Етика и политика предавање на Коларцу

Аутор: Томислав Новаковић

Предавање одржано 3 децембра 2013 

Значај мудрости

 

1. Високо развијене старе цивилизације већином су настајале на раскрсници путева и то сусретање различитих култура и идеја врло често је иницирало и она унутрашња, духовна путовања. Ако је у тим цивилизацијама развој државе ишао упоредо са развојем филозофије, та повезаност је најчешће гарантовала њихову дуготрајност.

Кроз властиту филозофију један народ је разумевао  у просторно-временским и духовним координатама ко је и какву улогу има међу другим народима 

2. Недостатак мудрости доноси највише штете, па чак када су ту снага и храброст.

Мудрост је потребна чак и животињи да преживи, па чак и биљци на неки начин, а камоли човеку или народу.

Занимљиво је да су се баш у старој Атини,  која је своје име и главни храм посветила богињи мудрости,  појавили највећи филозофи! 

Платон је љубав ка мудости (филозофију) поставио изна свих наука, а идеја добра изнад свих идеја...

Аристотел прогласио за најбожанственију, најбоља за душу, науку о истини.    

Зашто је, онда, данас, само слушкиња науке (ако некада теологије)?

Ако је  мудрост потребна образованом и необразованом, богатом и сиромашном, јаком и слабом...чак и животињи да преживи...а камоли човеку и народу, филозофија,  очигледно није изгубила свој значај  што није довољно научна, него што није довољно мудра!

Грчки филозофи су утемељили многа подручја мудрости, а нека јако сфере  нису...

Јаз између филозофије и тих суштинских подручја живота се све више повећаво, да су то данас постали одвојени светови...

 

2. Основна подручја практичне мудрости

Метафизика чисте воље кроз чисте мисли, речи,  одлуке и дела достиже највластитију слободу човека и државе…

Метафизика језика из свете речи–речи као светиње утемељује сваки писани и неписани уговор–договор...

Метафизика полности и рода физички род и духовно сродство свих људи...

Метафизика мириса и укуса и даха уз дух: мирисом истине буди, узбуђује: срце, душу, тело за укус љубави...

Микромакрокосмологија (још из старе грчке филозофије) све-једног–једног-свега тражи јединство живог и неживог, духа и тела, микро и макро света...

 

Духовна слобода

  

Иако је квалитет мисли је битан за све ствари и човек увек мисли а слика, свира, пева, пише само понекад, оригинални филозофи се далеко ређе јављају од сликара, музичара, књижевника...

Ипак, без обзира на то држава мора имати своје оригиналне филозофе, као што има своје државнике, научнике,  песнике, сликаре, музичаре, спортисте.

Како би било када би смо имали само теоретичаре поезије, сликарства, музике, спорта а не и саме песнике, сликаре, музичаре, спортисте?

Зато сваки народ треба да има своје филозофе, као и своје државнике, научнике, уметнике, привреднике, војнике, спортисте... 

Без духовне слободе нема слободног човека ни народа...

За плодни дијалог између  нас самих и са другим народима, као и за веће разумевање између науке, економије, политике, религије, уметности, филозофија траже се, свакако  нове идеје.

Када један народ нема властиту практичну филозофију у основи своје политике,  или економије, културе он ће прво бити надвладан туђом филозофијом, па затим туђом  политиком, економијом, културом, а на крају, најчешће и војно покорен.

Ако не води духовну борбу с којом осваја нове научне, екомомске, културне просторе и идеје,  други народи прво доводе у питање духовни интегритет тог народа а потом долази економско, културно поробљавања, и на крају и физички  напади, освајања те државе, тог народа.

Као  што се види својим очима, чује својим ушима, мирише својим носем, једе својим устима…додирује својим рукама, осећа својим срцем, говори својим језиком, тако сваки човек и сваки народ мора одлучивати својом вољом и мислити својом главом…

Дете се рађа када глава пробија водењак, а држава кроз мудре главе својих филозофа, државника, научника, уметника...

Коментар1: У Новом Завету се каже. "Нико не може покућство јакога, ушавши у кућу његову, отети, ако најпре јакога не свеже" И: " Дух је срчан, али је тијело слабо".

Ако је слабо у човеку оно што треба бити најјаче (Дух истине), како је ће бити слабо тек остало? ("Ако је видјело што је у теби тама, а камоли ли тама")?

