утемељењем сваке могуће светскости света (целовите форме–садржаја свега ван, или целовитог свега унутра само по основи (чистих, празних форми) човека или потреби нашег тела, чула),  нужно појавног објективизма из празних форми чула, разума, ума, или нужног појавног субјективизма из слепих садржаја, сваки субјективизам (унутрашњи свет) као и сваки спољашњи свет (објективизам) унапред, по Буди, привидан.

Сваки (макрокосмички) ред, поредак је дат условљеним чулима неке субјективности по потребама неког бића (микросмички), као и обрнуто (није по себи) и зато је та међузависност  само обмана, опсена, ништавност. 

Чиме Декарт утемељује оно што остаје, стаје, стоји  и зато „постоји.“ Шта за њега заувек остаје, стаје, стоји, супстанцијално „постоји“? Да ли он старијим самом по себи мишљењем утемељује све друго, свако друго постојање, или мишљењем само долази само до старијег постојања (предмисленог, надмисленог) самог по себи постојања? И шта је то (нај) старије (предмислемно, надмислено) постојање које мишљење само потврђује?

Управо из тог разлога Хајдегер из своје егзистенцијалне онтологије  тврди да се само из првостепеног реда, поретка најстаријег смисла (човековог) коначног тубивствовања, метафизиком, „теологијом“ смрти, времена, може схватати ред, поредак смисао било којег, каквог бића и самог бивствовања. По начелу, коме је време, једина могућа (првобивствена егзистенцијална) коначност и сама смрт  и најстарије ништа логично, њему је све логично (свако биће и само бивствовање), а коме највластитија смрт, егзистенцијално најконачније временито коначно и надбивствено ништа није логично, њему на крају ништа није логично; никакво биће ни само бивствовање.[4]

То најконачније човеково слободно ништа пре сваког шта је најстаријом метафизиком коначности осмишљава свако шта, како, колико и у ком односу јесте биће и свако могуће (само) биваствовање. Само се из супстанцијалног зашто егзистенцијалног тубивстовања разоткрива из   слободног ништа  оно шта  (како, колико, и у ком односу јесте) сваког бића и самог бивствовања.[5]

 

Постојање и властитост

 

Кант изједначује Ја мислим, и Ја постојим, јесам (преузима Декартов cogito, ergo, sum). Међутим из основних поставки његове филозофије очигледно да то није могуће. Зар управо он не тврди да је  Ја мислим само чиста форма разума и да се из празног појма, без садржаја опжања не може судити о постојању?  Свака мисао се бави оним шта, колико, како и у ком односу јесте некога и нечега.

Ако се не зна шта, како, колико и у ком односу нешто јесте, како и зашто онда уопште  нешто  јесте? Да једна мисао за своју истинитост тражи да се поред  форме потврди садржаје чула чула, да се најстаријим условима искуства своди на њих? И да у складу са тим Кантово, Ја мислим може само да значи Ја опажам, а Ја мислим о себи,  на Ја опажам или самоопaжам себе. Да самоизвесно Ја мислим, јесам, или Ја имам свест о себи, самосвест самоизвесност потврђује кроз   Ја опажам или самоопажам себе.^[6]

То јест, ако је његова прва поставка да је свако мишљење утемељено из опажања онда то самоочигледно самопостојање (самомишљење) може бити само самоочигледно појавно опажање, самопажање. Иначе, како би уопште знали шта значи то Ја мислим, када и сам Канта тврди да сав садржај тога Ја мислим долази од оног Ја опажам, самоопажам, најстаријим условима искуства увек зависан од њега, због чега је свако самомишљење,  самоопажање само појавно.

У оном Ја мислим=Ја опажам или Ја мислим о себи–Ја самоопажам себе, које условљава једно друго, се не може никако утемељити ни само Ја, ни само постојање (ни суштина нас самих ни саме ствари, него само њихове појаве по спољашњим, унутрашњим чулима–опажајима простора и времена). Ако се Ја  своди на мислим,  а мислим на постојим, а постојим опет на мислим, то је circulus vitiosus (рђав круг доказивања) – празна таутологија.

 То јест, Кант не само да се из мишљења не доказује постојање, самопостојање него упрво само мишљење своди на опажање а самомишљење на самоопажање, то јест, самопостојање на појавно, чулно постојање, на Ја опажам, самоопажам, на Берклијево esse est percipi! и од почетка се тврди да изван нашег опажања, самопажања нема никакве ствари, никавог бића, никаквог света.^[7] Једно такво мишљење  је касније извео Шопенхауер, и отворено тврдио да је све што постоји само самообјективизација опажања (самопажања), представљања (самопредстављања).

Поред тога, када се највиша синтетичка форма самосвести утемељује у ономе Ја мислим, то мислим ни изблиза не одређује само ја. Међутим, више се то празно „мислим“ утемељује у идентитету Ја=Ја, него што се предопажајни, предмислени (надопажајни, надмислени) идентитет Ја=Ја утемељује у празном „мислим“.

