Osnova za svaku buduću filozofiju

Autor: Tomislav Novaković

 

ČISTO JA I VLASTITOST [1]

 

Kao začetnik filozofije novog doba, Dekart tvrdi da je Cogito, ergo, sum (Mislim, dakle jesam) najizvesniji stav, iz koga jedino naše postojanje nije neko uobraženje, jer se u sve naše opažaje, predstave, osećaje, želje može sumnjati.

Međutim, taj stav nikako nije dovoljan za samoizvesnost.

Ako ne znamo šta misli taj koji misli, suštinu i sadržinu ne samo te njegove misli, nego i same misli, samog mišljenja, otkud znamo da je te misli različita od čulnih: opažaja, predstava, osećanja, želja... u koje se i te kako može sumnjati!?[2]

Ako su te njegove misli vezane za nestalne čulne sadržaje ne vidi se nikakva nužnost sa samoizvesno: (Ja) "mislim", dakle (znam sigurno da) postojim), jesam, a ne i podjednako i za (ja) gledam, slušam, osećam, radim, jedem, pijem, sedim,  hodam... pa isto tako postojim (jesam)...

Samo ako se zna šta misli taj koji misli i shvati ne samo suština  te njegove konkretne misli nego i suština samog mišljenja (s kojom se jasno pokazuje da se te same misli, to samo samoizvesno  mišljenje razlikuje od nestalnih opažaja čula), jer je posle drugotrajnog truda nešto vredno smislilo, takvo mišljenje koje je, saznalo neku nesumnjivu istinu, može potvrditi naše sigurno postojanje....a bez toga, stav: "Mislim daklem postojim, jesam" ne znači ništa...

Dekart, pogotovo, ne može iz "samoizvesnog mišljenja" potvrđivati nesumljivo postojanje ni samopostojanje; mišljenje izjednačiti sa (samim, celovitim) postojanjem ili postojanje sa mišljenjem, jer kod njega pored supstancije mišljenja postoji druga, posebna supstancija prostiranja, skroz različita od mišljenja![3]

To znači da bi neko hipotetičko "samoizvesno mišljenje", koje bi iz svoje suštine došlo do celovite istine, moglo kod njega  potvrđivati samo naše i neko nesumnjivo duhovno, neprotežno postojanje, a materijalno, prostiruće postojanje bi ostalo i dalje nešto suštinski drugačije, različito od mišljenja, nesvodivo na mišljenje, koje se ne može potvrvrđivati mišljenjem...

Pišući o Dekartu u svojoj Istoriji filozofije Hegel se s pravom pita kako može neko mišljenje koje nije istina po sebi i za sebe, potpuno zavisno od čulnih opažaja, koji se svaki čas menjaju, u koga se, svakako, može sumnjati, potvrditi čak i naše , a kamoli (starije) Božije apsolutno duhovno postojanje?

Zato  "mali cogito", o nesumnjivoj potvrdi našeg fizičkog postojanja , koje je kod Dekarta druga, prostiruća supstancije različita od mišljenja iz samoizvesnog mišljenja, po istini jedinog po sebi i za sebe samosaznajućeg apsolutnog pojma, ideje, prevodi na "veliki cogito" Božijeg (mislim dakle, večno duhovnog postojim, jesam) mišljenja.

To jest, on sasvim obrnuto, svaku postojanost mogućeg, stvarnog, nužnog postojanje potvrđuje iz postojanosti večne  istine dijalektičke logike, apsolutnog po sebi i za sebe mišljenja o samom mišljenju, kao večne suštine Božijeg duhovnog postojanja (preuzima, zapravo, u potpunosti Aristotelovo shvatanje Boga).

Hegel iz, "velikog cogita", Božijeg apsolutnog "mislim",  ne zaključuje samo o Božijem samopostojanju, ili postojanju nas samih, nego, sasvim obrnuto, iz jedine moguće dosledne osnove Božijeg apsolutnog "mislim dakle jesam",  mišljenja, apsolutne istine dijalektike logike samoznajućeg pojma po sebi i za sebe, sveobuhvatne ideje ne potvrđuje samo večno duhovno postojanje Boga, nego i svaku drugu (moguću, stvarnu, nužnu) prirodnu, prostiruću postojanost postojanja!

