Филозофија и природна наука

Аутор: Томислав Новаковић

 

Либерализам и природна наука 

 

Либерализам подразумева слободну вољу конкретног појединца са именом и презименом за идентитет личности, и утемељење свих институција од породице до државе: завет брака, гласање, сваки правни уговор, договор, а општа и нужна природна наука са емпиризмом, еволуционизмом у основи институције образовања, све сложене системе живе организације своди на једноставније, неживе, појединачно на опште, слободу на нужност... унапред одбацује сваку трансцендентну основу властитости и слободе или душе у основи тела!

Aко становиште опште и нужне природне науке са емпиризмом, еволуционизмом у   институцији образовања унапред искључује сваку трансцендентну основу личности или слободе,  како сада ту слободну вољу и личност подразумева у сфери практичног живота за сваки правни уговор, договар: приватну својину сваке врсте, породично и наследно право, завет брака, гласање, доношење закона, слободно одлучивање, деловање...уопште има право са становишта „либерализма“ индивидуализма) говори: ви  бирате, одлучујете. А ако пак природна наука у основи емпиризма, еволуционизма ипак подразумева слободну вољу, са које филозофске, научне основе је утемељује?

Заправо, сасвим је очигледно да се без метафизике чисте воље и једне слободне властитости и метафизике језика  (завета реченог-учињеног) у основи сваког договора-уговора не може утемељити идентитет личности, ни породица, ни држава, установити ниједна установа...

 

Коментар: тоталитаризам и природна наука

 

По Карлу Поперу: ако се један исказ не може ни доказати ни побити,  показати његова истинитост или његова лажност, њему није место у науци.  

Очигледно да Попер овде обрће аргументацију. Прво треба одговорити у чему се темељ општи и нужни  судови науке (Кантов проблем)? А када се тако постави питање сагледава се да општа и нужна проверљива наука увек подразумева  једну слободну властитост,  без које нема утемељење.

Попер, такође,  тврди да свака системска филозофија води индиректно у државне идеологије и тоталитарне политичке режиме.

Међутим када општи и нужни проверљиви судови науке унапред одбацују слободну вољу и конкретну властитост (иако се оне претпостављају за сав практични живот: економски, политички, духовни индивидуализам, либерализам), то је  тоталитаризам највишег нивоа кроз сва могућа подручја![1]

Ако либерализам, индивидуализам, наспрам затворених филозофских, теолошких система, који индиректно воде у тоталитарне политичке режиме за своје слободно одлучивање, деловање са сваке стране, краја подразумева слободну вољу и једну конкретну властитост како има право да са емиризмом,  еволуционизмом природне науке у установи образовања унапред одбацујe трансцендентну основу личности и слободе?

Ако природна наука, емпиризмом, еволуционизмом непоновљиву слободу  своди на опште и нужно понављање,  огромно мноштво сложених разлика, супротности живог на много мање и једноставније разлике неживог, управо се, наспрам Поперове тезе да свака системска филозофија води у тоталитаризам (потире слободу, различитост, посебност), има право рећи да тоталитаризму много пре води појавна наука која својим општим и нужним судовима претендују на апсолутно важење!

Заправо, негацијом трансцендентне основе властитости и слободе, управо је природна наука данас највећи универзалиста, глобалиста који спроводи тоталитаризам кроз све друштвене сфере!

Не само да  њени општи и нужни судови немају апсолутно важење, нити опште и нужно неживо има предност над живом организацијом,  него је управо супротно тачно: Без непоновљиве властитости и супстанцијалне слободе живог ни сама научност науке нема утемељење: ни опажајност опажаја, ни разумност разума, ни умност ума, ни сазнатљивост сазнања, ни смисленост мишљења ни бивственост бивствовања...!

Међутим, иако се ауторитет научног сазнања односи на појавну, а не апсолутну страну ствари и не постоји непротивуречна  основа општих и нужних судова науке за природно-научно „вјерују“ никакав став апсолутни  истине за неки „научни“  у-став „ научно“ установљење, „усмерење човека, заједнице, човечанства тај критеријум научне проверљивости са своје универзалне универзитетске, такорећи универзумске основе у основи свега (спољашњег и унутрашњег) света, светског даје себи апсолутно право да пориче сваку  трансцендентност...и заувек укида другу страну.... прекида сваки суштински дијалог са филозофијом, теологијом... .

