Недоследности у утемељењу Платонове Државе

Аутор: Томислав Новаковић

 

ФИЛОЗОФИ ВЛАДАРИ

 

Платон у својој "Држави" тврди да се људи рађају као: чулни, разумски и  умски...

Чулне воде појединачни опажаји и жеље тела (само сенке идеја).

Разумне, општи и нужни појмови, судови разума (копије идеја).

Умне људе, целовити закључци, вечне идеје ...

И како та подела међу људина постоји од рођења, по природи ствари, најправедније је да се по њој уреди и државa.

„Да сваки појединац обавља само свој посао и не трпа се у мноштво других послова". (Platon, Država, BIGZ, 1976, 433 д).

Иза појединачних опажаја чула и пролазних жеља тела увек се могу ставити неки други супротни опажаји чула, супротне жеље тела, које се сударају међу собом.

Иза општих појмова и судова разума, такође, други супротни појмови, судови разума...

Због тога чулни и разумски људи не могу никако достићи највише јединство ни у себи ни између себе, па зато ни праведно владати ни самима собом ни државом...

И као што све различите или супротне опажаје чула или жеље тела (само сенке идеја) као и све различите или супротне појмове или судове разума (само копије идеја) само може објединити целовита идеја, тако све различите или супротне чулне и разумске људе у држави, уман човек у идеји праведности...

Зато је најправедније да умни људи (чије душе воде вечне идеје) буду владари, разумни људи, које воде општи и нужни појмови, судови разума, чувари,  а чулни људи, које воде нестални опажаји чула и пролазне жеље тела, радници.

И као што вечне идеје ума владају  копијама разума и сенкама чула, тако уман филозоф разумним чуварима и чулним радницима ...

Само таква умна владавина обједињује врлине свих људи, отелотворује у идеалној држави идеју праведности, утемељује срећан живот за све.

Зато изриче чувену реченицу: "Проблеми у државама неће нестати док филозофи не постани владари, или владари филозофи". (Исто, 473 д).

 

НАЈВИША ИДЕЈА ДОБРА И ПРАВИЧНОСТ

 

Иако Платон изричито наглашава: „Највиша наука је идеја о добром и ... тек кроз њу правичност и све што са њом стоји у вези добијају вредност и постају корисни“ (Исто, 505 б ); јер ум тек кроз њу види идеје, разум копије, чула сенке, он идеалну државу не утемељује на божанској идеји добра, него на идеји правичности!

Иако се може рећи да је праведно да вечне идеје ума владају копијама разума и сенкама чула, много је исправније рећи да је најбоље да умни, вечни део душе влада смртним разумним и чулним деловима душе.

Ако надбивствена, надсуштаствена идеја добра, као идеја свих идеја, Бог за идеје тек утемељује вечно постојање и вечну суштину сваке идеје, очигледно да ће људи тек  из највише идеје добра подржавати и све остале идеје:  бити: храбри, умерени, мудри, правични...

Само из највише идеје добра, која је толико изнад свих других идеја, колико све идеје изнад својих копија, умни филозоф из савршених идеја влада њиховим копијама у разуму чувара и њиховим сенкама у чулима и нагонима радника...

Без идеје добра не само да нема добре државе и доброг човека него ни: праведне, храбре, умерене, мудре државе и праведног, храброг, умереног, мудрог човека!

Да би човек уопште увидео идеалност (било које) идеје, да је вечна целовитост, савршена пуноћа боља од сваке њене делимичне копије или пролазне  сенке, он прво мора увидети идеју саму идеалност, савршенство, пуноћу са сваке стране   по себи, идеју свих идеја, највишу идеју добра...

Само ако мисли да је боље бити: праведан него неправедан, храбар а не кукавица, умерен а не неумерен, мудар а не не мудар...  човек ће бити праведан, храбар, умерен и мудар!

То јест, када се неко од малих ногу учи да буде добар, биће барем праведан...

А када се само учи да буде праведан,  најчешће неће бити ни праведан (или храбар, умерен, мудар...), а камоли добар!

 

Већ се у књизи Постања после сваког дана стварања каже: "И видје  Бог да је добро".

Добро је мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја.

