Egzistencijalno-ontološka krivica kod Hajdegera
Autor: Tomislav Novaković
Po Hajdegeru, krivica neprave egzistencije nije posledica greha, nego potpune nedokučivosti, skrivenosti, zakrivljenosti smrti, koja krivicom po sebi zakrivljuje svako konačno življenje, život. Bez savesti ka toj egzistencijalno-ontološkoj krivici, iz koje čovek iz neodnosne smrti odgovorno preuzima svoju vremenitu sudbinu (u svome vremenu) ne može se, po njemu, odrediti ni onaj (po njemu) vulgarni smisao: krivice, savesti ka drugima. Prostorno-vremenita egzistencija iz svesti o smrti i sopstvenoj konačnosti iz slobodnog ništa, pre svakog šta (kako, koliko, u kom odnosu) bivstvovanja), iz starijeg zašto sam tu, ovde, utemeljuje jedino moguću metafiziku konačnog tubivstvovanja.
Ontologija greha, krivice[1]
„Krivica,..jeste izvorna ontološka determinacija egzistencije tubivstvovanja.“[2]
Hajdeger polazi od postavke da je po teološkom učenju krivica, greh osnovno određenje čovekovog ovozemaljskog života.Čovek je skrivio prvobitnim grehom i zato isteran iz raja i proklet da se muči na zemlji.
On se pita: „Mogu li se takve stvari kao što su krst, greh, itd.., koje očigledno pripadaju ontološkom kontekstu hrišćanskog duha… razumeti s obzirom na ono što one jesu i s obzirom na ono kako one jesu, osim kroz veru?“[3]
Ako su sve te stvari više vera nego pojmovi uma, da li je uopšte o tako nečem: grehu, krivici iskupljenju, krstu moguća sa teološke osnove neka pozitivno istorijska, naučno, filozofska postavka?
Kko shvatiti, razumeti te konstitutivne pojmove vere? Da li se samoj veri mogu razdvojiti suština i pojava bivstvovanja? „Kako da se ontološki raskriju ono 'što' (suština) i ono 'kako' (način bivstvovanja) tih za — hrišćanski duh – konstitutivnih osnovnih pojmova? Treba li vera da postane saznajno merilo ontološko –– filozofske eksplikacije?“[5] I da li postavke vere bitne i za suštinsko razumevanje prvih filozofsko, ontoloških pitanja?[4]
Iz svih tih pitanja Hajdeger zaključuje da su upravo ti osnovni teološki pojmovi (piogotovu nakon Kantovog kriticizma) napušteni iz filozofsko–teološkog razmišljanja. „Nisu li upravo osnovni teološki pojmovi uklonjeni iz filozofsko—ontološkog razmišljanja.“[6]
Sa druge strane Hajdeger zaključuje da sama postavka osećaja krivice, svesti o preegzistentnom grehu za suštinsko utemeljenje vere, unosi jednu filozofsku osnovu u teologiju, kao i obrnuto, teološku u filozofiju, pa se pita. „Ako, međutim, taj ontološki pojam krivice uzmemo kao nit vodilju, tada ipak upravo filozofija primarno odlučuje o teološkom pojmu. A zar tada teologiju filozofija ne vodi na povocu?[7]
No on, ipak, zaključuje: „Uopšte je ne vodi! Jer greh, u njegovoj suštini, ne treba racionalno da se izvodi iz pojma krivice.“[8] „Teološki pojam greha kao pojam egzistencije dobija onu korekciju (to jest sa—upućenje) koja je za njega nužna utoliko što pojam egzistencije ima prehrišćanski sadržaj “[9]
Komentar
Hajdeger, ovde, očigledno, razlikuje greh od krivice, mada su te dve stvari skoro istovetne.
Po hrišćanskom učenju teško čak se može razlikovati preegzistentni, nasledni, praroditeljski greh, krivica od svoje grešnosti, krivice, ili krivica, grešnost pojedinca, od krivice, grešnosti drugih ljudi, celog roda ljudskog roda.
Može se samo napraviti razlika na period grešnosti, krivice kada čovek ne veruje (nije još verovao), i kada se poveruje i krsti se.
Po teološkom učenju svaki novoverujući, kršteni bezgrešan, očišćen Hristovim rečima, delom, njegovom žrtvom na krstu.
Verujući čovek svoju prethodnu egzistenciju smatra grešnom; ali pošto do tada nije ni shvatao, ni prihvatio tajne vere, nije isto grešan, kriv kao onaj koji je bio kršten i sve to shvatao, znao.
Svojim prihvatanjem vere (krštenjem) čovek, zapravo odbacuje svoju predhrišćansku, grešnu egzistenciju – ne prihvata za svoje pravo biće – već se preobražava, uzrasta, sazreva u trudu vere za drugu, suštinsku, večnu egzistenciju.
Egzistencijalno-ontološka krivica kod Hajdegera
„Ontološki pojam krivice … nije tema teologije… pojam greha ne gradi se jednostavno na ontološkom pojmu krivice.“[10] „Ontologija funkcioniše isključivo kao korektiv ontičkog, i to prehrišćanskog sadžaja osnovnih teoloških pojmova.“[11]
Po Hajdegeru, najvlastitiji, neodnosni egzistencijalno-ontološki pojam tubivstvovanja k smrti utemeljuje predsaznajni-prelogički pojam krivice stariji od svake krivice ka drugima. Ta bačenost tubivstvovanja u svom udesu, propalosti, propadanju u odnosni Se život, bez autentičnog egizistiranja u celovitom vremenu, koji ne traži i ne dokučuje vlastiti smisao, je prvostepeni smisao krivice.
