Лајбниц и Хегел

Аутор: Томислав Новаковић

 

Субјективно-објективни свет Спинозе, Лајбница и Хегела[1]

 

Субјективна представа једног света (универзума) код Лајбница је утемељена у духовном јединству монаде, њеној супстанцијалној жудњи. Међутим, иако се субјективне представе од монаде до монаде разликују (чак је и свака представа, стање унутар монаде непоновљиво), опет се из субјективне представе сваке појединачне монаде претпоставља један објективни свет, космос (ред, поредак), универзум.

Иако постоји бесконачно мноштво супстанцијалних квалитета, квалитативних разлика између појединачних монада, и унутар саме монаде, ако свака монада, по Лајбницу, опажа, представља себи један исти свет (универзум), очигледно да те разлике између субјективних представа не могу бити суштинске!

Заправо, Лајбниц на тај начин све „суштинске, квалитативне разлике непоновљивих жудњи супстанцијалних монада, по првенственој сазнајно-логичкој моћи представања (слично као  субјективно-објективни индиферентни тоталитет раног Шелинга), индиректно преводи на квантитативне разлике – све могуће различите степене јасног и разговетног представљања једног јединог („објективног“) света!

Лајбниц свакако увиђа да је само из сазнајно-логичке основе, по континууитету сазнања од најнејаснијих, најнеразговетнијих представа анорганских монада и даље оних јаснијих, разговентних представа ораганских, све до потпуно јасног и разговетног самопредстављања највиших, свесних и самосвесних монада, појам (једног), тачније, било којег, каквог (објективног) света (светскости) као нужно овог оваквог, а не оног и онаквог немогућ.

По суштинској, квалитативној различитости представе супстанцијалне појединачности сваке монаде морало би постојати бесконачно мноштво различитих светова, а појам једног света, или суштинскот јединства мноштва светова, изгубио би сваки смисао.

 Ако, пак, све монаде по различитој јасности и разговетности имају представе Бога, шта може бити садржај савршено јасне и разговетне представе највише монаде над свим монадама, ако то није неки привид оног просторно-временског-материјалног протежног између њих нити нешто изван њих, јер оне “немају врата ни прозоре“?

У сваком случају, Лајбницу од почетка може поставити питање: ако су монаде суштински различити квалитети, како те супстанцијалне појединачности имају представе једног истог света (само различитих јасности и разговетности)!?

Такође, ако монаде немају врата ни прозоре, шта виде, како уопште имају представе било чега изван себе (свеједно, да ли појавног или суштинског) света, светскости?

Шта је тај један свет који они представљају? И како је могућ било који, какав свет између њих самих,  изван супстанцијалне субјективности њихове првобивствене воље, жудње?

Заправо,  према праосновном дугховном јединству првобивствене воље, жудње, као једином довољном разлогу бића, бивстовања, наспрам небића, небивстовања, сваки појам сазнајно-логичког једног “објективног“ света, светскости (без обзира на степен јасности и  разговетност представа), требало би бити другостепен, бити само самопредстава.

То јест, ако монада нема врата и прозоре, монада не може имати другостепене представе некога и нечеча, него свака таква представљивост некавог (све-једног, једног-свега) једног истог „света“, „светскости“ може бити само самопредстава, самоогледање првостепене жудње духовне монаде.

Опет, ако свака монада представља саму себе, онда би те њихове представе, због суштинских квалитативних разлика између монада, требале бити још пре суштински (квалитативно) различите, а не само квантитативно, по степену јасности и разговетности представа изнад, изван те првобивствене супстанијалне субјективности представљати неки фиктивни (надсубјективни) “један“ једини „објективни“ свет.

Те квалитативно различите самопредставе  по основи супстанцијалне жудње сваке монаде не биле само сви могући степени јасности и разговетности представљања једног јединог (истог) света, него суштински различити светови па никаква престабилирана хармонија (највише монаде свих монада) те непоновљиве самопредставе појединачних светова–монада неком највишом супстанијалном вољом свих воља, жудњом свих жудњи, самопредставом свих самопредстава потпуно јасних и разговетних истинитих идеја не би могла да доведе у склад.

