Naš karakter je naša sudbina za Blagodarje
Autor: Tomislav Novaković
Kao što karakternim jedinstvom slobodne: misli, reči, odluke i dela čovek drži sudbinu u svojim rukama, tako narod karakternim jedinstvom svoje slobodne volje, koja postavlja i smenjuje najviše predstavnike svake posebne sfere: zakonodavne, sudske i izvršne i informativne vlasti, drži sudbinu države u svojim rukama.
Tomislave, vi živite i stvarate u Čačku. Da li je moguće ozbiljno bavljenje filozofijom u manjem gradu u unutrašnjosti Srbije?
Ne samo da nikakav grad ni mesto ni vreme ne uslovljavaju samu filozofiju, već ideal grada mnogo pre pretpostavlja filozofsko utemeljenje. Gradi se duhom grad večni od časnih dela iz svakog mesta i vremena pravim ulicama istine gde se ljudi slobodnim duhom susreću srcem k srcu, licem k licu.
Prvo se radi i čuva u srcu gradina, vrt Božiji, a na kraju vremena silazi grad s neba za izabrane.
I ako neko čovekovo područje treba da prevaziđe granice svake vrste, koristi duhovne plodove sa svih strana i slobodnom vizijom povezuje svako mesto i vreme, to je upravo filozofija.
I istok i zapad i sever i jug su prvo u nama. Kad nas svetlo čiste misli i osećaja obasja u duši, to je u istok, kad nam padne mrak na oči, to je zapad. Raspon pune snage je jug, a povlačenje u hladnoći sever. A to postoji u svakom čoveku i na svakoj strani sveta...
Zašto danas sve političko i kulturno događanje gravitira u najveće gradove?
Danas megalopolisi, kao države nad državama ne gutaju samo manje gradove nego i posebnu kulturu svakog naroda i države. I to se predstavlja kao neminovan civilizacijski put od nekadašnjeg polisa grada–države iz mitološke, religiozne i filozofske svesti ka modernoj naučnoj i političkoj svesti, sve do globalizma današnjih megalopolisa i savremene: komunikacijske, informacijske, virtuelne, medijske svesti.
Urbana kultura velegrada ne relativizuje samo selo i manje gradove, već i miris, ukus, zdrav vazduh, vodu, biljke, životinje i onaj praosnovni odnos domaćina–gosta ne samo čoveka prema čoveku, nego i prema biljkama, životinjama, zemlji, vodi, vazduhu, energiji, celokupnoj živoj i neživoj prirodi. A upravo je biljka, koja svakog trenutka sjedinjuje zemlju, vodu, vazduh i svetlost, neživo i živo, priprema hranu i kiseonik za sav ostali živi svet, onaj prvi mikro-makrokosmički domaćin svim živim bićima na zemlji!
Da li je moguće da državu vode najbolji i najmudriji, kao što su to predlagali grčki filozofi?
Kao što čovek vlada sobom kada bolji deo vlada gorim, tako i država vlada sobom kada bolji deo vlada gorim. Samo kada vlada bolji i sposobniji deo naroda, vlada narod sam sobom, a kada vlada gori i nesposobniji deo, on prvo porobljava bolji deo naroda, a na kraju i ceo narod.
Kada bolji deo u čoveku vlada gorim to čini boljim čoveka i državu, jača slobodu čoveka i slobodu države. A kada vlada gori deo, to ne samo da pravi gore ljude i goru državu, slabi slobodu čoveka i slobodu države, proizvodi: tiraniju, oligarhiju, anarhiju, nego na kraju porobljavanje tog naroda, države, od strane drugih naroda, država...
Da li filozofsko mišljenje može da utiče na praktični život ljudi?
Kada čovek jedno misli, drugo govori, treće čini, nema karakterno jedinstvo ličnosti, kako će znati šta je od svega toga on sam i šta je tu stvarno njegova volja? A kada su njegove: misli, reči, odluke i dela u najvišem jedinstvu, jakim karakterom vodi svoju sudbinu, stvara sopstveni život.
Kao što ne može niko da jede i pije za njega, ne može ni da misli i odlučuje za njega. I isto kao svaki čovek treba da misli svojom glavom tako bi i svaki narod treba da ima svoje filozofe, kao i svoje: državnike, naučnike, umetnike, sportiste, bude mudar, misli svojom glavom...
Mudrost je potrebna bogatom i siromašnom, obrazovanom i neobrazovanom, jakom i slabom, čak i životinji da preživi, a kamoli narodu i državi. Filozofija danas nije izgubila značaj što nije dovoljno naučna, nego što nije dovoljno mudra.
