Hegelov ontološki dokaz

Autor: Tomislav Novaković

 

(Izbor iz Atomike) [1]

 

Hegel, Anselmov dokaz o nužnom postojanju Boga proglašava ispravnim, samo naglašava da takvo dokazivanje ostaje i dalje samo na nivou razumskog mišljenja, koje ostavlja naspram sebe suprotstavljeno postojanje, biće. Međutim, ako se  taj dokaz izvodi do kraja, iz nužnih zaključaka uma, i objektivnog mišljenja u samokretanju pojma, koje u svom samoodređenju  samo sebi predmet, ta suprotnost mišljenja i bića nestaje. I zato njegov ontološki dokaz nije samo pokušaj da se na osnovu najsavršenijeg, najuzvišenijeg pojma (Boga) u našoj svesti, umu, mišljenju  potvrdi večno duhovno postojanje, nego da pokaže da se  jedino iz (objektivnog) samodređujućeg mišljenja o samom mišljenju, logičke (kvalitativne) beskonačnosti apsolutno istinitog (najvišeg, najdubljeg, najšireg) savršenog pojma – ideje Boga  dokazuje objektivno postojanje, biće! Da samo  apsolutna subjektivnost Božijeg samosaznanja, samomišljenja potvrđuje ono stvarno objektivno što zauvek ostaje, staje, stoji, večno postoji) – prvostepeno postojanje, biće!

Savršeno mišljenje o samom mišljenju,  apsolutna subjektivnost Božijeg samosaznanja, samomišljenja jedino potvrđuje ono stvarno objektivno što zauvek ostaje, staje, stoji, večno postoji) – prvostepeno postojanje, biće!

Po Hegelu, samo logička nužnost apsolutne istine, Božijeg samosaznanja, samomišljenja,  dokazuje nužno  (večno duhovno) postojanje – biće,  što tvrdi već Parmenid. Da se isto postojeće može misliti i biti: da samo ono što se misli iz apsolutnog, najuzvišenijeg mišljenja, pojma, najsavršenije ideje (jednog–bića) –  nužno i postoji, jeste!

To jest, ne može se misliti o nebiću, nego samo o biću. A jedino mogući, apsolutni, neprotivurečni, savršen pojam, po logičkoj nužnosti samoodređujućeg mišljenja, je misao o jednom večnom biću. Jednom–biću koje (jedino) nužno postoji, jeste.

Prema tome, baš obrnuto od čulnog uvida (promenljivog čulnog dešavanja, nastajućeg, nestajućeg mnoštva), i zdravog razuma koji zavisi od mnoštva tih promenljivih, nestalnih opažaja sumnja u postojanje (jednog) večnog bića, po logičkoj nužnosti uma i nužnog zaključka samoodređujućeg mišljenja, samo apsolutni, savršeni pojam savršenog mišljenja o samom mišljenju,  dokazuje ontološkunužnost – jednog–bića.

Po Platonu samo dijalektika uma može sagledati da  večne ideje ne utemeljuju samo svoje čulne kopije, nego i samu logičnost logike, saznatljivost saznanja, istinitost istine svih pojmova, sudova razuma. A da najviša, nadsaznajna, nadsuštastvena ideja dobra, utemeljuje večno postojanje savršenih ideja.

Kod Aristotela, logička nužnost apsolutnog mišljenja o samom mišljenju, kao oblik svih oblika, svrha svih svrha, koja pokreće sva kretanja,  ne dokazuje samo nužno postojanje Božijeg večnog bića, nego tek ta apsoluitna logičnost Božijeg mišljenja o samom mišljenju, večnog duhovnog bića, omogućava svaku mogućnost: postojanje bilo kakvog drugog obličja, kretanja, svrhe, bića. Bilo koje, kakvo logičko-ontološko  jedinstvo sveta, prirode, čoveka...