Лајбниц се, ипак, опредељује да све монаде имају представе једног истог духовног света (микро–макрокосмоса), само са различитим нивом јасности и разговетности. Чак и Бог, као највиша монада свих монада, у савршеном јединству својих најчистијим представа, има савршено јасне и разговетне идеје тог „једног“ објективног света![2] То јест, ако тај објективни свет није просторно-временско-материјални протежни  свет, него појединачни духовни свет непротежних монада, како је уопште могућ појам једног света.

Ако већ тврди да по закону континуитета природа не прави скокове, а првостепена природа није просторно-временско-материјална протежна него она непросторно-невременски духовна и непротежна, онда је очигледно да  он све појединачне монаде, несводиве супстанцијалне квалитете, по закону континуитета преведи на квантитативне разлике, на све могуће различите степене јасности и разговетности представа једне једине монаде.

То јест, са једне стране  тврди да је сав просторно-временско-материјални протежни свет само другибивствена коегзистенија између духовних монада, а са друге све „супстанцијалне „појединачности“ монада поима као све могуће степене јасности и разговетности представа (као касније Хегел) једне једине апсолутно самосвесне монаде свих монаде.

По том истом закону континуитета и Шелинг касније тврди да  је природа несвесни дух, а дух свесна природа, а по потпуној јасности и разговетности Божијег апсолутног самосазнања, самопредстављања, Хегел да је сва другобивствена природа, просторно-материјални-протежни свет само отуђење, оспољење непротежног духа, Божијег царства вечних идеја.

Заправо, како год да се гледа, та макрокосмичка основа једног објективног света мора опет бити нека највиша микрокосмичка монада или ће равноправно постојати бесконачно мноштво светова, постојати само субјективно  јединство разноврсних представа унутар сваке монаде.

За Канта пре било којег, каквог објективног света, објективности постоје априорне  форме празног ума, разума, опажаја, синтетичка основа чисте субјективности; пе свега, праоснова Ја мислим, судим, или Ја=Ја, свест о себи, праосновни идентитет самосвести. Простор и време само су наша чула за ван и унутра, априорни опажаји спољашњег и унутрашњег.

Сав појавни свет конституише се из тих субјективних моћи чисте чулности, разума,  ума, јединством празних појмова разума и слепих опажаја, садржаја чула.

Код Спинозе једна из свих страна бесконачна супстанција поседује све бесконачне атрибуте и коначне модуса. Бог из потпуно чистих и јасних представа, или  потпуно јасних идеја апсолутно опажа, зна, мисли себе.

Уместо Спинозине апсолутне супстанције, и његових бесконачно бесконачних несводивих атрибута (протежног простора и непротежног  духа) и бесконачно коначних модуса, Лајбниц, узима највишу монаду свих монада, и супстанцијалне виталитете духовних монада са бесконачним мноштвом свих могућих степена јасности и разговетности њихових представа („модуса“). Бог из највише монаде свих монада, са савршено јасним и разговетним представама истинитих идеја, престабилираном хармонијом омогућава јединство између различитих субјективних представа свих непоновљивих монада.

Ред и веза чистих идеја те највише монаде савршено јасним и разговетним представама хармонизује ред и везу између свих мање јасних и разговетних представа између осталих монада.

Заправо, било какав „објективни“ свет, могућ је тек из савршено јасних и разговетних представа истинитих идеја Божије највише монаде свих монада, која све супстанцијалне воље, жудње бесконачно различитих монада доводи у престабилну хармонију. Ако није тако, онда нису само простор, време материја другостепене привидне коегзитенције, другостепене сложевина између првостепених виталитета монада или само јединство различитих представа сваке монаде, или између самих монада, него и сам (сваки могући) „свет“, било које, какво „објективно“духовно јединство, једност једног света.

