Квалитативна и квантитативна логика

Аутор: Томислав Новаковић

 

(Избор из Атомике) [1] 

 

Основа нашег владајућег категоријалног апарата може почивати на квалитативној и на квантитативној основи.

 Сва филозофија: а поготову она најјача Платона, Аристотела, Хегела.., почива на квалитативној основи. Савремена математичка физика и Питагорина филозофија, на квантитативној основи. 

У првој групи,  се из квалитативне основе  претпоставља апсолутан квалитет и апсолутан начин постојања: Сви могући квалитети, квантитети, релације и модалитети своде на апсолутни квалитет и апсолутни начин постојања: Бога, Духа, идеје, елемената, супстанције, монаде.... Све се схвата по најстаријем супстанцијалном квалитету, вечном (општем и нужном) модалитету.

По другој, квантитативној основи (научној углавном)  тражи се апсолутан квантитет и апсолутна  релација.  Претпоставља се на почетку, крају најмања, највећа  количина кретања, енергије; најмањи квант дејства, или највећа збирна количина  топлоте-притиска сингуларитета првобитне тачке бесконачне праенергије пре простора, времена, масе, сваког облика енергије, а тек након првобитног Big-Bang-a, сви просторно-временски квалитети материје-енергије, и све могуће-стварне-нужне релације, начини постојања. 

Свакако да се и проблем „бесконачне“” дељивости,  или умножења  бесконачно великог или малог не мора нужно  посматрати само у квантитативнон смислу, него много пре по старијем, суштинском смислу (као, на пример, код Платона, Аристотела, Спинозе, Хегела) унутар једног квалитета (по категоријама, родовима, врстама, супстанцијалним идејама,  различитим арибутима, модусима, степенима самосазнања апсолутне идеје…), квалитативно!

Па чак и укључити  суштинска (онтолошка) разлика, друго, мноштво, друго биће, супстанција, други супстанцијални квалитет (као код Лајбница). Све разлике, мноштво разврставати, делити по старијој, логичко-граматичкој квалитативној, синтетичкој основи а не само математичкој, квантитативној, аналитичкој.

Да ли један квалитет, само својим повећавањем, умножењем  или смањивањем, дељењем, мењањем по квантитативној основи, може (потпуно) изгубити свој квалитет, или прећи, добити неки други (чак супротан) квалитет?^[2] Важи ли тако нешто на нивоу чисто аритметичких или геометријских облика. Да ли круг, лопта бесконачног полупречника прелази у праву, раван, или многоугао бесконачним бројем страна у круг? Опет, иако се каже да тачка нема димензије, каже се да је права скуп тачака – има барем дужину… 

Такође, и да се између било која два броја може бесконачном дељивошћу увести, уметнути бесконачни скуп децималних бројева…

Слободно се може рећи, да се та друга, суштинска (квалитативна) дељивост, или, пак, умножење,  као праоснова саме (сваке) суштинске разлике, различитости свих ствари, бића и могућности мноштва уопште, код  филозофа скоро увек тражи по неком праосновном квалитету.

На пример, Платон суштинску  разлику између квалитета схвата  по себи, изједначује са самим појединачним бићима, стварима по себи, вечним идејама. И ту се по најстаријој логичко-онтолошкој нужности закључује да прво мора постојати један апсолутан квалитет и начин постојања сам по себи (највиша идеја добра), не само над свим чулним квалитетима, него и над свим појединачним квалитетима вечних идеја.

Аристотел узима Бога као апсолутно нужан вечни квалитет и начин постојања, над свим разноврсним квалитетима, начинима постојања осталих родова и врста. Декарт над свим разноврсним квалитетима налази два апсолутна квалитета, мишљење и просторност као два највиша рода, подручја бића. Спиноза по логичко-онтолошкој нужности апсолутан квалитет и нужно постојање једног Бога са бесконачним бројем бесконачних атрибута или коначних модуса.

Лајбниц бесконачно мноштво квалитета различитих представа супстанцијалних монада, са Богом као највишом монадом свих монада, регулативним принципом (престабилираном хармонијом) свих монада.

Чак и Питагорине хармоније и  бројеви се у својој праоснови свих других квалитета не морају нужно посматрати само као (количине, величине), квантитети, него су, пре свега, представљени као посебна регија математичких бића између променљивих и случајних чулних ствари и непроменљивих вечних идеја, више као  неки   квалитети. 

Дакле, свака (чак и бесконачна) дељивост, код свих тих филозофа, па чак и она по квантитету, долази нужно по неком старијем квалитету. Сваки квантитет нечега – количина, величина било чега служи умножењу, плодности неког квалитета. И зато је, опет, сваким сабирањем, одузимањем, дељивошћу или умножењем, дакле, сваким могућим квантитетом увек  подређен неком старијем квалитету. Схвата се, постоји, јесте по неком старијем квалитету.

