Postojanje i vlastitost

Autor: Tomislav Novaković

 

Praosnovno jesam (jeste) podrazumeva iz jedne iste vlastitosti celokupnu metafiziku jezika

 

Ako se „pojmovi“ „jeste“ ili postoji podrazumevaju u značenju svih ostalih  reči, pojmova ili stvari, bića pa i samog bivstvovanje, pre pitanja da li ovo, ono postoji, jeste, treba razjasniti šta se podrazumeva pod samim postojanjem, jestastvom, koje  prvostepeno, drugostepeno, trećestepeno značenje pridajemo tim pojmovima,  i koji  je od ta dva pojma stariji. Da li je je, jeste nešto najstarije od čega treba poći, ili čak i samo jeste tek ima neko svoje utemeljenje u nekom supstancijalnom  postojanju?

Po etimološkom značenju reči nešto ne nestaje, ne pada, nego ostaje, staje, stoji, pa zato postoji. Postojanost, postojanje jer ostaje, staje u nekome, nečemu,  u nekom prostoru, mestu, ili vremenu, ili u nečijoj volji, svesti…

 A kako uopšte znamo za je, jeste? U čemu je samo da, je, jeste ili ne, nije najpre utemeljeno? Postoji neki najstariji pojam, sud, zaključak u kome je  utemeljena sama veza je, jeste ili ne, nije? Ili čak postoji neko starije je, jeste na kome počiva ne samo svaki pojam, sud, svaka metafizika, nego i sam jezik, svaka reč koja za svoje značenje ne traži da se po istovetnosti, istini, istom poredi, potvrđuje sa drugim bićem ili pojmom, svodi na nešto drugo, nego  je neko je, jeste po sebi?

Ako je je, jeste samo jednakost u odnosu dva pojma u istinitom sudu znanja, očigledno da se to jeste opet utemeljuje na nečemu starijem.  Opet, šta je to starije što veze svih pojmova, sudova logike, svaka je, jeste veza reči jezika, sve naše znanje, iskustvo moraju pretpostaviti? Ima li ta praveza svih veza neko svoje utemeljenje govorom, izgovorom, pitanjem, odgovorom iz praosnove jedne svesti (subjektivnosti) ili jednog sveta (objektivnosti)?

Može li Dekartovo mislim, dakle, postojim, jesam, ili Kantovo ja mislim, biti najstarije utemeljenje toga postoji ili jeste? Svakako da ne može, jer i Kantovo mislim, dakle, postojim jesam, i Kantovo Ja mislim, pa postojim, jesam nije najstarije utemeljenje, nego i dalje nekritički pretpostavlja ono još uvek nedefinisano „mislim“ i „ja“ i ono „postojim.“

U svakom slučaju, mi mnogo pre za postojanje, nepostojanje pretpostavljamo starije je, nije, nego za za praosnovno da, je, jeste ili ne, nije postojanje, nepostojanje. To jest, za definisanje toga (zauvek) ostaje, staje, stoji, naspram onoga (ne staje) nestaje, ne stoji, pada, ne postoji nužno se podrazumeva starije je, da, jeste ili ne, nije. Uvek sa vezom je, jeste, u jednom sudu izjednačuje jedan pojam sa drugim pojmom, sa tom istovetnošću, istošću tvrdi neka istina, predikat podvodi pod subjekt, modus pod atribut, atrubut pod neku supstanciju, supstancijalnost.

Čim se može pitati  šta je biće, bivstvovanje,  uopšte, šta je bilo koje, kakvo to, ovo, ono (kvalitet) ili koliko je (kvantitet), kakvo je (modalitet), u kom odnosu je jedno sa drugim (relacija), očigledno da se  u tim pitanjima, odgovorima – u izricanju bilo kojeg, takvog pojma, suda, zaključka nužno – pretpostavlja  starije je, jeste. Zapravo, samo se u svejedinstvu žive reči, govorne svesti, najstarijoj metafizici jezika između svih mogućih reči  uključuje ta  je–nije  veza svih veza.

Sloboda najrazličitijih misli, osećaja, potreba, želja, izraza volje i van i unutra svakovrsnim znakovima, znacima znanja podrazumeva prasintetičkom vezom je, da, jeste ili ne, nije  svejedinstvo žive reči. Za svako, bilo koje, kakvo to, ovo, ono šta je, jeste pretpostavlja se celokupna je–nije metafizika jezika, sve moguće veze žive reči, govorne svesti.