Тек највише духовно јединство (савршено јасних и разговетних представа истинитих идеја) у Богу даје јединсто, једност субјективно-објективног космоса, сваки субјективно-објективни микро–макро ред и везу духовних монада. Та савршена јасност и разговетност представа истинитих идеја у Богу као највишој монади свих монада (као касније код Хегела апсолутно логичко јединство свих различитих идеја у једној апсолутној идеји), хармонизује све могуће различите степене јасности и разговетности представа супстанцијалних монада. Да само највише духовно јединство у Богу савршено јасних представа апсолутно истинитих идеја омогућава престабилирану  хармонију између супстанцијалних појединачности монада.

Свакако, то на крају тражи да се представа сваке монаде (будући да је монада без из врата и прозора) изједначи са оним што та представа представља; да те представе, сазнање монада  буде на крају самопредстављање, самосазнање. Да се у Божијој апсолутно самопоимајућој, самомислећој, самознајућој монади свих монада (као касније у Хегеловој апсолутној јасној и разговетној идеји у тоталитету свих њених појединачних, посебних пододређења), као највишој самопредстави свих представа савршено јасних разговетних идеја потврди истина сваког појединачног, посебног, општег субјективно-објективног, микро-макро света.

 

Лајбницов закон континуитета: „Природа не чини скокове“.          

 

Каква је то уопште природа „која не чини скокове? Зар првостепена природа није духовна? Зар монаде нису безвремене, духовне  и непротежне?

Ако је простор само привидне коегзистенција између монада, време привидна коегзистенција  представа унутар монада, а материја привидна веза једног и другог, како  изван духовних жудње непротежних монада (без врата и прозора) уопште може постојати нека друга  „континуална“ природа  („која не чини скокове“).

То јест, ако су  супстанцијални квалитети монада првостепена духовна природа, а сва просторно-временско-материјална протежна природа фиктивна коегзистенција те непротежне духовне природе,  онда у тој духовној природи Лајбниц  много пре требало да заговара дисконтинуитет, него континуитет.

Ако монаде представљају један једини свет, оне не могу никако бити супстанцијалне појединачности, ако представљају саме себе, а не један исти универзум, свет,  те разлике између њих не могу  по никаквом закону континуитета: „природа не чини скокове“  бити само  само квантитативне – само различити степени јасности и разговетности представљања једног јединог (објективног) света –  него скоковите и квалитативне и неупоредиве.

По Лајбницовој монадологији доследној изведеној до краја светови би се од представе до представе требали суштински (супстанцијално) разликовати. На субјективном јединству различитих представа у супстанцијалној жудњи сваке непоновљиве монаде, не може се  никако засновати један једини свет.Никакво  објективно јединство не би могло постојати, него би било које, какво све, сваки свет могао бити само субјективна представа супстанцијалног активитета, виталитета сваке појединачне монаде.

Ако је, пак представа света, светскости само неко резултујуће јединство између супстанијалних жудњи монада,  такав просторно-временско-материјални ред, поредак (космос) може по Лајбницу, бити само свет привидних коегзистенција, релативних односа, између непротежних, ванвременских духовних монада.

И мада на први поглед изгледа да његов диференцијални рачун произилази из његове монадологије (да полази од несводивим квалитета и дисконтинуитета), из закона континуитета „да природа не чини скокове“ је очигледно да се ту дешава супротна ствар. Да Лајбниц непоновљиве појединачне  квалитете, виталитете несводивих монада, индиректно своди  на квантитативне разлике, заправо посматра као  све могуће степене јасности и разговетности самопредстављања једног јединог сазнајно-логичког света, на унутрашње разлике самосазнања, самопредстављања једне исте монаде свих монада.

То јест, иако виталитет духовних монада стоји наспрам модерне науке и њеног покушаја да непоновљиву слободу живог сведе на опште и нужне законе неживог, као и унапред наспрам једног јединог општег и нужног сазнајно-логичког тоталитета апсолутног духа, идеје каснијег немачког идеализма Фихтеа, раног Шелинга, Хегела, са законом континуитета „да природа не чини скокове“ (с којим даје везу неживог и живог, несвесног и свесног)  и тезом да „све монаде представљају себи један исти свет“, а највиша монада свих монада са савршено јасним и разговетним представама општих и нужних логичко-математичких истинитих идеја све разноврсне монаде доводи у престабилну хармонију, Лајбниц управо потире непоновљиви  квалитет и виталитет супстанцијалне појединачности монада.

