Егзистенцијално-онтолошка кривица код Хајдегера

Аутор: Томислав Новаковић

 

Онтологија греха, кривице[1]

 

„Кривица,..јесте изворна онтолошка детерминација егзистенције тубивствовања.“^[2]

Хајдегер полази од поставке да је по теолошком учењу кривица, грех основно одређење човековог овоземаљског живота.Човек је скривио првобитним  грехом и зато истеран из раја  и проклет да се мучи на земљи.

Он се пита: „Могу ли се такве ствари као што су крст, грех, итд.., које очигледно припадају онтолошком контексту хришћанског духа… разумети с обзиром на оно што оне јесу и с обзиром на оно како оне јесу, осим кроз веру?“^[3]

Ако су све те ствари више вера него појмови ума, да ли је уопште о тако нечем: греху, кривици искупљењу, крсту могућа са теолошке основе нека позитивно историјска, научно, филозофска поставка?

Кко схватити, разумети те конститутивне појмове вере? Да ли се самој вери могу раздвојити суштина и појава бивствовања?  „Како да се онтолошки раскрију оно 'што' (суштина) и оно 'како' (начин бивствовања) тих за — хришћански дух – конститутивних основних појмова? Треба ли вера да постане сазнајно мерило онтолошко –– филозофске експликације?“^[5] И да ли поставке вере битне и за суштинско разумевање првих филозофско, онтолошких питања?^[4]

Из свих тих питања Хајдегер закључује да су управо ти основни теолошки појмови (пиоготову након Кантовог критицизма) напуштени из филозофско–теолошког размишљања. „Нису ли управо основни теолошки појмови уклоњени из филозофско—онтолошког размишљања.“^[6]

Са друге стране Хајдегер закључује да сама поставка осећаја кривице, свести о преегзистентном греху за суштинско утемељење вере, уноси једну филозофску основу у теологију, као и обрнуто, теолошку  у филозофију, па се пита. „Ако, међутим, тај онтолошки појам кривице узмемо као нит водиљу, тада ипак управо филозофија примарно одлучује о теолошком појму. А зар тада теологију филозофија не води на повоцу?^[7]

Но он, ипак, закључује: „Уопште је не води! Јер грех, у његовој суштини, не треба рационално да се изводи из појма кривице.“^[8] „Теолошки појам греха као појам егзистенције добија ону корекцију (то јест са—упућење) која је за њега нужна утолико што појам егзистенције има прехришћански садржај “^[9]

 

Коментар

 

Хајдегер, овде, очигледно, разликује грех од кривице, мада  су те две ствари скоро истоветне.

По хришћанском учењу тешко  чак се може разликовати преегзистентни, наследни, прародитељски грех, кривица од своје грешности, кривице, или кривица, грешност појединца, од  кривице, грешности других људи, целог рода људског рода.

Може се само направити разлика на период грешности, кривице када човек не верује (није још веровао), и када се поверује и крсти се.

По теолошком учењу сваки нововерујући, крштени безгрешан, очишћен Христовим речима, делом, његовом жртвом на крсту.

Верујући човек своју претходну егзистенцију сматра грешном; али пошто до тада није ни схватао, ни прихватио  тајне вере, није исто грешан, крив као онај који је био крштен и све то схватао, знао.

Својим прихватањем вере (крштењем) човек, заправо одбацује своју предхришћанску, грешну егзистенцију – не прихвата за своје право биће – већ се преображава, узраста,  сазрева у труду вере за другу, суштинску, вечну егзистенцију.         

 

Егзистенцијално-онтолошка  кривица код Хајдегера

 

„Онтолошки појам кривице … није тема теологије… појам греха не гради се једноставно на онтолошком појму кривице.“^[10] „Онтологија функционише искључиво као коректив онтичког, и то прехришћанског саджаја основних теолошких појмова.“^[11] 

По Хајдегеру, највластитији, неодносни егзистенцијално-онтолошки појам тубивствовања к смрти утемељује предсазнајни-прелогички појам  кривице старији од сваке кривице ка другима. Та баченост  тубивствовања у свом удесу, пропалости, пропадању у односни Се живот, без  аутентичног егизистирања у  целовитом времену, који не тражи и не докучује властити смисао,  је првостепени смисао кривице.

Пре сваког Се-односа ка другима, из највластитије неодносне смрти иде онај први егзистенцијално-онтолошки позив савести ка највластитијег моћи-бити из кога супстанцијална властитост има осећај кривице да не разликује аутентични и неаутентични живот, прави и неправи битак.

Без увида у ту првостепену егзистенцијално-онтолошку кривицу (када човек преузима одговорност да из будуће смрти  осмишљава своје временито тубивствовање), не може се, по Хајдегеру,  одредити ни онај уобичајени (по њему вулгарни)  смисао – кривице, савести ка другима.

Кривица неправе егзистенције не долази по њему  (као по теолошком учењу) као последица греха, недовољног квалитета живљења, испољења суштинског постојања, него је дата самом коначном егзистенцијом, ту-бивствовањем к смрти.

Та егзистенцијално-онтолошка кривица као најизвеснија чињеница коначног постојања непродорношћу, недокучивошћу самог ништа, потпуном скривеношћу, закривљеношћу смрти закривљује кривицом по себи и за себе свако коначно живљење, сваки појединачни живот.

Коначност сама по себи најконачнијег ништа утемељује  изворну кривицу по себи сваког коначног живљења. Зато би човекова савест управо требала бити упућена на властиту  коначност, да из неодносне смрти одговорно  преузима своју времениту судбину (судбину у своме времену).

„Само оно биће које је у своме бићу б у д  у ћ н о с н о , тако да се, слободно за своју смрт, разбијајући се о њу, може бацити натраг на своје Ту…може само себи традирати освојену могућност, преузети властиту баченост и бити т р е н у т а ч н и м за 'своје време' Само права временитост, које је уједно коначна, омогућује нешто попут судбине, то јест праве повијесности.“^[12]

Из свести о смрти и сопственој коначности и старијег зашто сам ту, овде просторно-времените егзистенције слободног ништа пре сваког шта је, какво је, колико је, у ком односу је нешто бивствовања, утемељује се једино могућа метафизика коначног тубивствовања.

 

---

[1] Ово је само део из  рада: Феноменологија и теологија, на истом сајту:  www. filozof.rs   

[2] Мартин Хајдегер, Путни знакови, Феноменологија и теологија, Плато, Београд, 2003, стр. 63.

[3] Исто, стр. 61.

 

[4]Мартин Хајдегер, Путни знакови, Феноменологија и теологија, Плато, Београд, 2003,  стр. 61.

^[5] И као што вера претпоставља нека  научна и филозофска знања, и  наука  и филозофија (без обзира на сву критичност,  самокритичност) претпостављају неку врсту веровања „По Шелингу, вера је нужна претпоставка истинске науке и истинске филозофије. „Ако је вјера нужан састојак сваког чињења усмереног неком циљу, онда је она и битан елеменат истинске филозофије. Сва знаност настаје само у вјери...сва знаност, а особито филозофија, трајно, дакле иманентно и битно укључује вјеру као нешто што се баш у њој треба потврдити.“ ⁽Friеdrich Wilhelm Joseph Schelling, Miinhenska propedeutika, Beletra, Zagreb, 1993, стр. 148-149).

[6] Исто, стр. 62.

[7] Исто, стр. 63.

[8] Исто, стр. 63.

[9] Исто, стр. 63.

[10] Исто, стр. 63.

[11] Исто, стр. 63.

[12] Mартин Hajdeger, Bitak  vreme, Naprijed Zagreb, 1985. Стр, 437-438.