У основи, свако хипотетичко бесконачно сабирање, умножење, или одузимање, дељење, било која  квантитативна раздвојивост, спојивост од дела ка целини и целине ка делу у филозофији, служи некој квалитативној спојивости, логичкој бесконачности, квалитативном разликовању, мноштву  првенственој – синтетичности;  подређена је увек некој праосновној целини, јединству, квалитету.

У природној науци (пре свега у њиховој основи физике, математике) је обрнуто: свака хипотетичка бесконачна дељивост, било којег квалитета, сложености, спојивости, опет, по апсолутној аналитичности, бесконачној дељивости по количини, величини, засноване је на некој почетној једноставности, у којој нестаје сваки квалитет,  изједначује, на крају, чак, сва материја-енергија (сваки могући, облик садржај, квалитет) са бесконачно великом-малом количином, величином антиматерије, антиенергије пре сваког облика постојања пуног “свега” – “празног”, ништа.

Дакле, ако се посматрају праосновне логичке категорије по квалитету, квантитету, релацији и модалитету, може се рећи да се  у филозофији сваки могући квантитет и релација (математичке категорије квантитета, и релације) подређује (логичко-граматичким категоријама) квалитета и модалитета.

У крајњем случају сви могући квалитети и квантитети, модалитети и односи, релације међу њима своде се на синтетичку праоснову неких супстанцијалних квалитета. На крају, на неки апсолутни квалитет и начин (облик) постојања.

За некога је то Вода, за неког Ваздух, за неког Ватра.., или Елементи, Логос… Једно, Атоми и празан простор, Хармонија и Број, Идеја, Бог…

Већ је речено да сваки од ових филозофа тражи основу апсолутног квалитета и начина постојања на који се могу свести, из којег се могу извести, објаснити сви остали квалитети и начини постојања.

У науци је обрнуто. Било какав квалитет и начин постојања (логичко-граматичке категорије), подређује се старијем квантитету и релацији (математичним категоријама). То се бесконачно у коначном,  или коначно у бесконачном тражи по квантитативној дељивости сваке сложевине, квалитета; прво до молекула (спојева различитих атома), по елементима периодног система, па даље у самом атому (односу субатомских честица), покушава да нађе она праоснова апсолутне релације, квантитета, “кванта” која даље даје, може да објасни бесконачно мноштво свих  осталих квалитета и начина постојања.Ту је, обрнуто,  сваки, па и највиши квалитет и начин постојања, подређен квантитету, и релацији.

У сваком случају, по начелима квантне физике засноване на математичко-логичко-чињеничним “квантима дејства” најмањих количина, величина задњих прачестица–праенергија, као јединих апсолутних облика, начина постојања, сваки (други) квалитет, и облик постојања ту служи квантитету.

Теоретски, некој задњој, апсолутној релацији, квантитету, величини, количини најмање, најједноставније честице, кванта изједначене са енергијом, у којој нестају сви други квалитети, и облици постојања. На крају се све посматра по праосновној честици-енергији кванту дејства, светлосном кванту (најмањој енергији), или по чистој, апсолутној релацији у првобитној надумно јакој сили (хипер  хипер великој енергији) где се изједначују материја и антиматерија, енергија и антиенергија, све и ништа.

Прво се сваки биолошки квалитет своди  на хемијски органски (сложених молекула), па на хемијски неоргански(једноставнијих молекула): на крају хемијски, молекуларни на физички (атомски) – елемената. Затим на првобитни квалитет праелемента свих различитих атома – водоников атом, а сам праосновни атом водоника на квалитете праосновних субатомских честица.

На крају се и тај праосновни “квалитет” теоријски заснива на хипотетичкој честици–енергији,  или чистом квантитету, “кванту дејства” бесконачно мале енергије, количине кретања, или насупрот на првобитну супер јаку силу–енергију (из које су настале јаке нуклеарне силе, слабе нуклеарне силе, електромагнетизам и гравитација), хипотетичку праматерију–праенергију прапочетног свега, изједначеног са антиматеријом-антиенергијом прапочетног ништа.

 

 

---

[1] Ово је један одељак из књиге: Томислав Новаковић, Чисто Ја и Атомика Кантове Критике чистог ума, Начела практичне логике, DESIRE, 2013,  од 779-784. стране. За више погледати сајт: www. filozof.rs  

 

 

[2] На пример, температура повећавањем може прећи из хладноће у топлоту, или густоћа у разређеност, тврдоћа у мекоћу и обрнуто…, итд.