Kada  pitamo šta je, jeste (samo) postojanje, mi u nekom zamišljenom odgovoru za bilo koje neko, nešto, konkretno ovo, ono ili najviše sve što ostaje, staje, stoji, postoji, očigledno pretpostavljamo iz svejedinstva jezika prasintetičko je (jeste).

Za značenje bilo koje stvari, bića, reči, pojma:  šta je to, ovo ono, pa i šta je samo „biti,“ biće, bivanje, bivstvovanje, uopšte,  šta je, kakvo je, koliko, je, u kom odnosu, je nešto u pitanju i  odgovoru (to je to i to), pretpostavlja se starije je, da, jeste. A za svako je i da neko starije jedan. A za jedan, najstarije jesam – jednu istu vlastitost.  

 

Pre svih  razlika, suprotnosti treba utemeljiti osnovu da–ne, jeste–nije.

 

U čemu se utemeljuje samo je–nije, da–ne, praosnova istosti, jedinstva, naspram razlika,  suprotnosti, nejedinstva?

Problem se može i drugačije postaviti: da li su zakoni logike, jedna logika, mogući bez logike jednog? I ako su svako je–da utemeljeni u nekom je-da-n, kakvo je, koje je to najstarije jedan, bilo u brojnom, logičkom, ontološkom smislu, koje se mora pretpostaviti za svako je, da?

Za Heraklita  je logos jedno i jedno logos,  sve-jedno – jedno-sve. Kada Parmenid kaže biće jeste, nebiće nije, očigledno da  biće potvrđuje sa jeste. A jeste, sa jedan. Nema dva bivstovanja, nego je jedan bivstovanje; je–da  je izjednačeno sa jedan. Jedna logika može biti samo logika jednog.

 Hegel, logikom jednog, jednom logikom, svodi svu objektivnost, na apsolutnu (Božiju) subjektivnost. Protivurečnosti su samo unutrašnje razlike, suprotnosti jedne apsolutno logične ideje. Logos je jedan i jedno je logos i po toj apsolutnoj logici jednog, jednoj apsolutnoj logici, izjednačuje na početku biće i nebiće. Ipak, pre nego što izjednači, ili sastavi biće–nebiće, treba da utemelji samo da–ne, jeste–nije. Opet, ako izjednači i samo da i ne, jeste i nije, onda ti istovetni–protivurečni pojmovi bića–nebića gube smisao.

Kant ne prihvata Parmenidovo logičko-ontološko izjednačenje jednog i bivstovanja; da jedna logika mora biti  logika jednog i ispred svakog da–ne, jeste–nije (uopšte, svih kategorija logike), postavlja praosnovno sintetičko jedinstvo samosvesti. Najstarije sintetičko jedan, za svako je i da, za Kanta može biti utemeljeno samo u jednoj svesti o sebi, praosnovnom identitetu samosvesti. Bilo koje  je, da, jeste, jednako, isto za jedinstvo predstava u pojmu, pojmova u sudu, sudova u zaključku, zahteva sintetičku praosnovu samosvesti, pa i sam zakon neprotivurečnosti.

Međutim, samo čista volja–jedna ista vlastitost može biti praosnova ne samo za svako da–ne, jeste–nije,  nego i za svako šta, kako, koliko, zašto... I kao što je praosnova glagola bivati, biti utemeljena iz starijeg je, jeste, tako se je, jeste utemeljeno iz  najstarijeg jesam.  Tačnije, svako jedan po pojmu ili broju pretpostavlja jednu sintetički stariju samoočiglednu vlastitost.

Predmislena, predlogička vlastitost ne može se svesti na bilo koje, kakvo ovo, ono.., objašnjavati ovim, onim.., nečim nego doslednom negacijom mora ići do slobodnog ništa, ničeg, da bi utemeljila afirmaciju svakog šta, kako, koliko, zašto... bilo koga, čega nečeg.

