Наш карактер је наша судбина за Благодарје

Аутор: Томислав Новаковић

 

Томиславе, ви живите и стварате у Чачку. Да ли је могуће озбиљно бављење филозофијом у мањем граду у унутрашњости Србије?

 Не само да никакав град ни место ни време не условљавају саму филозофију, већ идеал града много пре претпоставља филозофско утемељење. Гради се духом град вечни од часних дела из сваког места и времена правим улицама истине где се  људи слободним духом сусрећу срцем к срцу, лицем к лицу.

Прво се ради и чува у срцу градина, врт Божији, а на крају времена силази град с неба за изабране.

И ако неко човеково подручје треба да превазиђе границе сваке врсте, користи духовне плодове са свих страна и слободном визијом повезује свако место и време, то је управо филозофија.

И исток и запад  и север и југ су прво у нама. Кад нас светло чисте мисли и осећаја обасја у души, то је у исток, кад нам падне мрак на очи, то је запад. Распон пуне снаге је југ, а повлачење у хладноћи  север. А то постоји у сваком човеку и на свакој страни света...

 

Зашто данас све политичко и културно догађање гравитира у највеће градове?

 Данас мегалополиси, као државе над државама не гутају само мање градове него и посебну културу сваког народа и државе. И то се представља као неминован цивилизацијски пут од некадашњег полиса града–државе из митолошке, религиозне и филозофске свести ка модерној научној и политичкој свести, све до  глобализма данашњих мегалополиса и савремене: комуникацијске, информацијске, виртуелне, медијске свести.

Урбана култура велеграда не релативизује само село и мање градове, већ и мирис, укус, здрав ваздух, воду, биљке, животиње и онај праосновни однос домаћина–госта не само човека према човеку, него и према биљкама, животињама, земљи, води, ваздуху, енергији, целокупној живој и неживој природи. А управо је биљка, која сваког тренутка сједињује земљу, воду, ваздух и светлост, неживо и живо, припрема храну и кисеоник за сав остали живи свет, онај први микро-макрокосмички домаћин свим живим бићима на земљи!

  

Да ли је могуће да државу воде најбољи и најмудрији, као што  су то предлагали грчки филозофи?

 Као што човек влада собом када бољи део влада горим, тако и држава влада собом када бољи део влада горим. Само када влада бољи и способнији део народа, влада народ сам собом, а када влада гори и неспособнији део, он прво поробљава бољи део народа, а на крају и цео народ.

Када бољи део у човеку влада горим то чини бољим човека и државу, јача слободу човека и слободу државе.  А када влада гори део, то не само да прави горе људе и гору државу, слаби слободу човека и слободу државе,  производи: тиранију, олигархију, анархију, него на крају поробљавање тог народа,  државе, од стране других народа, државa...

 

Да ли филозофско мишљење може да утиче на практични живот људи?

 Када човек једно мисли, друго говори, треће чини, нема карактерно јединство личности, како ће знати шта је од свега тога он сам и шта је ту стварно његова воља? А када су његове: мисли, речи, одлуке и дела у највишем јединству, јаким карактером  води своју судбину, ствара сопствени живот.

Као што не може нико да једе и пије за њега, не може ни да мисли и одлучује за њега. И исто као  сваки човек треба  да мисли својом главом тако би и сваки народ треба да има своје филозофе, као и своје: државнике, научнике, уметнике, спортисте, буде мудар, мисли својом главом...

Мудрост је потребнa богатом и сиромашном, образованом и необразованом, јаком и слабом, чак и животињи да преживи, а камоли народу и држави. Филозофија данас није изгубила значај што није довољно научна, него што није довољно мудра. 

Уместо да прво утемељи најважније категорије практичног ума, суштинске за конкретни живот човека и заједнице: слободу личности, својине, језика, праоснову имена и презимена, породице, народа, правног субјекта у основи закона, сваког договора, уговора, она се теоријским умом такмичила са природном науком и била на крају понижена.

А како само право, без помоћи филозофије, никако није могло то суштински да утемељи, наш практични живот је препуштен на милост и немилост политици, која је те правне категорије „појела за доручак“. 

 

А шта је то најбитније између права и политике? 

 Данас се стално наглашава да правосуђе треба да буде независно од политике, а заправо, право никако не може бити независно од политике, као што не може ни политика од права, већ се они само могу, што је више могуће, доводити у равнотежу.

