Lajbnic i Hegel

Autor: Tomislav Novaković

 

Subjektivno-objektivni svet Spinoze, Lajbnica i Hegela[1]

 

Subjektivna predstava jednog sveta (univerzuma) kod Lajbnica je utemeljena u duhovnom jedinstvu monade, njenoj supstancijalnoj žudnji. Međutim, iako se subjektivne predstave od monade do monade razlikuju (čak je i svaka predstava, stanje unutar monade neponovljivo), opet se iz subjektivne predstave svake pojedinačne monade pretpostavlja jedan objektivni svet, kosmos (red, poredak), univerzum.

Iako postoji beskonačno mnoštvo supstancijalnih kvaliteta, kvalitativnih razlika između pojedinačnih monada, i unutar same monade, ako svaka monada, po Lajbnicu, opaža, predstavlja sebi jedan isti svet (univerzum), očigledno da te razlike između subjektivnih predstava ne mogu biti suštinske!

Zapravo, Lajbnic na taj način sve „suštinske, kvalitativne razlike neponovljivih žudnji supstancijalnih monada, po prvenstvenoj saznajno-logičkoj moći predstavanja (slično kao  subjektivno-objektivni indiferentni totalitet ranog Šelinga), indirektno prevodi na kvantitativne razlike – sve moguće različite stepene jasnog i razgovetnog predstavljanja jednog jedinog („objektivnog“) sveta!

Lajbnic svakako uviđa da je samo iz saznajno-logičke osnove, po kontinuuitetu saznanja od najnejasnijih, najnerazgovetnijih predstava anorganskih monada i dalje onih jasnijih, razgoventnih predstava oraganskih, sve do potpuno jasnog i razgovetnog samopredstavljanja najviših, svesnih i samosvesnih monada, pojam (jednog), tačnije, bilo kojeg, kakvog (objektivnog) sveta (svetskosti) kao nužno ovog ovakvog, a ne onog i onakvog nemoguć.

Po suštinskoj, kvalitativnoj različitosti predstave supstancijalne pojedinačnosti svake monade moralo bi postojati beskonačno mnoštvo različitih svetova, a pojam jednog sveta, ili suštinskot jedinstva mnoštva svetova, izgubio bi svaki smisao.

 Ako, pak, sve monade po različitoj jasnosti i razgovetnosti imaju predstave Boga, šta može biti sadržaj savršeno jasne i razgovetne predstave najviše monade nad svim monadama, ako to nije neki privid onog prostorno-vremenskog-materijalnog protežnog između njih niti nešto izvan njih, jer one “nemaju vrata ni prozore“?

U svakom slučaju, Lajbnicu od početka može postaviti pitanje: ako su monade suštinski različiti kvaliteti, kako te supstancijalne pojedinačnosti imaju predstave jednog istog sveta (samo različitih jasnosti i razgovetnosti)!?

Takođe, ako monade nemaju vrata ni prozore, šta vide, kako uopšte imaju predstave bilo čega izvan sebe (svejedno, da li pojavnog ili suštinskog) sveta, svetskosti?

Šta je taj jedan svet koji oni predstavljaju? I kako je moguć bilo koji, kakav svet između njih samih,  izvan supstancijalne subjektivnosti njihove prvobivstvene volje, žudnje?

Zapravo,  prema praosnovnom dughovnom jedinstvu prvobivstvene volje, žudnje, kao jedinom dovoljnom razlogu bića, bivstovanja, naspram nebića, nebivstovanja, svaki pojam saznajno-logičkog jednog “objektivnog“ sveta, svetskosti (bez obzira na stepen jasnosti i  razgovetnost predstava), trebalo bi biti drugostepen, biti samo samopredstava.

To jest, ako monada nema vrata i prozore, monada ne može imati drugostepene predstave nekoga i nečeča, nego svaka takva predstavljivost nekavog (sve-jednog, jednog-svega) jednog istog „sveta“, „svetskosti“ može biti samo samopredstava, samoogledanje prvostepene žudnje duhovne monade.

