Метафизика мириса, укуса, додира

Аутор: Томислав Новаковић

 

МЕТАФИЗИКА МИРИСА, УКУСА, ДОДИРА ЈЕ СТАРИЈА ОД СВАКЕ ДРУГЕ УМЕТНОСТИ

 

Када се појачаном чулношћу (техником) шири свест од унутра ка ван, јавља се потреба да се кроз селекцију свих тих информација, комуникација мудро уреди живот, достигне на крају неко најузвишеније духовно јединство.

Живо и неживо се непрекидно прожимају дисањем, храном, суштинским или стварајућим додиром кроз раст од семенке до плода или размену молекула, елемената, енергија у ћелијама, органима.^[1]

Наука, филозофија, теологија, уметност кроз прожимање најразноврснијих мисли, речи, осећаја, одлука, догађаја, доживљаја чулног– разумског, умског тржи неко најукусније, најдубље, најузвишеније  све-једно-једно-све.

Суштинско прожимање, додиривање, укрштање најразноврснијих енергија веже чак честице у атомима, атоме у молекулима у неживом, а камоли ћелије, органе, у живом...

Кичма, мозак, живци директним или индиректним прожимањима, додирима повезују кости, мишиће, крвне судове,  све органе.

Кроз једење, пијење, храну, дисање то је метафизиком мириса, укуса суштински додир, а кроз плодни тренутак у коме се прожима сва чула, мисли, речи, осећаји, тело и дух тоје метафизиком полности стварајући додир...

Зато Аристотел посматра додир од физике до метафизике; схвата кроз  суштински поларитет између завршног облика (лика човека) и почетног додира разрешава у уму, као унутрашњем облику свих облика, или додиру свих додира.

МИРИС ИСТИНЕ ДУХА СВЕТОГ ЗА УКУС У ЉУБАВИ БОГА

 

Ако су мирис, укус, додир основна чула, онда их треба схватати од физике до метафизике.

Нагон за одржањем живота  кроз исхрану: једење, пијење, дисање подразумева суштински додир, а нагон за одржањем рода, зачећем прајединством полова, стварајући додир.

Метафизика: мириса, укуса, даха кроз суштински додир и метафизика полности, рода кроз стварајући додир повезује овострано и онострано, тело и дух, филозофију и теологију, науку и уметност...

Оно најлепше онострано у овостраном јединству разноврсних: боја и облика је сликарство,  мелодија и ритмова  музика, речи и рима позеија,  покрета тела и удова игра,   дубоких  мисли и идеја филозофија ...

А постоји ли оно најлепше онострано из најовостранијих чула мириса и укуса? 

Иако се та чула углавном посматрају нижим, јер се испољавју инстиктивно, готово на животињском нивоу, оно најлепше у тим најовостранијим чулима је најоностранија суштина суштине!

Мирис, укус и даха кроз суштински додир и јединство мужа и жене кроз стварајући додир у задњем смислу сједињују тело и дух, филозофију и теологију, науку и уметност...

Оно најоностраније у мирису је истина, а најоностраније у укусу је љубав. 

У најностранијем небеском и најостранијем земаљском смислу целовитог срце, лица и личности истина је  мирис, а љубав  укус.

Зашто? Зато што мирис истине буди, узбуђује: срце, душу, дух за укус у љубави Бога.

Иако су много више лепе слике које се виде, мелодије које се чују, речи које се говоре, него оно што се једе, пије... опет је лепо, кроз укус,  повезано са устима...

То најузвишеније умеће уметност  из царства небеског (пре сваког другог умећа, уметности) окршајем укрштањем, крстом: телом, душом, духом са нечистим, смрадним, безукусном духом, мирисом истине и укусом љубави сједињује људе у Богу.

Свака спољашња лепота тела, лица, или уметничких дела, по унутрашој светлости највишег добра, претпоставља то најузвишеније умеће, који саставља чулно и натчулно, тело и дух, све разлике међу људима и међу живом и неживом природом.

Само унутрашња лепота из средишта срца, која утемељује сваку лепоту: слике, звука,  речи, покрета, додира... в0ди ка оном највише и најдубљем неподељеном: телом, душом, духом најукуснијем надумном једном.

Лепе: слике, мелодије, речи, покрети ... су лепе за: очи, уши, тело, осећања, покрета ... а мирис истине укус љубави из најдубље среде, средишта срца и највише сврхе врха не само да се саставља: ​​саставља све оно најлепше што се: види, чује, осећа, мисли, говори, чини него кроз надумно укусно једно  једе и пије Божије јесте, и тек даје одговор зашто је лепо лепо.

