Nedoslednosti u utemeljenju Platonove Države

Autor: Tomislav Novaković

 

FILOZOFI VLADARI

 

Platon u svojoj "Državi" tvrdi da se ljudi rađaju kao: čulni, razumski i  umski...

Čulne vode pojedinačni opažaji i želje tela (samo senke ideja).

Razumne, opšti i nužni pojmovi, sudovi razuma (kopije ideja).

Umne ljude, celoviti zaključci, večne ideje ...

I kako ta podela među ljudina postoji od rođenja, po prirodi stvari, najpravednije je da se po njoj uredi i država.

„Da svaki pojedinac obavlja samo svoj posao i ne trpa se u mnoštvo drugih poslova". (Platon, Država, BIGZ, 1976, 433 d).

Iza pojedinačnih opažaja čula i prolaznih želja tela uvek se mogu staviti neki drugi suprotni opažaji čula, suprotne želje tela, koje se sudaraju među sobom.

Iza opštih pojmova i sudova razuma, takođe, drugi suprotni pojmovi, sudovi razuma...

Zbog toga čulni i razumski ljudi ne mogu nikako dostići najviše jedinstvo ni u sebi ni između sebe, pa zato ni pravedno vladati ni samima sobom ni državom...

I kao što sve različite ili suprotne opažaje čula ili želje tela (samo senke ideja) kao i sve različite ili suprotne pojmove ili sudove razuma (samo kopije ideja) samo može objediniti celovita ideja, tako sve različite ili suprotne čulne i razumske ljude u državi, uman čovek u ideji pravednosti...

Zato je najpravednije da umni ljudi (čije duše vode večne ideje) budu vladari, razumni ljudi, koje vode opšti i nužni pojmovi, sudovi razuma, čuvari,  a čulni ljudi, koje vode nestalni opažaji čula i prolazne želje tela, radnici.

I kao što večne ideje uma vladaju  kopijama razuma i senkama čula, tako uman filozof razumnim čuvarima i čulnim radnicima ...

Samo takva umna vladavina objedinjuje vrline svih ljudi, otelotvoruje u idealnoj državi ideju pravednosti, utemeljuje srećan život za sve.

Zato izriče čuvenu rečenicu: "Problemi u državama neće nestati dok filozofi ne postani vladari, ili vladari filozofi". (Isto, 473 d).

 

NAJVIŠA IDEJA DOBRA I PRAVIČNOST

 

Iako Platon izričito naglašava: „Najviša nauka je ideja o dobrom i ... tek kroz nju pravičnost i sve što sa njom stoji u vezi dobijaju vrednost i postaju korisni“ (Isto, 505 b ); jer um tek kroz nju vidi ideje, razum kopije, čula senke, on idealnu državu ne utemeljuje na božanskoj ideji dobra, nego na ideji pravičnosti!

Iako se može reći da je pravedno da večne ideje uma vladaju kopijama razuma i senkama čula, mnogo je ispravnije reći da je najbolje da umni, večni deo duše vlada smrtnim razumnim i čulnim delovima duše.

Ako nadbivstvena, nadsuštastvena ideja dobra, kao ideja svih ideja, Bog za ideje tek utemeljuje večno postojanje i večnu suštinu svake ideje, očigledno da će ljudi tek  iz najviše ideje dobra podržavati i sve ostale ideje:  biti: hrabri, umereni, mudri, pravični...

Samo iz najviše ideje dobra, koja je toliko iznad svih drugih ideja, koliko sve ideje iznad svojih kopija, umni filozof iz savršenih ideja vlada njihovim kopijama u razumu čuvara i njihovim senkama u čulima i nagonima radnika...

Bez ideje dobra ne samo da nema dobre države i dobrog čoveka nego ni: pravedne, hrabre, umerene, mudre države i pravednog, hrabrog, umerenog, mudrog čoveka!

Da bi čovek uopšte uvideo idealnost (bilo koje) ideje, da je večna celovitost, savršena punoća bolja od svake njene delimične kopije ili prolazne  senke, on prvo mora uvideti ideju samu idealnost, savršenstvo, punoću sa svake strane   po sebi, ideju svih ideja, najvišu ideju dobra...