С једне стране је сва политика, од изборних закона до установљења свих државних институција: привреде, образовања, васпитања, социјалног организовања, културе, здравства, безбедности ...уоквирена  у правне прописе, а са друге стране се сви закони, па чак и сам устав, доносе из политике! 

То значи да би  архитектоника правно-политичког система требала од почетка да укључи право у политику, а не, као што је то сада случај, само политику у право. Са наглашавањем њиховог одвајања у име тзв, „независног“ правосуђа, „независне“ полиције... као и било које друге "независне" институције: универзитета, института, државних медија, телевизије... се управо потире правна држава и производи све супротно: њихова потпуна зависност. 

Како може постојати независно: судство,  полиција, медији, универзитети, институти, стручне службе... ако једна сфера–законодавне власти не изгласава само владу или у оквирима устава  доноси нове и усавршава постојеће законе, већ поставља и смењује представнике свих осталих "независних“ сфере власти и представнике свих државних институција: тужиоце, судије, градоначелнике, начелнике полиције... ректоре, декане, директоре института, државних медија, државне телевизије!?

 

Па како онда у пракси  уравнотежити све различите сфере власти?

Тако што ће се суверена изборна воља народа непосредно бирати највише представнике сваке посебне сфере власти! Једино тако ће свака сфера власти имати свој ауторитет и своју уставом загарантовану независност и истовремено све те различите сфере власти успоставити равнотежу између себе.

Сада политика има толику моћ, а право (закон) нема снагу коју би требало да има што садашњи политички систем не уравнотежује статику права са динамиком политике, већ под плаштом  "правне државе“,  „у име“ правосуђа „одвојеног“ од политике, управо производи њихово нејединство и неравнотежу!

Због превелике моћи законодавне и извршне власти утемељене из политике, судска власт уопште нема своју независност и ауторитет загарантован уставом, чиме се умањује не само ефикасност правосудног власти у спровођењу закона, него обесмишљава архитектоника целокупног правно-политичког система, релативизује правна држава,  сви њени закони и све институције. 

 

Је ли то начин да активније правосуђе коначно успостави ауторитет правне државе?

Јесте. То је једини начин да правни принципи, који су чак сличнији не само између различитих држава, него и између држава са скроз различитим правним системима, него политички принципи у једној држави, који се, „како ветар дува“, врло често мењају чак и код исте странке или једног политичара и по неколико пута у животу, а камоли код различитих партија у држави, буду равнотежа политици, а не да политичка променљивост и карактерно нејединство, као што је сада већином случај, стоје над сто пута чвршћим и мање променљивим суштинским правним принципима, који се у целом цивилизованом свету чувају и надограђују хиљадама година!

Ако у савременој правној држави требало да владају закони над свима подједнако а не човек над човеком, онда би народ на непосредним изборима, чак пре избора за парламент, прво од дна до врха требало да бира највише представнике правосудних органа: највише локалне и државне судије и тужиоце од оних два-три кандидата који су се на изборима у оквиру правосудног система издвојили на крају од свих судија и тужилаца.

Исто тако и највише представнике полиције, који су ради одбране закона и деловања по закону, ионако подређени правосудном систему, од оних кандидата који су се на исто таквим изборима од локалног до републичког нивоа већ издвојили на крају и у самој полицији. Само ће таква архитектоника правно-политичког система, утемељити ону уставом загарантовану равнотежу свих равноправних сфера власти, која обезбеђује ауторитет правне државе.

 

Ви на свом сајту: www.filozof.rs у  раду: Најправеднији политички систем, чак кажете да као четврти „точак“, стуб четвороструког  политичког система треба утемељити и посебну сферу „информативне власти“?! Како то спровести у дело и зашто? 

Управо тако. Трострука структура политичког система за равнотежу законодавне, судске и извршне власти више уопште није довољна. Ко данас влада: медијима, информацијама, он у великој мери утиче на све сфере власти. Ако је сада моћ: медија, информација, јавне мисли и речи толико велика, онда је очигледно да би политички систем требало тако реформисати да та "информативна власт" буде и званично још једна конститутивна сфера власти.

То практично значи да народ на свеопштим изборима треба посебно да бира не само највише представнике независне: законодавне, судске и извршне власти, већ због независности: телевизије, медија, универзитета, научних института, уопште образовања и стручних служби и највише представнике независне информативне власти! 