 

Jedna ista vlastitost pre svakog je–da–jeste[1]

 

„Supstancija“ u najsvojstvenijem, i prvom,  i glavnom smislu, jeste ono što nije ni afirmisano o jednom subjektu niti je u jednom subjektu,  – kao, na primer, jedan određen čovek [...][2]

Kako to živo jedno  u nama ima  istu vlastitost?

Da li objektivna je–da–jeste veza jednog i drugog pojma po nekom najstarijem sintetičkom sudu znanja utemeljuje jedno isto Ja=Ja, sintetičku praosnovu čiste svesti, ili jedno isto konkretno Ja=Ja, svako je–da–jeste jedinstvom jednog i drugog pojma istinu, istost u objektivnom sudu znanja? Svakako, da je svaka je–da–jeste veza više predstava u pojmu, pojmova u sudu, ili sudova u zaključku, moguća tek po jednoj konkretnoj Ja=Ja samoočiglednoj vlastitosti, pre bilo koje jedne stvari, ili veze  više predstava u jednom pojmu, ili  subjekta i  predikata u jednom sudu.

Svest o jestastvu, kao i svaka je–da–jeste veza subjekta i predikata, utemeljena je u jednom istom Ja=Ja konkretnom subjektu,  a ne obrnuto: svest o jednom i istom konkretnom Ja=Ja subjektu, u je–da–jeste vezi više pojmova, pri izjednačenju subjekta i predikata u bilo kojim istinitim sudovima znanja.

Svako je, jeste se oslanja na jedno pojedinačno i konkretno isto Ja=Ja stajanje, ostajanje, postojano postojanje. I pre nego „Ja samo znam da postojim,“ ja iz jedne konkretne i pojedinačne Ja=Ja iste vlastitosti  što ostaje jedna ista u promeni, staje, stoji, znam za svako je, da, jeste  objektivno jedinstvo u: opažaju, pojmu, sudu, zaključku – postojano postojanje! Ta pojedinačna ista vlastitost je svepodležuća osnova svakog je, da, jeste ili ne, nije objektivnog jedinstva istinitog pojma, suda, zaključka znanja.

Na prvi pogled izgleda da veza je–da–jeste u  sudu nekog užeg ka širem pojmu, utemeljuje vezu subjekta i predikata. Međutim ta najprostija je–da–jeste ili ne, nije veza za sve-jedno–jedno-sve tek  kroz sintetički najstariju  volju i jednu supstancijalnu vlastitost ima utemeljenje.

Svepodležuće Ja=Ja ista vlastitost utemeljuje svaku predikativnost; lingvističku osnovu govora –sintaksu rečenice i semantiku reči. Kao najstarija os što ostaje ista u promeni, opstaje, staje, stoji  prima svu  postojanost postojanja.  To da prvo mora postojati svest o sebi, samosvest, da bi postojala svest o bilo čemu drugom, ne znači ništa drugo, nego da jedna ista vlastitost, čista volja, voljno Ja=Ja, stoji ispred čiste svesti, jednog opštelogičkog Ja! A to je, čini se, obrnuto od onoga što tvrdi Kant svojom prvom kritikom!

Jednovoljnost, jednog čistog, istog voljnog Ja=Ja, identičnog sebi, neprotivurečnog sa sobom, sa jasnim da–ne, jeste–nije, hoću–neću, utemeljuje jednu logiku, jednologičnost, jednu svest, jednosvesnost – uopšte svesnost, logičnost. Nema čovek iz opštelogičkog Ja samoočiglednost postojanja, nego iz jedne iste vlastitosti  (neprotivurečnosti misli, reči, odluke, dela) sa jasnim da–ne, jeste–nije, hoću–neću. Pre nego što iz “Ja mislim... samo znam da postojim“, ja iz jedne samoočigledne vlastitosti, istog Ja=Ja, tek znam, imam, potvrđujem samu postojanost postojanja!

U osnovi matematičkog 1=1, 2 +2 = 4,  ne leži neka logička istost A=A, nego upravo jedna pojedinačna, ista vlastitost, jedno voljno Ja=Ja, nosi tu logičko-matematičku istost, logičko A=A. Ja nemam jednu Ja=Ja čistu, istu vlastitost iz broja jedan, nego iz jedne čiste, iste volje, vlastitog Ja=Ja, tek znam za broj jedan! Da nije čovek jedna ista vlastitost, ne bi znao ni za kakvo jednako, isto, jedno, jedan! Najstarije jedno, jednako, isto, jedno, jedan, za svako je i da, može biti samo jedna ista vlastitost. Samo se iz tog najstarijeg jedan, jedne iste vlastitosti zna za broj jedan i svaku  je i da jednakost, istost u pojmovima, sudovima znanja.

