Језик и игра

Аутор: Томислав Новаковић

 

Језик и игра

 

Када се каже да је језик само једна од игара, заборавља се  да старији говор дефинише све озбиљне и неозбиљне ствари, чува јединство мисли, осећаја, доживљаја, догађаја па, између осталог и правила, исходе сваке игре. Да правила језика нису дата кроз игру, него правила сваке игре кроз неки директни или индиректни језик. [1]

Правила постоје у много ширем смислу и много пре нису, него што јесу игра. Свеједно да ли је нека игра ужитак сам по себи или је њен смисао радост победе, са њим нема шале, она се схватају врло озбиљно и беспоговорно поштују. Игра је само оно по основу (између) правила, што допуштају правила и суштинско правило игре: не играј се са правилима, него их поштуј да би се играо.

Швајцарски лингвиста Фердинанд де Сосир пореди језик са конкретном, шаховском игром, тврдећи да лингвистичке структуре (фонетика, морфологија, синтакса) одређују „правила игре“.То јест, као што ванвременска правила шаха унапред одређују начин шаховска игре, али не варијанте конкретне партије, тако и ванвременска граматичка правила одређују правила писања, говора али не и варијанте конкретног језика (садржај речи, реченица). Поготову је, по њему, синхронијска, дескриптивна лингвистика налик правилима шаха. Да ли се де Сосирово поређење језика са шаховском игром може прихватити?

Свакако да не може. Иако шах у оквиру правила допушта велику слободу, утицај свесног поступања играча са шаховским фигурама се суштински разликује од скоро несвесног коришћења слова, слогова у речи или речи у реченицама, које у живом говору много више улазе једна у другу, него што иду једна поред друге, уз другу, иза друге.

Заправо, права суштина шаха се не може сагледати само кроз правила која одређују како се крећу краљ, краљица, коњ, ловац, топ, пешак, или да се наизменично повлачи потез белих па црних фигура, већ тек кроз конкретну игру.^[2]

Као што правила било које игре не значе ништа изван те игре, исто тако и правила језика не значе ништа изван целовите метафизике језика, живе говорне свести.

Не само да граматичка правила, структуре језика нису никако, као код некакве игре, ствар договора, него се много пре се игра са свим и свачим (у животу), него са правилима  језика.

Иако се играју и појединци и мање и веће групе и државе и правила игре често мењају, структуре језика, граматичка правила се далеко мање мењају. 

Међутим, иако свака игра претпоставља неки писани или усмени договор и не допушта игру са правилима, њихово непоштовање, него се управо утемељује на обавезујућој речи, поштовању правила игре, и Лудвиг Витгенштајн језик – много шири од сваке игре – поистовећује са игром.^[3]

Свакако да у слободном говору постоји један смисао, домен игре, и језик укључује све могуће–немогуће, слободне–нужне или случајне ствари, појаве  игра никако није оно суштинско у језику.

Иако је у поетском говору кроз слободне уметничке форме присутна језичка игра , никако није могућe да сам језик и правила писања, говора, а камоли све наше потребе, жеље, дела буду само игра.

Чак ни уметнички говор није само игра речи, него много пре излазак из строго дефинисаног значења појма ка вишедимензионалној слободи поетске речи.

Суштина говора је пре (договорених или недоговорених) граматичких правила у самом садржају речи, реченица целовитог језика.

Чак и Ниче, колико год да релативизује све наше опште и нужно сазнање задато појмовима разума или границе моралних норми, традиционалних „вредности“ слабих, у име „јаких играча,“ и воље за моћ, која води судбинску игру са сваким и свачим, не релативизује поетску реч, него је управо брани од сазнајно-логичког говора “чистог“ појма.

Сваки језик, по њему, изражава првостепену вољу за моћ, а онај најсавршенији није никако сазнајно-логички научни или спекулативни филозофски, него надахнути језик уметничкој лепоти и пуној екстази чула. Најживља поетска, реч која изражава најдубље осећаје чоовека, није само  искрена, него скоро пророчка истина.

Кроз најразличитије функција биљака, животиња или свих наших мисли, осећаја, одлука све може бити игра... Та метафизика  слободних облика, боја, звукова, покрета укључује све познате и непознате, могуће и немогуће ствари, догађаје. 

Многи  као првостепену игру схватају све своје живљење, деловање, а камоли говорење, језик.

Па чак и ако је цео живот игра и та игра живота  (за појединца, групу, народ...) има нека писана, неписана (војна, економска, политичка, социјална) правила.

