Jezik i igra

Autor: Tomislav Novaković

 

Jezik i igra

 

Kada se kaže da je jezik samo jedna od igara, zaboravlja se  da stariji govor definiše sve ozbiljne i neozbiljne stvari, čuva jedinstvo misli, osećaja, doživljaja, događaja pa, između ostalog i pravila, ishode svake igre. Da pravila jezika nisu data kroz igru, nego pravila svake igre kroz neki direktni ili indirektni jezik. [1]

Pravila postoje u mnogo širem smislu i mnogo pre nisu, nego što jesu igra. Svejedno da li je neka igra užitak sam po sebi ili je njen smisao radost pobede, sa njim nema šale, ona se shvataju vrlo ozbiljno i bespogovorno poštuju. Igra je samo ono po osnovu (između) pravila, što dopuštaju pravila i suštinsko pravilo igre: ne igraj se sa pravilima, nego ih poštuj da bi se igrao.

Švajcarski lingvista Ferdinand de Sosir poredi jezik sa konkretnom, šahovskom igrom, tvrdeći da lingvističke strukture (fonetika, morfologija, sintaksa) određuju „pravila igre“.To jest, kao što vanvremenska pravila šaha unapred određuju način šahovska igre, ali ne varijante konkretne partije, tako i vanvremenska gramatička pravila određuju pravila pisanja, govora ali ne i varijante konkretnog jezika (sadržaj reči, rečenica). Pogotovu je, po njemu, sinhronijska, deskriptivna lingvistika nalik pravilima šaha. Da li se de Sosirovo poređenje jezika sa šahovskom igrom može prihvatiti?

Svakako da ne može. Iako šah u okviru pravila dopušta veliku slobodu, uticaj svesnog postupanja igrača sa šahovskim figurama se suštinski razlikuje od skoro nesvesnog korišćenja slova, slogova u reči ili reči u rečenicama, koje u živom govoru mnogo više ulaze jedna u drugu, nego što idu jedna pored druge, uz drugu, iza druge.

Zapravo, prava suština šaha se ne može sagledati samo kroz pravila koja određuju kako se kreću kralj, kraljica, konj, lovac, top, pešak, ili da se naizmenično povlači potez belih pa crnih figura, već tek kroz konkretnu igru.^[2]

Kao što pravila bilo koje igre ne znače ništa izvan te igre, isto tako i pravila jezika ne znače ništa izvan celovite metafizike jezika, žive govorne svesti.

Ne samo da gramatička pravila, strukture jezika nisu nikako, kao kod nekakve igre, stvar dogovora, nego se mnogo pre se igra sa svim i svačim (u životu), nego sa pravilima  jezika.

Iako se igraju i pojedinci i manje i veće grupe i države i pravila igre često menjaju, strukture jezika, gramatička pravila se daleko manje menjaju. 

Međutim, iako svaka igra pretpostavlja neki pisani ili usmeni dogovor i ne dopušta igru sa pravilima, njihovo nepoštovanje, nego se upravo utemeljuje na obavezujućoj reči, poštovanju pravila igre, i Ludvig Vitgenštajn jezik – mnogo širi od svake igre – poistovećuje sa igrom.^[3]

Svakako da u slobodnom govoru postoji jedan smisao, domen igre, i jezik uključuje sve moguće–nemoguće, slobodne–nužne ili slučajne stvari, pojave  igra nikako nije ono suštinsko u jeziku.

Iako je u poetskom govoru kroz slobodne umetničke forme prisutna jezička igra , nikako nije moguće da sam jezik i pravila pisanja, govora, a kamoli sve naše potrebe, želje, dela budu samo igra.

Čak ni umetnički govor nije samo igra reči, nego mnogo pre izlazak iz strogo definisanog značenja pojma ka višedimenzionalnoj slobodi poetske reči.

Suština govora je pre (dogovorenih ili nedogovorenih) gramatičkih pravila u samom sadržaju reči, rečenica celovitog jezika.

Čak i Niče, koliko god da relativizuje sve naše opšte i nužno saznanje zadato pojmovima razuma ili granice moralnih normi, tradicionalnih „vrednosti“ slabih, u ime „jakih igrača,“ i volje za moć, koja vodi sudbinsku igru sa svakim i svačim, ne relativizuje poetsku reč, nego je upravo brani od saznajno-logičkog govora “čistog“ pojma.

Svaki jezik, po njemu, izražava prvostepenu volju za moć, a onaj najsavršeniji nije nikako saznajno-logički naučni ili spekulativni filozofski, nego nadahnuti jezik umetničkoj lepoti i punoj ekstazi čula. Najživlja poetska, reč koja izražava najdublje osećaje čooveka, nije samo  iskrena, nego skoro proročka istina.

Kroz najrazličitije funkcija biljaka, životinja ili svih naših misli, osećaja, odluka sve može biti igra... Ta metafizika  slobodnih oblika, boja, zvukova, pokreta uključuje sve poznate i nepoznate, moguće i nemoguće stvari, događaje. 

Mnogi  kao prvostepenu igru shvataju sve svoje življenje, delovanje, a kamoli govorenje, jezik.

Pa čak i ako je ceo život igra i ta igra života  (za pojedinca, grupu, narod...) ima neka pisana, nepisana (vojna, ekonomska, politička, socijalna) pravila.