Jedino iz jedne juče, danas sutra samoočigledne iste vlastitosti, bez obzira na sve promene u sebi i oko sebe,  čovek ima svest o sebi, samosvest. Ta  sintetička osnova čiste volje i jedne iste vlastitosti utemeljuje A=A logičko-analitičku praosnovu zakona identiteta i zakona neprotivurečnosti. I zato, što postoji konkretna stalnost samoočigledne sintetičke osnove čiste volje jedne i iste vlastitosti svoga Ja=Ja, postoji i prazna opštelogička, matematička; i to je suština priče i kraj te diskusije stare  dve hiljade godina!

Praosnova svoditi, svesti od van ka unutra i od unutra ka van u jednoj svesti, od subjekta ka objektu i objekta ka subjektu koja drži, spaja sve razlike, suprotnosti sve-jednog jednog-svega, ima se samo u čistoj volji, samoočiglednom Ja=Ja, jednoj istoj vlastitosti.

Ne potvrđuje neko najstarije Je istu vlastitost, naše vlastito Ja, nego jedno vlastito Ja=Ja, svako Je, pa čak i praosnovu svesti u samosvesti.  To je najstarija sintetička osa, osnova unutra oko koje se sve prikuplja, ostaje, zastaje, postojano staje, stoji, postoji, pre svakog pojma i opažaja! Bez čisto voljnog Ja,  ne može se nikako pojmiti jedno logičko Ja. Mnogo pre ta sintetički najstarija os, postojanost iznutra, jako ostajanje, stajanje, postojanje, meri sve spolja, nego što ono spolja meri tu svepodležuću os unutra koja stoji kao najstariji oslonac, stajanje,  ostajanje, postojano postojanje!

Iz opštelogičkog Ja ne može se razlikovati ranije–sada–kasnije, te zato Kant uvodi posebno vremensko čulo, apriorni samoopažaj da njegovim transcendentalnim odredbama jednovremenosti, sleda, trajanja razlikuje vreme. Međutim,  ne samo da se tek iz jedne  juče– danas– sutra iste vlastitosti i sadržaja spoljašnjih opažaja, razlikuje  ranije, sada, kasnije, nego se iz jedne iste vlastitosti nema nikakva potreba za posebnim vremenskim čulom–opažajem!

 

Komentar: O postojanosti, postojanju

 

Dekart tvrdi da čovek samo svojim mišljenjem sebe nužno pretpostavlja, čvrsto postavlja, potvrđujemo samopostojanje, a zatim i postojanje samog (svakog)  bića. Sve što jeste,  stoji, postoji, pa, svakako i naše sopstveno postojanje, potvrđuje se iz mišljenja. Po Kantu,  opet, nije dovoljno da nešto postoji samo sa strane razuma, mišljenja, pojma, nego ostaje, staje, stoji, postoji tek kada je potvrđeno i sadržajima  opažanja.

To jest, pojmovi traži  (sa strane sadržaja) potvrdu čulnosti, opažanja, a raznovrsni opažaji sa strane (forme) sitezu razuma, mišljenja, pojma. I iako uvek jedno zavisi od drugog svako je postojanje (opažanje) podjednako kao i mišljenje (saznanje) samo pojavno, on opet tvrdi da je ta svest o sopstvenom postojanju zadata već iz samog čina mišljenja, nezavisno od opažaja čulnosti. Ipak dodaje da to nije nikakvo suštinsko znanje sebe niti suštine samog mišljenja.

Po starim filozofima izvesnost postojanja i samopostojanja ne može se nikako utemeljiti iz prostog čina mišljenja, nego se do te izvesnosti dolazi suštinskim, filozofskim istraživanjem, kada se traži, nalazi suština samog sebe, suština samog bića i suština samog mišljenja. Kod prvih filozofa se ono supstancijalno, svepodležuće što zauvek ostaje, staje, stoji razlikuje od filozofije do filozofije.