Нечисти дух прво хули на Духа Светог, па чини све остало зло. Ако човек не одбије ту хулу, губи најјачу заштиту коју може имати.

Када нечисти дух хулом, лажју "свеже јаког", покори човеков дух, лако ће савладати све остало.

И обратно, када се човек супротстави тој хули, одбије лаж која га најпре раслабљује,  надјачат ће свако зло.

Ако човек или народ нема ту  највишу наоружаност Духа истине са висине, прво ће бити покорен лажним духом изнутра па са другим људима, државама, културама, војскама ван....

И када једна држава освоји физички другу државу, прво ниподаштава дух тог народа тако што намеће своју власт, језик, веру, културу... па онда преузима и његову економију, војску... пљачка све остало.

Зато је духовни кукавичлук у једном народу,  држави једна од најопаснијих ствари…  

 Коментар 2: Прича о змији у едемском врту која искушава првог човека и жену може се схватити као да су скривене зле мисли изазивачи сваког зла.

Животиња има реп а змија је сам реп и отровни зуб. 

Опаснији је у срцу лукави језик лажи, зла него отровни зуб мржње.

Отровни зуб убија тело, а зла мисао, реч трује људе и народе и завађа сва поколења.

Из добре мисли човек се супротставља злој мисли, из добре речи злој речи, из добре одлуке лошој одлуци, из доброг дела лошем делу…

 Коментар 3:  У Индији постоји прича из Мануовог закона да је Бог прво послао на свет свога сина Батину.

Постоји батина у мислима, батина у речима, и батина буквално…

Преко ове три батине Бог управља светом.

Ако човек или народ не прихвата оне прве духовне опомене у мислима, или не слуша ни оне друге у речима, долазе и на човека или народ свакојаке невоље и пошасти: рат, болести, глад, немаштине… на крају и оне буквалне батине.

Хајдегер у својој књизи о Ничеу тврди да је борба између неких филозофских идеја изведена до краја многи ратови би били избегнути.

 4. Платонову идеја владара филозофа треба разумети да мудрост  треба влада у човеку и у држави; да буде једно са човеком и државом.

Мудрост из духовног средиште освећује све стране,  као што оса земље раздваја дан и ноћ. Само ко влада собом може да влада државом.

Ко из свеобухватне идеје сагледава све опште појмове и појединачне опажаје, може владати над сваким  општим, посебним или појединачним делом државе,  све њене разлике, супротности држати у јединству.

А ко само са појединачних опажаја или општим појмовима остаје стално у судару са другим супротним опажајима или појмовима, не може владати ни собом ни државом….

 5. На пример, због недостатка мудрости никад није заговарано јединство православних земаља него само словенских, иако знамо какви су све сукоби постојали у оквиру словенских народа; да сваки јак савез тражи, свакако,  неку основу духовног јединства…

Турци су једва добијали једну по једну православну земљу, а никако не би могли неколико њих одједном, а камоли све заједно.

 6. Кабинетска филозофија данас је у потпуности удаљена од  стварног човека и  првобитне тежња ка мудрости.

Немачка филозофија (под утицајем Декарта, Спинозе) мишљење, знање посматра по себи;  чак покушава из мишљење да изведе постојање!

Међутим, ни Кантово чисто „Ја мислим“ и чисти опажаји простора и времена, ни Хегелово „апсолутно мишљење, знање“ не могу се утемељити без надсазнајне чисте воље и једне слободне властитости.

Као што су наше очи, уши, додири, мириси, укуси, наше очи, уши, додири, мириси, укуси, тако су разум, ум, наш разум, ум и наше мишљење, сазнање, наше мишљење, сазнање; нису никако нешто по себи, него припадају  нашој вољи, човеку.

 Коментар 1: Само је довољно замислити да нема човека (живог света) да не само било које нешто у односу на неко друго нешто, него и чак било које неко и све у односу на ништа, изгубе утемељење!

Какво би тада имало смисла да ли је 100 0000 000 степени температура у средишту неке звезде или апсолутна нула, нека планета без живота или празан простор…

 7. Чиста воља и једна слободна властитост не утемељује кроз практичну филозофију само нашу етику и политику него и сву теоријску филозофију.

Најстарије чисто је  управо чиста воља у јединству слободне мисли, речи, одлуке и дела...

Хераклит каже: „Шта вреде људима очи и уши (као начело емпиризма, или чисте чулности, разума, ума, као начело трансцендентализма) ако су им варварске душе“.