То јест, не само да општа и нужна наука нема целовиту основу за оно све, свет, светскост, него оно најсуштинскије у спољашњем, унутрашњем свету, што би пре свега друго требало бити предмет науке: слободу и властитост - унапред одбацује!

Тај ауторитет општих и нужних проверљивих судова се као универзално,  „универзумско“ начело  се шири не само из  природне у друштвену науку, већ  у сва остала подручја  живота. И мада научна општост и нужност неживог унапред ставља у други план оно најсуштанскије: супстанцијалну појединачност и слободу живог,  тај универзализализам, „либерализам“ апсолутизам појавне науке се проширује у агресивну медијску кампању, освајачку политику, идеологију према природи, сваком човеку, народу, човечанству…

Не само да потире сваку појединачност, посебност, суштинску различитост  народа, култура, него и различитост живих бића  (наука је, поготову, према биљкама  субјективна, а техника деструктивна)[2]...

Заправо, суштина сцијентизма, где је филозофија слуга науке и све сложено своди на просто, различито на исто, живо на неживо, конкретна властитост и слобода на општост и нужност јесте да се изврши унификација језика, културе, модела понашања, подрије свака трансцендентна основа физике из метафизике и трансцендентна основа личности и слобода и са ауторитетом опште и нужне науке и моћи технике из једног центра влада природом, људима …

Tај ауторитет опште и нужне природне науке у основи еволуционизма, емпиризма, материјализма врло често отворено стаје наспрам социјалних  начела, моралних односа човека према човеку, другој култури, цивилизацији, врсти, биљкама, природи, иако је не само у живој, него чак и неживој организацији, много теже објаснити социјално начело сви за једног, један за све, него начело борбе за опстанак најјаче једнике, врсте.^[3]

Првостепено начело социјалне интелигенције (сви за једног, један за све) мора се претпоставити у основи одржања, ширења сваке јединке, заједнице. Оно се не подразумева само у основи живог, него и основи неживог: чак и саму научност науке много пре него начело еволуционизма.

Међутим иако је слобода појединачног, посебног у самом темељу живота и социјално начело сви за једног један за све првостепено и у неживој, а камоли живој организацији, општа и нужна природна науке у име одржања и ширења најјаче јединке, врсте  у нашем времену извршава највећи тоталитаризам у историји. Кроз унификацију једног језика, групе народа заједничке традиције, културе наспрам свих осталих разлика, поларитета претендује на једино све, светско, свет. То је пут од полиса града–државе и некадашњег митолошког, уметничког, религиозног, филозофског, научног ума  до савремених мегаполиса и светске државе, комукацијског, информацијског, медијског,  виртуелног ума...

Заправо, пре него што свако чуло, сазнајни орган (разум, ум) филозофија, свака наука са својим општим и нужним појмовима, судовима схвати било шта ван и унутра, треба да утемељи надсазнајну властитост и слободу. И како је природна наука, сазнајно-логички, теоријски  ум  (за разлику филозофије, друштвене науке, практично-моралног ума) првостепенo знање, ако оно најбитније у нашем животу (једну слободну властитост) не само да не објашњава, него унапред искључује и сам  покушај објашњавања и свако конкретно, појединачно, слободно живо своди унапред на опште и нужно неживо!

То јест, иако сав практични живот подразумева слободну вољу и једну конкретну властитости са именом и презименом и сва наука, аналитичка логика и  њихови  закони, категорије, сазнајно-логичко“ трансцендентално Ја (мислим)  за сваки појам, суд, закључак претпостављају надсазнајну, надмислену вољу и једну исту властитост, природна наука, логика не само да не објашњавају супстанцијалну властитости и слободу, него их унапред поричу!

У сваком случају, критеријум оповргљивости није никако довољан за научност побијање слободне воље и властитости, јер доказивање и оповргавање тих "ствари" није  ни сличног а камоли истог нивоа као других ствари.