Umesto da prvo utemelji najvažnije kategorije praktičnog uma, suštinske za konkretni život čoveka i zajednice: slobodu ličnosti, svojine, jezika, praosnovu imena i prezimena, porodice, naroda, pravnog subjekta u osnovi zakona, svakog dogovora, ugovora, ona se teorijskim umom takmičila sa prirodnom naukom i bila na kraju ponižena.
A kako samo pravo, bez pomoći filozofije, nikako nije moglo to suštinski da utemelji, naš praktični život je prepušten na milost i nemilost politici, koja je te pravne kategorije „pojela za doručak“.
A šta je to najbitnije između prava i politike?
Danas se stalno naglašava da pravosuđe treba da bude nezavisno od politike, a zapravo, pravo nikako ne može biti nezavisno od politike, kao što ne može ni politika od prava, već se oni samo mogu, što je više moguće, dovoditi u ravnotežu.
S jedne strane je sva politika, od izbornih zakona do ustanovljenja svih državnih institucija: privrede, obrazovanja, vaspitanja, socijalnog organizovanja, kulture, zdravstva, bezbednosti ...uokvirena u pravne propise, a sa druge strane se svi zakoni, pa čak i sam ustav, donose iz politike!
To znači da bi arhitektonika pravno-političkog sistema trebala od početka da uključi pravo u politiku, a ne, kao što je to sada slučaj, samo politiku u pravo. Sa naglašavanjem njihovog odvajanja u ime tzv, „nezavisnog“ pravosuđa, „nezavisne“ policije... kao i bilo koje druge "nezavisne" institucije: univerziteta, instituta, državnih medija, televizije... se upravo potire pravna država i proizvodi sve suprotno: njihova potpuna zavisnost.
Kako može postojati nezavisno: sudstvo, policija, mediji, univerziteti, instituti, stručne službe... ako jedna sfera–zakonodavne vlasti ne izglasava samo vladu ili u okvirima ustava donosi nove i usavršava postojeće zakone, već postavlja i smenjuje predstavnike svih ostalih "nezavisnih“ sfere vlasti i predstavnike svih državnih institucija: tužioce, sudije, gradonačelnike, načelnike policije... rektore, dekane, direktore instituta, državnih medija, državne televizije!?
Pa kako onda u praksi uravnotežiti sve različite sfere vlasti?
Tako što će se suverena izborna volja naroda neposredno birati najviše predstavnike svake posebne sfere vlasti! Jedino tako će svaka sfera vlasti imati svoj autoritet i svoju ustavom zagarantovanu nezavisnost i istovremeno sve te različite sfere vlasti uspostaviti ravnotežu između sebe.
Sada politika ima toliku moć, a pravo (zakon) nema snagu koju bi trebalo da ima što sadašnji politički sistem ne uravnotežuje statiku prava sa dinamikom politike, već pod plaštom "pravne države“, „u ime“ pravosuđa „odvojenog“ od politike, upravo proizvodi njihovo nejedinstvo i neravnotežu!
Zbog prevelike moći zakonodavne i izvršne vlasti utemeljene iz politike, sudska vlast uopšte nema svoju nezavisnost i autoritet zagarantovan ustavom, čime se umanjuje ne samo efikasnost pravosudnog vlasti u sprovođenju zakona, nego obesmišljava arhitektonika celokupnog pravno-političkog sistema, relativizuje pravna država, svi njeni zakoni i sve institucije.
Je li to način da aktivnije pravosuđe konačno uspostavi autoritet pravne države?
Jeste. To je jedini način da pravni principi, koji su čak sličniji ne samo između različitih država, nego i između država sa skroz različitim pravnim sistemima, nego politički principi u jednoj državi, koji se, „kako vetar duva“, vrlo često menjaju čak i kod iste stranke ili jednog političara i po nekoliko puta u životu, a kamoli kod različitih partija u državi, budu ravnoteža politici, a ne da politička promenljivost i karakterno nejedinstvo, kao što je sada većinom slučaj, stoje nad sto puta čvršćim i manje promenljivim suštinskim pravnim principima, koji se u celom civilizovanom svetu čuvaju i nadograđuju hiljadama godina!
Ako u savremenoj pravnoj državi trebalo da vladaju zakoni nad svima podjednako a ne čovek nad čovekom, onda bi narod na neposrednim izborima, čak pre izbora za parlament, prvo od dna do vrha trebalo da bira najviše predstavnike pravosudnih organa: najviše lokalne i državne sudije i tužioce od onih dva-tri kandidata koji su se na izborima u okviru pravosudnog sistema izdvojili na kraju od svih sudija i tužilaca.
