Deus sive natura i Kantov transcendentalizam

Autor: Tomislav Novaković

Spinoza u jednoj (supstanciji) apsolutnoj subjektivnosti Boga sastavlja dva međusobno nesvodiva atributa mišljenja i prostornosti, a Kant u jednoj transcendentalnoj subjektivnosti dve međusobno nesvodive saznajne moći razuma i opažaja. I kao što Spinoza sa sintagmom “po nužnosti svoje prirode,“ u stvari, prvo svodi atribut mišljenje na atribut prostornosti, i apsolutnu slobodu Boga na nužnost fiktivne prirode, tako i Kant svojim najvišim stavom transcendentalne filozofije: „Uslovi mogućnosti iskustva su u isto vreme i uslovi mogućnosti predmeta iskustva” prvo transcendentalnim opažanjem svodi razum na čulnost, apriorno na aposteriorno, transcendentalno na empiričko, a sa praznim ”transcendentalnim” ja stariju nadsaznajnu, nadlogičku neprotežnu subjektivnost, unutrašnjost, čistu, slobodnu volju i  jednu prvostepenu vlastitost na (samu po sebi nemoguću) opštu i nužnu objektivnost, spoljašnjost!

Kada Spinoza govori o bezbroj nesvodivih atributa Boga, on nigde ne kaže koji su to, pored mišljenja i prostornosti, drugi beskonačni atributi Boga! Uopšte ne pokazuje, dokazuje da ti drugi atributi uopšte postoje i kako postoje, te njegova sintagma “Bog ili priroda“ prvo jedan “nesvodivi“ atribut Boga (beskonačno mišljenje) svodi na drugi “nesvodivi“ Božiji atribut (beskonačnu prostornost), prirode, a onda tako i sa svih strana beskonačnu supstanciju, Boga, na pojavnu prirodu dostupnu našem konačnom razumu ili opažaju; iako sve te pojave samo modusi beskonačnih Božijeg atributa mišljenja ili prostornosti (opažanja)!

Dakle, kao što Spinozina sintagma “po nužnosti svoje prirode“ sakriva da se kod njega apsolutnost Boga (apsolutna volja i stvarajuća sloboda) prvo svodi na (unapred nemoguće po sebi) opšte i nužno mišljenje, a zatim opšte i nužno mišljenja na opštu i nužnu (unapred nemoguću po sebi) fiktivnu prirodu, tako sintagma “transcendentalne čulnosti“ slično prikriva da se “transcendentalnim“ okretom  razumske moći najstarijiim  uslovom mogućnosti iskustva i predmeta iskustva svode na čulne moći, prvo spontanitet posrednih pojmova, sudova razuma svodi na prvostepeni receptivitet neposredne čulnosti, opažanja, apriorno na aposteriorno, transcendentalno na empiričko, i na kraju, slobodno i neponovljivo, nadsaznajno, nadlogičko subjektivno unutrašnje, na opšte, nužno saznajno-logičko objektivno (unapred nemoguće po sebi) pojavno spoljašnje!

Kada Kant unutrašnjeg iskustva uslovljava spoljašnjim iskustvom, i za potvrdu realiteta kategorija traži spoljašnje opažaje, očigledno da njegov transcendentalizam opštih i nužnih formi mnogo pre spontanitet svesti prilagođava receptivitetu čulnosti, nego što praznom sintezom starije samosvesti, objektivnom sintezom u pojmu, čulnost prilagođava svesti. Umesto da subjektivni prostor i vreme kao čula–opažaji budu uslovljeni najstarijom sintetičkom osnovom čiste volje i jedne iste vlastitosti, kao najstarijem uslovom sve iskustvenosti iskustva, sa transcendentalnom čulnošću on čistu (praznu) transcendentalnu subjektivnost, unutrašnjost, spontanitet razuma, posrednog mišljenja, pojma, podvodi pod receptivitet neposrednog spoljašnjeg, unutrašnjeg opažanja.

Međutim, upravo bi čista volja i jedna samoočigledna ista vlastitost kao „vlasnik“, imalac, primalac, nosilac celovitog iskustva  i prvostepeni uslov svake iskustvenosti iskustva, trebala tim svojim  čulima–opažajima relativizovati spoljašnji, “objektivni“ prostor–vreme, podvesti protežno spoljašnje pod starije neprotežno unutrašnje.

Umesto da nadsaznajna, natčulna subjektivnost (čista volja i jedna neponovljiva vlastitost) bude vlasnik, imalac, nosilac svake iskustvenosti prvi uslov svake iskusivosti iskustva (pre svih bilo kojih, kakvih svojih saznajnih moći), prostor i vreme kao svoja čula–opažaje podređuje sebi, iz te najstarije sintetičke osnove iskusivosti iskustva relativizuje fiktivnu jednovremenost (jedno spoljašnje vreme), objektivni sled (ranije–sada–kasnije) ili objektivno (spoljašnje) trajanje, spoljašnji, svako objektivno protočno spoljašnje vreme ili “objektivni“ protežni prostor iz starijeg neprotežnog, neprotočnog unutrašnjeg, Kant nasuprot tome, sa fiktivnom transcendentalnom čulnošću i “transcendentalnim“ odredbama jednovremenost sleda i trajanja ne samo da ponovo ospoljuje, oprostoruje, objektivizuje, vreme (provlači u potpunosti odredbe spoljašnjeg vremena,) nego sa tim starijim uslovima vremena u korist opšte i nužne pojavne objektivnosti matematike, nauke, oprostoruje, ospoljuje, objektivizuje i neprotežnu unutrašnjost, nadopažajnu, nadsaznajnu subjektivnost, čistu, slobodnu volju i neponovljivu vlastitost, svodi na (unapred nemoguću po sebi) opštu i nužnu pojavnu objektivnost, spoljašnjost.