Opet, ako svaka monada predstavlja samu sebe, onda bi te njihove predstave, zbog suštinskih kvalitativnih razlika između monada, trebale biti još pre suštinski (kvalitativno) različite, a ne samo kvantitativno, po stepenu jasnosti i razgovetnosti predstava iznad, izvan te prvobivstvene supstanijalne subjektivnosti predstavljati neki fiktivni (nadsubjektivni) “jedan“ jedini „objektivni“ svet.

Te kvalitativno različite samopredstave  po osnovi supstancijalne žudnje svake monade ne bile samo svi mogući stepeni jasnosti i razgovetnosti predstavljanja jednog jedinog (istog) sveta, nego suštinski različiti svetovi pa nikakva prestabilirana harmonija (najviše monade svih monada) te neponovljive samopredstave pojedinačnih svetova–monada nekom najvišom supstanijalnom voljom svih volja, žudnjom svih žudnji, samopredstavom svih samopredstava potpuno jasnih i razgovetnih istinitih ideja ne bi mogla da dovede u sklad.

Lajbnic se, ipak, opredeljuje da sve monade imaju predstave jednog istog duhovnog sveta (mikro–makrokosmosa), samo sa različitim nivom jasnosti i razgovetnosti. Čak i Bog, kao najviša monada svih monada, u savršenom jedinstvu svojih najčistijim predstava, ima savršeno jasne i razgovetne ideje tog „jednog“ objektivnog sveta![2] To jest, ako taj objektivni svet nije prostorno-vremensko-materijalni protežni  svet, nego pojedinačni duhovni svet neprotežnih monada, kako je uopšte moguć pojam jednog sveta.

Ako već tvrdi da po zakonu kontinuiteta priroda ne pravi skokove, a prvostepena priroda nije prostorno-vremensko-materijalna protežna nego ona neprostorno-nevremenski duhovna i neprotežna, onda je očigledno da  on sve pojedinačne monade, nesvodive supstancijalne kvalitete, po zakonu kontinuiteta prevedi na kvantitativne razlike, na sve moguće različite stepene jasnosti i razgovetnosti predstava jedne jedine monade.

To jest, sa jedne strane  tvrdi da je sav prostorno-vremensko-materijalni protežni svet samo drugibivstvena koegzistenija između duhovnih monada, a sa druge sve „supstancijalne „pojedinačnosti“ monada poima kao sve moguće stepene jasnosti i razgovetnosti predstava (kao kasnije Hegel) jedne jedine apsolutno samosvesne monade svih monade.

Po tom istom zakonu kontinuiteta i Šeling kasnije tvrdi da  je priroda nesvesni duh, a duh svesna priroda, a po potpunoj jasnosti i razgovetnosti Božijeg apsolutnog samosaznanja, samopredstavljanja, Hegel da je sva drugobivstvena priroda, prostorno-materijalni-protežni svet samo otuđenje, ospoljenje neprotežnog duha, Božijeg carstva večnih ideja.

Zapravo, kako god da se gleda, ta makrokosmička osnova jednog objektivnog sveta mora opet biti neka najviša mikrokosmička monada ili će ravnopravno postojati beskonačno mnoštvo svetova, postojati samo subjektivno  jedinstvo raznovrsnih predstava unutar svake monade.

Za Kanta pre bilo kojeg, kakvog objektivnog sveta, objektivnosti postoje apriorne  forme praznog uma, razuma, opažaja, sintetička osnova čiste subjektivnosti; pe svega, praosnova Ja mislim, sudim, ili Ja=Ja, svest o sebi, praosnovni identitet samosvesti. Prostor i vreme samo su naša čula za van i unutra, apriorni opažaji spoljašnjeg i unutrašnjeg.

Sav pojavni svet konstituiše se iz tih subjektivnih moći čiste čulnosti, razuma,  uma, jedinstvom praznih pojmova razuma i slepih opažaja, sadržaja čula.

Kod Spinoze jedna iz svih strana beskonačna supstancija poseduje sve beskonačne atribute i konačne modusa. Bog iz potpuno čistih i jasnih predstava, ili  potpuno jasnih ideja apsolutno opaža, zna, misli sebe.