Уместо тога, ми сада немамо чак ни ту законом загарантовану троструку структуру, а камоли  независну "информативну власт" већ једна сфера (законодавне) власти поставља и смењује главне представнике свих осталих независних сфере власти, и тако подрива њихову самосталност и сву архитектонику правно-политичког система.

„Независно“ судство, полиција, медији, универзитети, институти, стручне службе у пракси не постоје већ су само  празно слово на папиру.

 

Зар је независна информација толико битна да треба да буде посебна сфера „информативне  власти“!? 

Ако најразличитији инструменти у сваком уређају, машини, возилу омогућавају тачне („независне“) информације да би се исправно управљало и деловало с њима, каошто су посебно издвојени најразличитији осети тела и опажаји чула посебно издвојени да мозак и воља сваког живог бића на прави начин одлучују и делују, свакако да су тачне (независне), посебно издвојене информације из једне скроз одвојене конститутивне сфере независне „информативне власти“,  потребне сваком поједином човеку и целом народу за право: расуђивање, одлучивање и деловање у држави. 

Као што човек тек из  своје слободне мисли и речи има слободне одлуке и дела, тако ће и народ тек има пуну слободу одлучивања и деловања када поред три постојеће сфере: законодавне, судске и извршне  власти, од ванстраначких представника одговарајућих друштвених група, конституише и ту посебну, независну сферу информативне власти.

Само тај четврти "точак" "стуб" политичког система посебне сфере информативне власти може снагом јавног мњења уравнотежити вертикалну структуру представничке демократије, пирамиду у врху: законодавне, судске и извршне власти, са хоризонталном структуром на дну најшире базе непосредне демократије из стално присутне јавне мисли, речи, и тако цео политички систем задобити теоријску заокруженост и стварну практичну оперативност.  

Као што се у грађевини носећи вертикални зидови и стубови уравнотежују хоризонталним преградама, тако ће се и вертикална структура представничке демократије кроз три постојеће сфере власти, уравнотежити између себе са хоризонталном структуром јавне мисли, речи.

Само независна, децентрализована сфера информативне власти делегирана од представника свих друштвених група може слободним духом целог народа, снагом јавног мњења, покретањем јавних расправа не само о новим законима које треба донети у парламенту, него и јавним дискусијама о свим суштинским проблемима који су битни за народ и државу, вратити онај позитивни смисао демократије, наспрам толико много негативних који сада постоје.

 

Да ли су интернет и друштвенe мрежe, који су управо проистекли из потребе за већом слободом информација, комуникација, алтернативних мишљења и деловања... доказ да је држава већ „сазрела“ за посебну сферу „информативне власти“?

Свакако. Пораст интернета и све већег броја електронских друштвених мреже, алтернативних медија, комуникација, образовања кроз све нове форме изражавања, неформалног организовања и деловања... управо доказује да тај четврти "точак", "стуб" посебне сфере независне информативне власти за слободу: мисли и речи: науке, образовања, културе, комуникација, информација, медија... треба да постане један од стубова савременог политичког система.  

 

Неко може приговорити да једно такво „идеално решење“ у стварности не може функционисати, јер обичан човек нема довољну стручност да поставља и смењује највише представнике судске, извршне и тзв. "информативне власти"  и да зато мора да препусти да то уместо њега спроводе његови стручнији и одговорнији политички представници? 

Бесмислено је да се оно што је у теоријском смислу исправно проглашава утопијом, да се не може никада подударати са тим идеалом,  а са друге стране прихвата једна унапред и у теорији и у пракси противуречна ствар. То је  исто као када би смо рекли да зато што точак никада не може да буде савршен, идеалан круг, да ми сада уместо тог приближавања идеалу потпуно кружног точка што је више могуће треба унапред да прихватимо у теорији и пракси једну бесмислену ствар и правимо: „троугласти“ или „четвртасти“ точак!

Да се у име „независног правосуђа“ и владавине закона над свима подједнако, спроводи владавина човека над човеком,  обезвређује ауторитет целокупне правне државе, унапред некритички прихвата и чак проглашава „реалношћу“! А заправо су  лажни реализам и лажни идеализам то унапред ружичасто гледиште у коме се суверена изборна воља целог народа  преноси само на једну сферу (законодавне) власти, којој се омогућава да без моралне и стручне провере  поставља и смењују све остале највише државне званичнике, нарушавајући у потпуности независност и ауторитет свих других сфера власти и целокупну архитектонику правно-политичког система.

