Основа за сваку будућу филозофију

Аутор: Томислав Новаковић

 

ЧИСТО ЈА И ВЛАСТИТОСТ [1]

 

Као зачетник филозофије новог доба, Декарт тврди да је Cogito, ergo, sum (Mислим, дакле јесам) најизвеснији став, из кога једино наше постојање није неко уображење, јер се у све наше опажаје, представе, осећаје, жеље може сумњати.

Међутим, тај став никако није довољан за самоизвесност.

Ако не знамо шта мисли тај који мисли, суштину и садржину не само те његове мисли, него и саме мисли, самог мишљења, откуд знамо да је те мисли различита од чулних: опажаја, представа, осећања, жеља... у које се и те како може сумњати!?[2]

Ако су те његове мисли везане за несталне чулне садржаје не види се никаква нужност са самоизвесно: (Ја) "мислим", дакле (знам сигурно да) постојим), јесам, а не и подједнако и за (ја) гледам, слушам, осећам, радим, једем, пијем, седим,  ходам... па исто тако постојим (јесам)...

Само ако се зна шта мисли тај који мисли и схвати не само суштина  те његове конкретне мисли него и суштина самог мишљења (с којом се јасно показује да се те саме мисли, то само самоизвесно  мишљење разликује од несталних опажаја чула), јер је после друготрајног труда нешто вредно смислило, такво мишљење које је, сазнало неку несумњиву истину, може потврдити наше сигурно постојање....а без тога, став: "Мислим даклем постојим, јесам" не значи ништа...

Декарт, поготово, не може из "самоизвесног мишљења" потврђивати несумљиво постојање ни самопостојање; мишљење изједначити са (самим, целовитим) постојањем или постојање са мишљењем, јер код њега поред супстанције мишљења постоји друга, посебна супстанција простирања, скроз различита од мишљења![3]

То значи да би неко хипотетичко "самоизвесно мишљење", које би из своје суштине дошло до целовите истине, могло код њега  потврђивати само наше и неко несумњиво духовно, непротежно постојање, а материјално, простируће постојање би остало и даље нешто суштински другачије, различито од мишљења, несводиво на мишљење, које се не може потврврђивати мишљењем...

Пишући о Декарту у својој Историји филозофије Хегел се с правом пита како може неко мишљење које није истина по себи и за себе, потпуно зависно од чулних опажаја, који се сваки час мењају, у кога се, свакако, може сумњати, потврдити чак и наше , а камоли (старије) Божије апсолутно духовно постојање?

Зато  "мали cogito", о несумњивој потврди нашег физичког постојања , које је код Декарта друга, простирућа супстанције различита од мишљења из самоизвесног мишљења, по истини јединог по себи и за себе самосазнајућег апсолутног појма, идеје, преводи на "велики cogito" Божијег (мислим дакле, вечно духовног постојим, јесам) мишљења.

То јест, он сасвим обрнуто, сваку постојаност могућег, стварног, нужног постојање потврђује из постојаности вечне  истине дијалектичке логике, апсолутног по себи и за себе мишљења о самом мишљењу, као вечне суштине Божијег духовног постојања (преузима, заправо, у потпуности Аристотелово схватање Бога).

Хегел из, "великог cogita", Божијег апсолутног "мислим",  не закључује само о Божијем самопостојању, или постојању нас самих, него, сасвим обрнуто, из једине могуће доследне основе Божијег апсолутног "мислим дакле јесам",  мишљења, апсолутне истине дијалектике логике самознајућег појма по себи и за себе, свеобухватне идеје не потврђује само вечно духовно постојање Бога, него и сваку другу (могућу, стварну, нужну) природну, простирућу постојаност постојања!

У својој критици Декарта Кант каже да је "наше унутрашње искуство, које је по Декарту несумњиво, могуће само под претпоставком спољашњег искуства".[4]  Не само да свако мишљење своју извесност мора потврдити садржајима опажања, већ  "да би смо потврдили реалитет опажаја нису потребни само опажаји, него нужно спољашњи опажаји",

Међутим он већ на почетку своје Критике чистог ума  недоследно преузима Декартов и као најосновније исто тако тврди да човек једино из праосновног: Ја мислим (пре логике, филозофије, свега сазнања, искуства) има свест да постоји, јесте,  самоизвесност сопственог постојања независно од садржаја опажања!