 Hegel u najvećoj mogućoj meri razvija tu Aristotelovu ideju da se postojanje bilo kojeg bića, ili (jednog) unutar sebe različitog i istog bića uopšte, dokazuje tek samoodređujućim  mišljenjem o samom  mišljenju,  da se samo logičkim kretanjem najsavršenijeg, najuzvišenijeg pojmu o pojmu dolazi do večne istine apsolutnog duha, ideje,  kao večne suštine Boga. Da jedino apsolutno sintetičko jedinstvo mišljenja o samom mišljenju u najsavršenijem pojmu, apsolutnoj ideji Boga, nužno sadrži (svo) postojanje (sav sadržaj) – biće. Samo najnužnije, najopštije mišljenje o samom mišljenju, logička nužnost najsavršenijeg, najuzvišenijeg pojma Boga sadrži u sebi sintetičko jedinstvo svih nužnih pojmova, sudova, zaključaka logike, kategorija, rodova, vrsta prirode, i zato prvobivstveno postoji, jeste. Sa druge strane da sve drugobivstveno, ospoljeno prirodno prolazno biće–nebiće sve nestalnosti čulnosti pada, ne staje, ne stoji, zapravo i ne postoji; zapravo  svoje stvarno (pravo) postojanje (nužno) biće  koje čvrsto, staje, ostaje, stoji, istinski postoji, zadobija tek kada se  samosvešću  samoodređujući duh vrati samosaznanjem  po sebi i za sebe, aspsolutnom  mišljenju, pojmu. ^[2]

 

Komentar: veliki i mali cogito

 

Po Hegelu Dekart ne polazi od suštine misli, mišljenja u njegovom jedinstvu sa bićem; ne pokazuje da je put istinitog mišljenja od pojma do bića isti kao i put od bića do pojma. „Jedinstvo mišljenja i bića jeste ... ono što je prvo, a mišljenje se pri tome uzima kao čisto mišljenje; ali taj stav Dekart nije dokazivao. Mišljenje i biće su različite odredbe, – i samo se njihova različitost mora pokazati; da su oni identični taj dokaz Dekart nije izveo.“^[3] Po Hegelu, samo ako mišljenje traži potpunu izvesnost unutar sebe (po sebi i za sebe), ono će saznati sebe, biti jedno a bićem; to jest, ako se traži adekvatni pojam, zadnja istina bića, u biću, ona se samo može naći u mišljenju! To jest, iako kod Dekarta postoji od početka krug od mišljenja (pojma)  ka biću i od bića ka mišljenju (pojmu), taj se krug razdvaja, deli i oni ostaju dve skroz različite a ne jedna ista stvar. „Polazeći od izvesnosti sama sebe treba doći do istine, u pojmu mišljenja treba saznati biće ... U Bogu su mišljenje i biće istovetni; upravo u onome što je negativno, u pojmu, njegova zamišljenost jeste biće“^[4] Po Hegelu, jedna najviša logičko-ontološka osnova mora dokazati da je deduktivni put od Božijeg večnog mišljenja ka biću (čulnoj prirodi), isti kao i induktivni put iz čulnog bića (prirode), istorije ka ka njegovoj suštini na kraju u čistom pojmu o pojmu u samopoimajućem Božijem samomišljenju–večnom duhovnom biću. Ispravna (istinita) misao treba upravo da pokaže da nešto apsolutno jeste takvo kao što jeste; pa čak i zašto jeste takvo kakvo jeste? Ili, ako  nije zadovoljna sa tim što jeste, da pokaže, dokaže: kako, na koji način  to nešto (što “još uvek nije“), treba da bude da (stvarno) jeste. Zato Hegel Dekartov mali „cogito“,  koji samim činom našeg  mišljenja dokazuje naše postojanje, prevodi u jedini po njemu na ispravan način interpretiran ontološki dokaz – veliki „cogito“,  Božije apsolutno samomišljenje, samoznanje, jedno apsolutno logičko mišljenje–biće, iz koga se jedino može utemeljiti ne samo Božije savršeno duhovno večno postojanje, samostojanje, nego i svako moguće stvarno, nužno postojanje (pa i naše samoizvesno samomišljenje, samopostojanje). ^[5]

Hegelovo dokazivanje je obrnuto od Dekartovog i Kantovog dokazivanja. Svako je jeste, pa i praosnovno ja mislim, ja jesam pretpostavlja apsolutni identitet subjekta i predikata (subjektivnosti i objektivnosti), sve moguće je, jeste relacije, predikacije znanja objektivnog pojma, suda, zaključka apsolutnog mišljenja, ideje. Njegov veliki cogito ne dokazuje iz našeg Ja mislim naše samoočigledno postojim, postojanje (a kod Dekarta čak i Božije postojanje), nego, sasvim obrnuto: i naše Ja, i naše postojanje  moguće je tek iz velikog, apsolutnog (Božijeg) Ja mislim, postojim, Božijeg apsolutnog samosaznanja, samomišljenja! Tačnije, Božije apsolutno samosaznanje–samomišljenje–samoopostojanje ne dokazuje samo naše mišljenje, postojanje, nego svako moguće mišljenje, znanje, postojanje.  Samo Božije veliko apsolutno Ja mislim, znam, postojim potvrđuje  opažajnost naših opažaja čulne prirode, ili bilo kojih, kakvih opštih i nužnih pojmova, sudova znanja, ili  sveobuhvatno znanje celovitih zaključaka uma. Tek Božije apsolutno mišljenje, znanje, postojanje potvrđuje naše Ja mislim i postojim, svako  znanje i postojanje, svaku smislenost misli, saznatljivost saznanja  i bivstvenost bivstvovanja.[6]