U svojoj kritici Dekarta Kant kaže da je "naše unutrašnje iskustvo, koje je po Dekartu nesumnjivo, moguće samo pod pretpostavkom spoljašnjeg iskustva".[4]  Ne samo da svako mišljenje svoju izvesnost mora potvrditi sadržajima opažanja, već  "da bi smo potvrdili realitet opažaja nisu potrebni samo opažaji, nego nužno spoljašnji opažaji",

Međutim on već na početku svoje Kritike čistog uma  nedosledno preuzima Dekartov i kao najosnovnije isto tako tvrdi da čovek jedino iz praosnovnog: Ja mislim (pre logike, filozofije, svega saznanja, iskustva) ima svest da postoji, jeste,  samoizvesnost sopstvenog postojanja nezavisno od sadržaja opažanja!

To jest, iako po osnovnom stavu njegove kritičke filozofije svako mišljenje mora potvrditi sadržajima opažanja, i u našim opažajima nema nikakvog suštinskog čulnog sadržaja u koji ne može sumnjati, on opet samoizvenost našeg postojanja potvrđuje već iz mišljenja!

Za potvrdu postojanja bilo koje stvari, bića ili realiteta jednog pojma traži pored pojma i opažaje čula, i za osnovnu tvrdnju svoje filozofije uzima da je sve naše saznanje, mišljenje prazno bez opažaja čula, pa čak i u jedinstvu sa opažajima čula samo pojavno...

Čak i za za potvrdu Božijeg postojanja (pre bilo stvorene stvari, bića, svega duhovnog i fizičkog sveta) traži, kao za bilo koju drugu stvar ili pojam, ni manje ni više nego potvrdu spoljašnjeg opažaja!

Sa jedne strane, Kant realitet bilo koje stvari potvrđuje iz spoljašnjih opažaja (iz kojih jedino razlikuju “stvarne od zamišljenih talira“) jer je "sve naše unutrašnje iskustvo uslovljava spoljašnjim iskustvom", a sa druge, potpuno nekritički, realitet nas samih (samoizvesnost našeg postojanja) potvrđuje već iz mišljenja (ne traži potvrdu opažaja) na kome utemeljuje sav svoj kriticizam... svu transcendentalnu logiku, filozofiju!

Pored te nekritičnosti prema sopstvenom postojanju već iz Ja milsim, bez sadržaja opažanja, sama zahtev da se Božije postojanje potrvrdi sadržajima spoljašnjeg opažanja (kao da su u pitanju taliri) sama po sebi je apurdna i besmislena...

Kako će se iz stvorenog nečeg (samo odnosa bilo koje, kakve  pojedinačne, posebne ili opšte stvari prema bilo kojoj drugoj pojedinačnoj, opštoj ili posebnoj stvari) potvrditi ne samo stvoreno sve (celina stvari), nego ono, po definiciji svog pojma, nadbivstveno stvarajuće ne samo pre međuzavisnog mišljenja-bića iz stvorenog svega, neizmerno više nego stvoreno sve?!

Kako će  nadmislenog, nadbivstvenog stvarajućeg Boga (koji ex nihilo stvara sve mišljenje i sve biće), potvrđivati bilo koje, kakvo opažanje (koje zavisi od mišljenja) ili mišljenje (koje zavisi od opažanja) stvorenog bića, bilo koje, kakvo mišljenje koje zavisi od bivstvovanja ili bivstvovanje koje zavisi od mišljenja!?

Bog, svakako, ne može biti neki deo čulne stvarnosti zahvaćene od konkretnog opažanja...

Kant taj problem izvesnog samopostojanja već iz mišljenja, bez sadržaja opžanja pokušava da reši tako što razlikuje transcendentalno Ja,  kao praznu formu razuma, izjednačenu sa čistim: mislim, sudim, koje bez ikakvih opažaja čula ima svest o sopstvenom postojanju, od empiričkog ja, koje zavisi od opažaja empiričkih čula, traži sadržaje opažanja, u koje se, svakako, može sumnjati.