Не само да такозвано „независно“: правосуђе, полиција, универзитет, стручне службе, „јавни сервис“ уопште не функционишу у стварности, већ се унапред противуречне поставке таквог лажног „реализма“ све у потпуности релативизује из једне повлашћене сфере власти: судство, полиција, државни медији, култура, универзитет, образовање, стручни институти...

А приговор, да народ не зна да бира судије, тужиоце, начелнике, градоначелнике, информативну власт, због чега то мора да чини неко стручнији и одговорнији уместо њега, поготово нема  смисла!

Како то народ „зна да бира“ (политичаре, законодавну власт) – једну унапред недефинисану сферу, чија се политички принципи мењају сваки час,  „како ветар дува “код сваког политичара – а оне друге много мање променљиве сфере: судске и информативне власти– чији би кандидати већ  стручно и морално проверени изборима унутар својих стручних служби– „не зна“?!

Ако не гласамо ко ће: да нас оперише, да вози авион, да прави централу… већ прво мора неко стручан и морално одговоран да провери стручност и моралну одговорност тих људи који преузимају те стручне и одговорне послове, како ћемо моћи простим гласањем одредити ко ће у држави преузети у најстручнију и морално најодговорнију владавину над свим занимањима!?

Тачно је, заправо, много пре супротно: обичан човек много пре зна да бира те завршне кандидате из других сфера, него представнике политичких партија!

У правосуђу, полицији се правила много мање мењају и ту је, малтене, свеједно кога ће народ изабрати јер би ти кандидати издвојени на крају били већ стручно и морално били проверени од дна до врха тим изборима у оквиру своје струке...

Оно што је најбитније на тим непосредним изборима за највише представнике: судства, полиције и информативне власти је да те завршне кандидате (издвојене на крају) може постављати и смењивати цео народ, исто као што поставља и смењује и сам парламент задржавајући тако суверенитет своје изборне воље кроз све различите сфере власти.

А не да, као сада, највише представнике сваке сфере власти бира само једна сфера власти (политичари у парламенту) без могућности да ти кандидати буду проверени у оквиру своје струке  или, чак,  да судије и тужиоци бирају сами себе –  као што ће то у наредном периоду бити случај, а без завршне провере тих издвојених кандидата на крају непосредном изборном вољом грађана– нарушавајући независност и равнотежу свих посебних сфера власти и целокупну архитектонику политичког система. 

Управо је институција  пороте доказ да се правна воља не претпоставља само у чистој вољи: законодавца, судије, тужиоца, већ и код сваког човека! На  крају крајева зар нису и сами избори једна врста проширене „пороте“ целог народа, када на непосредним изборима процењује за и против све политичке партије или њихове кандидате за законодавну власт? 

 

Из свега што сте до сада рекли  намеће се питање: да ли народ својим карактером одређује судбину државе, или карактер државне власти  судбину народа?  

Као што јединство исправне: мисли, речи, одлуке и дела омогућава човеку да јаким карактером води свој живот исто тако и јединство оног што народ својим одговорним: филозофским , научним,  политичким, правним, информативним,  уметничким... духом смисли и јавно објави, у парламенту одлучи, и законом обзнани и даље по томе суди и извршава, чини,  тим карактерним јединством информативне, законодавне, судске  и извршне  власти  омогућава да управља заједничким: привредним, правним, политичким, безбедносним, здравственим, образовним, културним... уметничким... животом у држави...

А мишљење које народ треба да следи не може бити само неко чепркање по проблему, као кокош када нађе зрно и неко каже: то је моје „мишљење“, а заправо само говори туђе фразе и ништа суштински не решава, већ само оно мишљење које дуго и стрпљиво о најтежем проблему мисли, дође до решења, смисли, као када копа бунар да дође до воде, па свима понуди да јасно виде да ли ли се то „пије“ или не.

Човек својом вољом све своје чисте: мисли, речи, осећаје, одлуке, дела саставља у слободну личност, а народ све оно што својим слободним духом кроз:  науку, културу, привреду, право, политику... смисли, јавно каже (објави), и у складу са тим одлучи и изврши, својом изборном вољом саставља у слободну државу. И као што карактерним јединством слободне: мисли, речи, одлуке и дела човек држи судбину у својим рукама, тако  народ карактерним јединством своје слободне воље, која поставља и смењује највише представнике сваке посебне сфере: законодавне, судске и извршне и информативне власти, држи судбину државе у својим рукама.

 

Разговор са Томиславом Новаковићем водио новинар Никола Јанковић