 Kada se mišljenje  okrene od subjektivne misli vezane uz spoljašnje, čulno biće i u mišljenju o samom mišljenju uzme sebe za predmet, izjednačuje subjektivno i objektivno, malo i veliko Ja, zadobija izvesnost apsolutne istine tek u najuzvišenijem, savršenom pojmu, ideji Boga– dokazuje potpunu jednakost sa večnim bićem. Samo se u izvođenju svih odredaba apsolutne ideje, po logičkoj nužnosti apsolutnog pojma o pojmu,  Božijeg mišljenja o samom mišljenju, na nužan način potvrđuje samo biće (pokazuje nužnost bića). Da (sve) biće nužno postoji samo u najuzvišenijem, savršenom pojmu, ideji Boga, kroz totalitet duha po sebi i za sebe,  apsolutnu istinu, mišljenje.

Bez obzira što se sa svake strane kraja kod Hegela dokazuje apsolutnost večne ideji,  ovo Hegelovo dokazivanje se mnogo pre zasniva na Aristotelovom Bogu kao apsolutnom mišljenju o samom mišljenju, nego na Platonovoj nadsuštastvenoj, nadsaznajnoj, nadbivstvenoj ideji dobra.

 

 

 

---

[1] Ovaj  rad je delimično korigovan i dopunjen istoimeni odeljak iz knjige: Tomislav Novaković, Čisto Ja i Atomika Kantove Kritike čistog uma/Načela praktične logike, DESIRE, Beograd 2010,  od 660-661. str.  Za više pogledati radove sa ovog sajta: www. filozof.rs  

[2] Hegel, doduše,  nigde nije direktno dao jedan ovako jasno izveden ontološki dokaz, ali jedno ovakvo dokazivanje indirektno sledi iz osnovnih postavki njegove filozofije: tačnije,  celokupna njegova filozofija, svakako, pretpostavlja  jedno ovakvo dokazivanje.

[3] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 3. knj.   str. 265–266.

[4] Isto, 3 knj. str. 273.

[5] Ipak, da li se to Hegelovo „po sebi i za sebe apsolutno“  mišljenje suštinski  razlikuje od čulnosti? Kasnije će se dokazati da to „apsolutno mišljenje“ ne stoji pre stvorene prirode, istorije, niti Bog  iz  apsolutnog duha stvara prirodu, istoriju, niti se oni dedukuju iz apsolutnog pojma,  nego se pod vidom drugobivstva ideje, duha koji se otuđuje u prirodu, istoriju, zapravo iz prirode, istorije, od početnog čulnog bića,  dalje suštine, i na kraju, suštinom svih suština (apsolutnog pojma) na kraju, zapravo,  i to apsolutno mišljenje svodi na čulnost, Bog, apsolutni, duh, ideja indukuju iz prirode, istorije! 

[6] Svakako, to okretanje od malog cogita, gde je iz našeg mišljenje izvodi naše i Božije postojanje, ka velikom velikom cogitu, u kome se  iz  Božijeg mišljenja izvodi Božije i  svako (pa i naše) postojanje, biće, razlikuje se od  Spinozinog okreta od malog ka velikom cogitu. Spinozino beskonačno Božije mišljenje je samo atribut jedne sa svih strana beskonačne supstancije: ne može se izjednačiti sa Božijim sa svih strana beskonačnim postojanjem. Međutim, Hegel prvo izjednačuje dva beskonačna atributa (mišljenja i prostornosti) između sebe, a onda ta dva atributa sa jednom sa svih strana beskonačnom supstancijom. Zapravo, sve beskonačne atribute sa svih strana beskonačne supstancije svodi na mišljenje, posmatra samo kao modus apsolutnog samosaznanja, samomišljenja.