Хегелов онтолошки доказ

Аутор: Томислав Новаковић

 

(Избор из Атомике) [1]

 

Хегел, Анселмов доказ о нужном постојању Бога проглашава исправним, само наглашава да такво доказивањe остаје и даље само на нивоу разумског мишљења, које оставља наспрам себе супротстављено постојање, биће. Међутим, ако се  тај доказ изводи до краја, из нужних закључака ума, и објективног мишљења у самокретању појма, које у свом самоодређењу  само себи предмет, та супротност мишљења и бића нестаје. И зато његов онтолошки доказ није само покушај да се на основу најсавршенијег, најузвишенијег појма (Бога) у нашој свести, уму, мишљењу  потврди вечно духовно постојање, него да покаже да се  једино из (објективног) самодређујућег мишљења о самом мишљењу, логичке (квалитативне) бесконачности апсолутно истинитог (највишег, најдубљег, најширег) савршеног појма – идеје Бога  доказује објективно постојање, бићe! Да само  апсолутна субјективност Божијег самосазнања, самомишљења потврђује оно стварно објективно што заувек остаје, стаје, стоји, вечно постоји) – првостепено постојање, биће!

Савршено мишљење о самом мишљењу,  апсолутна субјективност Божијег самосазнања, самомишљења једино потврђује оно стварно објективно што заувек остаје, стаје, стоји, вечно постоји) – првостепено постојање, биће!

По Хегелу, само логичка нужност апсолутне истине, Божијег самосазнања, самомишљења,  доказује нужно  (вечно духовно) постојање – биће,  што тврди већ Парменид. Да се исто постојеће може мислити и бити: да само оно што се мисли из апсолутног, најузвишенијег мишљења, појма, најсавршеније идеје (једног–бића) –  нужно и постоји, јесте!

То јест, не може се мислити о небићу, него само о бићу. А једино могући, апсолутни, непротивуречни, савршен појам, по логичкој нужности самоодређујућег мишљења, је мисао о једном вечном бићу. Једном–бићу које (једино) нужно постоји, јесте.

Према томе, баш обрнуто од чулног увида (променљивог чулног дешавања, настајућег, нестајућег мноштва), и здравог разума који зависи од мноштва тих променљивих, несталних опажаја сумња у постојање (једног) вечног бића, по логичкој нужности ума и нужног закључка самоодређујућег мишљења, само апсолутни, савршени појам савршеног мишљења о самом мишљењу,  доказује онтолошкунужност – једног–бића.

По Платону само дијалектика ума може сагледати да  вечне идеје не утемељују само своје чулне копије, него и саму логичност логике, сазнатљивост сазнања, истинитост истине свих појмова, судова разума. А да највиша, надсазнајна, надсуштаствена идеја добра, утемељује вечно постојање савршених идеја.

Код Аристотела, логичка нужност апсолутног мишљења о самом мишљењу, као облик свих облика, сврха свих сврха, која покреће сва кретања,  не доказује само нужно постојање Божијег вечног бића, него тек та апсолуитна логичност Божијег мишљења о самом мишљењу, вечног духовног бића, омогућава сваку могућност: постојање било каквог другог обличја, кретања, сврхе, бића. Било које, какво логичко-онтолошко  јединство света, природе, човека...

 Хегел у највећој могућој мери развија ту Аристотелову идеју да се постојање било којег бића, или (једног) унутар себе различитог и истог бића уопште, доказује тек самоодређујућим  мишљењем о самом  мишљењу,  да се само логичким кретањем најсавршенијег, најузвишенијег појму о појму долази до вечне истине апсолутног духа, идеје,  као вечне суштине Бога. Да једино апсолутно синтетичко јединство мишљења о самом мишљењу у најсавршенијем појму, апсолутној идеји Бога, нужно садржи (сво) постојање (сав садржај) – биће. Само најнужније, најопштије мишљење о самом мишљењу, логичка нужност најсавршенијег, најузвишенијег појма Бога садржи у себи синтетичко јединство свих нужних појмова, судова, закључака логике, категорија, родова, врста природе, и зато првобивствено постоји, јесте. Са друге стране да све другобивствено, оспољено природно пролазно биће–небиће све несталности чулности пада, не стаје, не стоји, заправо и не постоји; заправо  своје стварно (право) постојање (нужно) биће  које чврсто, стаје, остаје, стоји, истински постоји, задобија тек када се  самосвешћу  самоодређујући дух врати самосазнањем  по себи и за себе, аспсолутном  мишљењу, појму. ^[2]

 

Коментар: велики и мали cogito

 