Алатком који је предвиђена за један материјал не може се обрађивати суштински другачији материјал или мером за једну појаву, величину мерити друга појава, величина (метром  мерити тежина, електрична снага, или мером за тежину мерити температура...

И мада Кант полази са добром намером у свом утемељењу суштинског практичног ума  наспрам појавног теоријског, његово утемељење од почетка до краја иде обрнуто од онога како би требало.

Општи и нужни сазнајно-теоријски ум није појаван што је индуктиван, него зашто што је  конкретна и појединачна надсазнајна и надопажајна слободна властитост (којој служе сви опажаји, и сви појмови, судови, закључци сазнање) оно једино суштински дедуктивно, сви наш опажаји, и на основу њих сви појмови,. судови, закључци и сам сазнајно-теоријски ум, су оно  појавно и индуктивно!

Зар није највећа научност (Кантов првостепи наук човеку и човечанству) да у конкретном појединцу кроз чисту вољу утемељи једну слободну властитост у подручју суштинског практичног ума, много пре него општу и нужну  трансценденталну субјективност у основи природно-научног појавног ума!?

Није суштина да се сазнајно-логичка општа и нужна наука утемељи из (опште и нужне) трансценденталне субјективности, него много пре да и чула, разум, сва сазнајно-логичка „општа и нужна“ наука, техника, све наше појавно сазнање, искуство служи надсазнајној, надопажајној супстанцијалној вољи и једној слободној властитости!

Сазнање, логика, опажај, мишљење (појам, суд, закључак) не могу бити по себи, зато што је по себи управо надопажајна, надсазнајна слобода и супстанцијална властитост којој служе, припадају све сазнајне форме и сви сазнајни садржаји! Надсазнајна, надопажајна слободна властитост стоји над сваком сазнајном општошћу и нужношћу. Тачније, само зато што надсазнајна-надопажајна чиста воља и једне слободна властитост практично-моралног ума стоји у основи општег и нужног сазнајно-појавног  ума, та општост и нужност природне науке има утемељење.

Надсазнајна, надопажајна властитост је првостепена субјективност у основи објективности старија од сваког сазнајног органа или његовог (чулног, разумског, умског) садржаја. Само то може бити она синтетичка праоснова која утемељује сазнатљивости сазнања и истинитости истине, сву смисленост мишљења и бивствености бивствовања!

Техника, свако оруђе само појачава нашу моћ опажања, сазнавања, деловања, комуникације, информације али не мења њихову суштинску функцију да све оне опет само служе надопажајној, насазнајној супстанцијалној вољи и једној слободној властитости. Пре него што свако чуло, сазнајни орган (разум, ум) филозофија, свака наука са својим општим и нужним појмовима, судовима схвати било шта ван и унутра, треба да утемељи надсазнајну властитост и слободу.

Закључак:  Иако се либерализам наглашава са свих нивоа науке, економије, политике, културе очигледно да та практична сфера за једну слободну властитост именом презименом не претпоставља академизам општих и нужних судова проверљиве природне науке, него старија начела трансцендентне филозофије, теологије. Тачније једна слободна властитост не само да се у потпуности подразумева у практичној сфери за сваког појединца, групу, државу... за оно суштинско у животу него се та слобода  индиректно (кроз „случајност“)  укључује и у природној науци за објашњење живог из неживог; зачније, подразумева у сваком логичком систему: теоријском уму, „општој и нужној“ науци, математици, квантној физици[4] …

Ипак, сучајност и слобода нису исто....Када човек  бира неке ствари, или се одлучује за нешто  суштинско, , он не то не ради по случајности, него подразумева један систем вредности из своје слободе или слободе својег рода, заједнице...

 

Либерализам и филозофија

 

Слобода духа у филозофији унапред претпоставља све могуће, стварне, нужне логичке, разлике супротности. Подразумева од почетка суштински либерализам који  унапред спречава  тоталитаризам опште и нужне науке или политике.

Слобода духа у грчкој филозофији је суштинска за либерализам различитих државних уређења. Филозофски принципи у старој Грчкој већ кроз две јаке почетне филозофије (Парменида и Хераклита), више се разликују него сва могућа (каснија) политичка схватања у историји. Такође, већа је разлика у политичком уређењу између две некадашње грчке државице (нпр Спарте и Атине) него сада две државе са два краја света!