Тачније, сасвим обрнуто, из закона континуитета и логичко-математичке квантитативне основе свог диференцијалног рачуна он заправо изводи све могуће степене јасности разговетности самопредстављања једног јединог света, утемељује своју монадологију, супстанцијалне појединачности монада.

Он тако утире пут Шелинговом субјективно-објективно тоталитету духа–природе, или Хегеловом апсолутном духу, царству вечних логичких истина савршено јасних и разговетних идеја.

 

Без супстанцијалне појединачности нема самоузрочности, микрокосмичке духовне основе сваке непоновљиве монаде. Ако се њихове субјективне представе само сви могући различити степени јасности и разговетности самопредстављања (самосазнања) једног јединог (објективног) света, супстанцијални виталитет, духовни активитет губи смисао.

 

Ако се уместо супстанцијалних жудњи монада у први план постави првобивствена моћ представљања једног (истог) света, то индиректно значи да постоји само једна духовна супстанција (монада свих монада) са бесконачно степенованим различитим прелазима јасности и разговетности самопредставања (самосазнања). И Лајбницов принцип континуитета („природа не чини скокове“), Спинозино изједначење Бога–природе, субјективно-објективни тоталитетом раног Шелинга, Кантов највиши услов искуства („услови могућности искуства су истовремено и услови саме могућности предмета искуства)“, Фихтеов „интелектуални опажај“, или свођење апсолутног Ја сазнањем, мишљењем појмом на Не-ја, или Хегелово отуђење духа, оспољење апсолутне идеје у другобивство природе, на крају своде дух на (саму по себи немогућу) природу. 

За Лајбница је сва протежна природа појмљена у континуитет од нејасних, неразговетних анорганских монада, ка органској природи  јаснијих и разговетнијих монада, до најјаснијих и најразговетнијих свесних монада.

И мада наизглед постоје безбројне појединачне квалитативно различите несводиве супстанција, како све оне представљају неки степен јасности и разговетности једног истог света, очигледно да су разлике међу монадама само различити степени јасности и разговетности представљања једног истог света, те индиректно има право закључизити у стварности постоји само један исти духовни свет( једна монада–супстанција духа–природе) са бесконачним прелазима његовог самопредстављање, самоогледања. Опет, ако су монаде само модуси, сви могући степени јасности и разговетности самопредсављања  у континуитету  анорганских–органских– свесних монада, те је Бог у њима  по себи другог самог себе кроз свако могуће, стварно, нужно квалитивно богатство  првобивственог духа, Бог мора поседовати и мање и више јасне и разговетне представе и оне најјасније, потпуно разговетне, што је противуречно.

Заправо, једно такво схватање прво развија рани Шелинг а до краја доводи Хегел. Ипак, Шелинг уместо Лајбницовог првобивственог духа наспрам другобивствене просторно-временске-материјалне природе, у индиферентном субјект-објект тоталитету задржава Спинозину супстанијалност Бога–природе, поима природу као несвесни дух или дух као свесну природу. Субјективно-објективни тоталитет више није бесконачно мноштво квалитативно различитих супстанција, супстанијалних жудњи “без врата и прозора“ него постоји само једна једина по себи различите и иста монада–супстанција духа, са безброј квантитативних прелаза  јасности и разговетности самопредстављања.

Са друге стране Хегел, уместо Шелинговог субјективно–објективно тоталитета духа–природе, поново враћа (као код Лајбница) једну првобивствену супстанцију духа, наспрам другобивствене просторно-временске-материјалне природе, Божију највишу монаду свих монада, са свим могућим логичким степенима саморазвоја јасности и разговетности самознања, самодређења апсолутног појма, идеје.

