Kvalitativna i kvantitativna logika

Autor: Tomislav Novaković

 

(Izbor iz Atomike) [1] 

 

Osnova našeg vladajućeg kategorijalnog aparata može počivati na kvalitativnoj i na kvantitativnoj osnovi.

 Sva filozofija: a pogotovu ona najjača Platona, Aristotela, Hegela.., počiva na kvalitativnoj osnovi. Savremena matematička fizika i Pitagorina filozofija, na kvantitativnoj osnovi. 

U prvoj grupi,  se iz kvalitativne osnove  pretpostavlja apsolutan kvalitet i apsolutan način postojanja: Svi mogući kvaliteti, kvantiteti, relacije i modaliteti svode na apsolutni kvalitet i apsolutni način postojanja: Boga, Duha, ideje, elemenata, supstancije, monade.... Sve se shvata po najstarijem supstancijalnom kvalitetu, večnom (opštem i nužnom) modalitetu.

Po drugoj, kvantitativnoj osnovi (naučnoj uglavnom)  traži se apsolutan kvantitet i apsolutna  relacija.  Pretpostavlja se na početku, kraju najmanja, najveća  količina kretanja, energije; najmanji kvant dejstva, ili najveća zbirna količina  toplote-pritiska singulariteta prvobitne tačke beskonačne praenergije pre prostora, vremena, mase, svakog oblika energije, a tek nakon prvobitnog Big-Bang-a, svi prostorno-vremenski kvaliteti materije-energije, i sve moguće-stvarne-nužne relacije, načini postojanja. 

Svakako da se i problem „beskonačne“” deljivosti,  ili umnoženja  beskonačno velikog ili malog ne mora nužno  posmatrati samo u kvantitativnon smislu, nego mnogo pre po starijem, suštinskom smislu (kao, na primer, kod Platona, Aristotela, Spinoze, Hegela) unutar jednog kvaliteta (po kategorijama, rodovima, vrstama, supstancijalnim idejama,  različitim aributima, modusima, stepenima samosaznanja apsolutne ideje…), kvalitativno!

Pa čak i uključiti  suštinska (ontološka) razlika, drugo, mnoštvo, drugo biće, supstancija, drugi supstancijalni kvalitet (kao kod Lajbnica). Sve razlike, mnoštvo razvrstavati, deliti po starijoj, logičko-gramatičkoj kvalitativnoj, sintetičkoj osnovi a ne samo matematičkoj, kvantitativnoj, analitičkoj.

Da li jedan kvalitet, samo svojim povećavanjem, umnoženjem  ili smanjivanjem, deljenjem, menjanjem po kvantitativnoj osnovi, može (potpuno) izgubiti svoj kvalitet, ili preći, dobiti neki drugi (čak suprotan) kvalitet?^[2] Važi li tako nešto na nivou čisto aritmetičkih ili geometrijskih oblika. Da li krug, lopta beskonačnog poluprečnika prelazi u pravu, ravan, ili mnogougao beskonačnim brojem strana u krug? Opet, iako se kaže da tačka nema dimenzije, kaže se da je prava skup tačaka – ima barem dužinu… 

Takođe, i da se između bilo koja dva broja može beskonačnom deljivošću uvesti, umetnuti beskonačni skup decimalnih brojeva…

Slobodno se može reći, da se ta druga, suštinska (kvalitativna) deljivost, ili, pak, umnoženje,  kao praosnova same (svake) suštinske razlike, različitosti svih stvari, bića i mogućnosti mnoštva uopšte, kod  filozofa skoro uvek traži po nekom praosnovnom kvalitetu.

Na primer, Platon suštinsku  razliku između kvaliteta shvata  po sebi, izjednačuje sa samim pojedinačnim bićima, stvarima po sebi, večnim idejama. I tu se po najstarijoj logičko-ontološkoj nužnosti zaključuje da prvo mora postojati jedan apsolutan kvalitet i način postojanja sam po sebi (najviša ideja dobra), ne samo nad svim čulnim kvalitetima, nego i nad svim pojedinačnim kvalitetima večnih ideja.

Aristotel uzima Boga kao apsolutno nužan večni kvalitet i način postojanja, nad svim raznovrsnim kvalitetima, načinima postojanja ostalih rodova i vrsta. Dekart nad svim raznovrsnim kvalitetima nalazi dva apsolutna kvaliteta, mišljenje i prostornost kao dva najviša roda, područja bića. Spinoza po logičko-ontološkoj nužnosti apsolutan kvalitet i nužno postojanje jednog Boga sa beskonačnim brojem beskonačnih atributa ili konačnih modusa.

Lajbnic beskonačno mnoštvo kvaliteta različitih predstava supstancijalnih monada, sa Bogom kao najvišom monadom svih monada, regulativnim principom (prestabiliranom harmonijom) svih monada.

Čak i Pitagorine harmonije i  brojevi se u svojoj praosnovi svih drugih kvaliteta ne moraju nužno posmatrati samo kao (količine, veličine), kvantiteti, nego su, pre svega, predstavljeni kao posebna regija matematičkih bića između promenljivih i slučajnih čulnih stvari i nepromenljivih večnih ideja, više kao  neki   kvaliteti. 

Dakle, svaka (čak i beskonačna) deljivost, kod svih tih filozofa, pa čak i ona po kvantitetu, dolazi nužno po nekom starijem kvalitetu. Svaki kvantitet nečega – količina, veličina bilo čega služi umnoženju, plodnosti nekog kvaliteta. I zato je, opet, svakim sabiranjem, oduzimanjem, deljivošću ili umnoženjem, dakle, svakim mogućim kvantitetom uvek  podređen nekom starijem kvalitetu. Shvata se, postoji, jeste po nekom starijem kvalitetu.