Pre svakog Se-odnosa ka drugima, iz najvlastitije neodnosne smrti ide onaj prvi egzistencijalno-ontološki poziv savesti ka najvlastitijeg moći-biti iz koga supstancijalna vlastitost ima osećaj krivice da ne razlikuje autentični i neautentični život, pravi i nepravi bitak.
Bez uvida u tu prvostepenu egzistencijalno-ontološku krivicu (kada čovek preuzima odgovornost da iz buduće smrti osmišljava svoje vremenito tubivstvovanje), ne može se, po Hajdegeru, odrediti ni onaj uobičajeni (po njemu vulgarni) smisao – krivice, savesti ka drugima.
Krivica neprave egzistencije ne dolazi po njemu (kao po teološkom učenju) kao posledica greha, nedovoljnog kvaliteta življenja, ispoljenja suštinskog postojanja, nego je data samom konačnom egzistencijom, tu-bivstvovanjem k smrti.
Ta egzistencijalno-ontološka krivica kao najizvesnija činjenica konačnog postojanja neprodornošću, nedokučivošću samog ništa, potpunom skrivenošću, zakrivljenošću smrti zakrivljuje krivicom po sebi i za sebe svako konačno življenje, svaki pojedinačni život.
Konačnost sama po sebi najkonačnijeg ništa utemeljuje izvornu krivicu po sebi svakog konačnog življenja. Zato bi čovekova savest upravo trebala biti upućena na vlastitu konačnost, da iz neodnosne smrti odgovorno preuzima svoju vremenitu sudbinu (sudbinu u svome vremenu).
„Samo ono biće koje je u svome biću b u d u ć n o s n o , tako da se, slobodno za svoju smrt, razbijajući se o nju, može baciti natrag na svoje Tu…može samo sebi tradirati osvojenu mogućnost, preuzeti vlastitu bačenost i biti t r e n u t a č n i m za 'svoje vreme' Samo prava vremenitost, koje je ujedno konačna, omogućuje nešto poput sudbine, to jest prave povijesnosti.“[12]
Iz svesti o smrti i sopstvenoj konačnosti i starijeg zašto sam tu, ovde prostorno-vremenite egzistencije slobodnog ništa pre svakog šta je, kakvo je, koliko je, u kom odnosu je nešto bivstvovanja, utemeljuje se jedino moguća metafizika konačnog tubivstvovanja.
[1] Ovo je samo deo iz rada: Fenomenologija i teologija, na istom sajtu: www. filozof.rs
[2] Martin Hajdeger, Putni znakovi, Fenomenologija i teologija, Plato, Beograd, 2003, str. 63.
[3] Isto, str. 61.
[4]Martin Hajdeger, Putni znakovi, Fenomenologija i teologija, Plato, Beograd, 2003, str. 61.
[5] I kao što vera pretpostavlja neka naučna i filozofska znanja, i nauka i filozofija (bez obzira na svu kritičnost, samokritičnost) pretpostavljaju neku vrstu verovanja „Po Šelingu, vera je nužna pretpostavka istinske nauke i istinske filozofije. „Ako je vjera nužan sastojak svakog činjenja usmerenog nekom cilju, onda je ona i bitan elemenat istinske filozofije. Sva znanost nastaje samo u vjeri...sva znanost, a osobito filozofija, trajno, dakle imanentno i bitno uključuje vjeru kao nešto što se baš u njoj treba potvrditi.“ (Friedrich Wilhelm Joseph Schelling, Miinhenska propedeutika, Beletra, Zagreb, 1993, str. 148-149).
[6] Isto, str. 62.
[7] Isto, str. 63.
[8] Isto, str. 63.
[9] Isto, str. 63.
[10] Isto, str. 63.
[11] Isto, str. 63.
[12] Martin Hajdeger, Bitak vreme, Naprijed Zagreb, 1985. Str, 437-438.
O Novaković Tomislavu
Tomislav Novaković je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Živi i stvara u Čačku kao samostalni filozof.
Filozofija dana
Prirodna nauka koristi logiku kada opštim i nužnim zakonima objašnjava red, poredak sveta, a bilo kakav kosmički um, logos, za celovito jedinstvo materije–energije, po definiciji „objektivne“ nauke, isključuje već na početku!
Bez obzira što ne prihvata nikakav prauzrok izvan same prirode, da bi nauka uopšte bila nauka, ona neki neki jedinstveni logos mikro-makro sveta mora predočiti.
Ne radi se samo o tome da se našem objašnjavanju sveta ima pravo prigovoriti da je "antropocentrično", nego da li se bez neke (bilo kakve) jedinstvene logike za svu materiju–energiju–prostor–vreme–brzinu, sve oblike makro, mikro sveta, uopšte nešto suštinski objašnjava!
Ako čovek (bilo koji živi stvor) ima (neku) „glavu“, zašto je ne bi imala i sva mikro-makrokosmička priroda u svakom svom delu, kao stvarajuće znanje po kome svaka stvar ili biće jeste to što jeste.
Tomislav Novaković