Партенон посвећен код старих Aтињана богињи Атини значи да код њих  поштовање  трансцендентне (надсазнајне) мудрости, филозофије (као Атене што се рађа одозго из Зевсове главе) није присутно само у основи сазнања,  науке, него у сфери целокупног практичног живота за добро појединца и државе. Та тежња ка сазнању, истини у основи критичне науке тражи кроз духовну борбу у мислима, идејама прво самокритичну филозофију за основу цивилизованости цивилизације, праоснову љубави ка мудрости за сваку материјалну или духовну изградњу заједнице града–државе. 

Зато је код Платона идеје добра у основи свих идеја за мудрост човека и државе у њиховом држању, одржању. И код  Аристотела је највиша мисао, мисао о највишем добру.

То јест, као што чула припадају телу, тако  разум, ум припадају души, а сва наука, филозофија, и њехова практична примена кроз технику, економију или право, етику, политику,  сфери практичног живота.

Чиста воља и једна слободна властитост не утемељује само наше практично одлучивање, деловања, једну са са свих страна  праведност правде или истинитост истине... него пре сваке научне општости и нужности стоји у основи опажајности опажаја, разумности разума, умности ума и као супстанцијална субјективност  утемељује сву објективност.

За за њом иде метафизика језика, свете речи, речи као светиње, за основу сваког договора–уговора, па метафизике полности, рода за основу брака, породице и шире социјалне заједнице, државе, метафизика мириса и укуса (физичког, душевног, духовног) највишег једног и на крају за везу живог и неживог - једна микромакрокосмологија…

 

 

 

---

[1] Самим тим што Кант,  насупрот апсолутизмa опште и нужне природне науке доказује да је сазнајно-појавни ум појавна страна ствари, а  практично-морални ум  суштинска стана ствари и каже:. „Ја сам.., морао да уништим знање да бих добио места за веру.“ (Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976,  Предговор другом издању, стр. 17),  он идиректно показује да се  првостепени окрет изврашава у чистој вољи и практично-моралном уму.

[2] Биљка претвара неживо у живо, производи кисеоник, „једе“ светлост као највиши вид енергије,  производи храну за све животиње, човека. Биљка се у теоријама еволуције при објашњењу развоја живог света очигледно маргинализује, иако у човек, као виша организације од биљака не може неживо да преобрази у  живо, нити да „једе“ директно најсавршенију енергију светлости!   

[3] Емпиризам, еволуционизам, материјализам не примећује да у свом објашњењу настанка, одржања живог из неживог – пре првостепене борбе за опстанак најјаче јединке, врсте – од најједноставнијег до најсложенијег организма живог – претпоставља хиперсоцијано, хиперморално начело унутар сваке јединке, врсте! Ако већ у неживом јединству најразноврснијих честица у атомима, атома у молекулима, једноставних молекула у сложеним или сложених неорганских у најсложенијим органским,  јединству органела у ћелији, ћелија у вишећелијским  органима а поготову на крају јединству функција свих органа у сложеним организмима постоји  хиперморално, хиперсоцијално начело сви за једног, један за све, како се може хипостазирати, апсолутизовати првостепено еволуционистичко начело борбе за опстанак најјаче јединке унутар сваке врсте или између различитих врста!?

[4] Када се у квантној теорији наглашава да код микрочестица важи неодређеност и свемогућност а код чврстих тела одређеност и нужност очигледно да много пре та свемогућност, неодређеност него општост и нужост утемељује појединачност и слободу. Појединачност и слобода живог много пре неживог подразумева у стварању, промени, кретању ту свемогућност, неодређеност  микрочестице. Заправо за спрегнуте микрочестице теорије симетрије микрофизике не важе границе простора, времена, јер њихова спрегнутост не иде из опште и нужне физике, математике, него из старије свемогућности и слободе, док за чврста тела физике важе јер је општа и нужна математика нужно у спрези са чврстим облицима простора–времена–материје–енергије. Та неодређеност микрофизике је као чиста могућност материје код Аристотела, или Божије потенције код Шелинга, или старија појединачност и слобода у основи сваке могуће промене или стварања.