Umesto Spinozine apsolutne supstancije, i njegovih beskonačno beskonačnih nesvodivih atributa (protežnog prostora i neprotežnog  duha) i beskonačno konačnih modusa, Lajbnic, uzima najvišu monadu svih monada, i supstancijalne vitalitete duhovnih monada sa beskonačnim mnoštvom svih mogućih stepena jasnosti i razgovetnosti njihovih predstava („modusa“). Bog iz najviše monade svih monada, sa savršeno jasnim i razgovetnim predstavama istinitih ideja, prestabiliranom harmonijom omogućava jedinstvo između različitih subjektivnih predstava svih neponovljivih monada.

Red i veza čistih ideja te najviše monade savršeno jasnim i razgovetnim predstavama harmonizuje red i vezu između svih manje jasnih i razgovetnih predstava između ostalih monada.

Zapravo, bilo kakav „objektivni“ svet, moguć je tek iz savršeno jasnih i razgovetnih predstava istinitih ideja Božije najviše monade svih monada, koja sve supstancijalne volje, žudnje beskonačno različitih monada dovodi u prestabilnu harmoniju. Ako nije tako, onda nisu samo prostor, vreme materija drugostepene prividne koegzitencije, drugostepene složevina između prvostepenih vitaliteta monada ili samo jedinstvo različitih predstava svake monade, ili između samih monada, nego i sam (svaki mogući) „svet“, bilo koje, kakvo „objektivno“duhovno jedinstvo, jednost jednog sveta.

Tek najviše duhovno jedinstvo (savršeno jasnih i razgovetnih predstava istinitih ideja) u Bogu daje jedinsto, jednost subjektivno-objektivnog kosmosa, svaki subjektivno-objektivni mikro–makro red i vezu duhovnih monada. Ta savršena jasnost i razgovetnost predstava istinitih ideja u Bogu kao najvišoj monadi svih monada (kao kasnije kod Hegela apsolutno logičko jedinstvo svih različitih ideja u jednoj apsolutnoj ideji), harmonizuje sve moguće različite stepene jasnosti i razgovetnosti predstava supstancijalnih monada. Da samo najviše duhovno jedinstvo u Bogu savršeno jasnih predstava apsolutno istinitih ideja omogućava prestabiliranu  harmoniju između supstancijalnih pojedinačnosti monada.

Svakako, to na kraju traži da se predstava svake monade (budući da je monada bez iz vrata i prozora) izjednači sa onim što ta predstava predstavlja; da te predstave, saznanje monada  bude na kraju samopredstavljanje, samosaznanje. Da se u Božijoj apsolutno samopoimajućoj, samomislećoj, samoznajućoj monadi svih monada (kao kasnije u Hegelovoj apsolutnoj jasnoj i razgovetnoj ideji u totalitetu svih njenih pojedinačnih, posebnih pododređenja), kao najvišoj samopredstavi svih predstava savršeno jasnih razgovetnih ideja potvrdi istina svakog pojedinačnog, posebnog, opšteg subjektivno-objektivnog, mikro-makro sveta.

 

Lajbnicov zakon kontinuiteta: „Priroda ne čini skokove“.          

 

Kakva je to uopšte priroda „koja ne čini skokove? Zar prvostepena priroda nije duhovna? Zar monade nisu bezvremene, duhovne  i neprotežne?

Ako je prostor samo prividne koegzistencija između monada, vreme prividna koegzistencija  predstava unutar monada, a materija prividna veza jednog i drugog, kako  izvan duhovnih žudnje neprotežnih monada (bez vrata i prozora) uopšte može postojati neka druga  „kontinualna“ priroda  („koja ne čini skokove“).

To jest, ako su  supstancijalni kvaliteti monada prvostepena duhovna priroda, a sva prostorno-vremensko-materijalna protežna priroda fiktivna koegzistencija te neprotežne duhovne prirode,  onda u toj duhovnoj prirodi Lajbnic  mnogo pre trebalo da zagovara diskontinuitet, nego kontinuitet.

Ako monade predstavljaju jedan jedini svet, one ne mogu nikako biti supstancijalne pojedinačnosti, ako predstavljaju same sebe, a ne jedan isti univerzum, svet,  te razlike između njih ne mogu  po nikakvom zakonu kontinuiteta: „priroda ne čini skokove“  biti samo  samo kvantitativne – samo različiti stepeni jasnosti i razgovetnosti predstavljanja jednog jedinog (objektivnog) sveta –  nego skokovite i kvalitativne i neuporedive.