Samo ako misli da je bolje biti: pravedan nego nepravedan, hrabar a ne kukavica, umeren a ne neumeren, mudar a ne ne mudar...  čovek će biti pravedan, hrabar, umeren i mudar!

To jest, kada se neko od malih nogu uči da bude dobar, biće barem pravedan...

A kada se samo uči da bude pravedan,  najčešće neće biti ni pravedan (ili hrabar, umeren, mudar...), a kamoli dobar!

 

Već se u knjizi Postanja posle svakog dana stvaranja kaže: "I vidje  Bog da je dobro".

Dobro je mera svakog spoljašnjeg, unutrašnjeg savršenstva iz Božijeg bezmerja.

U Starom zavetu važe načela pravde: oko za oko, zub za zub...

U  Novom zavetu, više nije dovoljno da čovek samo ne laži i ne čini zlo (iako se taj zavet svakako podrazumeva), nego se traži da svom snagom voli Boga i voli bližnjeg; da jasno i otvoreno svedoči istinu i čini dobro i ne traži ništa zauzvrat...

A prvostepena milost i pravda je  ona iz Božije reči, ruke: razdeljivanje raja i pakla, pomilovanih i osuđenih zauvek: dar večnog života za dostojne i za nedostojne (hulitelje na Duha Svetog) večni sud. 

 

Pravičnost možda može u nekom suženom smislu biti preovlađujuća vrlina u razumnoj duši čuvara, kao nekakva ravnoteža između božanske ideje dobra (umnih vladara filozofa) i senke najvišeg dobra (čulnih i nagonskih radnika).

I u Platonovoj idealnoj državi je prvostepena hijerarhija prvo duhovna vlast najviše ideje dobra nad svakom idejom, pa onda svake ideje nad svojom kopijom i senkom...

Pravda u državi je mnogo pre ravnoteža sličnih kvaliteta kroz horizontalu nego vladavina višeg nad nižim kroz vertikalu...

I zato Aristotel svoju državu utemeljuje na horizontali pravednosti, koja uspostavlja ravnotežu duha i tela, jer mu je nadbivstveno dobro nadzemaljski ideal...

Ne samo da njegova država ne podražava onostrano dobro ili večne ideje, već upravo pravednost, koja u organizovanoj zajednici, državi  ujednačavajući sve polaritete, otelotvoruje najviše dobro!

Čovek je zoon politikon jer kroz vladajuću vrlinu pravednosti između čiste mogućnost materija (neživog, elemenata) i Božije savršene stvarnosti (duhom večno živog), pronalazi u zajedničkom životu u državi  ravnotežu životinjskog i božanskog....

A Platonova vertikala u idealnoj državi  umnih vladara–filozofa nad razumnim čuvarima i čulnim i nagonskim radnicima se ne može se nikako utemeljiti na pravednosti (koja se mnogo pre potvrđuje kroz ravnotežu i horizontalu) nego samo na hijerarhiji najviše ideje dobra nad svim idejama  i svim idejama nad svojim kopijama i senkama...

 

TEŠKOĆE: IDEJE SVOJINE I SRODSTVA

 

Po Platonu, filozofi vide umom savršeni svet večnih ideja i zato ne drže mnogo do njihovih nesavršenih kopija i senki u smrtnom životu; do zemaljske: vlasti, svojine, imovine, fizičkog srodstva u ovom životu koji nastaje i nestaje...

Ipak, kako večne ideje uma vladaju svojim kopijama pojmovima razuma i senkama u opažajima opažaja čula i nagonima tela, bez obzira što ih zemaljska vlast, imovina, porodica ne interesuju, oni su, po njemu, opet predodređeni da idealnoj državi uspostave tu hijerarhiju po prirodi stvari: ideja uma nad kopijama razuma i senkama čula....

Da je najpravednije da umni filozofi, koje celovitim zaključcima vode večne ideje budu vladari, oni koje opštim, posebnim pojmovima, sudovima razuma vode kopije ideja budu čuvari, oni koje vode samo senke ideja kroz pojedinačne nagone tela i opažaje čula, radnici...