Međutim, nekakvo transcendentalno čisto "mislim“, ne može nikako (kao opšte i nužno transcendentalno, isto) stajati ispred svih pojmova, sudova, znanja, a pogotovu utemeljiti starije Ja (tačnije,  prasintetički samoidentitet Ja=Ja).

Kako misli uvek traže neki sadržaj za bilo koje, kakvo je, jeste, jednako između pojma i opažaja, subjekta i predikata, očigledno je da čisto mišljenje, čisto suđenje, čisto, nepromenljivo, isto po tek po nadsadržajnoj nadmislenoj istoj vlastitosti konkretnog, pojedinačnog voljnog (Ja=Ja).

Iako u Dekartom ili Kantovom cogitu  (Ja mislim, dakle, postojim, jesam) izgleda da se samo Ja (njegovo nesumljivo postojanje) potvrđuje iz starijeg „mislim“, tačno je zapravo sasvim obrnuto: i samo opažam, i samo mislim, saznajem... kao i sva ostala njegova apriorna određenja: sintetišem, dajem pravila, određujem, spajam... svoje utemeljenje (opažajnu i saznajnu izvesnost) imaju tek u jednoj sintetički najstarijoj, jedino samoizvesnoj nadmislenoj nadopažajnoj istoj vlastitosti!  

Mi nismo svesni svog postojanja iz opšteg, transcendentanog Ja mislim, koje sa opštim i nužnim logičkim kategorijama i transcendentalnim formama–opažajima prostora i vremena u jedinstvu sa slepim sadržajima sintetiše u pojavnom saznanju, iskustvu naše konkretno, pojedinačno Ja, nego upravo iz jedne sintetički najstarije nadsaznajne (nadopažajne) vlastitosti, konkretnog, pojedinačnog Ja, primamo, nosimo sve saznajne forme i sve saznajne sadržaje,  imamo svest o svom i svakom mogućem postojanju!

Nesumljivo samopostojanje, može potvrditi samo jedna nadmislena, nadsaznajna, nadopažajna Ja=Ja ista vlastitost koja u nepostojanim mislima, željama tela ili opažajima čula jedina ostaje u svakoj promeni, staje, stoji i zato prvostepeno postoji!

Čim se praosnovno Ja mislim može zameniti i sa Ja sudim, sintetišem, dajem pravila, određujem, spajam, očigledno da u praosnovnom Ja mislim, ono prazno i zamenljivo „mislim“ ne definiše ono starije nadmisleno  Ja (tačnije Ja=Ja), nego  sintetički starije voljno Ja, samoidentitet  jedne iste vlastitosti koja  u svakoj promeni ostaje, staje, stoji, i zato utemeljuje, definiše ne samo ono „mislim“ ili ono „sudim“...  „sintetišem“, „dajem pravila“, „određujem“, „spajam“... govorim, odlučujem, osećam, delam... nego i ono "postoji"!

Jedna Ja=Ja (nadopažajna, nadmislena, nadsaznajna) ista vlastitost je ona najstarija sintetička osnova za svako opažanje,  mišljenje, saznanje i njoj se temelje sve dedukcije opštelogičkog Ja: mislim, sudim, sintetišem, dajem pravila, određujem, spajam...

Iako Kant tvrdi da čista forma razuma počiva na praosnovnom Ja mislim, svesti o sebi u samosvesti pre sve logike, transcendentalne filozofije, saznanja, iskustva, čisto mišljenje se ne može se nikako svesti na čisto suđenje, jer  čisto Ja mislim, za razliku od čistog Ja sudim, ne može nikako biti samo prazna forma bez ikakvog sadržaja.

Međutim i za njega, akođe, važi, kao i tza dekarta,  da bez određenja samog Ja i samog mislim, to samo "Ja mislim" ne znači ništa...