 8. Уместо да  филозофија тражи све-једно-једно све, поучава мудрости живота, она данас постаје само слушкиња науке и техничке интелигенције.

Међутим, мудрост је одувек била потребна и најјачем и најслабијем и најобразованијем научнику и необразованом човеку.

Филозофија управо као првобитна љубав ка мудрости треба да помогне сваком човеку и народу да схвате себе и своје место међу другим људима или другим народима.

 

Геополитика и филозофија

 

1.  Данашња геополитика из положаја једне земље,  са првенственим аспектом на ближу и даљу историју, економију, тумачи њену политику. 

Ипак, без обзира на тај интердисциплинарни приступ, она често пренебрегава духовну основу једног народа. Заправо она прати емпиристичку филозофију која све идеје своди на првостепене опажаје чула, апстрактну вољу на конкретне жеље, душу на потребе тела, дух на природу  и на крају, небо на земљу.

Међутим, код старих народа земља  је од почетка дата уз небо, природа уз Бога, тело уз душу,  душа уз дух. 

И као што се не може само из појединачних опажаја, или делимичних судова достићи целовита идеја, тако се не може по геостратегијском положају државе схватити дух њеног народа.

Заправо, сасвим обрнуто, један народ властитом филозофијом прво треба да схвати ко је и  зашто је ту, а онда и коју духовну, економску, политичку улогу има међу другим народима.

2. Хегел, на пример, иде у другу крајност и тврди да  сва нежива, жива  природа, посебан народни дух и сва његова историја, служи светском духу. Апсолутни дух у  свом саморазвоју у нижем степену самосазнања прво води сву неживу и живу природу, а у вишем степену та првостепена борба између супротних идеја кроз уметност, религију и филозофију води сву светску историју и политику.

Међутим, апсолутни дух не може никако бити само дух који  сазнаје себе, него само надсазнајни, стварајући дух. Само надсазнајна, чиста воља и једна слободна властитост може утемељити разумност разума, умност ума, логичност логике, сазнатљивост сазнања и истинитост истине….

 

Духовни индуктор

 

1. Старе цивилизације су се углавном развиле у топлијим и умереним пределима, и оне северне народе,  који су живели у суровијим условима живота, већином су сматрали за варваре.

Међутим од раздвајања хришћанске цркве на православну и католичку,  свет се више не поларизује на север и југ, него на исток и запад. Додуше, и тада су постојале  разлике на запад и далеки исток, али су оне биле другостепене.

Коментар: Занимљиво је да Монтескје и даље разликује народе који живе на северу и  југу, или у планинама и у долинама. Вероватно да би утемељио ширење касније цивилизације на северу и доказао примат германских народа над романским народима, да су прави настављачи старих Грка и Римљана, заправо Германи. Свакако, ту тезу у својој Филозофији историје  доводи  до краја Хегел

2. Свакако да разлика између истока и запада постоји, али исток и запад, као и север и југ треба првенствено појмити у самом човеку.

Кад те нешто светло огреје у срцу, души,  то је исток, кад ти падне мрак на очи то је запад…

А и једно и друго је могуће, свакако,  на свакој страни света…

3. Београд се налази на 2о степену географске дужине, као и само средиште Србије.

Тај меридијан полови Африку на два дела, пролази Ртом добре наде и даје равнотежу истока и запада. Такође, тај положај у великој мери укршта и север и југ.

И мада се тај савршен положај раније јако наглашавао, сада се, насупрот томе, већином говори: „кућа на сред пута“!

Ипак, када неко  отвори радњу, он гледа да буде у центру или средишту путева, а не да буде негде са стране, скроз забачен.

Управо је Грчка филозофија најбољи пример како то  средишту свих путева иницира тај духовног генератор који саставља исток и запад, север и југ.

4. Свима је познато да је, наш човек, Никола Тесла изумитељ обртног електромагнетног поља за пренос и практичну примену полифазне струје. И да његов генератор управо користи супротности елекромагнетних сила да у обртном електромагнетном пољу индукује нову, много јачу струју.

Како ми да искористимо тај наш географски положај у средишту између највећих поларитета истока и запада да у том положају у средишту будемо духовни генератор нових идеја!?

Ако сте у средишту  не можете бити  једносмерни и следити само један поларитет, него као ротор у обртном електромагнетном пољу користити оба поларитета.