Međutim, iako filozofi upravo iz večne duhovne svojine, prvostepenog duhovnog imanja u umnoj duši savršene ideje odbacuju sve kopije i senke prolazne materijalne svojine, imovine smrtne razumne ili čulne duše i iz večnog očinstva najviše ideje dobra, njenog prvostepenog duhovnog srodstva nad svakom idejom, kao i svake druge ideje nad njenim kopijama razuma ili senkama čula, odbacuju sve kopije ili senke zemaljske porodice, telesnog srodstva, Platon ne kaže su oni upravo iz tih afirmativnih, najpozitivnijih savršenih duhovnih suština, večnih ideja vlasti, svojine i srodstva pozvani da utemelje i svaku kopiju i senku zemaljske vlasti, svojine i telesnog srodstva, isto kao što se i bilo koja drugu zemaljska materijalnu stvar ili delo utemeljuje tek iz njene savršene duhovne suštine, večne ideje...

Umesto da istovremeno vlast, imovinu i srodstvo utemelji iz njihove prvostepene suštine, večne ideje, nad svakom kopijom ili senkom vlasti, imovine ili srodstva i jasno kaže da filozofe ne interesuje kopija ili senka: vlasti, svojine ili srodstva, gde senka telesne i čulne stvari, ili kopija pojmova, sudova razuma "vlada samom idejom  u prividu vlasti, svojine i srodstva, stvar čovekom, uopšte telo duhom, smrtno besmrtnim (gde vlasti, svojine i srodstva zapravo i nema), Platon iz negativne osnove posmatra svojinu i srodstvo,  čime ne samo filozofe lišava prvostepene, večne, pozitivne suštine imovine i srodstva, nego i svakog čoveka i samu idealnu državu, obesmišljavajući i vlast u idealnoj državi i samu postavku idealne države!

Umesto da jasno pokaže da cela država i svaki pojedinac tek imaju suštinsku vlast, kada imaju prvostepenu večnu suštinu svojine i prvostepenu večnu suštinu srodstva, kada iz vladavine uma nad razumom i čulima iz večne duhovne svojine celovitih ideja uma poseduju sve kopije svojine u pojmovima, sudovima razuma i senke svojine u nagonima tela i opažajima čula ili kada se iz večnog duhovnog srodstva savršenih ideja uma poseduju sve kopije srodstva u pojmovima, sudovima razuma i senke srodstva u opažajima  čula i nagonima tela, on sasvim nedosledno osnovnim postavkama svoje filozofije: da svaku senku nagona tela, opažaja čula, ili kopiju pojma, suda razuma tek utemeljuje večna ideja uma,  vladare–filozofe odvaja od svake svojine i svakog srodstva –  svojinu i srodstvo posmatra samo po njihovoj negaciji a ne po pozitivnom utemeljenju (kako je jedino moguće iz njihove večne suštine savršene ideje)– oduzimajući onaj najbitniji duhovni oslonac vlasti, svojine, srodstva iz njihove večne ideje i samo idealnoj državi i svakom čoveku !

Za savršenu, idealnu državu  i vertikalu vlasti u njoj  (naspram njene nesavršene kopije ili senke) daleko bitnije večne suštine svojine i srodstva večna suština pravičnosti!

Tu je presudno da se prolazna zemaljska svojina, imanje, bogatstvo i svako imenovanje, ime, značenje, znanje iz početnih senki nagona tela i opažaja čula ili kopija pojmova, sudova razuma iz smrtnog dela duše (gde više stvari vladaju ljudima nego ljudi stvarima) utemelje iz duhovnog imanja, imena, suštinskog imenovanja svake stvari, bića, pojave iz večnog dela duše umnih vladara–filozofa, koji poseduju savršene ideje...

Ili takođe, da se iz prvostepenog duhovnog srodstva najviše ideje dobra nad svakom idejom i svake ideje nad njenom kopijom ili senkom  iz večne  suštine očinstva,  srodstva iz vladara–filozofa prvo utemelji duhovno očinstvo, srodstvo celog naroda pa iz njega i svako duševno ili telesno očinstvo, srodstvo zemaljske porodice po kopijama pojma, suda razuma i senkama opažaja čula i nagona tela...