Не само да је свет чињеница, другобивствених просторно временских коегзистенција између монада подређен једном једином  објективном свету савршено јасних и разговетних вечних идеја, него је и сваки појединачни „супстанцијални“ виталитет “такође подређен првобивственој духовној делатности (actus purus), као Аристотеловом највишем мишљењу о самом мишљењу, или Хегеловој вечној логичкој истини савршено јасних и разговетних идеја.

Ипак, Лајбницова просторно-временско-материјална протежна природа, привидним коегзистенцијама у сложевинама између првостепених духовних монада, индиректно припрема Хегелово схватање целокупне природе, историја као привида духа, оспољења апсолутне идеје. Првостепени вечни ентитети, као и Лајбницове монаде, само су сви могући сазнајно-логички степени самосазнања духа у саморазвоју савршено јасне и разговетне идеје. Од његове почетне моћи опажања, суђења или закључивања, до на крају апсолутне чулности (уметности), представљања (религије) или поимања (филозофије).

Већ Аристотел, узима Божију потпуну будност и радост непрекидног самоогледања, највишег мишљењa о самом мишљењу, као сврху по себи вечног духовног живота, бића. И као што је то Божије самосазнање, самомишљење самоидентитет вечне истине савршена стварност свих могућности, облик свих облика, сврха свих сврха, покретање свих кретања, тако је Божија највиша монаде свих монада код Лајбница, као савршена представа потпуно јасних и разговетних идеја, супстанцијални actus purus  сваке монаде.

Додуше, Лајбниц, са једне стране у слободном активитету, виталитету супстанијалне субјективности монада искључује директно дејство, присуство Божије представе савршено јасних и разговетних идеја (Бог престабилираном хармонијом општих и нужних унутрашњих истина савршено јасних и разговетних идеја само усаглашава привидна дејства, узрочности у сложевинама између супстанцијалних квалитета појединачних монада).

Ипак, са друге стране Лајбниц укључује ни мање ни више  него Божије creatio eх nihilo стварање или уништавање монада!

Свакако да Божије стварање монада у осносу на саму представљања јасних и разговетних идеја, или усаглашеност представа између различитих монада нешто далеко битније, међутим, то је противуречно самој дефиницији неуништивости и нераздељивости супстанцијалних монада.

Хегел, свакако,  примећује ту тешкоћу, која свима пада у очи када се први пут сусретну са Лајбницовом филозофијом. „Ако је monas monadum, то јест Бог, апсолутна супстанција, онда престаје супстанцијалност појединачних монада. То је једна противуречност која остаје нерешена у себи.“^[3] Или, ако Бог ствара монаде, како су онда оне супстанцијалне?

 

Хегел дијалектичком логиком као вечном суштином Бога своди супстанцијалне појединачности монада на унутрашње сазнајно-логичке разлике једне једине  супстанције (монаде свих монада,) на све могуће степене субјективно-објективно самопредстављања, самосазнања апсолутног духа, идеје

 

Заправо, основна тешкоћа Лајбницове филозофије јесте: Како уопште постоји један свет, универзум изнад супстанцијалних непоновљивости монада? Како све те различите супстанцијалне појединачности, опажају један исти универзум? Шта је уопште  и како је могућ један (објективни) свет, универзум, који не само да остаје да постоји по себи изван супстанцијалних субјективности сваке различите монаде него и изван Бога као монаде свих монада, јер чак и Бог из савршено јасних разговетних идеја (заправо и даље) има представе тог једног света, универзум, неке (фиктивне) супстанцијалне објективности!

Очигледно да из таквог схватања следе велике тешкоће. Шта ће Бог представљати изван (самог) себе? Неки други свет, “објективну“ спољашњост? Или чак бити само  одржавање неке привидне (субјективне) спољашњости, или привидних, другостепених односа између монада? Ако монаде „немају врата ни прозоре“, како могу представљати било шта изван себе, а поготово све представљати себи један исти (објективни) свет?

И како уопште може постојати било какав један (објективни свет) изван супстанцијалне појединачности монада?