Po Lajbnicovoj monadologiji doslednoj izvedenoj do kraja svetovi bi se od predstave do predstave trebali suštinski (supstancijalno) razlikovati. Na subjektivnom jedinstvu različitih predstava u supstancijalnoj žudnji svake neponovljive monade, ne može se  nikako zasnovati jedan jedini svet.Nikakvo  objektivno jedinstvo ne bi moglo postojati, nego bi bilo koje, kakvo sve, svaki svet mogao biti samo subjektivna predstava supstancijalnog aktiviteta, vitaliteta svake pojedinačne monade.

Ako je, pak predstava sveta, svetskosti samo neko rezultujuće jedinstvo između supstanijalnih žudnji monada,  takav prostorno-vremensko-materijalni red, poredak (kosmos) može po Lajbnicu, biti samo svet prividnih koegzistencija, relativnih odnosa, između neprotežnih, vanvremenskih duhovnih monada.

I mada na prvi pogled izgleda da njegov diferencijalni račun proizilazi iz njegove monadologije (da polazi od nesvodivim kvaliteta i diskontinuiteta), iz zakona kontinuiteta „da priroda ne čini skokove“ je očigledno da se tu dešava suprotna stvar. Da Lajbnic neponovljive pojedinačne  kvalitete, vitalitete nesvodivih monada, indirektno svodi  na kvantitativne razlike, zapravo posmatra kao  sve moguće stepene jasnosti i razgovetnosti samopredstavljanja jednog jedinog saznajno-logičkog sveta, na unutrašnje razlike samosaznanja, samopredstavljanja jedne iste monade svih monada.

To jest, iako vitalitet duhovnih monada stoji naspram moderne nauke i njenog pokušaja da neponovljivu slobodu živog svede na opšte i nužne zakone neživog, kao i unapred naspram jednog jedinog opšteg i nužnog saznajno-logičkog totaliteta apsolutnog duha, ideje kasnijeg nemačkog idealizma Fihtea, ranog Šelinga, Hegela, sa zakonom kontinuiteta „da priroda ne čini skokove“ (s kojim daje vezu neživog i živog, nesvesnog i svesnog)  i tezom da „sve monade predstavljaju sebi jedan isti svet“, a najviša monada svih monada sa savršeno jasnim i razgovetnim predstavama opštih i nužnih logičko-matematičkih istinitih ideja sve raznovrsne monade dovodi u prestabilnu harmoniju, Lajbnic upravo potire neponovljivi  kvalitet i vitalitet supstancijalne pojedinačnosti monada.

Tačnije, sasvim obrnuto, iz zakona kontinuiteta i logičko-matematičke kvantitativne osnove svog diferencijalnog računa on zapravo izvodi sve moguće stepene jasnosti razgovetnosti samopredstavljanja jednog jedinog sveta, utemeljuje svoju monadologiju, supstancijalne pojedinačnosti monada.

On tako utire put Šelingovom subjektivno-objektivno totalitetu duha–prirode, ili Hegelovom apsolutnom duhu, carstvu večnih logičkih istina savršeno jasnih i razgovetnih ideja.

 

Bez supstancijalne pojedinačnosti nema samouzročnosti, mikrokosmičke duhovne osnove svake neponovljive monade. Ako se njihove subjektivne predstave samo svi mogući različiti stepeni jasnosti i razgovetnosti samopredstavljanja (samosaznanja) jednog jedinog (objektivnog) sveta, supstancijalni vitalitet, duhovni aktivitet gubi smisao.

 

Ako se umesto supstancijalnih žudnji monada u prvi plan postavi prvobivstvena moć predstavljanja jednog (istog) sveta, to indirektno znači da postoji samo jedna duhovna supstancija (monada svih monada) sa beskonačno stepenovanim različitim prelazima jasnosti i razgovetnosti samopredstavanja (samosaznanja). I Lajbnicov princip kontinuiteta („priroda ne čini skokove“), Spinozino izjednačenje Boga–prirode, subjektivno-objektivni totalitetom ranog Šelinga, Kantov najviši uslov iskustva („uslovi mogućnosti iskustva su istovremeno i uslovi same mogućnosti predmeta iskustva)“, Fihteov „intelektualni opažaj“, ili svođenje apsolutnog Ja saznanjem, mišljenjem pojmom na Ne-ja, ili Hegelovo otuđenje duha, ospoljenje apsolutne ideje u drugobivstvo prirode, na kraju svode duh na (samu po sebi nemoguću) prirodu. 