Умеће сликара саставља лепе облике и боје у слици, умеће музичара лепе мелодије и ритмове у музици, умеће играча лепе покрета и ритмове у игри, умеће песника кроз лепоту и дубину речи  најискренија осећања у песми, умеће филозофа узвишене мисли у идеји, а то најјачe једемско, едемско осећање, сећање (Ј)едемског врта,  најувишеније умеће, уметност духовне лепоте из средишта срца у савршенству мириса истине и укуса љубави целовите личности ка царству Божијем унутра у нама!

Сви различити укуси састављају се једењем и пијењем у једном телу, сви различити осећаји душе укусом љубави у једном срцу, све различите и супротне мисли, речи, идеје, дела и одлуке, у једном духу.

То најузвишеније умеће, уметност окршаја, укрштања крста у духовној лепоти саставља у светој једноћи све разлике и супротности међу људима и живом и неживом природом; изједначује најоностранију љубав ка Богу и најовостранију љубав ка ближњем..

Мирис истине Духа Светог за укус у љубави Бога са Дрвета живота који надјачавава сваку лаж, саблазан плода са Дрвета знања добра од зла.

У Старом Завету прво се приноси свагдашња жртва паљеница за мирис угодни, жртву огњену Господу....

У Новом Завету, у Откровењу Јовановом анђео у златној кадионици приноси са тамјаном молитве свих светих на олтар златни пред престолом.

Зашто Господ ствара Адама од праха земаљског и оживљава га духом,  а не већ по речи, као читаво небо и земљу? 

Зато што се од читаве земље, свих прошлих–садашњих–будућих: места, времена, народа ствара један земаљско-небески, људски–божански род за вечност.

Као што су сви људи који се нису родили духом одвојени од Бога и једни од других рођени само за смрт, тако су они рођени духом, у љубави ка Богу и љубави ближњем  састављени као у једном срцу, и у једном Духу истине као у једном ваздуху,  за вечни живот...

Не само да су јаче повезани људи у Богу него сопствени делови тела, него су у светој једноћи у Христу „сви за једног, један за све“ тек сопствени делови тела сједињени за живот, а не за смрт.  

Само кроз те савршене људе из прошлог-садашњег–будућег времена и њихове непроцењиве духовне дарове и дела од Бога, ми сопствене удове тела састављамо за живот а не за смрт. 

Онај што види истину свима отвори очи, онај што је чује, свима отвори уши, онај што је зна, свима отвори ум, онај што је говори, свима отвори свезе језика а онај ко све воли  и кад га сви одбацују, свима отвори срце ка царству Божијем...

Када делимо са другима свој непроцењиви духовни дар од Бога вреднији од: оца, мајке, жене, деце, богатства, звања, имања, изгледа и свега земаљског живота на овоме свету, који jе из семенке чисте вере у љубави ка Богу и љубави ка ближњем такав савршен род родио, да је и у царству Божијем свима потребан и незаменљив, тада и ми примамо од других исто такав савршен духовни дар, род, свима потребан и незаменљив... 

Како ће човек имати срце које покреће љубав и душу коју оживљава дух од духовног Оца, душе мајке, браће, сестара у Христу,  ка духовној кући, одећи, звању, знању, јелу, пићу за вечни живот, ако је само везан за физичког: оца, мајку, децу,  кућу, одећу, звање, знање, богатство, јело, пиће, одећу, пут... 

„Заиста вам кажем: нема никога који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, мене ради и јеванђеља ради, а да неће примити сад у ово време сто пута онолико кућа, и браће, и сестара, и отаца, и матера, и деце, и земље, у прогоњењу, а на оном свету живот вечни.“ (Јеванђеље по Марку 10, 29-30).

Тај почетак од само телесног оца, мајке, жене, деце, јела, пића, одеће, звања, имања, богатства човека или народа  је светом једноћом у крсту је заувек упућен ка вечном духовном: Оцу, мајци, рођењу, кући, одећи, јелу, пићу, богатству, звању, путу...

Са тим укрштањем из свих прошлих–садашњих–будућих места, времена, људи не живе свој појединачни телесни живот, духовно одвојени од Бога једни од других само за смрт, већ љубави ка Богу и љубави ка ближњем у светој једноћи у Христу, као удови у телу, органи у организму ћелије у органу „сви за једног, један за све“ састављају за вечни живот... 