У Старом завету важе начела правде: око за око, зуб за зуб...

У  Новом завету, више није довољно да човек само не лажи и не чини зло (иако се тај завет свакако подразумева), него се тражи да свом снагом воли Бога и воли ближњег; да јасно и отворено сведочи истину и чини добро и не тражи ништа заузврат...

А првостепена милост и правда је  она из Божије речи, руке: раздељивање раја и пакла, помилованих и осуђених заувек: дар вечног живота за достојне и за недостојне (хулитеље на Духа Светог) вечни суд. 

 

Правичност можда може у неком суженом смислу бити преовлађујућа врлина у разумној души чувара, као некаква равнотежа између божанске идеје добра (умних владара филозофа) и сенке највишег добра (чулних и нагонских радника).

И у Платоновој идеалној држави је првостепена хијерархија прво духовна власт највише идеје добра над сваком идејом, па онда сваке идеје над својом копијом и сенком...

Правда у држави је много пре равнотежа сличних квалитета кроз хоризонталу него владавина вишег над нижим кроз вертикалу...

И зато Аристотел своју државу утемељује на хоризонтали праведности, која успоставља равнотежу духа и тела, јер му је надбивствено добро надземаљски идеал...

Не само да његова држава не подражава онострано добро или вечне идеје, већ управо праведност, која у организованој заједници, држави  уједначавајући све поларитете, отелотворује највише добро!

Човек је zoon politikon јер кроз владајућу врлину праведности између чисте могућност материја (неживог, елемената) и Божије савршене стварности (духом вечно живог), проналази у заједничком животу у држави  равнотежу животињског и божанског....

А Платонова вертикала у идеалној држави  умних владара–филозофа над разумним чуварима и чулним и нагонским радницима се не може се никако утемељити на праведности (која се много пре потврђује кроз равнотежу и хоризонталу) него само на хијерархији највише идеје добра над свим идејама  и свим идејама над својим копијама и сенкама...

 

ТЕШКОЋЕ: ИДЕЈЕ СВОЈИНЕ И СРОДСТВА

 

По Платону, филозофи виде умом савршени свет вечних идеја и зато не држе много до њихових несавршених копија и сенки у смртном животу; до земаљске: власти, својине, имовине, физичког сродства у овом животу који настаје и нестаје...

Ипак, како вечне идеје ума владају својим копијама појмовима разума и сенкама у опажајима опажаја чула и нагонима тела, без обзира што их земаљска власт, имовина, породица не интересују, они су, по њему, опет предодређени да идеалној држави успоставе ту хијерархију по природи ствари: идеја ума над копијама разума и сенкама чула....

Да је најправедније да умни филозофи, које целовитим закључцима воде вечне идеје буду владари, они које општим, посебним појмовима, судовима разума воде копије идеја буду чувари, они које воде само сенке идеја кроз појединачне нагоне тела и опажаје чула, радници...

Међутим, иако филозофи управо из вечне духовне својине, првостепеног духовног имања у умној души савршене идеје одбацују све копије и сенке пролазне материјалне својине, имовине смртне разумне или чулне душе и из вечног очинства највише идеје добра, њеног првостепеног духовног сродства над сваком идејом, као и сваке друге идеје над њеним копијама разума или сенкама чула, одбацују све копије или сенке земаљске породице, телесног сродства, Платон не каже су они управо из тих афирмативних, најпозитивнијих савршених духовних суштина, вечних идеја власти, својине и сродства позвани да утемеље и сваку копију и сенку земаљске власти, својине и телесног сродства, исто као што се и било која другу земаљска материјалну ствар или дело утемељује тек из њене савршене духовне суштине, вечне идеје...

Уместо да истовремено власт, имовину и сродство утемељи из њихове првостепене суштине, вечне идеје, над сваком копијом или сенком власти, имовине или сродства и јасно каже да филозофе не интересује копија или сенка: власти, својине или сродства, где сенка телесне и чулне ствари, или копија појмова, судова разума "влада самом идејом  у привиду власти, својине и сродства, ствар човеком, уопште тело духом, смртно бесмртним (где власти, својине и сродства заправо и нема), Платон из негативне основе посматра својину и сродство,  чиме не само филозофе лишава првостепене, вечне, позитивне суштине имовине и сродства, него и сваког човека и саму идеалну државу, обесмишљавајући и власт у идеалној држави и саму поставку идеалне државе!

