Deus sive natura и Кантов трансцендентализам

Аутор: Томислав Новаковић

Спиноза у једној (супстанцији) апсолутној субјективности Бога саставља два међусобно несводива атрибута мишљења и просторности, а Кант у једној трансценденталној субјективности две међусобно несводиве сазнајне моћи разума и опажаја. И као што Спиноза са синтагмом “по нужности своје природе,“ у ствари, прво своди атрибут мишљење на атрибут просторности, и апсолутну слободу Бога на нужност фиктивне природе, тако и Кант својим највишим ставом трансценденталне филозофије: „Услови могућности искуства су у исто време и услови могућности предмета искуства” прво трансценденталним опажањем своди разум на чулност, априорно на апостериорно, трансцендентално на емпиричко, а са празним ”трансценденталним” ја старију надсазнајну, надлогичку непротежну субјективност, унутрашњост, чисту, слободну вољу и  једну првостепену властитост на (саму по себи немогућу) општу и нужну објективност, спољашњост!

Када Спиноза говори о безброј несводивих атрибута Бога, он нигде не каже који су то, поред мишљења и просторности, други бесконачни атрибути Бога! Уопште не показује, доказује да ти други атрибути уопште постоје и како постоје, те његова синтагма “Бог или природа“ прво један “несводиви“ атрибут Бога (бесконачно мишљење) своди на други “несводиви“ Божији атрибут (бесконачну просторност), природе, а онда тако и са свих страна бесконачну супстанцију, Бога, на појавну природу доступну нашем коначном разуму или опажају; иако све те појаве само модуси бесконачних Божијег атрибута мишљења или просторности (опажања)!

Дакле, као што Спинозина синтагма “по нужности своје природе“ сакрива да се код њега апсолутност Бога (апсолутна воља и стварајућа слобода) прво своди на (унапред немогуће по себи) опште и нужно мишљење, а затим опште и нужно мишљења на општу и нужну (унапред немогућу по себи) фиктивну природу, тако синтагма “трансценденталне чулности“ слично прикрива да се “трансценденталним“ окретом  разумске моћи најстаријиим  условом могућности искуства и предмета искуства своде на чулне моћи, прво спонтанитет посредних појмова, судова разума своди на првостепени рецептивитет непосредне чулности, опажања, априорно на апостериорно, трансцендентално на емпиричко, и на крају, слободно и непоновљиво, надсазнајно, надлогичко субјективно унутрашње, на опште, нужно сазнајно-логичко објективно (унапред немогуће по себи) појавно спољашње!

Када Кант унутрашњег искуства условљава спољашњим искуством, и за потврду реалитета категорија тражи спољашње опажаје, очигледно да његов трансцендентализам општих и нужних форми много пре спонтанитет свести прилагођава рецептивитету чулности, него што празном синтезом старије самосвести, објективном синтезом у појму, чулност прилагођава свести. Уместо да субјективни простор и време као чула–опажаји буду условљени најстаријом синтетичком основом чисте воље и једне исте властитости, као најстаријем условом све искуствености искуства, са трансценденталном чулношћу он чисту (празну) трансценденталну субјективност, унутрашњост, спонтанитет разума, посредног мишљења, појма, подводи под рецептивитет непосредног спољашњег, унутрашњег опажања.

Међутим, управо би чиста воља и једна самоочигледна иста властитост као „власник“, ималац, прималац, носилац целовитог искуства  и првостепени услов сваке искуствености искуства, требала тим својим  чулима–опажајима релативизовати спољашњи, “објективни“ простор–време, подвести протежно спољашње под старије непротежно унутрашње.

Уместо да надсазнајна, натчулна субјективност (чиста воља и једна непоновљива властитост) буде власник, ималац, носилац сваке искуствености први услов сваке искусивости искуства (пре свих било којих, каквих својих сазнајних моћи), простор и време као своја чула–опажаје подређује себи, из те најстарије синтетичке основе искусивости искуства релативизује фиктивну једновременост (једно спољашње време), објективни след (раније–сада–касније) или објективно (спољашње) трајање, спољашњи, свако објективно проточно спољашње време или “објективни“ протежни простор из старијег непротежног, непроточног унутрашњег, Кант насупрот томе, са фиктивном трансценденталном чулношћу и “трансценденталним“ одредбама једновременост следа и трајања не само да поново оспољује, опросторује, објективизује, време (провлачи у потпуности одредбе спољашњег времена,) него са тим старијим условима времена у корист опште и нужне појавне објективности математике, науке, опросторује, оспољује, објективизује и непротежну унутрашњост, надопажајну, надсазнајну субјективност, чисту, слободну вољу и непоновљиву властитост, своди на (унапред немогућу по себи) општу и нужну појавну објективност, спољашњост.