Neko transcendentalno Ja mislim, u kome nije određeno ni samo  „mislim“, ni samo „Ja“ ne može nikako biti nosilac praosnovne sinteze, spoja. Oštelogičko Ja može utemeljiti praosnovnu sintezu, spoj, svako određivanje, davanja pravila, nego je ačno sasvim obrnuto : konkretno i pojedinačno Ja=Ja, samo jedna nadopažajna, nadmislena nadlogička (nadpojmovna, nadsudstvena, nadzaključiva) nadsaznajna ista vlastitost,  kao najstarija jedinića, sjedineća sintetička osnova može sjediniti opažaje u pojmu, pojmove u sudu, sudove u zaključku našeg saznanja, mišljenja!

Ako se već samo mišljenje kao osnovna  forma razuma ne može odvojiti od predmeta, sadržaja, to, svakako, još više važi za sve njegove ostale podforme, operacije: čisto: suđenja, spajanja, određivanja... da se ne mogu odvojiti od sadržaja.

Ja sudim, spajam, određujem... a o čemu? Svakako ne o ničemu, nego uvek o nečemu. Kao što se mišljenje sa stanovišta sveobuhvatne forme uma ne može odvojiti od onoga (transcendentalnog Ja) koji misli, sudi, sintetiše (ili osnovnih logičkih zakona i podformi najopštijih pojmova–kategorija), tako se i čisto mišljenje, suđenje, spajanje (razdvajanje), sinteza (sve čiste forme), sa stanovišta sadržaja, ne mogu odvojiti od onoga o čemu  misle, sude… same stvari, predmeta, bića, pojava koje određuje, spaja, (razdvaja)...

 

VOLjNO I LOGIČKO JA. JA MISLIM I JEDNA ISTA VLASTITOST

 

Dakle, samoizvesnost se ne temelji u čistom  transcendentalno Ja mislim iz koga se jedinstvom sa čistim opažajima i slepim sadržajima u pojavnom saznanju, iskustvu  sintetiše neko empiričko, Ja, već u pojedinačnom i konkretnoj Ja=Ja, čistoj volji i istoj vlastitosti, kao najstarijoj sintetičkoj osnovi za sve saznajne forme i sve saznajne sadržaje...

Sve polazi iz jedne iste vlastitosti, sve forme pripadaju pojedinačnom Ja, izvode se iz konkretnog Ja...

Čista volja jedne iste vlastitosti nosi jednu logiku, jedinstvo logike, i svaku je-da vezu u pojmovima, sudovima znanja, a ne čista logika i opštelogičko "Ja mislim" čistu volju jedne iste vlastitosti!

Samo iz jedne Ja=Ja iste vlastitosti koja ostaje u svakoj promeni, staje, stoji, postojano postoji, čovek uopšte ima svest o samoj (svakoj) postojanosti, izvesnosti sopstvenog postojanja i stalnosti svakog mogućeg postojanja!

Ako Kant već kaže: „Sve moje predstave moraju ma u kom datom opažaju da da stoje pod onim uslovom pod kojim ih ja jedino kao moje predstave mogu pripisati identičnom ja,“[5] ovo posebno dva puta naglašeno moje bi upravo trebalo da znači da se i samo Ja i samo mislim  može  utemeljiti jedino u samoidentitetu Ja=Ja,  najstarijoj sintetičkoj osnovi jedne iste vlastitost za opštelogičko Ja mislim, sudim,  sve predstave u  pojmu, i pojmove u sudovima znanja.

Kada Ja ne bi bilo jedna ista vlastitost, zašto bi  se uopšte zvalo Ja, bilo Ja?

Najstarije jedno, jednako, isto, jedno, jedan, za svako je i da, može biti samo jedna ista vlastitost. Samo se iz jedne iste vlastitosti zna za broj jedan i svaku  je i da jednakost, istost u pojmovima, sudovima znanja.

Jedino iz jedne juče, danas sutra samoizvesne iste vlastitosti, bez obzira na sve promene u sebi i oko sebe,   logičko-analitička praosnova zakona identiteta i ( a nije zakona neprotivurečnosti ima utemeljenje.

Ja nemam jednu Ja=Ja istu vlastitost iz broja jedan, nego iz jedne iste volje, vlastitog Ja=Ja, tek znam za broj jedan!