То јест, да би смо у том средишњем положају између  највећих супротности индуковали нове филозофске, економске, политичке, уметничке идеје, потребна нам је изузетна мудрост.

Само се неподељене метафизике чисте воље, метафизике најстаријег рода из метафизике мириса и укуса и старијег духовног језика из практичне филозофије може утемељити одговарајућа економија, култура, политика.  

5. Ми нисмо у средишњем положају да припадамо једној страни, већ да у средишњем положају укључујемо све стране...

Нити смо такви, што се ту налазимо, па да због тог средишњег положаја имамо неутралну политику, него смо у средишту свих поларитета што смо такви, што смо из првостепеног духовног сродства и неподељене етике старији од сваке подељене политике! 

И да не идемо на страну једносмерне политике (не припадамо ниједној страни) што смо неопредељени или што нас други не желе, него остајемо у средишту неподељене етике да кроз тај генератор најјачих поларитета из старијег духовног рода спајамо (укључујемо) све стране из старије етике

И зато на таквој практичној филозофији треба да утемељимо своју економију, културу,  политику...

Без обзира што је врло тешко живети између највећих (економских политичких, религијских...)  поларитета истока и запада, само ако будемо толико мудри да у том укрштању индукујемо нове идеје за и за себе и читав свет, потврдићемо тај средишњи положај између различитих цивилизација, народа ...

6. И када неко пита, зашто се ти Срби већ једном коначно не определе за исток или запад, поготово што је очигледно да због те неопредељености не само да немају никакве користи, него чак имају много штете, треба одговорити? 

Ако би се то средиште старије етике определило на страну једне освајачке политике, та равнотежа наспрам најјачих поларитета светске политике не би више постојала и све би отишло у сукоб, рат … 

То јест, ако неко хоће највећи сукоб, рат, он управо мора из своје освајачке политике да наруши чисту вољу човека, људског рода, нападне то средиште духовног сродства које из неподељене етике не раздваја, него саставља, спаја све поларитете … 

Коментар: Зашто јаке државе или савези држава,  траже етичко оправдање са своје ратно деловање, када по војној, економској сили то оправдавање не морају давати?

У овом случају, што пре сваког сукоба постоји духовно средиште неподељене етике које из старије метафизике људског рода држи равнотежу најјачим поларитетима и свакој освајачкој политици.  

Духовно средиште које не може бити опредељено ка било чијој, каквој једносмерној политици јер по метафизици духовног рода опредељено за старију етику, која не раздваја, него спаја све стране.

 

Коментар: Ко је ближњи мој?

 1. Само ако постоје морални односи између конкретних људи у микросвету, постојаће и они макросоцијални у држави (макросвету).

„Ако не волиш брата кога видиш, како можеш волети Бога кога не видиш“.  

То јест, ако не израђујеш праведне односе са конкретним људима с којима живиш (не волиш своје ближње), како ћеш изграђивати државу (волети државу).

Прва заповест ка Богу је више усправна страна крста; друга више хоризонтална.

Обе заједно су духовна оријентација за срце, душу, упутство за свако време, место.

Иако је прва заповест више начело деснице а друга левице, Бог је свакако, надполитична, аполитична десница која не суди, „него даје светлост кишу добрима и злима“.  

 

Пет подручје моје филозофије

 

Нова филозофска начела су не само могућа, него и нужна.

Бесмислене су приче да је филозофија достигла свој крај, и да је данас само слуга науке. 

Мудрост је одувек била и биће потребна човеку и човечанству.

Филозофија је залутала на крају, јер је, осим микромакрокосмологије, она најбитнија подручја: метафизике чисте воље, метафизике језика, метафизике полности, рода и метафизике мириса и укуса–запоставила на почетку!

Тако се јаз између оног што је она  истраживала и практичне мудрости човека и заједнице све више повећавао на њену штету, да су многе њене идеје изгубила компас!  Свакако да  због тога не треба да оптужује стварни живот, већ да закључи да је за тако нешто сама крива и да  ће своје заслужно место задобити када  утемељи та суштинска  подручја...

1. Као што се првој филозофији иза видљиве физике траже начела метафизике, тако се иза наших конкретних жеља тражи праоснова чисте воље и једне слободне властитости...