Isto tako i najviše predstavnike policije, koji su radi odbrane zakona i delovanja po zakonu, ionako podređeni pravosudnom sistemu, od onih kandidata koji su se na isto takvim izborima od lokalnog do republičkog nivoa već izdvojili na kraju i u samoj policiji. Samo će takva arhitektonika pravno-političkog sistema, utemeljiti onu ustavom zagarantovanu ravnotežu svih ravnopravnih sfera vlasti, koja obezbeđuje autoritet pravne države.
Vi na svom sajtu: www.filozof.rs u radu: Najpravedniji politički sistem, čak kažete da kao četvrti „točak“, stub četvorostrukog političkog sistema treba utemeljiti i posebnu sferu „informativne vlasti“?! Kako to sprovesti u delo i zašto?
Upravo tako. Trostruka struktura političkog sistema za ravnotežu zakonodavne, sudske i izvršne vlasti više uopšte nije dovoljna. Ko danas vlada: medijima, informacijama, on u velikoj meri utiče na sve sfere vlasti. Ako je sada moć: medija, informacija, javne misli i reči toliko velika, onda je očigledno da bi politički sistem trebalo tako reformisati da ta "informativna vlast" bude i zvanično još jedna konstitutivna sfera vlasti.
To praktično znači da narod na sveopštim izborima treba posebno da bira ne samo najviše predstavnike nezavisne: zakonodavne, sudske i izvršne vlasti, već zbog nezavisnosti: televizije, medija, univerziteta, naučnih instituta, uopšte obrazovanja i stručnih službi i najviše predstavnike nezavisne informativne vlasti!
Umesto toga, mi sada nemamo čak ni tu zakonom zagarantovanu trostruku strukturu, a kamoli nezavisnu "informativnu vlast" već jedna sfera (zakonodavne) vlasti postavlja i smenjuje glavne predstavnike svih ostalih nezavisnih sfere vlasti, i tako podriva njihovu samostalnost i svu arhitektoniku pravno-političkog sistema.
„Nezavisno“ sudstvo, policija, mediji, univerziteti, instituti, stručne službe u praksi ne postoje već su samo prazno slovo na papiru.
Zar je nezavisna informacija toliko bitna da treba da bude posebna sfera „informativne vlasti“!?
Ako najrazličitiji instrumenti u svakom uređaju, mašini, vozilu omogućavaju tačne („nezavisne“) informacije da bi se ispravno upravljalo i delovalo s njima, kaošto su posebno izdvojeni najrazličitiji oseti tela i opažaji čula posebno izdvojeni da mozak i volja svakog živog bića na pravi način odlučuju i deluju, svakako da su tačne (nezavisne), posebno izdvojene informacije iz jedne skroz odvojene konstitutivne sfere nezavisne „informativne vlasti“, potrebne svakom pojedinom čoveku i celom narodu za pravo: rasuđivanje, odlučivanje i delovanje u državi.
Kao što čovek tek iz svoje slobodne misli i reči ima slobodne odluke i dela, tako će i narod tek ima punu slobodu odlučivanja i delovanja kada pored tri postojeće sfere: zakonodavne, sudske i izvršne vlasti, od vanstranačkih predstavnika odgovarajućih društvenih grupa, konstituiše i tu posebnu, nezavisnu sferu informativne vlasti.
Samo taj četvrti "točak" "stub" političkog sistema posebne sfere informativne vlasti može snagom javnog mnjenja uravnotežiti vertikalnu strukturu predstavničke demokratije, piramidu u vrhu: zakonodavne, sudske i izvršne vlasti, sa horizontalnom strukturom na dnu najšire baze neposredne demokratije iz stalno prisutne javne misli, reči, i tako ceo politički sistem zadobiti teorijsku zaokruženost i stvarnu praktičnu operativnost.
Kao što se u građevini noseći vertikalni zidovi i stubovi uravnotežuju horizontalnim pregradama, tako će se i vertikalna struktura predstavničke demokratije kroz tri postojeće sfere vlasti, uravnotežiti između sebe sa horizontalnom strukturom javne misli, reči.
Samo nezavisna, decentralizovana sfera informativne vlasti delegirana od predstavnika svih društvenih grupa može slobodnim duhom celog naroda, snagom javnog mnjenja, pokretanjem javnih rasprava ne samo o novim zakonima koje treba doneti u parlamentu, nego i javnim diskusijama o svim suštinskim problemima koji su bitni za narod i državu, vratiti onaj pozitivni smisao demokratije, naspram toliko mnogo negativnih koji sada postoje.