Da nije čovek jedna ista vlastitost, ne bi znao ni za kakvo jednako, isto, jedno, jedan!

Samo zato što postoji sintetički starija (nadopažajna, nadmislena, nadsaznajna)  jedna (Ja=Ja)  ista vlastitost, postoji i prazna A=A logičko-analitička jednakost u pojmovima, sudovima saznanja matematike, nauke i to je suština priče i kraj  te diskusije  stare  dve hiljade godina![6]

Na kraju znači, ako Kantova transcendentalna dedukcija nije moguća po razumu, iz razuma, onda ni osnovna apriorna forma razuma ne može biti samo transcendentalno Ja mislim, jer ta čista forma mišljenja nema nikakav sadržaj.[7] Jer misao mora imati neki sadržaj, a kako ga transcendentalno Ja očigledno nema, onda se s pravom može pitati: kako to čisto, samo logičko Ja, bez ikakvog sadržaja, može imati i tu moć: mislim?

U svakom slučaju,  ako se iz  samog Ja mislim  “izuzme” jedna prasintetička Ja=Ja pojedinačna ista vlastitost,  starije voljno Ja, nestaće i praosnovno sintetičko  “mislim” i  uz prazno opštelogičko Ja koje treba “da prati sve moje predstave,” ostaće samo prazno analitičko A=A.Bilo koje, kakvo „mislim“ ili „sudim“, za objektivnu sintezu opažaja u pojmu,  pojmova pretpostavlja  jednu istu vlastitost, kao najstariju  čistu subjektivnost pre svake objektivnosti.

A ako je sadržaj tog “čistog mišljenja“ samosvest, samomišljenje, samosaznanje (po sebi za sebe), kao kod Hegela)  mora se objasniti sama svest, samo mišljenje, samo saznanje; pokazati da oni mogu biti po sebi.

Međutim za samosvest vrlo lako može pokazati da nikako ne može biti samo razumska svest i Ja samo logičko Ja,  već da  svest o sebi, samosvest i logičko Ja i svako opažanje, mišljenje (pojavno ili suštinsko) saznanje, mora uključiti starije (nadopažajno, nadsaznajno) voljno Ja i sintetički najstariju (nadpojmovnu, nasuštastvenu) istu vlastitost.

Samim tim što je za Kanta saznajno-logički um pojavna strana stvari, a praktično-moralni um suštinska strana stvari i  čista svest samo zato „čista“ što je kao prazna forma odvojena od sadržaja,  transcendentalno Ja mislim ne može biti  ono prvostepeno čisto i zato mora stajati ispod daleko starije sintetičke osnove čiste volje kao najstarije forme praktično moralnog uma, izjednačene sa prvostepenom sadržinom njene supstancijalne slobode, koja je kao suštinski čisto tek ona prvostepena čista svest!

Teorijski um, pogotovu, sa još većom nužnošću nego razum, mora imati potpuno u jednoj istoj vlastitosti čistu volju uz čistu svest.

To jest, mnogo pre u (nadopažajnoj, nadsaznajnoj) čistoj volji praktično-moralnog slobodnog uma jedne (nadpojmovne, nadsuštastvene) iste vlastitosti  čistu svest, nego u opštelogičkoj „čistoj svesti“ saznajno-teorijskog, pojavnog uma čistu volju, jednu pojedinačnu istu vlastitost.

Na kraju se mora zaključiti da je ta logika jednog, jedna logika razuma, jednologičnost, za svako je i da i zakone neprotivurečnosti, identiteta, i isključenja trećeg u osnovi razumnosti razuma, umnosti teorijskog uma, upravo temelje u čistoj volji, jednovoljnosti, sintetičkoj, praktičnoj logici jedne slbodne vlastitosti suštinskog praktično-moralnog uma.

Da je čista logika, logička doslednost, jednologičnost (po zakonima nepriotivurečnosti, identiteta i isključenja trećeg) moguća tek iz čiste volje,  neprotivurečne u sebi, identične sa sobom, sa jasnim da–ne, jeste–nije, hoću–neću u jedinstvu čiste misli–osećaja, reči–dela.