2.Иза најстарије метафизике полности, рода духовно сродство целог рода људског. Са метафизиком рода првог човека и жене почиње Стари Завет и на метафизици чисте воље и једне слободне властитости се даље утемељује не само породично и наследно право него шири род и свака држава…

3. Када се иза појединачних речи, реченица не тражи само свеобухватна целина духовног језика, него из свете речи или речи као светиње да речено било у писаном или обећаном договору, уговору буде и испуњено, то је метафизика језика. 

Коментар: Може се пратити пут од митолошке, религиозне, уметничке, филозофске, научне, политичке до комуникацијске, информацијске свести…

4. Само се кроз царско-свештенички мирис истине који освећује срце, душу, тело, дух за укус у љубави Бога достиже  највише, најдубље физичко и духовно све-једно–једно-све, које саставља најлепше што се види, чује, додирује, осећа, мисли по целом човеку, људском роду. Као суштинско умеће, уметност које не сједињује само у једној личности све најразличитије мисли, осећаје, одлуке, жеље него и све разлике, супротности међу људима.

5. На крају, микромакрокосмологија повезује неживо и живо, макрокосмичко јединство, утемељује из најстаријег микрокосмичког јединства. Са вером, поверењем или односом домаћина и госта филозофија са укључује религију и религија филозофију.

Коментар: Суштинска култура  домаћина и госта не сагледава се само односу човека према човеку, него и кроз суштинску везу човека са биљкама, животињма, целокупном неживом и живом  природом. 

Првостепено микромакрокосмичко пра-домаћинство утемељује биљка. Она има суштинску везу са тлом, земљом, водом, ваздухом, светлошћу, припрема праоснову везе земље и неба (светлости) за сав остали живот.  

Tек се кроз метафизику мириса и укуса, или метафизику рода, у првостепеном односу живог и неживог кроз храну, дисање од биљке, ка животињи и човеку утемељује суштинска микромакрокосмологија.

 

Да ли је поларитет етике и политике данас толико велики да се има право порицати свака  веза међу њима?

 

1. Политички  либерализам почива на интересима економије и увелико развија тезе еволуционизма, борбе за останак, ширење, јачање најјаче јединке, врсте.

Са друге стране социјална интелигенција у организацију живог види по старијем начелу: сви за једног, један за све.

Коментар:  Као што енглеска емпиристичка филозофија утемељује у  теорију еволуције, тако утилитаризам утемељује политички, интересни морал.

Готово је невероватно  колико се наглашава еволуционистичко начело борбе за опстанак, ширење, јачање јединке, врсте, а маргинализује старије хиперсоцијално, хиперморално начело сви за једног, један за све, које се мора претпоставити чак и у неживој, а камоли живој организацији било које  јединке, врсте!

2. Џон Стјуарт Мил у свом спису О слободи тврди  да је политичка слобода неотуђиво право сваког човека, а са друге стране, у свом Утилитаризму сасвим супротно тврди: да је  „воља само наше уображење да једну ствар желимо зато што је хоћемо, уместо да је хоћемо зато што је желимо“.

Сматрам да ово схватање треба без милости искритиковати, што сам и учинио у првом делу своје Етике и Политике.

У ствари, Мил са емпиристичке основе своје утилитаристичке етике у основи интересне политике стоји наспрам Русоове или Кантове деонтолошке етике у основи политике.

3. Са једне стране се претпоставља слободна воља и конкретан појединац именом и презименом за установљење власти, закона гласањем, или завет брака, породице, сваки правни уговор, договор.

Са друге стране се са становишта природне науке, емпиризма, еволуционизма у основи образовања,  потире душа у основи тела, Бог у основи природе.

Ако  природна наука потире  сваку трансцендентну основу слободне воље, како може либерализам, парламентаризам сада ту слободну вољу (подразумавати) укључити за завет брака, гласање, уопште све правне уговоре, договоре?!

То јест, ако становиште емпиризма, еволуционизма унапред искључује слободну вољу, како је онда укључује за слободно одлучивање: гласање, венчавање, доношење закона, свако правно уговарање, договарање; има право да са становишта „либерализма“ говори: ви бирате, одлучујете!?

Или, ако емпиризам, еволуционизам сада са политичким либерализмом ипак уводи слободну вољу,  са које филозофске, научне основе је утемељује?

Заправо, сасвим је очигледно да се без слободне властитости, у праоснови свете речи, речи као светиње (реченог-учињеног), уопште сваког договора-уговора не може установити ни  породица ни држава (било која установа).