A za pravdu je već rečeno da mnogo pre vlada ujednačavanjem, uravnoteženjem kroz horizontalu, nego od višeg ka nižem kroz vertikalu...

I kao što nadbivstvena (nadsaznajna, nadsuštastvena) ideja dobra utemeljuje večno biće i istinito saznanje večne suštine svake ideje, a sve večne ideje uma sve svoje kopije u pojmovima, sudovima razuma i senke u opažajima čula i željama tela (a ne samo ideja pravednosti pravedne zemaljske zakone u idealnoj državi), tako duhovna suština imovine, imanja, celovita ideja svojine iz večnog umnog dela duše vladara–filozofa (poseduje) svoje kopije svojine u pojmovima razuma i senke svojine u opažajima čula i nagonima tela smrtnih delova duše...

Platon je trebalo jasno da kaže: kao što ideja dobra poseduje sve ideje, i duhovnim očinstvom stoji sa njima u večnom srodstvu, i svaka ideja sve kopije u pojmovima razuma ili senke u opažajima čula i nagonima tela i večnim očinstvom stoji sa njima u duhovnom srodstvu, tako i svaki čovek i ceo narod u idealnoj državi tek večne duhovne svojine savršene ideje umnih vladara–filozofima poseduju sve kopije svojine u pojmovima ili sudovima razuma i senke u opažajima čula ili nagonima tela a iz večnog duhovnog očinstva savršene ideje srodstva svaku kopiju i senku fizičkog ili duševnog srodstva...

I kao što najviša ideja dobra vlada svim idejama, poseduje (večno) biće i (večnu) suštinu svake ideje i sa stvarajućim duhom stoji sa svima njima u večnom očinstvu, duhovnom  srodstvu, ili svaka ideja uma svim svojim kopijama u pojmovima razuma i senkama u opažajima čula, i nagonima tela, iz večne istine ih poseduje u potpunosti i stoji sa svima njima u duhovnom srodstvu, tako i večna suština, ideja svojine, duhovno imanje, ime sve svoje kopije svojine, svako imenovanje, ime u pojmovima razuma i sve senke u opažajima čula i nagonima tela, i večna suština, ideja očinstva, duhovnog srodstva sve svoje kopije ili senke telesnog ili duševnog srodstva u pojmovima, sudovima razuma i opažajima čula i nagonima tela...

Međutim, iako večne ideje uma poseduje sve svoje kopije pojmova razuma i senke opažaja čula i nagona tela, i iz večnom očinstva stoje sa njima u duhovnom srodstvu, Platon nije i svaku kopiju i senku  svojine ili srodstva iz pojmova razuma i nagona tela i opažaja čula i (kao i bilo koju drugu stvar) utemeljio iz njihove prvostepene, večne suštine, savršene ideje!

I kao što ideja ideja dobra vlada svim idejama, iz večnog očinstva stoji sa svima njima u duhovnom srodstvu a svaka ideja kopijama razuma ili senkama čula tako će i svaki čovek u idealnoj državi tek iz ideje svojine, duhovnog posedovanja, imanja večne istine iz umskog dela duše suštinski utemeljiti svaku pojedinačnu i zajedničku zemaljsku svojinu,  imovinu, a iz ideje očinstva, večnog duhovnog srodstva tek utemeljiti svako zemaljsko srodstvo i duhovno zajedništvo celovitog  naroda, države...

Da je idealnu državu postavio na najvišoj ideji dobra umesto na pravednosti i svojinu i srodstvo shvatao iz njihove prvostepene duhovne suštine, večnih ideja svojine i srodstva, kao i bilo koju drugu stvar, jasno bi se videlo zašto mudraci filozofa treba da vladaju takvom državom, a ne da zbog te  nedoslednog njegovog izvođenja ostanu mnoge protivurečnosti i ništa ne bude rešeno do kraja....

I da li vlast, svojina, srodstvo uopšte postoje u suštinskom smislu kada senke i kopije ideja u nagonima tela, opažajima čula ili pojmovima, sudovima razuma smrtnog dela duše poseduju ljude, vladaju ljudima?