И када се човек, ужа или шира група,  па чак и читава држава или народ "игра" са својом животом и смислом то носи последице. 

Такође,  ако је све игра, онда тврдња да је језик (само) игра, више нема толики значај.

И ко одређује та правила игре живота? Да ли сам појединац, група, или Бог, судбина,  природне или друштвене силе, центри моћи у сплету политичких, економских околности?

Тај  супстанцијалну игра натчовека води, по Ничеу, воља за моћ , по Хераклиту првостепена ватра која кроз сукобљава и уравнотежује све поларитете…

Свако има неку своју игру у животу са мислима, у осећајима, идејама, или спортску, хазардерску са ризиком, улагањима, идејама у послу, на берзи у борби, рату, љубави, уметности где може добити или изгубити све…

И што је већа разноврсност “фигура,“ елемената у равнотежи свих могућих разлика, супротности то укусно све-једно, једно-све у игри живота има већу цену.

Међутим, није све што има правила или што је ствар договора – игра.

Писани  и неписани закони и обичаји, договори, уговори утемељени на чврстој речи, која регулишу најразноврснија права и дужности у најразличитијим ситуацијама нису никако игра. 

Првостепени значај речи, и сама суштина језика, није, свакако, у правилима писања, говора, чврстој граматичкој структури, или слободној језичкој игри него много пре у садржају говора, у поштовању или непоштовању обећаног-испуњеног, чврстог договора, уговора или истинског разговора, дубоког  питања–одговора.

Релативизација суштинских вредности кроз свесну лаж потире сваки  писани, неписани договор, уговор.

Заправо, и онај који лаже, краде, хули, мрзи, убија....може се држати правила писања, говора, потпуно поштовати „структуралистичка“, граматичка правила, или слободне језичке игре...

Хајдегер  у својој књизи о Ничеу тврди да су многи ратови могли бити избегнути да су разјашњене супротности између неких идеја, или су многи ратови настали, зато што неке идеја нису у доследном дијалогу разјашњене до краја.

Супстанцијална игра за радост вечног живота тражи велику веру, поверење, да човек у ту игру уложи тело, срце, душу, цео живот за највишу слободу духа. „Који победи, даћу му да једе са Дрвета животнога које је насред раја Божијега“.

Све су Божије заповести дате да би се човек радовао у богатству љубави од Бога. Христос говори о рају, царству небеском, коме је најближе дете, које се игра.

Игра се суштински, више него сваки човек (поштује правила игре живота, не подиже се, опрашта), а оно што човек зове “игром“  често је далеко од дубоке радости игре.

Свакако да се до узвишене мисли, речи, осећаја долази када се не памти зло, не узноси него поставља испод свих, простим опраштањем дечије радости  срца шири духовно пространство царске, небеске радости,  игре.

С неке стране се и морални закони могу схватити као најозбиљнија правила, упутства за праведну равнотежу свих страна у слободној игри живота, чијим се нарушавањем та слобода може изгубити.

Не игра се са заветном речи, не крши тврди договор,уговор.

Када неко крши закон, или не поштује тврди договор уговор, не каже се да се игра, него да је "нарушио правила игре" и да зато из одговарајуће речи да се оправда, или плати одговарајућу цену, да се казни, одговара.

 

 

---

[1]  Као код Лудвига Витгенштајна

[2] Ако се може много пута припретити противничком краљу шахом и опет изгубити партија, зашто се онда та игра опет зове шах, а не мат, који је, свакако,  циљ крајњег исхода те игре? Један од могућих одговора који се може дати, јесте да је само Бог „шахиста“ који зна, има све потезе, те сваку партију игра унапред од мата, док је наша игра само покушај тог хипотетичког идеалног шаха. Заправо, квалитетна игра шаха много пре симулира рат, него игру.

[3] Игра је шира од говора само ако се све живо, неживо у микро-макрокосмосу у сусрету сличног и истог или различитог и супротног схвати као игра. Ниче, нпр. мисли да се воља за моћ у савршеној пуноћи чула најпре потврђује кроз уметничке игру. Свакако да Витгенштајн не мисли да је језик таква супстанцијална игра. Са друге стране Хајдегер у завршној фази чак језик, причу, казивање узима као првостепено бивствовање. У раној фази своје филозофије тврди да тврди да слобода не припада човеку, већ човек слободи, а у завршној да не говоримо ми, него слободни језик језикује. Свакако да такво утемељење није могуће и у каснијем делу овог рада ће се показати да такво и да је тек из супстанцијалног имена  могуће утемељење језика.