Za Talesa je to voda,  za Empedokla četiri osnovna elementa (voda, vatra, vazduh, zemlja) i ljubav i mržnja,  za Anaksimena vazduh, Anaksimandra beskonačno, za Parmenida jedno–biće, za Heralita logos večne vatre, za Demokrita, Leukipa atomi i prazan prostor, za Pitagoru brojevi i njihove harmonije, za Anaksagoru Nus i Homeomerije…

I Platon upravo takvu suštinsku misao demonstrira u svojim dijalozima: Državi, Fedonu, Menonu, Filebu... kada pronalazi  praosnovu uma, razuma, čula, dokaze o besmrtnosti duše, ili večnu suštinu lepote, pravičnosti, umerenosti, mudrosti, hrabrosti… metafizičku osnovu pojedinačnih opažaja ili posebnih, opštih pojmova, sudova razuma, uopšte istine svega saznanja, mišljenja iz celovitih ideja uma, a svih ideja iz najviše ideje dobra. Po njemu se jedino iz uma sagledava ono što zauvek ostaje, staje, stoji, večno postoji, dostiže  istina samog mišljenja.

I mada i za njega stvari postoje na različite načine,  samo ono   potpuno utemeljeno, što nikad ne prolazi, ne pada, propada, već večno ostaje  staje, stoji,  po sebi jeste, stvarno postoji, a sve što se stalno menja, ne staje, ne stoji, nego nastaje–nestaje, zapravo – ne postoji. Ni pojedinačno opažanje čula, ni opšte, posebno saznanje razuma, mišljenja ne bivstvuju po sebi, niti može utemeljiti večnu ideju ono što zauvek ostaje, staje, stoji, večito postoji, nego samo nadmislena, nadsaznajna, nadbivstvena celovita ideja dobra.

Po Aristotelovoj klasifikaciji četvorostruke uzročnosti: uzroka materije, uzroka forme, uzroka kretanja i uzroka svrhe, neki filozofi naglašavaju materijalni pricip, neki princip forme, neki princip kretanja, a tek se od Anaksagorine, Platonove i njegove (Aristotelove) filozofije (Nus, najviša ideja dobra, Bog) uvodi onaj suštinski sveobuhvatni princip umne svrhe za najtemeljniji  uzrok postojanosti postojećeg.

Za Heraklita, nasuprot postojanosti večnog postojanja,  ništa  bez promene ne može ostajati, stajati, postojati… Nasuprot nepromenljivog (jednog, broja, atoma,  elemenata, ideje) bilo kojeg, kakvog bića, bivstvovanja  samo večno živa vatra, koja sastavlja u sebi sve razlike, suprotnosti, logos stalne promene ostaje u svemu, staje, stoji, postoji. Čak je i „Sunce… svaki dan novo“[3] Kako se bilo šta može dešavati ili postojati kao postojano jedno isto bez suštinskih razlika, suprotnosti, promene? Postojanost koga, čega?

Slično kao što svako jedno traži neko drugo, treće… za svoju postojanost postojanja, tako se stalna promena traži suštinske razlike, suprotnost za bilo koje, kakvo dešavanje, postojanje, a pogotovu živo bivstvovanje, postojanje. Razlike, suprotnosti su u samoj stvari, i iako je svako konačno biće, element neko jedinstvo,  jedno, ono  kroz mnoštvo razlika, suprotnosti u sebi ima neko svoje drugo, treće… koje ga nagone na stalno kretanje, borbu s kojom održava svoje postojanje, život. Zapravo, samo ta stalna promena, koje slobodno dopušta, sastavlja u jednom sve razlike, suprotnosti suštinski rađa, razvija njegovo biće, omogućava, pokreće svaki  život.

 Buda, opet, ne samo da sumnja u postojanje ili samopostojanje bilo koga, čega, nego jasno tvrdi da je svako spoljašnje–unutrašnje postojanje, samopostojanje iluzorno, ništavno. Privid je, podjednako, materijalizam i idealizam (subjektivizam i objektivnizam) i njihova negacija ili njihovo jedinstva; svaka (postojanost postojanja) bivstvenost bivstvovanja…

Pretpostavimo da nema ni života ni čoveka, da neka prirodna katastrofa uništi život i čoveka. Kakvog onda ima smisla sama svetskost, svet, uobličenje bilo koje stvari, uopšte davanje prednosti bilo kojem, kakvom mogućem obliku materije, energije (toploti zvezde, punoći planete nad hladnim prostorom, praznim vakuumom), nad nekim drugim oblikom, materije, energijom; na kraju bilo kojem, kakvom nečem nad ničem, živom nad neživom, postojanjem nad nepostojanjem, bivstvovanjem nad nebivstvovanjem), uopšte bilo kakvo značenje tih reči?