Ili postoji tek onda, kada iz umnog dela duše ono najviše (gore) vlada najnižim (dole), ono unutrašnje spoljašnjim, ono unapred počelo iz večnog, čelo svim onim prošlim, sadašnjim i budućim unazad-unapred  u vremenu, ono desno onim levim...

Kada pomoću umnih vladara filozofa svaki čovek i narod iz večnih ideja poseduju stvari (sve njihove kopije i senke), vladaju stvarima,  a ne da stvari (senke i kopije ideja) poseduju ljude, vladaju ljudima!

Ili, kada duhovno očinstvo (sinovstvo, majčinstvo, rađanje, rođenje, bratstvo, sestrinstvo) srodstvo večne ideje utemelji senke, kopije očinstva (sinovstva, majčinstva, rađanja, rođenja, bratstva, sestrinstva), zemaljskog, telesnog srodstva...

Samo tako jedno imanje, bogatstvo smrtnog dela duše nije u sudaru sa drugim imanjem, bogatstvom, ili jedno očinstvo (majčinstvo, sinovstvo, rađanje, rođenje, bratstvo, sestrinstvo), srodstvo smrtnog dela duše u sudaru sa drugim očinstvom (majčinstvom, sinovstvom, rađanjem, rođenjem, bratstvom, sestrinstvom) srodstvom drugog smrtnog dela duše, već iz umne duše vladara–filozofa svaki čovek i ceo narod kroz celovitu duhovnu svojinu, večnu imovinu, bogatstvo i celovito duhovno očinstvo, večno srodstvo savršenih ideja tek suštinski poseduje, utemeljuje svaku svojinu, imovinu, bogatstvo i tek utemeljuje svako očinstvo, srodstvo u pojmovima razuma,  opažajima čula i nagonima tela...

Ako svojina (posed, imovina, bogatstvo) i srodstvo, očinstvo (sinovstvo, majčinstvo, rađanje, rođenje, bratstvo, sestrinstvo) nisu shvaćeni do kraja, utemeljeni iz svojih ideja, večne duhovne svojine i večnog duhovnog srodstva kao i savršena zemaljska vlast iz najviše ideje dobra, svi zakoni u idealnoj državi iz večne ideje pravednosti), u toj senci, kopiji svojine, srodstva će, kao u saznanju, zauvek ostati jedan pojedinačan opažaj protiv drugog pojedinačnog opažaja ili posebni, opšti pojam, sud protiv drugog posebnog, opšteg pojma, suda), jedan nagon, oset, osećaj, odluka, volja, delo, protiv drugog nagona, oseta, osećaja, opažaja, volje, odluke, dela, čak i u svakom pojedincu, a kamoli između različitih ljudi, grupa ili naroda u državi...

Ostaće zauvek samo jedna prividna senka ili kopija telesne ili duševne vlasti nasuprot kopije ili senke druge prividne telesne ili duševne vlasti... kopija ili senka jedne svojine nasuprot  senke ili kopije druge svojine, kopija ili senka očinstva, srodstva naspram kopije ili senke drugog očinstva, srodstva...

Dosledno izvođenje je trebalo prvo iz večnog očinstva, duhovnog srodstva ideje svih ideja, najviše ideje dobra nad svakom savršenom idejom  i večnog očinstva, srodstva svake ideje sa svakom svojom kopijom u pojmovima razuma ili senkom u opažajima čula i nagonima tela iz celovite ideje srodstva utemelji večno duhovno srodstvo celog naroda u idealnoj državi pa onda i svako telesno i duševno prolazno zemaljsko očinstvo, srodstvo...

Samo kada se svojina, imovina, bogatstvo i očinstvo, srodstva (sinovstvo, majčinstvo, bratstvo, sestrinstvo) utemelje iz svoje duhovne suštine, večne ideje, svaki čovek će podjednako voditi računa i o svojoj svojini, imovini i zajedničkoj svojini, imovini države, o svojem očinstvu, srodstvu i o zajedničkom duhovnom srodstvu sa svakim čovekom celovitog naroda, države...

Čak se i sada za pravno utemeljenje imena, prezimena braka, porodice, roda, svojine, privatnog, naslednog i svakog drugog  prava... traži potvrda svedoka iz starijeg duhovnog srodstva; svejedno da li po religioznoj osnovi od Boga ili iz običajne ili političke osnove celovitog naroda iz države...