Уместо да јасно покаже да цела држава и сваки појединац тек имају суштинску власт, када имају првостепену вечну суштину својине и првостепену вечну суштину сродства, када из владавине ума над разумом и чулима из вечне духовне својине целовитих идеја ума поседују све копије својине у појмовима, судовима разума и сенке својине у нагонима тела и опажајима чула или када се из вечног духовног сродства савршених идеја ума поседују све копије сродства у појмовима, судовима разума и сенке сродства у опажајима  чула и нагонима тела, он сасвим недоследно основним поставкама своје филозофије: да сваку сенку нагона тела, опажаја чула, или копију појма, суда разума тек утемељује вечна идеја ума,  владаре–филозофе одваја од сваке својине и сваког сродства –  својину и сродство посматра само по њиховој негацији а не по позитивном утемељењу (како је једино могуће из њихове вечне суштине савршене идеје)– одузимајући онај најбитнији духовни ослонац власти, својине, сродства из њихове вечне идеје и само идеалној држави и сваком човеку !

За савршену, идеалну државу  и вертикалу власти у њој  (наспрам њене несавршене копије или сенке) далеко битније вечне суштине својине и сродства вечна суштина правичности!

Ту је пресудно да се пролазна земаљска својина, имање, богатство и свако именовање, име, значење, знање из почетних сенки нагона тела и опажаја чула или копија појмова, судова разума из смртног дела душе (где више ствари владају људима него људи стварима) утемеље из духовног имања, имена, суштинског именовања сваке ствари, бића, појаве из вечног дела душе умних владара–филозофа, који поседују савршене идеје...

Или такође, да се из првостепеног духовног сродства највише идеје добра над сваком идејом и сваке идеје над њеном копијом или сенком  из вечне  суштине очинства,  сродства из владара–филозофа прво утемељи духовно очинство, сродство целог народа па из њега и свако душевно или телесно очинство, сродство земаљске породице по копијама појма, суда разума и сенкама опажаја чула и нагона тела...

А за правду је већ речено да много пре влада уједначавањем, уравнотежењем кроз хоризонталу, него од вишег ка нижем кроз вертикалу...

И као што надбивствена (надсазнајна, надсуштаствена) идеја добра утемељује вечно биће и истинито сазнање вечне суштине сваке идеје, а све вечне идеје ума све своје копије у појмовима, судовима разума и сенке у опажајима чула и жељама тела (а не само идеја праведности праведне земаљске законе у идеалној држави), тако духовна суштина имовине, имања, целовита идеја својине из вечног умног дела душе владара–филозофа (поседује) своје копије својине у појмовима разума и сенке својине у опажајима чула и нагонима тела смртних делова душе...

Платон је требало јасно да каже: као што идеја добра поседује све идеје, и духовним очинством стоји са њима у вечном сродству, и свака идеја све копије у појмовима разума или сенке у опажајима чула и нагонима тела и вечним очинством стоји са њима у духовном сродству, тако и сваки човек и цео народ у идеалној држави тек вечне духовне својине савршене идеје умних владара–филозофима поседују све копије својине у појмовима или судовима разума и сенке у опажајима чула или нагонима тела а из вечног духовног очинства савршене идеје сродства сваку копију и сенку физичког или душевног сродства...

И као што највиша идеја добра влада свим идејама, поседује (вечно) биће и (вечну) суштину сваке идеје и са стварајућим духом стоји са свима њима у вечном очинству, духовном  сродству, или свака идеја ума свим својим копијама у појмовима разума и сенкама у опажајима чула, и нагонима тела, из вечне истине их поседује у потпуности и стоји са свима њима у духовном сродству, тако и вечна суштина, идеја својине, духовно имање, име све своје копије својине, свако именовање, име у појмовима разума и све сенке у опажајима чула и нагонима тела, и вечна суштина, идеја очинства, духовног сродства све своје копије или сенке телесног или душевног сродства у појмовима, судовима разума и опажајима чула и нагонима тела...