Zašto bi, uopšte bilo koji oblik materije, energija ne samo imao prednost nad drugim, nego čak bilo koje, kakvo nešto (pa i samo „sve“) uopšte bio nešto („sve“) a ne prosto ništa? Bilo koje, kakvo nešto (ili sve) nije nikako nešto naspram ništa što mi mislimo, saznajemo, govorimo o njemu, ili osećamo, želimo, odlučujemo, živimo „nešto“, a ne ništa (kao što misli Parmenid). Već je rečeno da i naše misli, reči, saznanja, osećaji, želje, odluke, život (svaki spoljašnji ili unutrašnji svet, svetskost) takođe mogu biti ništavnost, ništa (kako misli Buda). I da je, u skladu sa utemeljenjem svake moguće svetskosti sveta (celovite forme–sadržaja svega van, ili celovitog svega unutra samo po osnovi (čistih, praznih formi) čoveka ili potrebi našeg tela, čula),  nužno pojavnog objektivizma iz praznih formi čula, razuma, uma, ili nužnog pojavnog subjektivizma iz slepih sadržaja, svaki subjektivizam (unutrašnji svet) kao i svaki spoljašnji svet (objektivizam) unapred, po Budi, prividan.

Svaki (makrokosmički) red, poredak je dat uslovljenim čulima neke subjektivnosti po potrebama nekog bića (mikrosmički), kao i obrnuto (nije po sebi) i zato je ta međuzavisnost  samo obmana, opsena, ništavnost. 

Čime Dekart utemeljuje ono što ostaje, staje, stoji  i zato „postoji.“ Šta za njega zauvek ostaje, staje, stoji, supstancijalno „postoji“? Da li on starijim samom po sebi mišljenjem utemeljuje sve drugo, svako drugo postojanje, ili mišljenjem samo dolazi samo do starijeg postojanja (predmislenog, nadmislenog) samog po sebi postojanja? I šta je to (naj) starije (predmislemno, nadmisleno) postojanje koje mišljenje samo potvrđuje?

Upravo iz tog razloga Hajdeger iz svoje egzistencijalne ontologije  tvrdi da se samo iz prvostepenog reda, poretka najstarijeg smisla (čovekovog) konačnog tubivstvovanja, metafizikom, „teologijom“ smrti, vremena, može shvatati red, poredak smisao bilo kojeg, kakvog bića i samog bivstvovanja. Po načelu, kome je vreme, jedina moguća (prvobivstvena egzistencijalna) konačnost i sama smrt  i najstarije ništa logično, njemu je sve logično (svako biće i samo bivstvovanje), a kome najvlastitija smrt, egzistencijalno najkonačnije vremenito konačno i nadbivstveno ništa nije logično, njemu na kraju ništa nije logično; nikakvo biće ni samo bivstvovanje.[4]

To najkonačnije čovekovo slobodno ništa pre svakog šta je najstarijom metafizikom konačnosti osmišljava svako šta, kako, koliko i u kom odnosu jeste biće i svako moguće (samo) bivastvovanje. Samo se iz supstancijalnog zašto egzistencijalnog tubivstovanja razotkriva iz   slobodnog ništa  ono šta  (kako, koliko, i u kom odnosu jeste) svakog bića i samog bivstvovanja.[5]

 

Postojanje i vlastitost

 

Kant izjednačuje Ja mislim, i Ja postojim, jesam (preuzima Dekartov cogito, ergo, sum). Međutim iz osnovnih postavki njegove filozofije očigledno da to nije moguće. Zar upravo on ne tvrdi da je  Ja mislim samo čista forma razuma i da se iz praznog pojma, bez sadržaja opžanja ne može suditi o postojanju?  Svaka misao se bavi onim šta, koliko, kako i u kom odnosu jeste nekoga i nečega.