4. Oднос етикe и политике je у најширој основи је заправо однос душе и тела.

Праведност је и са стране биолошке равнотеже укључена у саму основу живог. Нпр.  до вишег и нижег притиска, често долази због вишка хране, пића,  неке несразмере у нашем телу …

У мозгу или крвним судовима једна кап, или зрно може да смета, у стомаку може бити вишак и сто кила...

5. Супротност која постоји само између два филозофа, Парменида и Хераклита, већа је него између свих политичара и политичких теорија икада!

А то су само два филозофа…

Пуна духовна ширина предуслов је сваке толерантности.

Демократија тражи да се у конкретном договору, уговору сагласе мишљења различитих појединаца, друштвених група.

За тако нешто конкретни појединци, политичке групе требају стварно да мисле, да имају јасне ставове, тачно знају шта хоће.

6. Разлике у организацији државе или филозофији код старих народа су биле суштинске.

Већа је разлика између две грчке државице (Спарта или Атина), него између свих  данашњих држава са једног и другог краја света…

7. Политичка основа једне демократске партије дужна је да дефинише своју етичку основу (на пример, као социјалдемократи и демохришћани).

Међутим, код нас, готово по правилу,  политичко удруживање није социјално профилисано.

8. На први поглед изгледа да је добро да се што више  интересних група политички организује и бори за своја права.

Међутим, чињеница је управо супротне.

Не само да се у мноштву недефинисаних политичких партија без јасних социјалних, економских, етичких координата не види чије  интересе заступају те партије, већ се суштински смисао политике више остварује тамо где има мање партија.

Као што се супротности у живом–неживом свету саглашавају у неком јединству, тако ће социјално, економски, етички јасно супротстављене партије, из чијих се политичких принципа несумњиво види кога оне представљају, водити ка складу и равнотежи у држави, док ће партије помешаног свега и свачега  завадити и очи у глави.

Морал и воља за моћ

 

1. Ниче тврди да морал припада послушном стаду, већини, да су слаби измислили морал да се супротставе јаким, натпросечним појединцима, који се не руководе моралом, него вољом за моћ.

Међутим много пре се може рећи  обрнуто: да већина људи иде линијом мањег отпора и  да је морална по страху од казне, или по принуди закона, а у многим околностима чак и отворено неморална, док правила праведног живота држе ретки, најјачи појединци, који остају такви и у најтежим околностима.

2. Заправо, када Ниче  наступа против моралних принципа, он управо наступа против оних ретких истински моралних, најјачих појединаца и са вољом за моћ најразноврснијих тирана, демагога, идеолога подилази ионако слабом моралу већине или чак неморалној маси!

Са друге стране стари филозофи никад не подилазе народу, јер су свесни да је већина људи морална само из страха од казне, под принудом закона, или чак по слабости свог карактера отворено неморална и зато виде као нужност да се најјачи  појединци који држе до праведног живота  томе супротставе.

Да се и појединац, и друштво разбијају без праведних закона и чврстих моралних принципа.

С тим у вези је велика заблуда еволуциониста да преживљавају најјачи. Заправо чињеница је сасвим обрнута: већином преживљавају просечни каријеристи, увлакачи, гмизавци, кукавице, слаби, најгори… јунаци, предводници у борбама први страдају. Свакако, увек има изузетака…

Управо помоћу демагога и лажних идеолога слабији и гори квантитет превлада јачи и бољи квалитет, а највише трпе, страдају најквалитетнији, натпросечни појединци. 

3.  Каже се: добро дрво, добар плод, добра вода, земља, ваздух, кућа, алатка…. Добро, са нагласком на здраво, јако, вредно, употребљиво, квалитетно  (да је баш  тако као што треба да буде, да одговара правој сврси, потреби).

 Зашто би код човека било другачије?

4. Када је неко добар, па се повлачи од зла, није довољно јак да се супростави злу, он и није добар.

Када се истина повлачи од лажи, правда од неправде, каква је то истина, каква је то правда? Добро мора надвладати зло, истина лаж, а правда неправду.  

Не може се достићи  јединство слободне  мисли, речи, одлуке и дела ни у себи ни у држави у лажи и злу, него само у истини и добру.

 

Како организовати политички систем да државом владају најбољи?

 

1. У архитектоници међуљудских односа статика у темељу државе је етика, закони стубови свих институција, док је динамика практична способност политике.