Кант уопште не долази до тога на најстарије логичко  А=А, за јединство више представа у појму, или више појмова у једном суду везом је, јесте,  па чак и прасинтички идентитет самосвести, утемељи и чистој вољи и једној појединачној Ја=Ја истој властитости. Иако се на први поглед чини да се „прасинтетичко Ја мислим утемељује у себи, независно од спољашњег, унутрашњег опажања, ако се са друге стране  то самомишљење своди само на свест о сопственом постојању (а појам постојања, самопостојања притом уопште не дефинише, нити објашњава, нити како је могуће то мишљење, самомишљење изван опажања, самоопажања),  свакако да се  та свест о себи, самосвест, проста самоочигледног постојаног постојања, самопостојања своди на чин самоопажање, опажање.

Према томе, Кантова праосновна аперцепција Ја мислим,  је на крају само посредна представа непосредне перцепције Ја опажам, самоопажам, и у том смислу Шопенхауер има право. Тај додатак да су ту простор и време трансцендентална чула спољашњег, унутрашњег опажања, самоопажања, у ствари, само потврђује ову тезу да се његово самомишљење своди самоопажање. То јест, не само да се  трансцендентно самомишљење посредно своди на конкретно мишљење о појавном том, овом, оном чулном опажању, него и само самоопажање на опажање, ја самоопажам, на Ја опажам! То јест, Кантов критеријум искуства не своди само Ја мислим на Ја самоопажам, а самоопажам на oпажам, него се на то просто опажање своди чак и само ја,  свест о себи, самосвест!

 

Коментар о Шопенхауеру

 

На први поглед је изгледало да Шопенхауер са најстаријом вољом објашњава разлог опажања, самоопажања представљања (самопредстављања)  првостепеном вољом утемељује мишљење и опажање, међутим заправо је  обрнуто, ту се и оно мислим и оно вољно одлучујем, делам, сви изрази мишљења, осећања, и израза воље, одлучивања, делања под утицајем индијске филозофије своде на појавне представе. То јест, када се синтетички најстарија воља своди на првостепено опажам, самоопажам, ту се из појавне представе проглашава привид воље, привид мишљења и привид свести (нашег Ја)!

То значи да Шопенхауреова објективизација воље не објективизује вољом мишљење, не подводи чулност, разум ум, све опажање као и сазнање, мишљење,  под надопажајну, надсазнајну чисту вољу и једну исту (првостепену) властитост, него много обрнуто, са том „објективнизацијом“ постаје нешто другостепено, своди се свакако на првостепено опште и нужно појавно сазнање, мишљење, и слепо, безлично опажање, што на крају, потпуно супротно том највишом „објективнизацијом“ воље – води потпуној негацији воље и негацији сваке властитости.

 

 

---

[1] Више о праоснови  вољног ја и једне конкретне и појединачне властитости у не само не само практичног одлучивања, деловања него и у основи општелогичког Ја и свега нашег сазнања, искуства видети на сајту: www. filozof.rs  у раду Чиста  воља у Кантовој Критици чистог ума/ Начела практичне логике.

[2]Aristotel, Organon, Kultura, Beograd,  1970. стр.8

[3] Heraklit, Fragmenti, Grafos, Beograd,  1974, Фраг.6

[4] Далеко од тога да је Хајдегер своје тезе довео до овако јасних закључака; али се оне из његове фундаменталне онтологије коначног тубивствовања пре сваког бића и самог  бивствовања, свакако, дају извести.

[5] За више погледати на сајту www. filozof.rs  рад : О просветљујућем доживљају, одељак: Смрт и ништа.

[6] Зато је Хајдегер праоснову  Ја мислим, свестан сам себе да јесам, постојим,  саму свест, саму чулност, разум, ум, све наше појмове, судове, идеје својом временитом метафизиком посматра посматра као егзистенцијалну свест о највластитијем коначном.

[7] Хегел касније наспрам Кантове трансценденталне основе мишљења, сазнања везаног за опажање, самоопажање,  покушава да утемељи Божије по себи и за себе апсолутно сазнање, мишљења. Ипак, када треба том и таквом апсолутном по себи и за себе сазнању, мишљењу и појму, систему апсолутне дијалектичке логике као вечне суштине Бога пре стварања природе, човека и једног коначног духа“ да да некакав садржај, он прво тврди да се та вечна истина Бога, апсолутног духа, идеје отуђује, оспољује у свет просторно-временско-материјалне природе и уместо да Бог пре природе, човека и сваког коначног духа ствара природу, човека  (или из апсолутног појма о појму дедукује природу, човека), он (под утицајем Спинозиног Deus sive Natura (Бог или природа), из створене природе, човека „апсолутним“ самомишљењем, степенованим самосазнањем из тог отуђеног, оспољеног апсолутног духа, идеје прави, ствара апсолутни дух, идеју,  Бога!