То изједначење у крсту прве и друге заповести љубави у јединству људскости и божанствености од Оца ка Сину и од Сина ка Оцу у води вечном духовном: очинству, мајчинству, братству, сестринству, вечној, духовној: храни, јелу, пићу, кући, одећи, путу, духовном безмерју „царства Божијег унутра у нама", изнад сваког бића и самог бивствовања...

Сабирати, бирати, брати, бран, брат, братство много пре наглашава надумно укусно једно кроз род и плод, него  једно кроз број...

Кроз род и плод који се једе, јестиво  из свих углова, страна;  може се јести, надумно је  укусно, једно за тело, душу, срце, дух, па зато јесте. 

Кроз троструку природу језика, којим се:  једе, говори  и љуби, јести троструко јесте за тело, душу и дух. 

Укусно, једно у најдубљем и најузвишенијем смислу кроз: физичку, душевну, духовну страну.

Као што сви опажаји припадају чулима,  чула телу, осећаји души и  мисли духу, тако сви лепи: облици и боје у слици, ритмови и мелодије у музици, складне риме и лепе речи у песми, лепи и складни покрети у игри... мирису истине и укусу љубави.

Православни исихазам дубокој молитви: Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног"у љубави ка Богу и  ближњем сједињује у чистој вери ум и срце, дах и дух, мисли и осећања, речи и дела,  круном истине и престолом љубави осваја царство Божије унутра у нама. 

Стара индијска филозофија пре: вида, слуха, мириса, укуса, додира, говора или мишљења првостепену онострану основу свега живог види у најдубљој везе даха са духом...

Првостепена основа живот кроз откуцаје срца и дисање се сагледава кроз суштинску везу (чисте воље) душе са духом...

Зато многе врсте јоге  вежбама тела и  дубоког и кратког дисања побољшавају физичко и душевно здравље, јачају ту првостепену везу даха са духом...

У српском језику здраво са нагласком на ноздрву, на мирис, нос, дах, дисање за здраво тело и на исправне мисли, осећаје, одлуке, истинит дух за здраву душу.

На почетку Светог Писма у књизи Постања Бог ствара Адама од земље а на крају " дуну му у нос дух животни и поста човек душа жива".

Тело дише ваздух, по коме је живо, а душа дух, по коме је вечно жива.

Стално дисање, дах и куцање срца дају телу живот а Дух истине и огањ Божије љубави души вечни живот.

 КОМЕНТАР

 

Не вреди само гледати храну, већ одржање јединке подразумева кроз једење пијење, суштински додир, а одржање врсте, јединством полова, зачећем, стварајући додир. Само та праоснова суштинског додира кроз метафизику мириса, укуса, једење, пијења, хране, или стварајућег додира кроз метафизику полности, достиже најстарије теолошко-филозофско-научно-уметничко  јединство.

Прва забрана у ј(едемском) врту односи се на укус, једење, пијење, храну суштински додир. Друга заповест на метафизику полности, праначело рода, стварајући додир. Ако се након плода са дрвета знања добра од зла каже: „Тада им се отворише очи и видеше да су голи,“ очигледно да су пре тога сва чула  била дата зацеловиту, унутрашњу лепоту, духовно безмерја мириса истине и укуса љубави.

Пре тога је човек са сваким плодом, једењем имао истовремено и неко откривање, откровење, кроз свако надумно укусно (је)едемско јести, откривао најузвишеније јесте. Са биљкама је то био разговор на нивоу сна, са животињама скоро као сада са људима, а са Евом највише телесно-душевно-духовно све-једно, једно све. А кроз мирис истине и укус љубави са Дрвета живота откривање, откровење од Бога и разговор са вишим бићима.  

 

---

[1] Тај додир живог и неживог од семенке до зреле јединке код биљке је суштински.

Свето Писмо Старог и Новог Завета, Књига постања, 2, 7

 

[3] За Фројда тек генитални карактер достиже пуну зрелост еротског додира, екстатичку пуноћу оргазма која се испољава за цело тело, сва чула. Он такође мисли да се тај ерос кроз све врсте социјализовања, цивилизовања, институције породице, државе, образовања, науке, уметности, религије, филозофије потискује, преображава у плодност чула, осећаја, мисли,  идеја…