То јест, иако по основном ставу његове критичке филозофије свако мишљење мора потврдити садржајима опажања, и у нашим опажајима нема никаквог суштинског чулног садржаја у који не може сумњати, он опет самоизвеност нашег постојања потврђује већ из мишљења!

За потврду постојања било које ствари, бића или реалитета једног појма тражи поред појма и опажаје чула, и за основну тврдњу своје филозофије узима да је све наше сазнање, мишљење празно без опажаја чула, па чак и у јединству са опажајима чула само појавно...

Чак и за за потврду Божијег постојања (пре било створене ствари, бића, свега духовног и физичког света) тражи, као за било коју другу ствар или појам, ни мање ни више него потврду спољашњег опажаја!

Са једне стране, Кант реалитет било које ствари потврђује из спољашњих опажаја (из којих једино разликују “стварне од замишљених талира“) јер је "све наше унутрашње искуство условљава спољашњим искуством", а са друге, потпуно некритички, реалитет нас самих (самоизвесност нашег постојања) потврђује већ из мишљења (не тражи потврду опажаја) на коме утемељује сав свој критицизам... сву трансценденталну логику, филозофију!

Поред те некритичности према сопственом постојању већ из Ја милсим, без садржаја опажања, сама захтев да се Божије постојање потрврди садржајима спољашњег опажања (као да су у питању талири) сама по себи је апурдна и бесмислена...

Како ће се из створеног нечег (само односа било које, какве  појединачне, посебне или опште ствари према било којој другој појединачној, општој или посебној ствари) потврдити не само створено све (целина ствари), него оно, по дефиницији свог појма, надбивствено стварајуће не само пре међузависног мишљења-бића из створеног свега, неизмерно више него створено све?!

Како ће  надмисленог, надбивственог стварајућег Бога (који ex nihilo ствара све мишљење и све биће), потврђивати било које, каквo опажање (које зависи од мишљења) или мишљење (које зависи од опажања) створеног бића, било које, какво мишљење које зависи од бивствовања или бивствовање које зависи од мишљења!?

Бог, свакако, не може бити неки део чулне стварности захваћене од конкретног опажања...

Кант тај проблем извесног самопостојања већ из мишљења, без садржаја опжања покушава да реши тако што разликује трансцендентално Ја,  као празну форму разума, изједначену са чистим: мислим, судим, које без икаквих опажаја чула има свест о сопственом постојању, од емпиричког ја, које зависи од опажаја емпиричких чула, тражи садржаје опажања, у које се, свакако, може сумњати.

Међутим, некакво трансцендентално чисто "мислим“, не може никако (као опште и нужно трансцендентално, исто) стајати испред свих појмова, судова, знања, а поготову утемељити старије Ја (тачније,  прасинтетички самоидентитет Ја=Ја).

Како мисли увек траже неки садржај за било које, какво је, јесте, једнако између појма и опажаја, субјекта и предиката, очигледно је да чисто мишљење, чисто суђење, чисто, непроменљиво, исто по тек по надсадржајној надмисленој истој властитости конкретног, појединачног вољног (Ја=Ја).

Иако у Декартом или Кантовом cogitu  (Ја мислим, дакле, постојим, јесам) изгледа да се само Ја (његово несумљиво постојање) потврђује из старијег „мислим“, тачно је заправо сасвим обрнуто: и само опажам, и само мислим, сазнајем... као и сва остала његова априорна одређења: синтетишем, дајем правила, одређујем, спајам... своје утемељење (опажајну и сазнајну извесност) имају тек у једној синтетички најстаријој, једино самоизвесној надмисленој надопажајној истој властитости!  

Ми нисмо свесни свог постојања из општег, трансцендентаног Ја мислим, које са општим и нужним логичким категоријама и трансценденталним формама–опажајима простора и времена у јединству са слепим садржајима синтетише у појавном сазнању, искуству наше конкретно, појединачно Ја, него управо из једне синтетички најстарије надсазнајне (надопажајне) властитости, конкретног, појединачног Ја, примамо, носимо све сазнајне форме и све сазнајне садржаје,  имамо свест о свом и сваком могућем постојању!