Међутим, иако вечне идеје ума поседује све своје копије појмова разума и сенке опажаја чула и нагона тела, и из вечном очинства стоје са њима у духовном сродству, Платон није и сваку копију и сенку  својине или сродства из појмова разума и нагона тела и опажаја чула и (као и било коју другу ствар) утемељио из њихове првостепене, вечне суштине, савршене идеје!

И као што идеја идеја добра влада свим идејама, из вечног очинства стоји са свима њима у духовном сродству а свака идеја копијама разума или сенкама чула тако ће и сваки човек у идеалној држави тек из идеје својине, духовног поседовања, имања вечне истине из умског дела душе суштински утемељити сваку појединачну и заједничку земаљску својину,  имовину, а из идеје очинства, вечног духовног сродства тек утемељити свако земаљско сродство и духовно заједништво целовитог  народа, државе...

Да је идеалну државу поставио на највишој идеји добра уместо на праведности и својину и сродство схватао из њихове првостепене духовне суштине, вечних идеја својине и сродства, као и било коју другу ствар, јасно би се видело зашто мудраци филозофа треба да владају таквом државом, а не да због те  недоследног његовог извођења остану многе противуречности и ништа не буде решено до краја....

И да ли власт, својина, сродство уопште постоје у суштинском смислу када сенке и копије идеја у нагонима тела, опажајима чула или појмовима, судовима разума смртног дела душе поседују људе, владају људима?

Или постоји тек онда, када из умног дела душе оно највише (горе) влада најнижим (доле), оно унутрашње спољашњим, оно унапред почело из вечног, чело свим оним прошлим, садашњим и будућим уназад-унапред  у времену, оно десно оним левим...

Када помоћу умних владара филозофа сваки човек и народ из вечних идеја поседују ствари (све њихове копије и сенке), владају стварима,  а не да ствари (сенке и копије идеја) поседују људе, владају људима!

Или, када духовно очинство (синовство, мајчинство, рађање, рођење, братство, сестринство) сродство вечне идеје утемељи сенке, копије очинства (синовства, мајчинства, рађања, рођења, братства, сестринства), земаљског, телесног сродства...

Само тако једно имање, богатство смртног дела душе није у судару са другим имањем, богатством, или једно очинство (мајчинство, синовство, рађање, рођење, братство, сестринство), сродство смртног дела душе у судару са другим очинством (мајчинством, синовством, рађањем, рођењем, братством, сестринством) сродством другог смртног дела душе, већ из умне душе владара–филозофа сваки човек и цео народ кроз целовиту духовну својину, вечну имовину, богатство и целовито духовно очинство, вечно сродство савршених идеја тек суштински поседује, утемељује сваку својину, имовину, богатство и тек утемељује свако очинство, сродство у појмовима разума,  опажајима чула и нагонима тела...

Ако својина (посед, имовина, богатство) и сродство, очинство (синовство, мајчинство, рађање, рођење, братство, сестринство) нису схваћени до краја, утемељени из својих идеја, вечне духовне својине и вечног духовног сродства као и савршена земаљска власт из највише идеје добра, сви закони у идеалној држави из вечне идеје праведности), у тој сенци, копији својине, сродства ће, као у сазнању, заувек остати један појединачан опажај против другог појединачног опажаја или посебни, општи појам, суд против другог посебног, општег појма, суда), један нагон, осет, осећај, одлука, воља, дело, против другог нагона, осета, осећаја, опажаја, воље, одлуке, дела, чак и у сваком појединцу, а камоли између различитих људи, група или народа у држави...

Остаће заувек само једна привидна сенка или копија телесне или душевне власти насупрот копије или сенке друге привидне телесне или душевне власти... копија или сенка једне својине насупрот  сенке или копије друге својине, копија или сенка очинства, сродства наспрам копије или сенке другог очинства, сродства...

Доследно извођење је требало прво из вечног очинства, духовног сродства идеје свих идеја, највише идеје добра над сваком савршеном идејом  и вечног очинства, сродства сваке идеје са сваком својом копијом у појмовима разума или сенком у опажајима чула и нагонима тела из целовите идеје сродства утемељи вечно духовно сродство целог народа у идеалној држави па онда и свако телесно и душевно пролазно земаљско очинство, сродство...