U osnovi, svako hipotetičko beskonačno sabiranje, umnoženje, ili oduzimanje, deljenje, bilo koja  kvantitativna razdvojivost, spojivost od dela ka celini i celine ka delu u filozofiji, služi nekoj kvalitativnoj spojivosti, logičkoj beskonačnosti, kvalitativnom razlikovanju, mnoštvu  prvenstvenoj – sintetičnosti;  podređena je uvek nekoj praosnovnoj celini, jedinstvu, kvalitetu.

U prirodnoj nauci (pre svega u njihovoj osnovi fizike, matematike) je obrnuto: svaka hipotetička beskonačna deljivost, bilo kojeg kvaliteta, složenosti, spojivosti, opet, po apsolutnoj analitičnosti, beskonačnoj deljivosti po količini, veličini, zasnovane je na nekoj početnoj jednostavnosti, u kojoj nestaje svaki kvalitet,  izjednačuje, na kraju, čak, sva materija-energija (svaki mogući, oblik sadržaj, kvalitet) sa beskonačno velikom-malom količinom, veličinom antimaterije, antienergije pre svakog oblika postojanja punog “svega” – “praznog”, ništa.

Dakle, ako se posmatraju praosnovne logičke kategorije po kvalitetu, kvantitetu, relaciji i modalitetu, može se reći da se  u filozofiji svaki mogući kvantitet i relacija (matematičke kategorije kvantiteta, i relacije) podređuje (logičko-gramatičkim kategorijama) kvaliteta i modaliteta.

U krajnjem slučaju svi mogući kvaliteti i kvantiteti, modaliteti i odnosi, relacije među njima svode se na sintetičku praosnovu nekih supstancijalnih kvaliteta. Na kraju, na neki apsolutni kvalitet i način (oblik) postojanja.

Za nekoga je to Voda, za nekog Vazduh, za nekog Vatra.., ili Elementi, Logos… Jedno, Atomi i prazan prostor, Harmonija i Broj, Ideja, Bog…

Već je rečeno da svaki od ovih filozofa traži osnovu apsolutnog kvaliteta i načina postojanja na koji se mogu svesti, iz kojeg se mogu izvesti, objasniti svi ostali kvaliteti i načini postojanja.

U nauci je obrnuto. Bilo kakav kvalitet i način postojanja (logičko-gramatičke kategorije), podređuje se starijem kvantitetu i relaciji (matematičnim kategorijama). To se beskonačno u konačnom,  ili konačno u beskonačnom traži po kvantitativnoj deljivosti svake složevine, kvaliteta; prvo do molekula (spojeva različitih atoma), po elementima periodnog sistema, pa dalje u samom atomu (odnosu subatomskih čestica), pokušava da nađe ona praosnova apsolutne relacije, kvantiteta, “kvanta” koja dalje daje, može da objasni beskonačno mnoštvo svih  ostalih kvaliteta i načina postojanja.Tu je, obrnuto,  svaki, pa i najviši kvalitet i način postojanja, podređen kvantitetu, i relaciji.

U svakom slučaju, po načelima kvantne fizike zasnovane na matematičko-logičko-činjeničnim “kvantima dejstva” najmanjih količina, veličina zadnjih pračestica–praenergija, kao jedinih apsolutnih oblika, načina postojanja, svaki (drugi) kvalitet, i oblik postojanja tu služi kvantitetu.

Teoretski, nekoj zadnjoj, apsolutnoj relaciji, kvantitetu, veličini, količini najmanje, najjednostavnije čestice, kvanta izjednačene sa energijom, u kojoj nestaju svi drugi kvaliteti, i oblici postojanja. Na kraju se sve posmatra po praosnovnoj čestici-energiji kvantu dejstva, svetlosnom kvantu (najmanjoj energiji), ili po čistoj, apsolutnoj relaciji u prvobitnoj nadumno jakoj sili (hiper  hiper velikoj energiji) gde se izjednačuju materija i antimaterija, energija i antienergija, sve i ništa.

Prvo se svaki biološki kvalitet svodi  na hemijski organski (složenih molekula), pa na hemijski neorganski(jednostavnijih molekula): na kraju hemijski, molekularni na fizički (atomski) – elemenata. Zatim na prvobitni kvalitet praelementa svih različitih atoma – vodonikov atom, a sam praosnovni atom vodonika na kvalitete praosnovnih subatomskih čestica.

Na kraju se i taj praosnovni “kvalitet” teorijski zasniva na hipotetičkoj čestici–energiji,  ili čistom kvantitetu, “kvantu dejstva” beskonačno male energije, količine kretanja, ili nasuprot na prvobitnu super jaku silu–energiju (iz koje su nastale jake nuklearne sile, slabe nuklearne sile, elektromagnetizam i gravitacija), hipotetičku pramateriju–praenergiju prapočetnog svega, izjednačenog sa antimaterijom-antienergijom prapočetnog ništa.

 

 

---

[1] Ovo je jedan odeljak iz knjige: Tomislav Novaković, Čisto Ja i Atomika Kantove Kritike čistog uma, Načela praktične logike, DESIRE, 2013,  od 779-784. strane. Za više pogledati sajt: www. filozof.rs  

 

 

[2] Na primer, temperatura povećavanjem može preći iz hladnoće u toplotu, ili gustoća u razređenost, tvrdoća u mekoću i obrnuto…, itd.