I kada se čovek, uža ili šira grupa,  pa čak i čitava država ili narod "igra" sa svojom životom i smislom to nosi posledice. 

Takođe,  ako je sve igra, onda tvrdnja da je jezik (samo) igra, više nema toliki značaj.

I ko određuje ta pravila igre života? Da li sam pojedinac, grupa, ili Bog, sudbina,  prirodne ili društvene sile, centri moći u spletu političkih, ekonomskih okolnosti?

Taj  supstancijalnu igra natčoveka vodi, po Ničeu, volja za moć , po Heraklitu prvostepena vatra koja kroz sukobljava i uravnotežuje sve polaritete…

Svako ima neku svoju igru u životu sa mislima, u osećajima, idejama, ili sportsku, hazardersku sa rizikom, ulaganjima, idejama u poslu, na berzi u borbi, ratu, ljubavi, umetnosti gde može dobiti ili izgubiti sve…

I što je veća raznovrsnost “figura,“ elemenata u ravnoteži svih mogućih razlika, suprotnosti to ukusno sve-jedno, jedno-sve u igri života ima veću cenu.

Međutim, nije sve što ima pravila ili što je stvar dogovora – igra.

Pisani  i nepisani zakoni i običaji, dogovori, ugovori utemeljeni na čvrstoj reči, koja regulišu najraznovrsnija prava i dužnosti u najrazličitijim situacijama nisu nikako igra. 

Prvostepeni značaj reči, i sama suština jezika, nije, svakako, u pravilima pisanja, govora, čvrstoj gramatičkoj strukturi, ili slobodnoj jezičkoj igri nego mnogo pre u sadržaju govora, u poštovanju ili nepoštovanju obećanog-ispunjenog, čvrstog dogovora, ugovora ili istinskog razgovora, dubokog  pitanja–odgovora.

Relativizacija suštinskih vrednosti kroz svesnu laž potire svaki  pisani, nepisani dogovor, ugovor.

Zapravo, i onaj koji laže, krade, huli, mrzi, ubija....može se držati pravila pisanja, govora, potpuno poštovati „strukturalistička“, gramatička pravila, ili slobodne jezičke igre...

Hajdeger  u svojoj knjizi o Ničeu tvrdi da su mnogi ratovi mogli biti izbegnuti da su razjašnjene suprotnosti između nekih ideja, ili su mnogi ratovi nastali, zato što neke ideja nisu u doslednom dijalogu razjašnjene do kraja.

Supstancijalna igra za radost večnog života traži veliku veru, poverenje, da čovek u tu igru uloži telo, srce, dušu, ceo život za najvišu slobodu duha. „Koji pobedi, daću mu da jede sa Drveta životnoga koje je nasred raja Božijega“.

Sve su Božije zapovesti date da bi se čovek radovao u bogatstvu ljubavi od Boga. Hristos govori o raju, carstvu nebeskom, kome je najbliže dete, koje se igra.

Igra se suštinski, više nego svaki čovek (poštuje pravila igre života, ne podiže se, oprašta), a ono što čovek zove “igrom“  često je daleko od duboke radosti igre.

Svakako da se do uzvišene misli, reči, osećaja dolazi kada se ne pamti zlo, ne uznosi nego postavlja ispod svih, prostim opraštanjem dečije radosti  srca širi duhovno prostranstvo carske, nebeske radosti,  igre.

S neke strane se i moralni zakoni mogu shvatiti kao najozbiljnija pravila, uputstva za pravednu ravnotežu svih strana u slobodnoj igri života, čijim se narušavanjem ta sloboda može izgubiti.

Ne igra se sa zavetnom reči, ne krši tvrdi dogovor,ugovor.

Kada neko krši zakon, ili ne poštuje tvrdi dogovor ugovor, ne kaže se da se igra, nego da je "narušio pravila igre" i da zato iz odgovarajuće reči da se opravda, ili plati odgovarajuću cenu, da se kazni, odgovara.

 

 

---

[1]  Kao kod Ludviga Vitgenštajna

[2] Ako se može mnogo puta pripretiti protivničkom kralju šahom i opet izgubiti partija, zašto se onda ta igra opet zove šah, a ne mat, koji je, svakako,  cilj krajnjeg ishoda te igre? Jedan od mogućih odgovora koji se može dati, jeste da je samo Bog „šahista“ koji zna, ima sve poteze, te svaku partiju igra unapred od mata, dok je naša igra samo pokušaj tog hipotetičkog idealnog šaha. Zapravo, kvalitetna igra šaha mnogo pre simulira rat, nego igru.

[3] Igra je šira od govora samo ako se sve živo, neživo u mikro-makrokosmosu u susretu sličnog i istog ili različitog i suprotnog shvati kao igra. Niče, npr. misli da se volja za moć u savršenoj punoći čula najpre potvrđuje kroz umetničke igru. Svakako da Vitgenštajn ne misli da je jezik takva supstancijalna igra. Sa druge strane Hajdeger u završnoj fazi čak jezik, priču, kazivanje uzima kao prvostepeno bivstvovanje. U ranoj fazi svoje filozofije tvrdi da tvrdi da sloboda ne pripada čoveku, već čovek slobodi, a u završnoj da ne govorimo mi, nego slobodni jezik jezikuje. Svakako da takvo utemeljenje nije moguće i u kasnijem delu ovog rada će se pokazati da takvo i da je tek iz supstancijalnog imena  moguće utemeljenje jezika.