Несумљиво самопостојање, може потврдити само једна надмислена, надсазнајна, надопажајна Ја=Ја иста властитост која у непостојаним мислима, жељама тела или опажајима чула једина остаје у свакој промени, стаје, стоји и зато првостепено постоји!

Чим се праосновно Ја мислим може заменити и са Ја судим, синтетишем, дајем правила, одређујем, спајам, очигледно да у праосновном Ја мислим, оно празно и заменљиво „мислим“ не дефинише оно старије надмислено  Ја (тачније Ја=Ја), него  синтетички старије вољно Ја, самоидентитет  једне исте властитости која  у свакој промени остаје, стаје, стоји, и зато утемељује, дефинише не само оно „мислим“ или оно „судим“...  „синтетишем“, „дајем правила“, „одређујем“, „спајам“... говорим, одлучујем, осећам, делам... него и оно "постоји"!

Једна Ја=Ја (надопажајна, надмислена, надсазнајна) иста властитост је она најстарија синтетичка основа за свако опажање,  мишљење, сазнање и њој се темеље све дедукције општелогичког Ја: мислим, судим, синтетишем, дајем правила, одређујем, спајам...

Иако Кант тврди да чиста форма разума почива на праосновном Ја мислим, свести о себи у самосвести пре све логике, трансценденталне филозофије, сазнања, искуства, чисто мишљење се не може се никако свести на чисто суђење, јер  чисто Ја мислим, за разлику од чистог Ја судим, не може никако бити само празна форма без икаквог садржаја.

Међутим и за њега, акође, важи, као и тза декарта,  да без одређења самог Ја и самог мислим, то само "Ја мислим" не значи ништа...

Неко трансцендентално Ја мислим, у коме није одређено ни само  „мислим“, ни само „Ја“ не може никако бити носилац праосновне синтезе, споја. Оштелогичко Ја може утемељити праосновну синтезу, спој, свако одређивање, давања правила, него је ачно сасвим обрнуто : конкретно и појединачно Ја=Ја, само једна надопажајна, надмислена надлогичка (надпојмовна, надсудствена, надзакључива) надсазнајна иста властитост,  као најстарија јединића, сјединећа синтетичка основа може сјединити опажаје у појму, појмове у суду, судове у закључку нашег сазнања, мишљења!

Ако се већ само мишљење као основна  форма разума не може одвојити од предмета, садржаја, то, свакако, још више важи за све његове остале подформе, операције: чисто: суђења, спајања, одређивања... да се не могу одвојити од садржаја.

Ја судим, спајам, одређујем... а о чему? Свакако не о ничему, него увек о нечему. Као што се мишљење са становишта свеобухватне форме ума не може одвојити од онога (трансценденталног Ја) који мисли, суди, синтетише (или основних логичких закона и подформи најопштијих појмова–категорија), тако се и чисто мишљење, суђење, спајање (раздвајање), синтеза (све чисте форме), са становишта садржаја, не могу одвојити од онога о чему  мисле, суде… саме ствари, предмета, бића, појава које одређује, спаја, (раздваја)...

 

ВОЉНО И ЛОГИЧКО ЈА. ЈА МИСЛИМ И ЈЕДНА ИСТА ВЛАСТИТОСТ

 

Дакле, самоизвесност се не темељи у чистом  трансцендентално Ја мислим из кога се јединством са чистим опажајима и слепим садржајима у појавном сазнању, искуству  синтетише неко емпиричко, Ја, већ у појединачном и конкретној Ја=Ја, чистој вољи и истој властитости, као најстаријој синтетичкој основи за све сазнајне форме и све сазнајне садржаје...

Све полази из једне исте властитости, све форме припадају појединачном Ја, изводе се из конкретног Ја...

Чиста воља једнe исте властитости носи једну логику, јединство логике, и сваку је-да везу у појмовима, судовима знања, а не чиста логика и општелогичко "Ја мислим" чисту вољу једне исте властитости!