Za Lajbnica je sva protežna priroda pojmljena u kontinuitet od nejasnih, nerazgovetnih anorganskih monada, ka organskoj prirodi  jasnijih i razgovetnijih monada, do najjasnijih i najrazgovetnijih svesnih monada.

I mada naizgled postoje bezbrojne pojedinačne kvalitativno različite nesvodive supstancija, kako sve one predstavljaju neki stepen jasnosti i razgovetnosti jednog istog sveta, očigledno da su razlike među monadama samo različiti stepeni jasnosti i razgovetnosti predstavljanja jednog istog sveta, te indirektno ima pravo zaključiziti u stvarnosti postoji samo jedan isti duhovni svet( jedna monada–supstancija duha–prirode) sa beskonačnim prelazima njegovog samopredstavljanje, samoogledanja. Opet, ako su monade samo modusi, svi mogući stepeni jasnosti i razgovetnosti samopredsavljanja  u kontinuitetu  anorganskih–organskih– svesnih monada, te je Bog u njima  po sebi drugog samog sebe kroz svako moguće, stvarno, nužno kvalitivno bogatstvo  prvobivstvenog duha, Bog mora posedovati i manje i više jasne i razgovetne predstave i one najjasnije, potpuno razgovetne, što je protivurečno.

Zapravo, jedno takvo shvatanje prvo razvija rani Šeling a do kraja dovodi Hegel. Ipak, Šeling umesto Lajbnicovog prvobivstvenog duha naspram drugobivstvene prostorno-vremenske-materijalne prirode, u indiferentnom subjekt-objekt totalitetu zadržava Spinozinu supstanijalnost Boga–prirode, poima prirodu kao nesvesni duh ili duh kao svesnu prirodu. Subjektivno-objektivni totalitet više nije beskonačno mnoštvo kvalitativno različitih supstancija, supstanijalnih žudnji “bez vrata i prozora“ nego postoji samo jedna jedina po sebi različite i ista monada–supstancija duha, sa bezbroj kvantitativnih prelaza  jasnosti i razgovetnosti samopredstavljanja.

Sa druge strane Hegel, umesto Šelingovog subjektivno–objektivno totaliteta duha–prirode, ponovo vraća (kao kod Lajbnica) jednu prvobivstvenu supstanciju duha, naspram drugobivstvene prostorno-vremenske-materijalne prirode, Božiju najvišu monadu svih monada, sa svim mogućim logičkim stepenima samorazvoja jasnosti i razgovetnosti samoznanja, samodređenja apsolutnog pojma, ideje.

Ne samo da je svet činjenica, drugobivstvenih prostorno vremenskih koegzistencija između monada podređen jednom jedinom  objektivnom svetu savršeno jasnih i razgovetnih večnih ideja, nego je i svaki pojedinačni „supstancijalni“ vitalitet “takođe podređen prvobivstvenoj duhovnoj delatnosti (actus purus), kao Aristotelovom najvišem mišljenju o samom mišljenju, ili Hegelovoj večnoj logičkoj istini savršeno jasnih i razgovetnih ideja.

Ipak, Lajbnicova prostorno-vremensko-materijalna protežna priroda, prividnim koegzistencijama u složevinama između prvostepenih duhovnih monada, indirektno priprema Hegelovo shvatanje celokupne prirode, istorija kao privida duha, ospoljenja apsolutne ideje. Prvostepeni večni entiteti, kao i Lajbnicove monade, samo su svi mogući saznajno-logički stepeni samosaznanja duha u samorazvoju savršeno jasne i razgovetne ideje. Od njegove početne moći opažanja, suđenja ili zaključivanja, do na kraju apsolutne čulnosti (umetnosti), predstavljanja (religije) ili poimanja (filozofije).