 За Аристотела, пре њега или  после њега Хегела, то представљање (сазнање) у највишем степену мишљења о самом мишљењу је самосазнање, самопредстављање.

За Хегела су све„монаде“ само нека логичка пододређења, само сви могући степени јасности и разговетности једног супстанцијалног духа (као касније Хегел), првобивствених општих и нужних логичких истина (једног јединог духовног света) вечних идеја. И да је супстанцијалност вечног живог субјективно-објективног Бога дата кроз све могуће (квантитативно-квалитативне континуалне прелазе), степене јасности и разговетности; од нејасних и неразговетних представа неорганских монада, ка јаснијим и разговетнијим органским, до најразговетнијих свесних монада. Све до највише монаде свих монада, Божијег истинитог самопредстављања,  самосазнања савршено јасних и разговетних идејама.

За Платона је свака савршено јасна и разговетна идеја појединачна, то јест, само умни део душе супстанцијалном вољом, жудњом, љубављу ка мудрости, вечном бићу, истини, помоћу (надсазнајне, надсуштаствене, надбивствене) највише идеје добра (као идеје свих идеја) има истовремено представу тог једног јединог стварног света, сагледава  највише јединство свих разноврсних идеја и истовремено супстанцијалну појединачност сваке посебне идеје, а све оно што живи у телесном, вегетативном, душевном виталитету у просторно-временско-материјалном свету привидних коегзистенција, је осетима,  осећајима, жудњама, чулним опажајима, представама само сенка, а појмови разума само одсјај  тог једног јединог вечног света савршено јасних и разговетних идеја.

Уместо идеје свих идеја, која код Платона повезује супстанцијалну појединачност свих вечних идеја у једном вечном свету (савршено јасних и разговетних) идеја, и даје тако уму моћ сазнања, истине и свакој идеји вечно биће,  Лајбниц над свим супстанцијалним појединачностима поставља Божију монаду свих монада.  

Хегел, супстанцијално по себи и за себе опште и нужно сазнање у саморазвоју мишљења о самом мишљењу изједначује са вечно суштином Бога. Све могуће онтолошке предикате атрибуте, модусе Спинозине супстанције или супстанцијалне појединачности, посебности, општости Лајбницових монада,  посматра само као логичке предикате општег и нужног појма, суда, закључка, Божијег духа, једног јединог супстанцијалног мишљења  о самом мишљењу.

Насупрот Кантове трансценденталне субјективности пре сваке објективности и подељености сазнајних форми мишљења и опажања, Хегел се, под утицајем Шелинговог  идентитета субјективног  и објективног, апсолутним духом поново враћа Платоновој идеји, Аристотеловом,  Спинозином субјективно–објективном Богу. Са субјективно–објективним апсолутним духом Хегел не само да све могуће Спинозине бесконачне атрибуте или коначне модусе своди на бесконачни атрибут мишљења, него атрибут мишљења преображава у једину по себи и за себе бесконачну супстанцију мишљења. Све могуће онтолошке предикате атрибуте, модусе, уопште било које, какве појединачности, посебности, општости опажаја, појма, суда, закључка сазнања,  посматра само као логичке предикате, атрибуте, модусе апсолутног духа,  Божијег јединог по себи и за себе супстанцијалног мишљења  о самом мишљењу.

Више нема  бесконачно бесконачних атрибута несводивих једних на друге, као вечних суштина једне са свих страна бесконачне супстанције, него је апсолутна субјективност  изједначена са супстанцијалним по себи и за себе различитим–истим делатним мишљењем о самом мишљењу, док је сва разноврсна просторно-временска-материјална природа, историја само отуђење, оспољење апсолутног духа, испољење супстанцијалног мишљења о самом мишљењу у саморазвоју апсолутног духа, идеје.

 

---

[1] Ово је само извод из ширег рада Новаковић Томислав, Лајбницова монадологија, који ће касније бити постављен на овом сајту: www.filozof.rs  

[2] Већ је код Берклија читав свет сама наша представа, не само наши опажаји,  него и сви појмови, идеје

[3] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 3.књ. стр.360.