Само из једне Ја=Ја исте властитости која остаје у свакој промени, стаје, стоји, постојано постоји, човек уопште има свест о самој (свакој) постојаности, извесности сопственог постојања и сталности сваког могућег постојања!

Ако Кант већ каже: „Све моје представе морају ма у ком датом опажају да да стоје под оним условом под којим их ја једино као моје представе могу приписати идентичном ја,“[5] ово посебно два пута наглашено моје би управо требало да значи да се и само Ја и само мислим  може  утемељити једино у самоидентитету Ја=Ја,  најстаријој синтетичкој основи једне исте властитост за општелогичко Ја мислим, судим,  све представе у  појму, и појмове у судовима знања.

Када Ја не би било једна иста властитост, зашто би  се уопште звало Ја, било Ја?

Најстарије једно, једнако, исто, једно, један, за свако је и да, може бити само једна иста властитост. Само се из једне исте властитости зна за број један и сваку  је и да једнакост, истост у појмовима, судовима знања.

Једино из једне јуче, данас сутра самоизвесне исте властитости, без обзира на све промене у себи и око себе,   логичко-аналитичка праоснова закона идентитета и ( а није закона непротивуречности има утемељење.

Ја немам једну Ја=Ја исту властитост из броја један, него из једне исте воље, властитог Ја=Ја, тек знам за број један!

Да није човек једна иста властитост, не би знао ни за какво једнако, исто, једно, један!

Само зато што постоји синтетички старија (надопажајна, надмислена, надсазнајна)  једна (Ја=Ја)  иста властитост, постоји и празна А=А логичко-аналитичка једнакост у појмовима, судовима сазнања математике, науке и то је суштина приче и крај  те дискусије  старе  две хиљаде година![6]

На крају значи, ако Кантова трансцендентална дедукција није могућа по разуму, из разума, онда ни основна априорна форма разума не може бити само трансцендентално Ја мислим, јер та чиста форма мишљења нема никакав садржај.[7] Јер мисао мора имати неки садржај, а како га трансцендентално Ја очигледно нема, онда се с правом може питати: како то чисто, само логичко Ја, без икаквог садржаја, може имати и ту моћ: мислим?

У сваком случају,  ако се из  самог Ја мислим  “изузме” једна прасинтетичка Ја=Ја појединачна иста властитост,  старије вољно Ја, нестаће и праосновно синтетичко  “мислим” и  уз празно општелогичко Ја које треба “да прати све моје представе,” остаће само празно аналитичко А=А.Било које, какво „мислим“ или „судим“, за објективну синтезу опажаја у појму,  појмова претпоставља  једну исту властитост, као најстарију  чисту субјективност пре сваке објективности.

А ако је садржај тог “чистог мишљења“ самосвест, самомишљење, самосазнање (по себи за себе), као код Хегела)  мора се објаснити сама свест, само мишљење, само сазнање; показати да они могу бити по себи.

Међутим за самосвест врло лако може показати да никако не може бити само разумска свест и Ја само логичко Ја,  већ да  свест о себи, самосвест и логичко Ја и свако опажање, мишљење (појавно или суштинско) сазнање, мора укључити старије (надопажајно, надсазнајно) вољно Ја и синтетички најстарију (надпојмовну, насуштаствену) исту властитост.

Самим тим што је за Канта сазнајно-логички ум појавна страна ствари, а практично-морални ум суштинска страна ствари и  чиста свест само зато „чиста“ што је као празна форма одвојена од садржаја,  трансцендентално Ја мислим не може бити  оно првостепено чисто и зато мора стајати испод далеко старије синтетичке основе чисте воље као најстарије форме практично моралног ума, изједначене са првостепеном садржином њене супстанцијалне слободе, која је као суштински чисто тек она првостепена чиста свест!

Теоријски ум, поготову, са још већом нужношћу него разум, мора имати потпуно у једној истој властитости чисту вољу уз чисту свест.

То јест, много пре у (надопажајној, надсазнајној) чистој вољи практично-моралног слободног ума једне (надпојмовне, надсуштаствене) исте властитости  чисту свест, него у општелогичкој „чистој свести“ сазнајно-теоријског, појавног ума чисту вољу, једну појединачну исту властитост.