Ako se ne zna šta, kako, koliko i u kom odnosu nešto jeste, kako i zašto onda uopšte  nešto  jeste? Da jedna misao za svoju istinitost traži da se pored  forme potvrdi sadržaje čula čula, da se najstarijim uslovima iskustva svodi na njih? I da u skladu sa tim Kantovo, Ja mislim može samo da znači Ja opažam, a Ja mislim o sebi,  na Ja opažam ili samoopažam sebe. Da samoizvesno Ja mislim, jesam, ili Ja imam svest o sebi, samosvest samoizvesnost potvrđuje kroz   Ja opažam ili samoopažam sebe.^[6]

To jest, ako je njegova prva postavka da je svako mišljenje utemeljeno iz opažanja onda to samoočigledno samopostojanje (samomišljenje) može biti samo samoočigledno pojavno opažanje, samopažanje. Inače, kako bi uopšte znali šta znači to Ja mislim, kada i sam Kanta tvrdi da sav sadržaj toga Ja mislim dolazi od onog Ja opažam, samoopažam, najstarijim uslovima iskustva uvek zavisan od njega, zbog čega je svako samomišljenje,  samoopažanje samo pojavno.

U onom Ja mislim=Ja opažam ili Ja mislim o sebi–Ja samoopažam sebe, koje uslovljava jedno drugo, se ne može nikako utemeljiti ni samo Ja, ni samo postojanje (ni suština nas samih ni same stvari, nego samo njihove pojave po spoljašnjim, unutrašnjim čulima–opažajima prostora i vremena). Ako se Ja  svodi na mislim,  a mislim na postojim, a postojim opet na mislim, to je circulus vitiosus (rđav krug dokazivanja) – prazna tautologija.

 To jest, Kant ne samo da se iz mišljenja ne dokazuje postojanje, samopostojanje nego uprvo samo mišljenje svodi na opažanje a samomišljenje na samoopažanje, to jest, samopostojanje na pojavno, čulno postojanje, na Ja opažam, samoopažam, na Berklijevo esse est percipi! i od početka se tvrdi da izvan našeg opažanja, samopažanja nema nikakve stvari, nikavog bića, nikakvog sveta.^[7] Jedno takvo mišljenje  je kasnije izveo Šopenhauer, i otvoreno tvrdio da je sve što postoji samo samoobjektivizacija opažanja (samopažanja), predstavljanja (samopredstavljanja).

Pored toga, kada se najviša sintetička forma samosvesti utemeljuje u onome Ja mislim, to mislim ni izbliza ne određuje samo ja. Međutim, više se to prazno „mislim“ utemeljuje u identitetu Ja=Ja, nego što se predopažajni, predmisleni (nadopažajni, nadmisleni) identitet Ja=Ja utemeljuje u praznom „mislim“.

Kant uopšte ne dolazi do toga na najstarije logičko  A=A, za jedinstvo više predstava u pojmu, ili više pojmova u jednom sudu vezom je, jeste,  pa čak i prasintički identitet samosvesti, utemelji i čistoj volji i jednoj pojedinačnoj Ja=Ja istoj vlastitosti. Iako se na prvi pogled čini da se „prasintetičko Ja mislim utemeljuje u sebi, nezavisno od spoljašnjeg, unutrašnjeg opažanja, ako se sa druge strane  to samomišljenje svodi samo na svest o sopstvenom postojanju (a pojam postojanja, samopostojanja pritom uopšte ne definiše, niti objašnjava, niti kako je moguće to mišljenje, samomišljenje izvan opažanja, samoopažanja),  svakako da se  ta svest o sebi, samosvest, prosta samoočiglednog postojanog postojanja, samopostojanja svodi na čin samoopažanje, opažanje.

Prema tome, Kantova praosnovna apercepcija Ja mislim,  je na kraju samo posredna predstava neposredne percepcije Ja opažam, samoopažam, i u tom smislu Šopenhauer ima pravo. Taj dodatak da su tu prostor i vreme transcendentalna čula spoljašnjeg, unutrašnjeg opažanja, samoopažanja, u stvari, samo potvrđuje ovu tezu da se njegovo samomišljenje svodi samoopažanje. To jest, ne samo da se  transcendentno samomišljenje posredno svodi na konkretno mišljenje o pojavnom tom, ovom, onom čulnom opažanju, nego i samo samoopažanje na opažanje, ja samoopažam, na Ja opažam! To jest, Kantov kriterijum iskustva ne svodi samo Ja mislim na Ja samoopažam, a samoopažam na opažam, nego se na to prosto opažanje svodi čak i samo ja,  svest o sebi, samosvest!