По Хегелу Декарт не полази од суштине мисли, мишљења у његовом јединству са бићем; не показује да је пут истинитог мишљења од појма до бића исти као и пут од бића до појма. „Јединство мишљења и бића јесте ... оно што је прво, а мишљење се при томе узима као чисто мишљење; али тај став Декарт није доказивао. Мишљење и биће су различите одредбе, – и само се њихова различитост мора показати; да су они идентични тај доказ Декарт није извео.“^[3] По Хегелу, само ако мишљење тражи потпуну извесност унутар себе (по себи и за себе), оно ће сазнати себе, бити једно а бићем; то јест, ако се тражи адекватни појам, задња истина бића, у бићу, она се само може наћи у мишљењу! То јест, иако код Декарта постоји од почетка круг од мишљења (појма)  ка бићу и од бића ка мишљењу (појму), тај се круг раздваја, дели и они остају две скроз различите а не једна иста ствар. „Полазећи од извесности сама себе треба доћи до истине, у појму мишљења треба сазнати биће ... У Богу су мишљење и биће истоветни; управо у ономе што је негативно, у појму, његова замишљеност јесте биће“^[4] По Хегелу, једна највиша логичко-онтолошка основа мора доказати да је дедуктивни пут од Божијег вечног мишљења ка бићу (чулној природи), исти као и индуктивни пут из чулног бића (природе), историје ка ка његовој суштини на крају у чистом појму о појму у самопоимајућем Божијем самомишљењу–вечном духовном бићу. Исправна (истинита) мисао треба управо да покаже да нешто апсолутно јесте такво као што јесте; па чак и зашто јесте такво какво јесте? Или, ако  није задовољна са тим што јесте, да покаже, докаже: како, на који начин  то нешто (што “још увек није“), треба да буде да (стварно) јесте. Зато Хегел Декартов мали „cogito“,  који самим чином нашег  мишљења доказује наше постојање, преводи у једини по њему на исправан начин интерпретиран онтолошки доказ – велики „cogito“,  Божије апсолутно самомишљење, самознање, једно апсолутно логичко мишљење–биће, из кога се једино може утемељити не само Божије савршено духовно вечно постојање, самостојање, него и свако могуће стварно, нужно постојање (па и наше самоизвесно самомишљење, самопостојање). ^[5]

Хегелово доказивање је обрнуто од Декартовог и Кантовог доказивања. Свако је јесте, па и праосновно ја мислим, ја јесам претпоставља апсолутни идентитет субјекта и предиката (субјективности и објективности), све могуће је, јесте релације, предикације знања објективног појма, суда, закључка апсолутног мишљења, идеје. Његов велики cogito не доказује из нашег Ја мислим наше самоочигледно постојим, постојање (а код Декарта чак и Божије постојање), него, сасвим обрнуто: и наше Ја, и наше постојање  могуће је тек из великог, апсолутног (Божијег) Ја мислим, постојим, Божијег апсолутног самосазнања, самомишљења! Тачније, Божије апсолутно самосазнање–самомишљење–самоопостојање не доказује само наше мишљење, постојање, него свако могуће мишљење, знање, постојање.  Само Божије велико апсолутно Ја мислим, знам, постојим потврђује  опажајност наших опажаја чулне природе, или било којих, каквих општих и нужних појмова, судова знања, или  свеобухватно знање целовитих закључака ума. Тек Божије апсолутно мишљење, знање, постојање потврђује наше Ја мислим и постојим, свако  знање и постојање, сваку смисленост мисли, сазнатљивост сазнања  и бивственост бивствовања.[6]

 Када се мишљење  окрене од субјективне мисли везане уз спољашње, чулно биће и у мишљењу о самом мишљењу узме себе за предмет, изједначује субјективно и објективно, мало и велико Ја, задобија извесност апсолутне истине тек у најузвишенијем, савршеном појму, идеји Бога– доказује потпуну једнакост са вечним бићем. Само се у извођењу свих одредаба апсолутне идеје, по логичкој нужности апсолутног појма о појму,  Божијег мишљења о самом мишљењу, на нужан начин потврђује само биће (показује нужност бића). Да (све) биће нужно постоји само у најузвишенијем, савршеном појму, идеји Бога, кроз тоталитет духа по себи и за себе,  апсолутну истину, мишљење.

Без обзира што се са сваке стране краја код Хегела доказује апсолутност вечне идеји,  ово Хегелово доказивање се много пре заснива на Аристотеловом Богу као апсолутном мишљењу о самом мишљењу, него на Платоновој надсуштаственој, надсазнајној, надбивственој идеји добра.

 

 

 

---

[1] Овај  рад је делимично коригован и допуњен истоимени одељак из књиге: Томислав Новаковић, Чисто Ја и Атомика Кантове Критике чистог ума/Начела практичне логике, DESIRE, Београд 2010,  од 660-661. стр.  За више погледати радове са овог сајта: www. filozof.rs  

[2] Хегел, додуше,  нигде није директно дао један овако јасно изведен онтолошки доказ, али једно овакво доказивање индиректно следи из основних поставки његове филозофије: тачније,  целокупна његова филозофија, свакако, претпоставља  једно овакво доказивање.

[3] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 3. књ.   стр. 265–266.

[4] Исто, 3 књ. стр. 273.

[5] Ипак, да ли се то Хегелово „по себи и за себе апсолутно“  мишљење суштински  разликује од чулности? Касније ће се доказати да то „апсолутно мишљење“ не стоји пре створене природе, историје, нити Бог  из  апсолутног духа ствара природу, историју, нити се они дедукују из апсолутног појма,  него се под видом другобивства идеје, духа који се отуђује у природу, историју, заправо из природе, историје, од почетног чулног бића,  даље суштине, и на крају, суштином свих суштина (апсолутног појма) на крају, заправо,  и то апсолутно мишљење своди на чулност, Бог, апсолутни, дух, идеја индукују из природе, историје! 

[6] Свакако, то окретање од малог cogitа, где је из нашег мишљење изводи наше и Божије постојање, ка великом великом cogitu, у коме се  из  Божијег мишљења изводи Божије и  свако (па и наше) постојање, биће, разликује се од  Спинозиног окрета од малог ка великом cogitu. Спинозино бесконачно Божије мишљење је само атрибут једне са свих страна бесконачне супстанције: не може се изједначити са Божијим са свих страна бесконачним постојањем. Међутим, Хегел прво изједначује два бесконачна атрибута (мишљења и просторности) између себе, а онда та два атрибута са једном са свих страна бесконачном супстанцијом. Заправо, све бесконачне атрибуте са свих страна бесконачне супстанције своди на мишљење, посматра само као модус апсолутног самосазнања, самомишљења.