На крају се мора закључити да је та логика једног, једна логика разума, једнологичност, за свако је и да и законе непротивуречности, идентитета, и искључења трећег у основи разумности разума, умности теоријског ума, управо темеље у чистој вољи, једновољности, синтетичкој, практичној логици једне слбодне властитости суштинског практично-моралног ума.

Да је чиста логика, логичка доследност, једнологичност (по законима неприотивуречности, идентитета и искључења трећег) могућа тек из чисте воље,  непротивуречне у себи, идентичне са собом, са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу у јединству чисте мисли–осећаја, речи–дела.

Једино синтетичка основа старије (надопажајне, надсазнајне) чисте воље и најстарије (надпојмовне, надсуштаствене) исте власттиости може утемељити не само логичност логике, аналитички идентитет А=А  и закон непротивуречности, већ и сву опажајност опажаја, сазнања, појмовност појма, судственост суда, закључивост закључка, сазнатљивост сазнања и истинитост истине.

Логички закон идентитета А=А, да А није не А, у првостепеном смислу из суштинског окрета практично-моралног ума, заправо значи да је једна Ја=Ја иста властитост једнака себи, да није нешто друго, или друга властитост! 

Закон  непротивуречности, у првостепеном, највишем смислу, значи да  вољно Ја, једна иста властитости, у највишем јединству слободне мисли–речи–осећаја, одлуке–дела, са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу не противуречи себи, није противуречна са собом

Првостепено чисто не може никако бити само оно по форми чисто,  него и по форми и по садржини.

Једна иста властитост не стоји само у основи  свих општих и нужних сазнајних форми или садржаја него из непоновљиве душе у основи сваке конкретне личности у њеном практичном животу.

 Чиста воља не утемељује само суштинско јединство чисте чисте: мисли, речи, осећаја, одлуке, дела сваке слободне властитости практично-моралног ума, него и сазнајно-појавно јединство  чисте чулности и чистог разума сазнајно-теоријског ума.

 

 

---

[1] За шире погледати на овом сајту рад: Трансцендентално Ја и једна иста властитост

[2] Погледати на овом сајту радове: Декарт и Кант, Cogito ergo sum и властитост

[3] Да се из само мишљења може закључити о нашем несумљивом постојању и постојању уопште или све постојање свести на мишљење, Декарт не би уводио другу супстанцију просторности разлититу од мишљења, несводиву на мишљење, или Спиноза наспрам мишљења други атрибут простирања, несводив на мишљење, или Кант наспрам разума мишљења другу суштинску моћ чулности, спољашњег опажања, несводиву на мишљење.  Када Шелинг тврди да је природа „несвени дух а дух пробуђена природа“, или Хегел да је простор, сва просторно временска природа, историја само оспољени  надпросторни, надвременски, надматеријани вечни дух, идеја отуђена у форму другобивства, они не објашњавају из апсолутног, стварајућег духа створену природу, историју, него са  „субјективно-објективним  апсолутним сазнањем, појмом по себи и за себе под утицајем Спинозиног Deus sive Natura,  из створене природе, историје стварају, индукују апсолутни дух, идеју.

[4] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976,  стр. 178.

[5] Исто, стр. 107.

[6] Погледати на овом сајту рад: Чиста воља у Кантовој Критици чистог ума/Начела практичне логике

[7] Када Кант унапред прихвата да је категорија посебна функција моћи чистог суђења и тај априорни садржај разума одваја од опажаја и свега искуства,  не само да се тиме не решава ону тежу половину проблема: шта је само суђење, и како се уопште може (изван садржаја опажаја) из самог разума дати та „априорна“ разноврстост „чистог“ разума, све посебне врсте суђења, судова него ону много лакшу половину – другостепени однос категорије према чистом опажају (такође само форми) уз помоћ фиктивне трансценденталне уобразиље, уместо ка стварном, емпиричком садржају – поставља у први план, и то, чак, приказује као тако решава она тежу половину проблема: шта је само суђење и како дедукује саме судове!