Već Aristotel, uzima Božiju potpunu budnost i radost neprekidnog samoogledanja, najvišeg mišljenja o samom mišljenju, kao svrhu po sebi večnog duhovnog života, bića. I kao što je to Božije samosaznanje, samomišljenje samoidentitet večne istine savršena stvarnost svih mogućnosti, oblik svih oblika, svrha svih svrha, pokretanje svih kretanja, tako je Božija najviša monade svih monada kod Lajbnica, kao savršena predstava potpuno jasnih i razgovetnih ideja, supstancijalni actus purus  svake monade.

Doduše, Lajbnic, sa jedne strane u slobodnom aktivitetu, vitalitetu supstanijalne subjektivnosti monada isključuje direktno dejstvo, prisustvo Božije predstave savršeno jasnih i razgovetnih ideja (Bog prestabiliranom harmonijom opštih i nužnih unutrašnjih istina savršeno jasnih i razgovetnih ideja samo usaglašava prividna dejstva, uzročnosti u složevinama između supstancijalnih kvaliteta pojedinačnih monada).

Ipak, sa druge strane Lajbnic uključuje ni manje ni više  nego Božije creatio eh nihilo stvaranje ili uništavanje monada!

Svakako da Božije stvaranje monada u osnosu na samu predstavljanja jasnih i razgovetnih ideja, ili usaglašenost predstava između različitih monada nešto daleko bitnije, međutim, to je protivurečno samoj definiciji neuništivosti i nerazdeljivosti supstancijalnih monada.

Hegel, svakako,  primećuje tu teškoću, koja svima pada u oči kada se prvi put susretnu sa Lajbnicovom filozofijom. „Ako je monas monadum, to jest Bog, apsolutna supstancija, onda prestaje supstancijalnost pojedinačnih monada. To je jedna protivurečnost koja ostaje nerešena u sebi.“^[3] Ili, ako Bog stvara monade, kako su onda one supstancijalne?

 

Hegel dijalektičkom logikom kao večnom suštinom Boga svodi supstancijalne pojedinačnosti monada na unutrašnje saznajno-logičke razlike jedne jedine  supstancije (monade svih monada,) na sve moguće stepene subjektivno-objektivno samopredstavljanja, samosaznanja apsolutnog duha, ideje

 

Zapravo, osnovna teškoća Lajbnicove filozofije jeste: Kako uopšte postoji jedan svet, univerzum iznad supstancijalnih neponovljivosti monada? Kako sve te različite supstancijalne pojedinačnosti, opažaju jedan isti univerzum? Šta je uopšte  i kako je moguć jedan (objektivni) svet, univerzum, koji ne samo da ostaje da postoji po sebi izvan supstancijalnih subjektivnosti svake različite monade nego i izvan Boga kao monade svih monada, jer čak i Bog iz savršeno jasnih razgovetnih ideja (zapravo i dalje) ima predstave tog jednog sveta, univerzum, neke (fiktivne) supstancijalne objektivnosti!

Očigledno da iz takvog shvatanja slede velike teškoće. Šta će Bog predstavljati izvan (samog) sebe? Neki drugi svet, “objektivnu“ spoljašnjost? Ili čak biti samo  održavanje neke prividne (subjektivne) spoljašnjosti, ili prividnih, drugostepenih odnosa između monada? Ako monade „nemaju vrata ni prozore“, kako mogu predstavljati bilo šta izvan sebe, a pogotovo sve predstavljati sebi jedan isti (objektivni) svet?

I kako uopšte može postojati bilo kakav jedan (objektivni svet) izvan supstancijalne pojedinačnosti monada?

 Za Aristotela, pre njega ili  posle njega Hegela, to predstavljanje (saznanje) u najvišem stepenu mišljenja o samom mišljenju je samosaznanje, samopredstavljanje.

Za Hegela su sve„monade“ samo neka logička pododređenja, samo svi mogući stepeni jasnosti i razgovetnosti jednog supstancijalnog duha (kao kasnije Hegel), prvobivstvenih opštih i nužnih logičkih istina (jednog jedinog duhovnog sveta) večnih ideja. I da je supstancijalnost večnog živog subjektivno-objektivnog Boga data kroz sve moguće (kvantitativno-kvalitativne kontinualne prelaze), stepene jasnosti i razgovetnosti; od nejasnih i nerazgovetnih predstava neorganskih monada, ka jasnijim i razgovetnijim organskim, do najrazgovetnijih svesnih monada. Sve do najviše monade svih monada, Božijeg istinitog samopredstavljanja,  samosaznanja savršeno jasnih i razgovetnih idejama.