Da li su internet i društvene mreže, koji su upravo proistekli iz potrebe za većom slobodom informacija, komunikacija, alternativnih mišljenja i delovanja... dokaz da je država već „sazrela“ za posebnu sferu „informativne vlasti“?
Svakako. Porast interneta i sve većeg broja elektronskih društvenih mreže, alternativnih medija, komunikacija, obrazovanja kroz sve nove forme izražavanja, neformalnog organizovanja i delovanja... upravo dokazuje da taj četvrti "točak", "stub" posebne sfere nezavisne informativne vlasti za slobodu: misli i reči: nauke, obrazovanja, kulture, komunikacija, informacija, medija... treba da postane jedan od stubova savremenog političkog sistema.
Neko može prigovoriti da jedno takvo „idealno rešenje“ u stvarnosti ne može funkcionisati, jer običan čovek nema dovoljnu stručnost da postavlja i smenjuje najviše predstavnike sudske, izvršne i tzv. "informativne vlasti" i da zato mora da prepusti da to umesto njega sprovode njegovi stručniji i odgovorniji politički predstavnici?
Besmisleno je da se ono što je u teorijskom smislu ispravno proglašava utopijom, da se ne može nikada podudarati sa tim idealom, a sa druge strane prihvata jedna unapred i u teoriji i u praksi protivurečna stvar. To je isto kao kada bi smo rekli da zato što točak nikada ne može da bude savršen, idealan krug, da mi sada umesto tog približavanja idealu potpuno kružnog točka što je više moguće treba unapred da prihvatimo u teoriji i praksi jednu besmislenu stvar i pravimo: „trouglasti“ ili „četvrtasti“ točak!
Da se u ime „nezavisnog pravosuđa“ i vladavine zakona nad svima podjednako, sprovodi vladavina čoveka nad čovekom, obezvređuje autoritet celokupne pravne države, unapred nekritički prihvata i čak proglašava „realnošću“! A zapravo su lažni realizam i lažni idealizam to unapred ružičasto gledište u kome se suverena izborna volja celog naroda prenosi samo na jednu sferu (zakonodavne) vlasti, kojoj se omogućava da bez moralne i stručne provere postavlja i smenjuju sve ostale najviše državne zvaničnike, narušavajući u potpunosti nezavisnost i autoritet svih drugih sfera vlasti i celokupnu arhitektoniku pravno-političkog sistema.
Ne samo da takozvano „nezavisno“: pravosuđe, policija, univerzitet, stručne službe, „javni servis“ uopšte ne funkcionišu u stvarnosti, već se unapred protivurečne postavke takvog lažnog „realizma“ sve u potpunosti relativizuje iz jedne povlašćene sfere vlasti: sudstvo, policija, državni mediji, kultura, univerzitet, obrazovanje, stručni instituti...
A prigovor, da narod ne zna da bira sudije, tužioce, načelnike, gradonačelnike, informativnu vlast, zbog čega to mora da čini neko stručniji i odgovorniji umesto njega, pogotovo nema smisla!
Kako to narod „zna da bira“ (političare, zakonodavnu vlast) – jednu unapred nedefinisanu sferu, čija se politički principi menjaju svaki čas, „kako vetar duva “kod svakog političara – a one druge mnogo manje promenljive sfere: sudske i informativne vlasti– čiji bi kandidati već stručno i moralno provereni izborima unutar svojih stručnih službi– „ne zna“?!
Ako ne glasamo ko će: da nas operiše, da vozi avion, da pravi centralu… već prvo mora neko stručan i moralno odgovoran da proveri stručnost i moralnu odgovornost tih ljudi koji preuzimaju te stručne i odgovorne poslove, kako ćemo moći prostim glasanjem odrediti ko će u državi preuzeti u najstručniju i moralno najodgovorniju vladavinu nad svim zanimanjima!?
Tačno je, zapravo, mnogo pre suprotno: običan čovek mnogo pre zna da bira te završne kandidate iz drugih sfera, nego predstavnike političkih partija!
U pravosuđu, policiji se pravila mnogo manje menjaju i tu je, maltene, svejedno koga će narod izabrati jer bi ti kandidati izdvojeni na kraju bili već stručno i moralno bili provereni od dna do vrha tim izborima u okviru svoje struke...