Само када се својина, имовина, богатство и очинство, сродства (синовство, мајчинство, братство, сестринство) утемеље из своје духовне суштине, вечне идеје, сваки човек ће подједнако водити рачуна и о својој својини, имовини и заједничкој својини, имовини државе, о својем очинству, сродству и о заједничком духовном сродству са сваким човеком целовитог народа, државе...

Чак се и сада за правно утемељење имена, презимена брака, породице, рода, својине, приватног, наследног и сваког другог  права... тражи потврда сведока из старијег духовног сродства; свеједно да ли по религиозној основи од Бога или из обичајне или политичке основе целовитог народа из државе...

Платон је јасно требало да покаже да као што идеја свих идеја, највиша идеја добра поседује све идеје, а све идеје своје копије у појмовима разума и сенке у опaжајима чула и нагонима тела, тако вечни духовни живот сваки телесни живот, вечна духовна власт земаљску власт, вечно духовно сродство свако земаљско сродство, вечно духовно имање истине са идејама ума, свако пролазно материјално имање, именовање у појмовима разума, опажајима чула или нагонима тела...Вечна духовна грађевина, кућа, град одећа, храна, пиће... сваку пролазну, земаљску физичку грађевину, кућу, град, храну, одећу, пиће... Сазнање вечне истине у идејама ума свако друго сазнање у појмовима разума и опажајима чула, вечна духовна радост душе, свако чулно и телесно пролазно задовољство ...

Као што су сви нагони утемељени у јединству тела, сви опажаји у јединству чула, сви појмови у јединству разума, све одлуке у јединству воље, све савршене идеје из највише идеје добра у јединству ума, тако и сав телесни, чулни, осећајни душевни живот у вечном духовном животу...

И да  без духовне суштине вечне идеје сав физички живот тела или  чулне или разумске душе:  земаљска кућа, одећа, храна, пиће, богатство, звање, име, пролазна  мисао, осећај, реч одлука, дело... као и било која друга земаљска, материјална ствар, која је само сенка, копија своје вечне идеје,  нема утемељење... 

Као што све сенке или копије идеја имају ослонац у самој идеји, тако живи органи, удови смртног тела у вечно живој душе, све мисли, осећаји, речи, одлуке дела душе у вечном духу и сваки пролазни, телесни живот у вечном животу...

Међутим, по Платону, вечни духовни живот не припада појединачној личности човека него дијалектиком појма у филозофији, умским сећањем вечног дела душе, општој и нужној истини савршене идеје ...

Нагони тела, опажаји чула, појмови, судови разума нашег овоземаљског живота, само су сенке или копије вечног духовног живота умне душе који посматра савршене идеје...

Зато гностици, под утицајем платонизма, одбацују унапред било какав сваки идеалитет тела, чула: мириса и укуса, једења, пијења, хране или полности, сродства (суштинског или стварајућег) додира...

А заправо, то утемељење пролазног физичког живота из вечног духовног живота савршених идеја прво тражи идеализацију чисте воље душе...

Не само за најбоље одлучивање, деловање човека или народа у практичном животу већ и за чисте осета, осећања тела стварајућег из прапочетне чулности суштинског или стварајућег додира или живог даха уз дух,  већ и за све чисте опажаја чула (вида, слуха, мириса, укуса), и за све чисте мисли речи, истините појмове, судове, закључке, сазнање сваке вечне идеје...  

Све се одлуке утемељују у једној вољи, а воља у властитости, а властитост прапочетним звањем ко си ко смо у духовном имену, а свако име, реч, појам у светој речи, имену...

Не само да чиста воља тек из вечне суштине речи, имена, првостепеног звања, познања из свете речи имена може утемељити чврстину договора, уговора човека или народа у практично-моралном животу, него тек са та вечна суштина тражи и за сваки истинити појам, суд, закључак у филозофији...

Према томе: не само да није тачна теза да је хришћанство платонизам за неуке, него се, напротив, ниједан идеализам до краја, па ни Платонов, не може разумети, утемељити без теолошког, хришћанског утемељења!