Platon je jasno trebalo da pokaže da kao što ideja svih ideja, najviša ideja dobra poseduje sve ideje, a sve ideje svoje kopije u pojmovima razuma i senke u opažajima čula i nagonima tela, tako večni duhovni život svaki telesni život, večna duhovna vlast zemaljsku vlast, večno duhovno srodstvo svako zemaljsko srodstvo, večno duhovno imanje istine sa idejama uma, svako prolazno materijalno imanje, imenovanje u pojmovima razuma, opažajima čula ili nagonima tela...Večna duhovna građevina, kuća, grad odeća, hrana, piće... svaku prolaznu, zemaljsku fizičku građevinu, kuću, grad, hranu, odeću, piće... Saznanje večne istine u idejama uma svako drugo saznanje u pojmovima razuma i opažajima čula, večna duhovna radost duše, svako čulno i telesno prolazno zadovoljstvo ...

Kao što su svi nagoni utemeljeni u jedinstvu tela, svi opažaji u jedinstvu čula, svi pojmovi u jedinstvu razuma, sve odluke u jedinstvu volje, sve savršene ideje iz najviše ideje dobra u jedinstvu uma, tako i sav telesni, čulni, osećajni duševni život u večnom duhovnom životu...

I da  bez duhovne suštine večne ideje sav fizički život tela ili  čulne ili razumske duše:  zemaljska kuća, odeća, hrana, piće, bogatstvo, zvanje, ime, prolazna  misao, osećaj, reč odluka, delo... kao i bilo koja druga zemaljska, materijalna stvar, koja je samo senka, kopija svoje večne ideje,  nema utemeljenje... 

Kao što sve senke ili kopije ideja imaju oslonac u samoj ideji, tako živi organi, udovi smrtnog tela u večno živoj duše, sve misli, osećaji, reči, odluke dela duše u večnom duhu i svaki prolazni, telesni život u večnom životu...

Međutim, po Platonu, večni duhovni život ne pripada pojedinačnoj ličnosti čoveka nego dijalektikom pojma u filozofiji, umskim sećanjem večnog dela duše, opštoj i nužnoj istini savršene ideje ...

Nagoni tela, opažaji čula, pojmovi, sudovi razuma našeg ovozemaljskog života, samo su senke ili kopije večnog duhovnog života umne duše koji posmatra savršene ideje...

Zato gnostici, pod uticajem platonizma, odbacuju unapred bilo kakav svaki idealitet tela, čula: mirisa i ukusa, jedenja, pijenja, hrane ili polnosti, srodstva (suštinskog ili stvarajućeg) dodira...

A zapravo, to utemeljenje prolaznog fizičkog života iz večnog duhovnog života savršenih ideja prvo traži idealizaciju čiste volje duše...

Ne samo za najbolje odlučivanje, delovanje čoveka ili naroda u praktičnom životu već i za čiste oseta, osećanja tela stvarajućeg iz prapočetne čulnosti suštinskog ili stvarajućeg dodira ili živog daha uz duh,  već i za sve čiste opažaja čula (vida, sluha, mirisa, ukusa), i za sve čiste misli reči, istinite pojmove, sudove, zaključke, saznanje svake večne ideje...  

Sve se odluke utemeljuju u jednoj volji, a volja u vlastitosti, a vlastitost prapočetnim zvanjem ko si ko smo u duhovnom imenu, a svako ime, reč, pojam u svetoj reči, imenu...

Ne samo da čista volja tek iz večne suštine reči, imena, prvostepenog zvanja, poznanja iz svete reči imena može utemeljiti čvrstinu dogovora, ugovora čoveka ili naroda u praktično-moralnom životu, nego tek sa ta večna suština traži i za svaki istiniti pojam, sud, zaključak u filozofiji...

Prema tome: ne samo da nije tačna teza da je hrišćanstvo platonizam za neuke, nego se, naprotiv, nijedan idealizam do kraja, pa ni Platonov, ne može razumeti, utemeljiti bez teološkog, hrišćanskog utemeljenja!