2. У ствари, чак ни у демократији никад не влада цео народ, него само један изабрани део његових представника. И ту су, заправо, могуће две основне варијанте.

Да државом влада бољи и способнији део народа, или гори и неспособнији.

Само када влада бољи и способнији део народа, то је владавина народа, а када влада гори део народа, он прво поробљава бољи део народа а затим и цео народ.

И као што је праведно да у човеку бољи део влада горим, тако је у држави праведно да бољи део влада горим. Само ко влада собом може на прави начин владати државом.

И као што човек влада собом када у њему бољи део влада горим, тако и држава влада собом кад у њој бољи део влада горим. 

То јест, када у човеку или држави боље влада горим, то чини бољим човека државу, јача слободу човека и државе. А када влада горе  у човеку или држави,  то не само да слаби слободу човека и државе, прави горе људе и гору државу и тако производи тиранију, олигархију, анархију него доводи на крају до поробљавања тог народа,  државе од стране других народа, државa.

 

Коментар 1: Да ли ми гласамо ко ће да нас оперише, вози авион, прави централу…Како онда да гласамо ко ће да води она највиша државничка занимања над свим осталим занимањима…?

Коментар 2: По мени је струковно организовање најправедније, јер  сва занимања у понуди и потражњи на тржишту сарађују између себе по природи ствари.

У складу са тим било би најбоље да и тако организује политички систем да све сличне групе занимања имају своје представнике.

Сада, на пример, већином све држи правничка струка, иако је у великој мери већ присутна у структури власти… У ствари, ако некога треба деполитизовати, онда управо треба ту струку…

Међутим, без обзира на толико уплив те струке у политици, код нас судство није  ауторитет ни у филму…

 4. Мислим да би једна реформа образовања требало да укључи Основе политике, са минималним делом филозофије,  економије, права…  да би млади људи барем у некој мери изучили политичку мудрост која би им помогла да постигну веће јединство мисли, речи, одлуке и дела у будућем животу

 Коментар 1: Данашњи мегалополиси су државе над државама, које покоравају државе, градове, села и саму природу; сву културу досадашње цивилизације и њихове традиционалне вредности.

То је пут од полиса града – државе до мегалополиса – светске државе.

Коментар 2: Каква би била Србија да мањи градови имају по 50 000, средњи по 200 000 становника, Нови Сад и Ниш по 300 хиљада, као и Крагујевац, а Београд 1 000 000?

Какав би био однос градова и главног града или околних села и свих тих градова? Десет пута бољи.

Коментар 3: Споменик испред скупштине… „Играју се коњи врани.“ Коњи се играју на ливади…а не јашу људе...  Суштина владање је када горњи делови тела владају над доњим,  када човек или владар јаше „коња“ зауздава „коња“  држи узду над собом, или народом;  има, силу, власт у  руци.

Када, насупрот томе,  коњи  (као ови испред скуштине), где владање над собом и државом треба да буде суштина и свима за пример,  јашу човека (људе) –  то код  владe и народа унапред сугерише поробљеност и разузданост...

Коментар 4: Код човека је одвојеност горњих од доњих делова једна складна целина. Поларитет усправног ка горе је као неба и земље; слово г је нормала и прав угао ка напред.

Поларитет напред – назад почело, чела ка напред и задњице, задњег, кроз круну и престо као квадрат круга који спаја почетак и крај.

То није само просторно напред – назад, него и временско унапред –уназад. Почело чела из јасне визије унапред за све сада и уназад, или јаке идеје уназад за свако сада и све унапред.

Мирис истине и укус љубави за од  левог ка десном и од ван ка унутра кроз етимолошки корен десни у зубима, наглашава да није најукусније оно  најслађе, што се највише лиже, него оно што се најјаче загризе.

Кључа, врело, ври, кроз ватру, воду спремљено, спремно. јести укусно јесте. Кључни поларитет од десне ка левој страни закључка, кључа истине  за окрет у крштање, крсту од од ван ка унутра Духа Светог.

Каже се умњак, где се састављају вилице, коса и брада, пут муудрости од ван ка унутра: од почетног опажаја чула и даље појмова, судова разума, до завршних закључака ума за физичко и духовно једно.

 

Питање публици. Зашто је Версајски уговор потписан баш 28. јуна 1919. године, на петогодишњицу убиства аустријског престолонаследника Франца Фердинанда?

И зашто се та чињеница није никад наглашавала (разматрала) код наших историчара?