Za Platona je svaka savršeno jasna i razgovetna ideja pojedinačna, to jest, samo umni deo duše supstancijalnom voljom, žudnjom, ljubavlju ka mudrosti, večnom biću, istini, pomoću (nadsaznajne, nadsuštastvene, nadbivstvene) najviše ideje dobra (kao ideje svih ideja) ima istovremeno predstavu tog jednog jedinog stvarnog sveta, sagledava  najviše jedinstvo svih raznovrsnih ideja i istovremeno supstancijalnu pojedinačnost svake posebne ideje, a sve ono što živi u telesnom, vegetativnom, duševnom vitalitetu u prostorno-vremensko-materijalnom svetu prividnih koegzistencija, je osetima,  osećajima, žudnjama, čulnim opažajima, predstavama samo senka, a pojmovi razuma samo odsjaj  tog jednog jedinog večnog sveta savršeno jasnih i razgovetnih ideja.

Umesto ideje svih ideja, koja kod Platona povezuje supstancijalnu pojedinačnost svih večnih ideja u jednom večnom svetu (savršeno jasnih i razgovetnih) ideja, i daje tako umu moć saznanja, istine i svakoj ideji večno biće,  Lajbnic nad svim supstancijalnim pojedinačnostima postavlja Božiju monadu svih monada.  

Hegel, supstancijalno po sebi i za sebe opšte i nužno saznanje u samorazvoju mišljenja o samom mišljenju izjednačuje sa večno suštinom Boga. Sve moguće ontološke predikate atribute, moduse Spinozine supstancije ili supstancijalne pojedinačnosti, posebnosti, opštosti Lajbnicovih monada,  posmatra samo kao logičke predikate opšteg i nužnog pojma, suda, zaključka, Božijeg duha, jednog jedinog supstancijalnog mišljenja  o samom mišljenju.

Nasuprot Kantove transcendentalne subjektivnosti pre svake objektivnosti i podeljenosti saznajnih formi mišljenja i opažanja, Hegel se, pod uticajem Šelingovog  identiteta subjektivnog  i objektivnog, apsolutnim duhom ponovo vraća Platonovoj ideji, Aristotelovom,  Spinozinom subjektivno–objektivnom Bogu. Sa subjektivno–objektivnim apsolutnim duhom Hegel ne samo da sve moguće Spinozine beskonačne atribute ili konačne moduse svodi na beskonačni atribut mišljenja, nego atribut mišljenja preobražava u jedinu po sebi i za sebe beskonačnu supstanciju mišljenja. Sve moguće ontološke predikate atribute, moduse, uopšte bilo koje, kakve pojedinačnosti, posebnosti, opštosti opažaja, pojma, suda, zaključka saznanja,  posmatra samo kao logičke predikate, atribute, moduse apsolutnog duha,  Božijeg jedinog po sebi i za sebe supstancijalnog mišljenja  o samom mišljenju.

Više nema  beskonačno beskonačnih atributa nesvodivih jednih na druge, kao večnih suština jedne sa svih strana beskonačne supstancije, nego je apsolutna subjektivnost  izjednačena sa supstancijalnim po sebi i za sebe različitim–istim delatnim mišljenjem o samom mišljenju, dok je sva raznovrsna prostorno-vremenska-materijalna priroda, istorija samo otuđenje, ospoljenje apsolutnog duha, ispoljenje supstancijalnog mišljenja o samom mišljenju u samorazvoju apsolutnog duha, ideje.

 

---

[1] Ovo je samo izvod iz šireg rada Novaković Tomislav, Lajbnicova monadologija, koji će kasnije biti postavljen na ovom sajtu: www.filozof.rs  

[2] Već je kod Berklija čitav svet sama naša predstava, ne samo naši opažaji,  nego i svi pojmovi, ideje

[3] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 3.knj. str.360.