Jedino sintetička osnova starije (nadopažajne, nadsaznajne) čiste volje i najstarije (nadpojmovne, nadsuštastvene) iste vlasttiosti može utemeljiti ne samo logičnost logike, analitički identitet A=A  i zakon neprotivurečnosti, već i svu opažajnost opažaja, saznanja, pojmovnost pojma, sudstvenost suda, zaključivost zaključka, saznatljivost saznanja i istinitost istine.

Logički zakon identiteta A=A, da A nije ne A, u prvostepenom smislu iz suštinskog okreta praktično-moralnog uma, zapravo znači da je jedna Ja=Ja ista vlastitost jednaka sebi, da nije nešto drugo, ili druga vlastitost! 

Zakon  neprotivurečnosti, u prvostepenom, najvišem smislu, znači da  voljno Ja, jedna ista vlastitosti, u najvišem jedinstvu slobodne misli–reči–osećaja, odluke–dela, sa jasnim da–ne, jeste–nije, hoću–neću ne protivureči sebi, nije protivurečna sa sobom

Prvostepeno čisto ne može nikako biti samo ono po formi čisto,  nego i po formi i po sadržini.

Jedna ista vlastitost ne stoji samo u osnovi  svih opštih i nužnih saznajnih formi ili sadržaja nego iz neponovljive duše u osnovi svake konkretne ličnosti u njenom praktičnom životu.

 Čista volja ne utemeljuje samo suštinsko jedinstvo čiste čiste: misli, reči, osećaja, odluke, dela svake slobodne vlastitosti praktično-moralnog uma, nego i saznajno-pojavno jedinstvo  čiste čulnosti i čistog razuma saznajno-teorijskog uma.

 

 

---

[1] Za šire pogledati na ovom sajtu rad: Transcendentalno Ja i jedna ista vlastitost

[2] Pogledati na ovom sajtu radove: Dekart i Kant, Cogito ergo sum i vlastitost

[3] Da se iz samo mišljenja može zaključiti o našem nesumljivom postojanju i postojanju uopšte ili sve postojanje svesti na mišljenje, Dekart ne bi uvodio drugu supstanciju prostornosti razlititu od mišljenja, nesvodivu na mišljenje, ili Spinoza naspram mišljenja drugi atribut prostiranja, nesvodiv na mišljenje, ili Kant naspram razuma mišljenja drugu suštinsku moć čulnosti, spoljašnjeg opažanja, nesvodivu na mišljenje.  Kada Šeling tvrdi da je priroda „nesveni duh a duh probuđena priroda“, ili Hegel da je prostor, sva prostorno vremenska priroda, istorija samo ospoljeni  nadprostorni, nadvremenski, nadmaterijani večni duh, ideja otuđena u formu drugobivstva, oni ne objašnjavaju iz apsolutnog, stvarajućeg duha stvorenu prirodu, istoriju, nego sa  „subjektivno-objektivnim  apsolutnim saznanjem, pojmom po sebi i za sebe pod uticajem Spinozinog Deus sive Natura,  iz stvorene prirode, istorije stvaraju, indukuju apsolutni duh, ideju.

[4] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976,  str. 178.

[5] Isto, str. 107.

[6] Pogledati na ovom sajtu rad: Čista volja u Kantovoj Kritici čistog uma/Načela praktične logike

[7] Kada Kant unapred prihvata da je kategorija posebna funkcija moći čistog suđenja i taj apriorni sadržaj razuma odvaja od opažaja i svega iskustva,  ne samo da se time ne rešava onu težu polovinu problema: šta je samo suđenje, i kako se uopšte može (izvan sadržaja opažaja) iz samog razuma dati ta „apriorna“ raznovrstost „čistog“ razuma, sve posebne vrste suđenja, sudova nego onu mnogo lakšu polovinu – drugostepeni odnos kategorije prema čistom opažaju (takođe samo formi) uz pomoć fiktivne transcendentalne uobrazilje, umesto ka stvarnom, empiričkom sadržaju – postavlja u prvi plan, i to, čak, prikazuje kao tako rešava ona težu polovinu problema: šta je samo suđenje i kako dedukuje same sudove!