 

Komentar o Šopenhaueru

 

Na prvi pogled je izgledalo da Šopenhauer sa najstarijom voljom objašnjava razlog opažanja, samoopažanja predstavljanja (samopredstavljanja)  prvostepenom voljom utemeljuje mišljenje i opažanje, međutim zapravo je  obrnuto, tu se i ono mislim i ono voljno odlučujem, delam, svi izrazi mišljenja, osećanja, i izraza volje, odlučivanja, delanja pod uticajem indijske filozofije svode na pojavne predstave. To jest, kada se sintetički najstarija volja svodi na prvostepeno opažam, samoopažam, tu se iz pojavne predstave proglašava privid volje, privid mišljenja i privid svesti (našeg Ja)!

To znači da Šopenhaureova objektivizacija volje ne objektivizuje voljom mišljenje, ne podvodi čulnost, razum um, sve opažanje kao i saznanje, mišljenje,  pod nadopažajnu, nadsaznajnu čistu volju i jednu istu (prvostepenu) vlastitost, nego mnogo obrnuto, sa tom „objektivnizacijom“ postaje nešto drugostepeno, svodi se svakako na prvostepeno opšte i nužno pojavno saznanje, mišljenje, i slepo, bezlično opažanje, što na kraju, potpuno suprotno tom najvišom „objektivnizacijom“ volje – vodi potpunoj negaciji volje i negaciji svake vlastitosti.

 

 

---

[1] Više o praosnovi  voljnog ja i jedne konkretne i pojedinačne vlastitosti u ne samo ne samo praktičnog odlučivanja, delovanja nego i u osnovi opštelogičkog Ja i svega našeg saznanja, iskustva videti na sajtu: www. filozof.rs  u radu Čista  volja u Kantovoj Kritici čistog uma/ Načela praktične logike.

[2]Aristotel, Organon, Kultura, Beograd,  1970. str.8

[3] Heraklit, Fragmenti, Grafos, Beograd,  1974, Frag.6

[4] Daleko od toga da je Hajdeger svoje teze doveo do ovako jasnih zaključaka; ali se one iz njegove fundamentalne ontologije konačnog tubivstvovanja pre svakog bića i samog  bivstvovanja, svakako, daju izvesti.

[5] Za više pogledati na sajtu www. filozof.rs  rad : O prosvetljujućem doživljaju, odeljak: Smrt i ništa.

[6] Zato je Hajdeger praosnovu  Ja mislim, svestan sam sebe da jesam, postojim,  samu svest, samu čulnost, razum, um, sve naše pojmove, sudove, ideje svojom vremenitom metafizikom posmatra posmatra kao egzistencijalnu svest o najvlastitijem konačnom.

[7] Hegel kasnije naspram Kantove transcendentalne osnove mišljenja, saznanja vezanog za opažanje, samoopažanje,  pokušava da utemelji Božije po sebi i za sebe apsolutno saznanje, mišljenja. Ipak, kada treba tom i takvom apsolutnom po sebi i za sebe saznanju, mišljenju i pojmu, sistemu apsolutne dijalektičke logike kao večne suštine Boga pre stvaranja prirode, čoveka i jednog konačnog duha“ da da nekakav sadržaj, on prvo tvrdi da se ta večna istina Boga, apsolutnog duha, ideje otuđuje, ospoljuje u svet prostorno-vremensko-materijalne prirode i umesto da Bog pre prirode, čoveka i svakog konačnog duha stvara prirodu, čoveka  (ili iz apsolutnog pojma o pojmu dedukuje prirodu, čoveka), on (pod uticajem Spinozinog Deus sive Natura (Bog ili priroda), iz stvorene prirode, čoveka „apsolutnim“ samomišljenjem, stepenovanim samosaznanjem iz tog otuđenog, ospoljenog apsolutnog duha, ideje pravi, stvara apsolutni duh, ideju,  Boga!