Ono što je najbitnije na tim neposrednim izborima za najviše predstavnike: sudstva, policije i informativne vlasti je da te završne kandidate (izdvojene na kraju) može postavljati i smenjivati ceo narod, isto kao što postavlja i smenjuje i sam parlament zadržavajući tako suverenitet svoje izborne volje kroz sve različite sfere vlasti.
A ne da, kao sada, najviše predstavnike svake sfere vlasti bira samo jedna sfera vlasti (političari u parlamentu) bez mogućnosti da ti kandidati budu provereni u okviru svoje struke ili, čak, da sudije i tužioci biraju sami sebe – kao što će to u narednom periodu biti slučaj, a bez završne provere tih izdvojenih kandidata na kraju neposrednom izbornom voljom građana– narušavajući nezavisnost i ravnotežu svih posebnih sfera vlasti i celokupnu arhitektoniku političkog sistema.
Upravo je institucija porote dokaz da se pravna volja ne pretpostavlja samo u čistoj volji: zakonodavca, sudije, tužioca, već i kod svakog čoveka! Na kraju krajeva zar nisu i sami izbori jedna vrsta proširene „porote“ celog naroda, kada na neposrednim izborima procenjuje za i protiv sve političke partije ili njihove kandidate za zakonodavnu vlast?
Iz svega što ste do sada rekli nameće se pitanje: da li narod svojim karakterom određuje sudbinu države, ili karakter državne vlasti sudbinu naroda?
Kao što jedinstvo ispravne: misli, reči, odluke i dela omogućava čoveku da jakim karakterom vodi svoj život isto tako i jedinstvo onog što narod svojim odgovornim: filozofskim , naučnim, političkim, pravnim, informativnim, umetničkim... duhom smisli i javno objavi, u parlamentu odluči, i zakonom obznani i dalje po tome sudi i izvršava, čini, tim karakternim jedinstvom informativne, zakonodavne, sudske i izvršne vlasti omogućava da upravlja zajedničkim: privrednim, pravnim, političkim, bezbednosnim, zdravstvenim, obrazovnim, kulturnim... umetničkim... životom u državi...
A mišljenje koje narod treba da sledi ne može biti samo neko čeprkanje po problemu, kao kokoš kada nađe zrno i neko kaže: to je moje „mišljenje“, a zapravo samo govori tuđe fraze i ništa suštinski ne rešava, već samo ono mišljenje koje dugo i strpljivo o najtežem problemu misli, dođe do rešenja, smisli, kao kada kopa bunar da dođe do vode, pa svima ponudi da jasno vide da li li se to „pije“ ili ne.
Čovek svojom voljom sve svoje čiste: misli, reči, osećaje, odluke, dela sastavlja u slobodnu ličnost, a narod sve ono što svojim slobodnim duhom kroz: nauku, kulturu, privredu, pravo, politiku... smisli, javno kaže (objavi), i u skladu sa tim odluči i izvrši, svojom izbornom voljom sastavlja u slobodnu državu. I kao što karakternim jedinstvom slobodne: misli, reči, odluke i dela čovek drži sudbinu u svojim rukama, tako narod karakternim jedinstvom svoje slobodne volje, koja postavlja i smenjuje najviše predstavnike svake posebne sfere: zakonodavne, sudske i izvršne i informativne vlasti, drži sudbinu države u svojim rukama.
Razgovor sa Tomislavom Novakovićem vodio novinar Nikola Janković
O Novaković Tomislavu
Tomislav Novaković je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Živi i stvara u Čačku kao samostalni filozof.
Filozofija dana
Prirodna nauka koristi logiku kada opštim i nužnim zakonima objašnjava red, poredak sveta, a bilo kakav kosmički um, logos, za celovito jedinstvo materije–energije, po definiciji „objektivne“ nauke, isključuje već na početku!
Bez obzira što ne prihvata nikakav prauzrok izvan same prirode, da bi nauka uopšte bila nauka, ona neki neki jedinstveni logos mikro-makro sveta mora predočiti.
Ne radi se samo o tome da se našem objašnjavanju sveta ima pravo prigovoriti da je "antropocentrično", nego da li se bez neke (bilo kakve) jedinstvene logike za svu materiju–energiju–prostor–vreme–brzinu, sve oblike makro, mikro sveta, uopšte nešto suštinski objašnjava!
Ako čovek (bilo koji živi stvor) ima (neku) „glavu“, zašto je ne bi imala i sva mikro-makrokosmička priroda u svakom svom delu, kao stvarajuće znanje po kome svaka stvar ili biće jeste to što jeste.
Tomislav Novaković